Na član 14. odnosno na član 14. gde smo intervenisali amandmanom čini mi se i ako amandman nije prihvaćen da je ovo nešto što smo dogovorili sa ministrom, a ovde se radi o finansiranju institucija od nacionalnog značaja, gde su predviđene SANU i Matica Srpska.
Naš predlog je da tu bude i Srpska književna zadruga. Razumeli smo ono što je ministar rekao u toku današnje rasprave i nadamo se da će to u buduće biti ispravljeno, a pogotovo što će već za narednu godinu svakako u budžetu biti predviđeno i finansiranje Srpske književne zadruge.
Vi ste u ovom obrazloženju ovog zakona, između ostalog, rekli da je ključni cilj koji se želi postići donošenjem zakona stvaranje naučno-istraživačkog sektora koji svojom izvrsnošću, ma šta to značilo, može biti ravnopravan partner u okviru Evropskog istraživačkog prostora, a koji svojom relevantnošću, opet šta god značilo, pozitivno utiče na privredni rast Srbije i doprinosi kulturnom i društvenom napretku.
Nije sporno, naravno, da naučno-istraživačka delatnost i nauka uopšte može doprineti i kulturnom i društvenom napretku. Ove vaše novotarije, evropske, ta izvrsnost, relevantnost itd. to stvarno ne znači ništa. To može bilo koji izraz da se upotrebi, ali dobro, vi ste to preuzeli bez obzira na to što vam kažu da od Evropske unije nema ništa, ali vi terate svoje, pa svoje.
Mada ste u ovom zakonu uradili nešto, kroz ceo zakon se to provlači i mi smo tu i amandmanski intervenisali. Stalno govorite o nacionalnom, regionalnom i međunarodnom uticaju nauke itd. i pokušavate, to sam već rekla na početku, nekako da to regionalno provučete, valjda da uđe narodu u uši pa da ponovo stvarate bivšu Jugoslaviju, što je jako loše.
Kažu ljudi iz nauke da nisu zadovoljni ovim Predlogom zakona, odnosno zakonom kada bude za koji dan usvojen, zato što prvo akademskim građanima, pogotovo onim sa najvišim akademskim titulama, ne garantuju ni zaposlenje, ni napredovanje u službi. To se pre svega odnosi na mlade doktore nauka i to nije dobro.
Zapravo, kada se govori o ovom Predlogu zakona ne može se zaobići generalno sve što je vezano za obrazovanje, pa i tu famoznu Bolonjsku deklaraciju koju ne primenjuju ni u Bolonji, ali evo mi smo prihvatili sve što nije dobro, sve zarad tog evropskog puta sa kojeg ćemo na kraju biti šutnuti, ali mi imamo puno problema u obrazovanju, odnosno možda to nije dobar izraz, nije to problem u obrazovanju nego u kvazi obrazovanju.
To što mi imamo u svakom malom mestu nekakav fakultet, nije dobro. Ne zato što nije dobro razvijati mala mesta, više puta smo mi o tome govorili da ukidate u nekim opštinama srednje škole, sudove itd. ali otvarate neku jedinicu nekog od tih privatnih univerziteta , nekakve fakultete. Tamo se ide po diplomu. Tamo se ne ide ni da se uči, ni da se polaže, ide se po diplomu.
Ja ne znam da li postoji neko u zemlji Srbiji ko to ne zna. Vi ste, ministre, čovek koji je došao iz privatne prakse. Imate vašu privatnu školu, ali je nemam nameru vas da hvalim u bilo kom smislu, ali o vašoj školi se nikada nije loše pričalo. To bi trebalo da bude recept i da ga vi primenjujete i kod drugih škola i osnovnih i srednjih i predškolskih i na kraju visokoobrazovnih ustanova, jer zaista ovo što se dešava kod nas na tim privatnim fakultetima je karikiranje studiranja.
Ne želim nikoga da uvredim, niti nekoga ko ima takvu diplomu, niti profesore koji tamo rade, ali sami su sebe mnogi degradirali. Ne može se okriviti neko kome nešto nije baš išla škola pa mu se pružila prilika da ode u neku, kažu - ona bela kuća sa stepeništem ispred na ulazu u mesto ili ona na sprat, to je taj fakultet. Bukvalno tako ljudi idu i tako traže fakultete. Odu tamo, dobar dan-dobar dan, koliko košta taj papir što se zove diploma, toliko-toliko, evo, na, daj diplomu, hvala, doviđenja. Ja sam neko ko je nešto diplomirao.
Sada kada se gleda tako, može li se kriviti taj čovek koji je tako otišao po diplomu? Može i ne može, imaju ljudi ambiciju, pa hajde da može da se hvali da ima diplomu, ali mi smo dozvolili kao sistem, kao država, da se na taj način potpuno degradira visoko obrazovanje i to morate najhitnije da ispravite kako znate i umete. Zapravo, nije to problem, zna se i kako, samo treba tom poslu ozbiljno da se pristupi.
