Nama se, evo, malopre javio bračni par Lidija i Dragan Brđović iz Vrnjačke Banje, koji su sve nadležne organe pre više od 20 godina obavestili i sve dokaze pružili da je njihovo dete ukradeno u bolnici u Nišu, imenom i prezimenom rekli ko im je ukrao dete. Radilo se o lekarki pedijatru i profesoru na Elektrotehničkom fakultetu, ali se ništa nije dešavalo.

Nažalost, nemamo više vremena da detaljnije o ovome govorimo, ali mi smo ovaj amandman podneli i predložili da se briše ovaj član, kao i svi članovi pre toga, zato što želimo da poručimo Vladi Republike Srbije da ovaj zakon povuče iz procedure, ako ne, onda narodnim poslanicima da ne glasaju za ovaj zakon, ako ni to, onda Aleksandru Vučiću da ovaj zakon ne potpiše.

Ovo je zakon o legalizaciji krađe beba i to je nešto što jednostavno nije primereno, kao što nije primereno da malopre koleginica kaže da smo mi ceo dan vodili ovde nekakvu neprimerenu raspravu i to kaže neko ko je ukrao mandat i neko ko tvrdi da je u Srebrenici bio genocid. E, to je neprimereno, ali za razliku od nje, mi idemo Srbijom i objašnjavamo da se u Srebrenici nije desio genocid. Danas će to Vojislav Šešelj uraditi u Šapcu u 18 sati u hotelu „Sloboda“ i Šapčani će čuti da u promociji njegovog trotomnog dela „U Srebrenici nije bilo genocida“, na toj promociji sve detalje.

Ovaj zakon je loš. Ovaj zakon nije ni blizu onoga što vi pokušavate da predstavite, ovim zakonom se baca prašina u oči. Ponavljamo, udruženje jedno od najvećih „Za istinu i pravdu“ je protiv ovog zakona, protiv amandmana i protiv formiranja nove komisije zato što komisija već postoji, zato što ta komisija trebalo bi da nastavi sa radom, ali očigledno je da se sada prave neke podobnije komisije, da će vam sada Milan Antonijević i vaša Tanja Macura rešavati probleme nestalih beba. Plašimo se da od toga neće biti ništa, jer ni jednom ni drugom, pre svega, nije stalo do beba iz srpskih porodilišta. Hvala.

Javnost bi trebalo da zna i upravu zato i intervenišem po Poslovniku, da vi iz vladajuće koalicije sve više problema imate sa obezbeđivanjem kvoruma za početak sednice za glasanje. I sada je trebalo prekinuti sednicu, a ne pola sata čekati ovde da se nekako čudno sakupi tih 184, koliko ste rekli da ima poslanika u sali. Jednostavnim brojanjem, ovako videlo se da vas je bilo 82, ne znam tu tehniku uspevate da uredite.

Nismo hteli tada da intervenišemo u tom smislu da se prebrojavamo, da se prozivamo itd, ali jednostavno želimo da javnost zna da vladajuća većina ima ozbiljnih problema sa kvorumom sada u finišu ovog skupštinskog saziva. U prilog tome pozivam se na član 128. i pozovite službe da pokupe sve ove kartice gde poslanika nema. Hvala.

I ovaj i svi naši amandmani zapravo su pokušaj da kroz ovaj zakon bude regulisana prava boraca na način kako je to general Delić predlagao svojim zakonom, Predlogom zakona već dve godine unazad. Naravno, vi ne prihvatate te amandmane i samo pokazujete licemerje i dvoličnost kada je u pitanju ova tema.

Malopre ste mnogi, ili svi, aplaudirali nakon neke rasprave, a kada hoćemo kroz amandman da ukažemo da treba stvarno da se, bez aplauza, pomogne borcima, onda amandmane ne prihvatate. To su ti dvostruki aršini, a kroz raspravu pre pola sata smo zapravo videli još nešto.

Ima nas ovde, ne mislim samo među srpskim radikalima, mislim na celu skupštinsku salu, koji nikada nismo u bilo kojem obrascu pod nacionalnost pisali ništa nego Srbin i uvek glasno govorili da smo Srbi.

