Kolega Krasić me je ovlastio, ovlastile su me i ostale kolege i ja mogu da govorim, govorim o Poslaničkoj grupi SRS-a.

Gospođo Čomić, ja vas molim da vi mene ne omalovažavate i da vašim upadanjem ne prekidate diskusiju koju poslanici SRS-a žele da čuju građani Srbije, a ja imam pravo da podsetim na to da raspravljamo o ovim zakonima bez mišljenja nadležnog odbora, zato što vladajuća većina nije želela da čini kvorum, a nas petoro iz SRS-a je bilo i čekalo kvorum i dogovorili smo se da izdvojimo mišljenje. Mi nismo slobodni strelci, mi pripadamo Poslaničkoj grupi SRS-a.

Nadam se da mi se ovo vaše vreme nije evidentiralo u moju raspravu. Dakle, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova. Kada ste govorili o tom zakonu, odnosno kada ste ga usvajali,  skretali smo vam pažnju da je neophodno, i bilo bi, gospođo Malović, da u toku vašeg ministrovanja predložite Parlamentu kodifikaciju Krivičnog zakonika, da nemamo u svakom zakonu poneko krivično delo.
Imali smo i tada amandmane, ali ih vi niste usvojili i sada ovde govorite o nadležnosti Višeg suda, između ostalog, i opet nabrajate povredu zabrane govora mržnje, zaštite prava na privatni život, itd.
Da li garantujete da ste sada obuhvatili sva krivična dela? Niste, niste sigurno i videćete kroz naše amandmane šta ste, na primer, propustili. Zato, umesto da radite ono što bi bilo u interesu i građana i pravosudnog sistema i ljudi zaposlenih u pravosuđu, a onda i u interesu države, vi radite nešto što vam, kako reče neko ko za vas glasa, kažu nevladine organizacije i razni stranci koji vam vršljaju po sudovima i po Ministarstvu. Predlog zakona o sudijama i o javnim tužilaštvima. Vi ste u obrazloženju rekli da ovo predlažete zbog zakona o Pravosudnoj akademiji. Mene, kao pravnika, koleginice smo po struci, čudi da vama to nije smetalo. Kako možete da predložite jedan zakon na osnovu zakona koji nije usvojen i koji nije stupio na snagu, bez obzira na to koliko vam se žuri? Trebalo je onda da donesete prvo ovaj zakon, da biste ova dva usklađivali s njim.
Bez obzira na to, ne dopada nam se i stavili smo amandman. Mislimo da je jako loše da sudija, odnosno javni tužilac, može biti član organa upravljanja institucije nadležne za obuku u pravosuđu, na osnovu odluke Visokog saveta sudstva, odnosno Državnog veća tužilaca. To je nešto što je za SRS neprihvatljivo i to je klasičan sukob interesa. O tome ćemo, naravno, kada budemo govorili o pojedinostima.
Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine je, svakako, zakon koji je najviše privukao pažnju poslanika SRS-a; čuli ste to u raspravi kolega koje su govorile pre mene. Ovo je peta izmena ovog zakona, peta izmena ili dopuna. To govori o tome da je loš koncept, da je loš pristup, da radite ad hok, da radite poput Haškog tribunala, kad vam zatreba. Oni menjaju svoj pravilnik u zavisnosti od toga kako će ''da ukrote'' optužene za ratne zločine, kako još na neki način da ugroze osnovna ljudska i procesna prava Vojislava Šešelja, recimo.