Dobro je da se danas nekako otčepio malo onaj čep, pa neki kojima je to bilo nekada onako ružno, takođe, glasno govore da su Srbi.

Dobro je da mi na taj način raspravljamo i o borcima i o otadžbinskih ratovima. To je nekako bila tabu tema, ali bi bilo još bolje da stvarno prihvatite ove amandmane i da ovi ljudi koji protestvuju već nekoliko meseci i oni koji ne protestvuju, ali koji teško žive, da, zahvaljujući ovom zakonu, dođu do nivoa života dostojnog čoveka. Oni to zaslužuju.

Mi svi zajedno zaslužujemo… Danas smo videli koliko smo pogrešnu istoriju učili i onaj ko nije nosio nešto iz kuće imao je potpuno pogrešnu predstavu o događajima iz prošlosti.

Ovde su pominjani borci sa Košara. Zašto niko neće da kaže da je Bulevar boraca sa Košara dodeljen na pismeni predlog gradskog odbora SRS, beogradsko-gradskog odbora? Zašto nam tako nešto želite sakriti?

Mi smo ponosni na borce sa Košara bili i ranije i sada, ali mi želimo da se tim borcima sa Košara na svaki mogući način pomogne, a ne samo kad im se ime pojavi u nekim novinama.

Podsećam vas sve, svi treba da zapamtio, ne smemo više učiniti pogrešnu istoriju. Ima jedan divan mural u Nišu gde piše „Ubacite u bukvare ljutu bitku za Košare, neka znaju srpski đaci gde su ginuli junaci.“ E tako moraju naši đaci da uče.

Dame i gospodo narodni poslanici, igre na sreću su velika pošast svakog društva, pa naravno i našeg. Dobro je da igre na sreću budu regulisane što je moguće bolji način zakonom i ne treba da intencija zakona bude samo da se vidi koliko će država da izvuče poreza od igara na sreću, nego tom problemu mora da se priđe na što je moguće ozbiljniji način.

Ne možemo se boriti protiv igara na sreću, na način, da kažem, e to ćemo zabraniti. Jednostavno to je nešto što je realnost, ali možemo da što je moguće više suzbijemo negativne posledice igara na sreću. Ovde pre svega, mislim na kladionice, kladionice koje su u celoj Srbiji u koje god mesto odete, u koje god sedište opštinsko odete videćete na najlepšoj mogućoj lokaciji su kladionice.

U kladionice ulaze maloletna lica bez ikakve kontrole. Nekada je bilo da neko mlađe dete, mlađi čovek da traži od komšije da mu kupi tiket u kladionici, sad slobodno sam ulazi i sedne, pije guaranu, popunjava listić, dakle, višestruki negativan uticaj na mlade ljude.

Ono što je takođe problem, jeste blizina tih kladionica i škola. Zakonom je to i ovim prethodnim, a i sada na neki način se vodi računa da se što je moguće više i konkretno koliko udalje kladionice od škola, ali u praksi je mnogo drugačije. Verovali ili ne, recimo, škola Kralja Aleksandar na Novom Beogradu je imala direktora, on na sreću nije odnedavno direktor, ali taj direktor je bio poznat po tome da je gde god je mogao gledao da izvuče neku materijalnu ličnu korist za sebe. Oni su pored te škole, je bila blizu jedna kladionica i kada je promenjen zakon onda je dobio, ta kladionica je dobila nalog da se pomeri od škole. I šta je taj direktor škole Kralja Aleksandra na Novom Beogradu uradio? Verovali ili ne? On je u dilu sa tim vlasnikom kladionice uzeo pare za sebe, a taj vlasnik je pored toga zamenio vrata na školi, zamenio ulaz na školi, da bi ulaz bio na drugoj strani škole, pa je bio dovoljno udaljen da bi on kao ispunio zakonski uslov.

Dakle, treba da se zakonom sve maksimalno uredi, ali i onda da nadležne inspekcije na terenu rade svoj posao u skladu sa tim zakonom. Hvala.

Ja moram da priznam da nisam u stanju da razlikujem ozbiljne ili neozbiljne priređivače igara na sreću, jer ono što vidim kao neko ko prolazi pored tih igraonica je drugačiji od ovoga što je rekao kolega Đukanović i verujem da je sve ovo što je on rekao tačno, ali bi bilo dobro i da se primenjuje.

Ja neću sada da reklamiram jednu igraonicu, pa da sad pričam na kojem mestu sam lično videla i lično vidim subotom pogotovo očigledno maloletnu decu, dečake, devojčice koji ulaze u kladionice, ostaju unutra, zadržavaju se i niko ne prepoznaje ili se pravi da ne prepoznaje da su u pitanju maloletnici.

Mi imamo sa svih strana atak na maloletna lica od narkomanije, preko kladionica, do zavisnosti od igrica na kompjuteru, koliko god je to sa jedne strane tehnološki napredak toliko s druge strane može ozbiljno da ugrozi mentalno zdravlje deteta. Sve ovo što sam nabrojala, pa onda naravno i te igre na sreću.

Ono što mi insistiramo i ono što mi insistiramo, to smo i kroz amandmane radili, a to i u načelnoj raspravi i danas ćemo naravno kroz obrazlaganje naših amandmana, mi insistiramo i ono što je dobro urađeno ovim zakonom da ne ostane samo mrtvo slovo na papiru.

Da ponovim ovo što rekoh malopre i prošli zakon je rekao da ne može pored škole da bude kladionica i direktor dobije pare da vrata škole, ulaz u školu da pomeri na drugu stranu škole.

Znači, ovo nije priča radi se o školi „Kralja Aleksandra“ na Novom Beogradu. Ko god naiđe i sad može da vidi gde su bila nekada vrata i ulaz u tu školu, a gde su sada da bi učinio ustupak kladionici. Govorimo o primeni zakona i o ozbiljnijem pristupu državi ne samo donošenjem zakona, već i u daljoj realizaciji onoga što u zakonu piše. Hvala.

Svaki put kada čujem da se pozivaju građani da nekoga za nešto prijavljuju, nekako pomislim , evo država u tom segmentu ne funkcioniše. Šta sada, ja prolazim, idem na pijacu, i vidim u tu kladionicu ulaze deca, meni je žao, što se to dešava, ali da li mislite da ja sada treba da tražim telefon i da zovem, okrećem broj na koji se niko neće javiti, a dva metra od mene stoje dva policajca i vide isto što i ja vidim.

Dakle, govorim o nečem što je realnost i samo pozivamo da se ozbiljnije pristupi rešavanju ovog problema, a to smo govorili kada se govori, kada je reč o narkomaniji, kada je reč o zaštiti dece, od svih pošasti koje vrebaju u ovoj državi, u ovom društvu. Nedovoljno se tome posvećuje pažnje.

Kajaćemo se zbog propuštenih generacija i kajemo se već. Em su osakaćeni kroz loš obrazovni sistem, em još ako se bave ovakvim stvarima, onda kakve su to generacije, od kojih se očekuje da će sutra biti na čelu najznačajnijih funkcija u ovoj državi i da će raditi ozbiljne i odgovorne poslove.

Naravno, ne mislimo mi da su svi mladi ljudi takvi. Ali, ako postoji i jedan, moramo ga zaštititi, obaveza je da ga zaštitimo. Hvala Bogu, nema ih preterano mnogo, ali ponavljam, koliko god je, to je mnogo.

A direktor škole, koji je smenjen sa mesta direktora škole je profesor matematike i sada predaje u nekoj drugoj školi i više nije u školi „ Kralj Aleksandar“, zove se Milan Pušica i ne znam što insistirate da mi to kažemo, ako smo rekli da je to direktor škole „ Kralj Aleksandar“, koji je menjao ulaz u školu i to je dovoljno, i to dovoljno govori o tome koliko vi mislite da treba neko drugi da radi vaš posao. Umesto da kao poslanik vlasti, okrenete ministra i kažete ko vam je taj direktor, da se sazna u roku od pola sata i da obavestim javnost. Hvala.

Posao narodnog poslanika je upravo ono što mi radimo ovde, posao je i da na svakom mestu u svako doba dana bude narodni poslanik, predstavnik građana i da razgovara sa ljudima, da prima informacije i upravo to poslanici SRS, i rade.