Mi najbolje poznajemo na koji način su kršena i krše se procesna prava i ljudska prava našeg predsednika u Haškom tribunalu i zato nam posebno smeta vaš pokušaj tribunalizacije srpskog pravosuđa. To ste vi već podobro uradili, stvaranjem ovih specijalaca, te za ratne zločine, te za organizovani kriminal, itd. Na taj način ste favorizovali vaše sudije, vaše tužioce, favorizovali ste ih, a kroz ovaj zakonik ih i dalje favorizujete, zato što rade isti posao kao njihove kolege u okružnim sudovima, ali su, najpre, dobijali tri puta veću platu, pa sada dobijaju duplo veću platu, pa im sada predviđate i benificirani radni staž, a niko nas još nije ubedio, ne verujem da ćete ni vi uspeti, da je veća odgovornost i da više posla ima sudija koji sudi u okružnom sudu, neki težak i komplikovan predmet, od onoga što ste vi nazvali organizovanim kriminalom, ili od onoga što je ratni zločin.
Krivično delo je krivično delo, da li je ovo ili ono, nema nikakve razlike, što se tiče SRS-a.
Nema nikakve razlike po pitanju toga ko će biti javni tužilac i ko će biti sudsko veće. Dakle, ne možete i nije trebalo nikada da uvodite ove specijalce, ali vi ste to uradili i sada se u još većoj meri približavate Haškom tribunalu.
Za postupanje u predmetima za krivična dela iz člana 2. kažete – ta krivična dela iz člana 2. odnose se na teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava izvršena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1. januara 1991. godine koja su navedena u Statutu Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, a to je, da podsetimo, taj Haški tribunal. Dakle, za ta krivična dela nadležno je Tužilaštvo, kažete, za ratne zločine. Radom Tužilaštva za ratne zločine rukovodi tužilac za ratne zločine, ako ovim zakonom nije drugačije određeno. Na Tužilaštvo za ratne zločine primenjuju se odredbe zakona kojim se uređuje javno tužilaštvo. Ali, prilikom predlaganja kandidata za tužioca za ratne zločine, odnosno izbora zamenika tužioca za ratne zločine, prednost imaju kandidati koji poseduju potrebna stručna znanja i iskustvo u oblasti krivičnog prava, međunarodnog humanitarnog prava i ljudskih prava.
Gospođo Malović, da li vi verujete da postoji u Srbiji neko ko je sudija, neko ko se bavi krivicom, ko je završio pravni fakultet, a da nema određena stručna znanja u oblasti krivičnog prava, međunarodnog humanitarnog prava ili ljudskih prava? Da li ste svesni da na ovaj način, svesno ili nesvesno, vređate ostale sudije i ostale tužioce? Zašto favorizujete i kako ćete da utvrdite da neko ume da poštuje ljudska prava, a neko ne ume?
Govorio je neko od mojih kolega, čini mi se, kolega Mirović – da li ste kao Ministarstvo nekada reagovala na kršenje ljudskih prava Vojislava Šešelja? Kako ne primetiste da se krše na najgrublji mogući način ljudska prava građanina države Srbije, Vojislava Šešelja, da mu se i dan-danas krše ljudska prava? Kako to ne primetiste? Kako ne primetiste ko od onih tamo sudija i tužilaca ume da ceni ljudska prava, a ko ne ume? Na koji način ćete vi, Boško Ristić, Ćirić i predsednik Vrhovnog suda Nata Mesarović, proceniti koje sudije u Srbije umeju da cene ljudska prava, a koje ne umeju? Gde su vam ti kriterijumi? Od koga ćete tražiti uverenje? Zaista, neverovatno.
Kažete da, izuzetno od odredaba ovog zakona, Zakona o sudijama, Visoki savet sudstva može uputiti sudiju iz drugog suda na rad u odeljenje Višeg suda, na vreme od šest godina, uz njegovu pismenu saglasnost. Sudija koji se upućuje mora ispunjavati uslove iz stava 4. ovog člana. Prilikom raspoređivanja, odnosno upućivanja u odeljenje Višeg suda, prednost imaju sudije koje poseduju potrebna stručna znanja i iskustvo iz oblasti međunarodnog humanitarnog prava i ljudskih prava. Ako ovo ne znaju, kako mogu da rade tamo gde rade?