E sada, da li bih ja prijavila tog očigledno nelegalnog priređivača igara na sreću, odnosno te kladionice, vlasnika te kladionice? Pa možda bih ga i prijavila, ali ne bi bilo svrhe, zato što je on član veća jedne gradske opštine u Beogradu.

Evo sada izvolite i saznajte dok traje ova rasprava, imate sve instrumente, proverite, lako se zna i u kom delu grada se ja krećem subotom i gde je to, pa izvolite i vi nas obavestite ko je taj nelegalni vlasnik kladionice, kod koga ulaze maloletnici u tu kladionicu. Hvala.

Član 64. govori o video nadzoru. I sad je ovde predviđeno da se sve živo nadzire u tim kladionicama, u tim igračnicama. Podaci koji se dobijaju na osnovu tog snimanja predstavljaju internu dokumentaciju priređivača i poslovnu tajnu, a priređivač ih može koristiti samo u svrhu za koju su prikupljeni i ne mogu se ustupati trećim licima itd. U koju su svrhu prikupljeni, to ovaj član 64. u svojih šest, sedam stavova uopšte ne predviđa.

Da li ovo može biti zloupotrebljeno? Može. Da li treba da se zna stanje u tim prostorijama gde se održavaju igre na sreću u svakom momentu? Treba, nije sporno, ali to ne može a da ne bude u skladu sa propisima kojima se uređuje zaštita podataka o ličnosti.

Mi smo zato intervenisali amandmanom. Ne možete vi, vi ste, doduše, uveli komunalne policajce, ovi kontrolori bus plus karata u autobusima, pa komunalna inspekcija, pa svi živi po Srbiji mogu da legitimišu, iako to u suštini mogu da rade samo predstavnici policije. Ali, vi jednostavno ne vodite računa o zaštiti podataka o ličnosti i to se vidi i u ovom zakonu i u ovom članu.

Na ovaj način nećete, to što snimate ko ulazi, ko izlazi i to čuvate, čini mi se, 30 dana, ništa nećete postići. Prvo, ti podaci treba da se čuvaju duže od 30 dana. Nažalost, dešava se svašta u tim kladionicama, u tim igraonicama. Dešava se da tu dolaze i narkomani i alkoholičari i da oni posle ko zna koliko vremena učestvuju u nekom krivičnom delu itd. To je sve ono što nam se dešava i što znamo iz života.

Ne možete onda ovo samo formalno, eto, neka postoji, tamo neko snima, obriše za mesec dana i gde si bio, nigde, šta si radio, ništa. To nije način da se zaštiti ono na čemu mi insistiramo, pre svega, da se zaštite maloletna lica od igara na sreću.

Ne možemo da gledamo sve kroz to, evo, igre na sreću donose velika sredstva u budžet, pa onda hajde. Kolega Đukanović priča kako je to sve negde u belom svetu. Pa, negde u belom svetu se droga prodaje kao najnormalnija roba. Pa, hoćemo li da idemo, da dostižemo taj nivo civilizacije, pa da kažemo – može i droga da se prodaje na kioscima? Ne možemo na taj način da se ugledamo sa tim nekim savremenim svetom, koji je u nekim delovima otišao u potpunu krajnost u toj tzv. savremenosti. Nije to ni suština, ni rešenje.

Mi smo svesni i ponavljamo to da igre na sreću postoje u Srbiji, da ljudi vole da se kockaju. Ima još nešto, što je narod siromašniji više pribegava igrama na sreću. To je takođe nešto što je opšte poznato i što je utvrđeno da je tako. I zato, ne samo ove igre na sreću o kojima mi, kao malo više govorimo o kladionicama i tako, imate na svakom kiosku one neke greb-greb listiće gde se ljudi jadni navlače da daju 100 dinara, obećava im se da će možda dobiti dva miliona, a možda neće dobiti ništa, a uglavnom bude tako.