Gospođo Čomić, povređen je član 79. st. 1, 2, 3. i 4. ovog poslovnika i, automatski, član 104. Poslovnika.
Vaše objašnjenje gospodinu Martinoviću da je zasedao Zakonodavni odbor nije potrebno, jer se primedba nije odnosila, naravno, ne treba njemu da advokatišem, on to ume odlično, na Zakonodavni odbor, nego na matični odbor, a to je Odbor za pravosuđe i upravu.
Radi javnosti, treba da se zna da je taj odbor bio zakazan mimo Poslovnika, u 13 časova, ali u to vreme je trajalo glasanje o tačkama sa prethodne sednice. Onda je ponovo u 13.30 časova pokušano, tj. nakon glasanja je pokušao da se sastane taj odbor, i to na način da poslanici opozicije uopšte nisu bili o tome obavešteni, bar poslanici SRS-a. Slučajno smo prolazili i videli da poslanici vladajuće većine pokušavaju da organizuju kvorum, ali nisu uspeli, zato što poslanici vladajuće većine nisu prisustvovali toj nelegalno zakazanoj sednici Odbora za pravosuđe i upravu.
Zašto sam se pozvala na član 79? Zato što kao član Odbora nisam bila u prilici da, kako to predviđa član 79. u poslednjem stavu, izdvojim svoje mišljenje i da ga obrazložim kao član Odbora ovde pred narodnim poslanicima i da za to koristim Poslovnikom predviđenih pet minuta. Vi i na taj način pokušavate da uskratite narodnim poslanicima da rade svoj posao, zato što poslanici vladajuće većine ne žele da rade svoj posao i zato što ne žele da prisustvuju sednicama odbora.

Dame i gospodo, poslanici SRS su i u načelnoj raspravi i danas ceo dan, kada se govori o predlogu ovog zakona u pojedinostima, pokušali vama, gospodine ministre, a i vladajućoj većini, da skrenu pažnju na jedan  veliki problem i veliki nedostatak koji je sadržan u ovom zakonu.

Mi smo zaista krajnje dobronamerno podneli sve ove amandmane i pokušali da vam od samog početka stavimo do znanja da naš stav prema ovom zakonu jeste takav da mi mislimo da ovakav zakon, istina sa drugačijim naslovom i sa mnogo drugačijom sadržinom, treba da postoji u pravnom sistemu države Srbije.

Nažalost, vi to očigledno niste shvatili i imate drugu nameru. Vaša namera za donošenje ovog zakona jeste, nažalost, to ste jedanput i rekli u toku obrazloženja, u tome da vidite kako ćete iz dijaspore dovući što više para u Srbiju.

Naravno da takva namera, kada je usklađena sa zakonom i kada je u pitanju dobra namera, nije ništa što je neprihvatljivo, ali ako je to jedini cilj i da pričamo na sva zvona kako mi donosimo, eto, taj zakon o dijaspori da bismo, ne znam na koji način, zaštitili dijasporu, da bismo im omogućili da glasaju, a svi dobro znamo da u dijaspori glasaju samo predstavnici DKP-a... Govorilo se danas o tome, gotovo svi poslanici iz opozicije imaju sličnu primedbu.

Naša suštinska primedba sadržana je i u ovom amandmanu, gde smo predvideli da Skupština Srba u regionu donosi odluke većinom glasova na sednici na kojoj je prisutna većina delegata, odnosno ovo je sled naših amandmana, gde insistiramo i na skupštini Srba u regionu.

Malopre, kada sam obrazlagala amandman na član 21, u obrazloženju je Vlada rekla da taj amandman ne prihvata, a suštinski su amandmani isti. Kaže: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što Predlog zakona ne predviđa formiranje posebne skupštine Srba u regionu, pa nije potrebno regulisati način donošenja odluka''.

To je, nažalost, tačno. I to je ono, zapravo, na čemu Srpska radikalna stranka insistira, da to bude tako, ali ovaj vaš odgovor je iskren i tačan.

Ali onda ne razumem zašto ste, kada smo ovaj amandman na član 25. napisali i predvideli da - ovaj član inače govori o Savetu za statusna pitanja dijaspore. Mi smo dodali „dijaspore i Srba u regionu“, dakle opet u skladu sa našim stavom da treba razlikovati dijasporu i Srbe u regionu - a vi ste napisali da ovaj amandman ne prihvatate iz razloga što postoji nedoslednost između teksta naslova predloženog amandmana i predložene sadržine člana na koji se amandman odnosi.

Gospodine Srećkoviću, preporučujem vam da kažete vašim saradnicima da, kad obrazlažu zašto ne prihvatate amandmane, pročitaju sve amandmane. Jer, odmah iza ovog sledi amandman kolege Mirka Munjića, o kojem će on da govori, koji je nastavak, i koji, objedinjen sa ovim, predstavlja Savet za statusna pitanja dijaspore i Srba u regionu.

Naravno, da ste prihvatili moj amandman, bio bi logičan sled da prihvatite i sledeći. Zato bi bilo lepo da ste i ovde odgovorili iskreno, kao i na prvom amandmanu, da vas Srbi iz regiona ne interesuju.

Član 29. Predloga zakona o dijaspori i Srbima u regionu govori o sastavu Saveta. Vi ste, ministre, predložili članove Saveta. U jednom delu naš amandman se slaže sa ovim vašim predlogom.

Zapravo, nemamo predlog da se briše nijedno od lica koje ste vi predvideli u Predlogu zakona, ali mislimo da bi bilo celishodno i da bi bilo zaista od opšteg interesa da se prihvati naš amandman i da pored lica koja ste predvideli za sastav Saveta, u tom savetu budu predstavnici poslaničkih grupa u NSRS, predsednik Narodne skupštine Republike Srbije, predsednik Odbora za odnose sa Srbima izvan Srbije.

Zašto ovo mislimo? Zato što odnosi sa Srbima izvan Srbije (koristim taj termin jer je to termin koji mi u SRS inače koristimo i u našem stranačkom programu je, kao takav, sadržan) nije isključivo državni posao. To jeste posao i Narodne skupštine i opštenacionalni posao i u njega moraju biti uključeni i predstavnici vlasti i predstavnici opozicije.

Nemate vi tapiju na dijasporu ni u kom pogledu (kada kažem vi, ne mislim na vas lično, nego mislim na vlast, na režim, na vladajuću koaliciju) i ne možemo mi pro forme u ovom parlamentu da postojimo kao nekakvi odbori i predsednici odbora itd., a kada treba da se negde taj odbor pojavi na delu, da uradi nešto što je u delokrugu tog odbora, onda imamo smetnju koju vi ni manje ni više nego u zakonu regulišete. Ovo je zaista loše rešenje.

SRS predlaže da Savet za dijasporu umesto Vlade obrazuje Narodna skupština i to je u amandmanu napisano: ''Narodna skupština Republike Srbije obrazuje Savet za dijasporu radi razmatranja pojedinih pitanja, davanja predloga, mišljenja i stručnih obrazloženja u vezi sa utvrđivanjem i vođenjem politike prema dijaspori, kao i davanjem mišljenja i predlaganjem aktivnosti koje će se prioritetno finansirati sredstvima Budžetskog fonda za dijasporu''.

Stav SRS-a je da ovaj savet mora biti obrazovan od strane Narodne skupštine Republike Srbije.

Svi naši narodni poslanici su u toku ove rasprave u pojedinostima pokušali da skrenu pažnju predstavnicima režima da dijaspora, ponavljam, nije problem i nije tema samo za one koji su vlast, već je dijaspora nešto čime treba da se bave svi ljudi u Srbiji koji se bave politikom, a to znači, pre svega, poslanici u Narodnoj skupštini, i poslanici vlasti i poslanici opozicije.

Vladino obrazloženje zašto ne prihvata amandman je, gospođo Đukić-Dejanović, zaista u okviru amandmana, ali van zdravog razuma.

Kaže Vlada: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što je u suprotnosti sa odredbama člana 33. stav 2. Zakona o Vladi, koji propisuje da Vlada može obrazovati povremena radna tela radi razmatranja pojedinih pitanja iz svoje nadležnosti i davanja predloga, mišljenja i stručnih obrazloženja''.

Gde smo mi ovim amandmanom na član 38. na bilo koji način uzurpirali nadležnost Vlade ili se ogrešili o član 33. stav 2. Zakona o Vladi Republike Srbije?