Naravno, ne možemo mi pobeći od toga, ali možemo zakonom to svesti na minimum. Mora neko i to da kontroliše. Ne može da bude tih greb-greb listića milion urađeno, a da samo na jednom ima dobitak od pet hiljada dinara, na primer. Mora to da se radi pod nekom kontrolom. Pustite vi to, samo da neko tamo, taj ko drži te kladionice, te igre na sreću, pa zna se i ko to drži, zna se pod čijom je to kontrolom, pa nećemo mi takvima da punimo džepove koliko god to punilo i budžet. Naša obaveza i naš zadatak je pre svega da zaštitimo mentalno zdravlje mladih ljudi u Srbiji.

Tražim javno obećanje od kolege Đukanovića, ako mu naredim da mi donese fotografiju kako neko sa maloletnim licem, odnosno sa detetom ulazi u kladionicu, da će taj neko izgubiti licencu. Ljudi moji, pa ja ne pričam bajke. Ovo što sam sada ja rekla, pa nema čoveka u Srbiji koji to nije video.

Što se tiče ovog prvog dela rasprave, kolega Đukanoviću, malo ste pomešali babe i žabe. Pričate o Malti, Las Vegasu, pa znate li vi ko tamo živi, koji društveni sloj na Malti i u Las Vegasu ide da se kocka? Tamo se kockaju ljudi koji 50, 100 hiljada evra troše iz zabave, nemaju nikakav problem sa tim zato što ne znaju koliko imaju para.

Mi pričamo o tiketima od 200 i 500 dinara. Mi pričamo o tim grebalicama. O tome sam pričala, gde sam iks puta videla ljude, starije ljude sa očigledno malim penzijama koji od poslednjih 500 dinara do penzije daju 200 za onu neku tamo karticu koja se grebe, računajući možda će Bog dati da dobiju 1.000 dinara. Vi ne znate da se to dešava.

O tome mi pričamo i pričamo, naravno, ponavljamo, o tome da treba zaštiti mlade ljude od ovih pošasti. To što vi kažete – piše tamo u aktima tih renomiranih, kako kažete, kuća koje se bave kockom. Šta ako piše u njihovim aktima? Ko to primenjuje? Ne primenjuje se. Evo, ja vas sve molim, koliko vas sada ima u sali, malo doduše, da kažete, da me opovrgne bilo ko i da kaže – ja nikada u svom životu, u poslednja tri meseca, nisam video ili nisam videla da neko dete ulazi u kladionicu. Ulaze, dešava se. To kada dete uđe, kaže kolega, neće, zabranjeno je da idete na pijacu sa detetom ili u prodavnicu, pa da uđete sa detetom u kladionicu. Manji je greh da uđete sa detetom od sedam, osam godina u kladionicu, da vi popunite tiket, nego što dete od 13 godina ulazi samo.

Mi se borimo protiv toga, a kada dete uđe sa roditeljem koji tamo popunjava tiket, to je svakako mnogo manje zlo od ovoga što mi tvrdimo da postoji i što ne može ni jedan zakon, sam po sebi, da reši, ukoliko nema ozbiljnog interesa i ukoliko ne bude dovoljno inspekcija, ukoliko policija ne bude to… Opet vam ponavljam, lično sam gledala, policajac, pet metara od mene, gleda i vidi isto što i ja, vidim kako mladić i devojka, još za ruke, nemaju 13, 14 godina ulaze u kladionicu.

Svakako se ja ne razumem do te mere u igre na sreću, kao kolega Đukanović, jer ja nikada nisam ni danju, a kamoli noću ulazila u lutriju.

Ali, ipak sam sve ono što sam rekla, kolega je ponovio na neki drugi način. Nisam ja rekla da penzioneri idu u kladionice, mada idu naravno, govorila sam o penzionerima kada su u pitanju te greb-greb kartice i to ste vi takođe kolega ponovili. Rekla sam da maloletna deca idu da popunjavaju te tikete u kladionicama i onda kolega Đukanović, kaže - ali stvarno ako neko vidi nelegalnu kladionicu treba da prijavi.