Dakle, opet očigledno, predlagač ne da nije vodio računa da ozbiljno uradi predlog zakona, nego ne postoji dobra volja, ne postoji namera da se prihvatanjem naših amandmana zakon dovede u koliko-toliko prihvatljive okvire, pretpostavljam, tada tek za većinu.

Naravno da nije sporno da je trebalo i da treba da se donese zakon o odlikovanjima, ali iz ovog predloženog teksta jedino što je prihvatljivo jeste naslov zakona. Dakle, loše ste regulisali ovu materiju. Mi smo amandmanima pokušali na to da vam skrenemo pažnju, ali očigledno niste imali sluha za naše amandmane.
Podsetila bih, pre nego što konkretno obrazložim amandman na član broj 10, da ste u obrazloženju predloga ovoga zakona napisali da je za sprovođenje ovog zakona potrebno u budžetu Republike Srbije obezbediti sredstva u ukupnom iznosu od šest miliona dinara za obrazovanje i rad Komisije za odlikovanja, koju obrazuje generalni sekretar predsednika Republike, kao i za obrazovanje i rad Kancelarije ordena u Generalnom sekretarijatu predsednika Republike.
Čini mi se da dugujete narodnim poslanicima i javnosti Srbije obrazloženje šta ovo konkretno znači, koliko je to novozaposlenih ljudi u toj kancelariji, u toj komisiji, koliko je to novih plata i koliko će na ime tih novih radnih mesta biti otkaza u državnoj upravi i lokalnoj samoupravi na osnovu predloga zakona o kojem ćemo raspravljati od nedelje.
Već smo dobili saziv s dnevnim redom i tada ćemo detaljnije govoriti o tome, ali zaista bi trebalo da odgovorite, gospodine ministre, na to pitanje. Ozbiljan ste pravnik i mislim da nije dobro da podležete stereotipu kada su u pitanju obrazloženja predloga ovih zakona. I u ovom slučaju ste odnekle prepisali razloge za donošenje zakona po hitnom postupku. Zapravo, uz svaki zakon koji donosite po hitnom postupku pišete potpuno isto obrazloženje, koje je zaista neprimereno, ne odgovara stvarnom stanju i opet vam, a i radi javnosti, krajnje dobronamerno skrećem pažnju da ubuduće vodite računa o tome.
Kažete da se ovaj zakon predlaže za donošenje po hitnom postupku budući da u pravnom sistemu Republike Srbije državna odlikovanja nisu uređena, pa je uređivanje ovog pitanja neophodno (što nije sporno) da bi predsednik Republike mogao na odgovarajući način da vrši jedno od svojih ustavnih ovlašćenja - dodelu odlikovanja, koje je utvrđeno u članu 112. stav 1. tačka 7. Ustava Republike Srbije.
Ispada kao da je ovo još jedini posao koji predsednik Republike treba da obavlja, a ne obavlja ga. Da ne pričamo o tome koliko krši Ustav, koliko se ponaša suprotno odredbama Ustava, koliko svojih stvarnih ustavnih nadležnosti ne izvršava. Naravno, to nije vama na dušu, nego predsedniku Republike. Juče je zasmejao celu naciju kada je rekao da je Srbija pravna država. Naravno, nažalost, nije. Kamo sreće da možemo time da se pohvalimo. Ali, u pravim pravnim državama se ne dešava ono što ćemo imati takođe na narednoj sednici, izmene i dopune 15 puta menjanih i dopunjavanih zakona itd.
Rekli ste još – nedonošenje zakona po hitnom postupku (ovo je vrlo interesantno) moglo bi da dovede do štetnih posledica za rad organa i organizacija. Dakle, koje bi to štetne posledica po rad organa i organizacija bile da ovaj zakon ne bude donet baš sada i baš po hitnom postupku? Kada pišete ovakva obrazloženja, trebalo bi da očekujete da će neko to da vas pita, pa da imate odgovor na takvo pitanje.
U članu 10. Predloga zakona predvideli ste da se za svaki orden i medalju propisuju posebna pravila, u daljem tekstu je to statut, koja sadrže opis ordena, odnosno medalja i njihovih minijatura i kojima se bliže uređuje način njihovog nošenja.
Mi u SRS mislimo da ovaj član, ovakav kakav je, treba samo da bude dopunjen u smislu da isti ovaj statut treba bliže da uređuje i razloge za oduzimanje ovih odlikovanja.
A šta vi kažete, zašto ne prihvatate? Kažete da se amandman ne prihvata, a razlozi za oduzimanje odlikovanja su zakonska materija. Pa, nije sporno da su razlozi za oduzimanje zakonska materija i da je to regulisano članom 24. predloga ovog zakona na izvestan način, ali i dodela odlikovanja je zakonska materija, pa ste predvideli u zakonu da se donese i statut.
Ako se već donosi statut u tom delu, onda ne postoji nikakav razlog, jer pre svega u ovom članu 24. niste bili apsolutno precizni i moraćete da koristite neki podzakonski akt, a da ne biste radili nešto što ne piše u zakonu, predlažemo vam, gospodine ministre, da prihvatite ovaj amandman. On ne menja suštinu zakona, čak bih rekla da je to čisto pravnotehnička redakcija.