A kako ja to ili bilo koji građanin koji prođe zna da je neka kladionica nelegalna? Izlepljeno je sve, ceo onaj izlog izlepljen, da li tu neko dolazi da kontroliše. Pogledajte po gradu svi frizeri, kozmetičari, ti ljudi koji manje zarađuju, svi su poskidali one reklamne panoe i one reklamne fotografije sa izloga, zato što je doneta odluka da se na nivou grada da se plaća neka, kažu oni, ogromna taksa, ne mogu to da podnesu i rađe skidaju te reklame nego da plaćaju tu taksu, a kladionica svaka, zid, ono staklo od ćoška do ćoška sve je izlepljeno. I, treba sad neko ko prolazi tuda da uđe i šta da kaže - e jesi ti legalan ili nelegalan, ako si nelegalan ja idem da te prijavim.

Da li je moguće da vi na to svodite rad državnih organa, rad organa lokalnih samouprava, radi inspekcija? Da li vam fali inspekcija? To vam govorimo milion puta. U svakoj oblasti gde vam trebaju inspektori, zaposlite inspektore, ali neka stvarno rade. Šta će vam komunalna policija? Šta će vam milicija? Zašto sve to što je sposobno za redovnu policiju ne prevedete u redovnu policiju i zašto ne rade svoj posao ozbiljnije i zašto nema policajca na svakom koraku, i zašto onaj koji jeste na svakom koraku ne radi svoj posao?

Naravno, ne želim sada da kažem da naša policija ništa ne radi, niko ništa ne radi u državi, ali govorim dovoljno da je takvih 10%. Da li postoji neko, kolega Đukanoviću, da li postoji neko u ovoj zemlji Srbiji ko se imalo bavi nečim što pokušava da sazna šta se dešava u životu, u narodu itd, ko ne zna da postoje policajci koji su u dilu sa dilerima droge, koji su u dilu sa priređivačima igara na sreću, koji su u dilu sa raznim ljudima koji se bave nelegalnim poslovima? Ponavljam, nisu to generalno svi policajci, ali taman i dovoljno da mogu ovi poslovi da se nesmetano i nelegalno rade.

Kolega Đukanoviću, ali kolega po struci, stvarno sam iznenađena da ste malopre rekli da državni organi deluju po prijavi. Jeste li nekad čuli za delovanje po službenoj dužnosti? Jeste li nekad čuli da inspektori imaju obavezu, razni, ne samo kad su u pitanju ove igre na sreću, da imaju obavezu da obilaze, da kontrolišu?

Vi meni kažete da imam na sajtu igara na sreću popis svih objekata. Šta sad, treba sad da otvorim sajt, da nađem sve adrese igara na sreću i da krenem, i šta kad ja dođem tamo? Evo, kao narodni poslanik, dođem i kažem - ja sam narodni poslanik, daj mi tvoje papire da vidim? Da li vi uopšte sebe čujete šta govorite.

Ja sam pre shvatila, gospodine Siniša Mali, da je vama malopre gospodin Đukanović skrenuo pažnju da vi obavestite upravu prihoda, da obavestite razne vrste inspekcija da igre na sreću imaju sajt i da onda mogu vaši službenici na sajtu da vide sve te adrese, pa onda neka obiđu pa vide oni koji nisu na adresi, pa neka onda oni ustanove ovo što kolega Đukanović već dva sata pokušava mene da ubedi da ja treba kao narodni poslanik tim da se bavim ili bilo ko od nas.

Znate, mi malo drugačije posmatramo ulogu narodnog poslanika. Drugo je to kako se vi ponašate, pogotovo vaši po lokalu, možda je to u Beogradu malo teže. Znate, vaši narodni poslanici su Bog i batina po lokalu u malim sredinama i zato im je sad frka, onima koji znaju da neće biti ponovo poslanici, kako da se kao obični ljudi vrate, kao obični građani vrate u svoje sredine. Oni tamo mogu i da otvaraju, i da zatvaraju, da zapošljavaju, da smenjuju tužioce i sudije i sačuvaj Bože šta sve ne mogu. Ali, nemojte, mi govorimo o narodnom poslaniku po Ustavu Republike Srbije i govorimo o Vladi, o inspekcijama, o ministarstvima i obavezama državnih organa. Hvala.

Evo, kažu, vidi je opet…

Ne, ja samo razgovaram sa kolegom Đukanovićem i vidim da vi želite da se nastavi ova replika. Nemam ništa protiv zaista.

Ja repliciram kolegi Đukanoviću.

Niste, nije tačno.