Dame i gospodo narodni poslanici, pošto smo pri kraju rasprave u pojedinostima o ovom zakonu o civilnoj službi, ja ću na izvestan način sumirati ono što su poslanici SRS juče govorili o ovom zakonu.
Pre svega, radi javnosti, želim da iznesem stav SRS kada je u pitanju civilna služba, kako ste je vi ovde nemušto nazvali u Predlogu ovoga zakona, da se SRS protivi civilnom služenju Vojske zato što to nije u skladu sa našom tradicijom, a pre svega to je apsolutno suprotno Ustavu Republike Srbije.
Podsetiću na tri člana Ustava Republike Srbije. Najpre član 139, koji govori o nadležnosti Vojske Srbije i kaže: „Vojska Srbije brani zemlju od oružanog ugrožavanja spolja i izvršava druge misije i zadatke u skladu sa Ustavom, zakonom i principima međunarodnog prava koji regulišu upotrebu sile“. Ovaj zakon o kojem danas raspravljamo, nažalost, ne stvara uslove da bi bio ispunjen član 139. Ustava Republike Srbije, ne daj bože, ako zatreba.
I nije dobro što se juče ceo dan pre svega od strane predstavnika Vlade, a i predsedavajuće Parlamenta, gospođe Čomić, svaka diskusija poslanika SRS okretala u potpuno suprotnom pravcu i zamenom teza pokušalo da se stavi do znanja da se mi suprotstavljamo odredbama Ustava Republike Srbije. Nastaviću po drugom. Hvala.

Sada želim da podsetim na član 45. Ustava Republike Srbije koji govori o prigovoru savesti i kaže:
„Lice nije dužno da, protivno svojoj veri ili ubeđenjima, ispunjava vojnu ili drugu obavezu koja uključuje upotrebu oružja.
Lice koje se pozove na prigovor savesti može biti pozvano da ispuni vojnu obavezu bez obaveze da nosi oružje, u skladu sa zakonom“.
Ovo je osnov naše jučerašnje rasprave i naša tvrdnja da ovaj predlog zakona o civilnoj službi nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
Član 45. koji govori o prigovoru savesti ne pominje, niti ostavlja mogućnost civilnog služenja Vojske i niko od poslanika SRS nije ni u jednom momentu rekao nijednu rečenicu koja je suprotna članu 45. Ustava Republike Srbije. Dakle, lice koje se pozove na prigovor savesti svakako može da služi i treba da služi vojni rok u kasarni, u uniformi, ali bez oružja.
Nećete valjda da nam tvrdite da kuvar u Vojsci koji treba da kuva vojnički pasulj mora da nosi oružje. Dakle, može da bude u kasarni, može da služi Vojsku u uniformi i tako treba da bude, ali uz prigovor savesti bez oružja. Ovo nikako ne ostavlja mogućnost Ministarstvu ni Vladi da predloži zakon koji je neustavan, koji predviđa civilno služenje, a koji, ponavljam, nije predviđen članom 45. Ustava Republike Srbije.
Zato se poslanici SRS protive donošenju ovakvog zakona. O tome ću u narednom amandmanu.

Dakle, poslanici SRS se protive donošenju ovakvog zakona zato što mislimo da u pravnom sistemu Srbije ne sme da se pojavljuje zakon koji je suprotan Ustavu Republike Srbije. Očekujemo da će Ustavni sud reagovati i da će ceo ovaj zakon proglasiti neustavnim, kao što su i poslanici SRS svojim amandmanima predlažući da se svaki član pojedinačno briše stavili do znanja predlagaču i skupštinskoj većini, ako budu doneli ovaj zakon, da donose zakon koji je suprotan Ustavu Republike Srbije.
Ja u ovom momentu, odnosno prilikom obrazlaganja poslednjeg amandmana, koji govori o tome kada ovaj zakon treba da stupi na snagu, još jedanput pozivam predstavnika Vlade i skupštinsku većinu da ne donose neustavne zakone, da ovaj zakon nikada ne sme i ne treba da stupi na snagu.
Istovremeno obraćam se svim mladim ljudima koji su stasali ili stasavaju za Vojsku, bez obzira na činjenicu da imamo lošeg ministra odbrane, da u Srbiji imamo štetočinsku Vladu koja uništava sve segmente društva, pa i Vojsku, da ovaj režim ne vodi računa ni u kom pogledu između ostalog i o mladim ljudima, da im to ne bude motiv da se opredeljuju za civilno služenje Vojske, već da se prisete ''slavne prošlosti srpske Vojske'', velikih srpskih vojskovođa, kojima su se juče ovde neki podsmevali prilikom pominjanja njihovih imena. I da budu vođeni patriotizmom koji je, hvala bogu, sve prisutniji kod mladih u Srbiji i da Vojsku služe u kasarnama, u uniformi i sa oružjem, da budu spremni, ne daj bože, da ovu zemlju jednog dana brane. Hvala. (Aplauz.)

Predlog zakona sa ovako nakaradnim naslovom o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica Republike Srbije zbog svoje, rekla bih, opasnosti i neophodnosti da bude apsolutno u skladu sa Ustavom Republike Srbije, što u ovom slučaju nije tako, ne dozvoljava nikakve improvizacije i sve što je predviđeno u ovoj oblasti mora biti u skladu sa Ustavom i mora biti sadržano u samom tekstu zakona.
Iz tog razloga, u ime Poslaničke grupe SRS, predložila sam da se briše stav 2. člana 1, koji kaže da se na sve što neposredno nije uređeno ovim zakonom primenjuju propisi o odbrani, civilnoj zaštiti i Vojsci Srbije i zaključeni međunarodni ugovor u oblasti bezbednosti, odbrane i vojne saradnje, kao i propisi kojima se uređuje nadležnost i rad drugih snaga odbrane.
Dakle, ceo ovaj stav mora da se briše, a pogotovo je apsolutno neprihvatljivo da ostane ovaj deo koji kaže – zaključeni međunarodni ugovori. Dame i gospodo narodni poslanici, zaključeni međunarodni ugovori ne obavezuju nikoga. Svako od ministara može da ode, pošto uglavnom putuju po belom svetu, da zaključi nekakav ugovor i da se pozove na tako zaključen međunarodni ugovor. Međunarodni ugovor se primenjuje na teritoriji države Srbije samo ako je i isključivo ratifikovan u Narodnoj skupštini.
Prosto je neverovatno da Vlada nije prihvatila bar taj deo amandmana, da se jasno naglasi da i ova oblast, kao i sve druge, mogu da, između ostalog, primenjuju samo i isključivo ratifikovane međunarodne ugovore. Ovako ostavljena formulacija i ovaj stav potpuno ignoriše Ustav Republike Srbije, koji kaže da ovi poslovi moraju da budu isključivo u nadležnosti Narodne skupštine Republike Srbije. Ovo nije jedini član koji je suprotan Ustavu Republike Srbije.
Ne očekujem od predstavnika Vlade ništa teško, ni od skupštinske većine, ali želimo da građani Srbije znaju kako kršite Ustav iz zakona u zakon i kako će to sve jednog dana da se obije o glavu upravo građanima Republike Srbije. (Aplauz.)

Narodni poslanik Vjerica Radeta predlaže da se u članu 41. stavu 2. kaže ovako – ''Zahtevi za ostvarivanje prava i obaveza učesnika upućenih u multinacionalne operacije do dana stupanja na snagu ovog zakona za koji nije doneta odluka nadležnog organa, rešavaće se u skladu sa propisima po kojima su stečena'', a predlog Vlade je da može, ''a ako je to za njih povoljnije, po odredbama ovog zakona''. U obrazloženju zašto se amandman ne prihvata Vlada kaže – iz razloga što se predloženim rešenjem uređuje ravnopravnost u ostvarivanju prava, obaveza i odgovornosti svih učesnika u multinacionalnim operacijama, danom stupanja na snagu ovog zakona.
Ovo obrazloženje je apsolutno prihvatljivo i kada bi ovakvo rešenje bilo u zakonu, mi svakako ne bismo imali primedbu na takvo rešenje, jer svakako zakon treba da se primenjuje i na one koji su ranije stekli ovo pravo ako je za njih povoljnije, ali da bi se ti uslovi stekli onda bi ovaj član 41. stav 2. morao da bude upodobljen članu 197. Ustava Republike Srbije i članu 146. stavu 3. Poslovnika Narodne skupštine. A da biste razumeli o čemu govorim, podsetiću da član 197. govori o zabrani povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata, a ovo je, to pravnici znaju, upravo povratno dejstvo i Ustav dozvoljava da je to moguće – ''Izuzetno, samo pojedine odredbe zakona mogu imati povratno dejstvo, ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona.''
I to naravno nije sporno, ali je, takođe, neophodno da Predlog bude u skladu sa članom 146. Poslovnika, koji kaže da, kada zakon sadrži ovakve odredbe da to mora Narodna skupština…

Čuli ste da član 48 govori o rezervnom sastavu i u stavu 2. kaže da: ''Obavezi služenja u rezervnom sastavu podležu vojni obveznici'', između ostalog, ''2) koji su, po odredbama ovog zakona, regulisali obavezu služenja vojnog roka na drugi način (ako su ocenjeni sposobnim za vojnu službu).''
Mislimo da ova tačka 2) stava 2. treba da se promeni tako da glasi – da obavezi služenja u rezervnom sastavu podležu i vojni obveznici koji su, po odredbama ovog zakona, regulisali obavezu služenja vojnog roka, ako su ocenjeni sposobnim ili ograničeno sposobnim za vojnu službu.
U ovom zakonu ne tretirate lica koja su ograničeno sposobna za vojnu službu, a mi u SRS smatramo da oni, takođe, mogu i treba da budu i u rezervnom sastavu, naravno kao i u toku služenja vojnog roka, sa određenim zadacima koje im ta ograničenost za služenje vojne službe omogućava i dozvoljava.
Vlada kaže da ne prihvata ovaj amandman zato što vojni obveznici koji su na drugi način regulisali služenje vojnog roka podležu obavezi služenja u rezervnom sastavu.
Obrazloženje Vlade odgovara onome što mi hoćemo i govori o tome da vi u Vladi potpuno neozbiljno shvatate amandmane SRS, da ih ne čitate, ne čitate ni obrazloženja, i zato samo da biste otaljali posao dajete neka obrazloženja koja nemaju veze ni sa amandmanom ni sa zdravim razumom.
U obrazloženju smo rekli, to je stav SRS, da vojni rok može da se služi samo u kasarnama i vojnim objektima Vojske Srbije, i nigde više i na koji drugi način. Hvala. (Aplauz.)