Morate takođe da se suočite sa svim sumnjivim diplomama i morate da, svojevremeno ima od toga pet-šest godina, četiri-pet bar, Zorana Mihajlović je na jednoj konferenciji rekla, tada je bila najaktuelnija lažna diploma Tome Nikolića. Onda su je novinari pitali na tu temu i onda je onda rekla da se razgovara, vi tada niste bili u Vladi, da se u Vladi razgovara da će se formirati komisija koja će ispitati sve sumnjive diplome. Sumnjive u smislu kada se pojavi u javnosti, pa onda, kada bi se na jednom od tih, tzv. "fakulteta", ušlo, pa samo jedna diploma lažna kada bi se otkrila, onda bi se lako lanac nadovezao, pa bi smo onda videli sve te lažne diplome.
S druge strane, uvredljivo je za ljude, za mlade ljude koji uče, koji idu redovno na fakultet, koji idu na vežbe, koji polažu kolokvijume, koji dobijaju dobre ocene, uvredljivo je iskreno da im bude kolega po zvanju tamo neko ko nema, jedva ima i osnovno školsko obrazovanje, suštinski. Formalno, može da ima ono što kupi.
Zato morate i sa tim da se suočite i da stvarno ako ta komisija nije formirana, da to uradite i da zaista da se krene od ovoga što je u javnosti poznato. Evo, gospodin Atlagić je pričao o ovom Veljanovskom. To je, ne samo, mi smo o njemu govorili kada nije bio politički aktuelan. Za nešto je ovde bio kandidat, ne sećam se, pa smo mi pokazivali ovde tu njegovu lažnu diplomu. On je, u međuvremenu, kao nekakav doktor nauka, bio mentor nekoj gospođi iz Banja Luke, neću njeno ime namerno da govorim, da ne idemo i u Republiku Srpsku sa ovim problemom.
Onda kada je utvrđeno da je ta gospođa plagirala doktorat, a on joj bio mentor, onda je taj Veljanovski rekao da je mentor odgovoran ako podstiče kandidata da plagira i prepisuje. Kaže - ja tačno nisam pažljivo čitao, nisam baš primetio, ali to se dešava. Znači, posledica njegovog lažnog doktorata je to što on stvara nove lažne doktore.
Mi imamo nerešen problem, odnosno nerešeno pitanje, čeka se očigledno zastarelost afere "indeks". Ti ljudi koji su učestvovali u aferi "indeks" su napredovali na fakultetu, napredovali u politici, napredovali sa raznim funkcijama i ne znam koliko još ima, otprilike, možda godinu ili dve dana, taj postupak će zastareti i niko više neće smeti da se našali onom šalom koja je bila nekoliko godina aktuelna ako presedate u Kragujevcu, imate petnaest minuta, nemojte da idete na kafu, trknite do Pravnog fakulteta, uzmite diplomu.
Karikirano, ali nažalost, u dobrom delu istinito, i opet na uštrb i na štetu onih ljudi koji su uredno studirali na Univerzitetu na Pravnom fakultetu u Kragujevcu. Dokle god mi na taj način ne pristupimo rešavanju ovakvih problema, teško možemo govoriti i o nauci, jer u svemu ovome dolazimo do toga da i ti lažni doktoranti i ovi koji zaista dobiju tu lažnu doktorsku diplomu, čim su umeli da dođu do te diplome, oni će da se, što bi narod rekao, laktajući ili politički najčešće, da se provuku i u neki institut i da dođu na neku televiziju ili da on tamo nešto priča kao predstavnik doktor nauka u nekom institutu, ne bi li fascinirao ujne, strine i ostale koji ga gledaju na televiziji, a u stvari, opet degradira one ljude koji bi se ozbiljno bavili naukom.
Vi onda, kada izdvajate sredstva iz budžeta, a dobro je, vidim da ste planirali za narednu godinu, odnosno da je neki vaš projekat, videćemo koliko će biti više sredstava nego što je to bilo u ovoj godini, i to je dobro. Ne može biti mnogo para za nauku. Dugo godina se nije ulagalo u nauku i sada treba da se ulaže.
Ali, kako odrediti da ulažemo u prave projekte? Jer, te neke projekte, kvazi projekte, vode ti kvazi doktori nauka i onda oni dobiju pare iz budžeta zato što su bliski vlasti, zato što su bliski nekom u vladajućim strankama i onda oni ljudi koji stvarno bi se bavili naukom i koji bi stvarno doprineli i razvoju i nacionalne nauke i na nivou međunarodne nauke, koji bi mogli nešto da pokažu, ne mogu da dođu do izražaja. Radili bi to ljudi i o svom trošku, ali ne mogu, sve je mnogo skupo.
Vi znate, imate primere, recimo, ja znam lično medicinski fakultet, mladi ljudi koji dok završavaju medicinski fakultet, odnosno dok uče medicinski fakultet, neki od tih mladih ljudi, i nije ih malo, se i kao studenti bave naukom, rade neke naučne radove koji su zapaženi i ti njihovi radovi, njihov profesor, mentor kaže - to može da se predstavi u bolnici u Lajdenu, može da se predstavi negde u Srbiji na nekom njihovom simpozijumu itd, ali taj mladi čovek nema pare da ode Lajden, nema pare da boravi pet dana u Holandiji, a nema ko da mu plati. Postoje neke lokalne samouprave, na primer, što bi bilo, recimo, dobro rešenje bar kao preporuka, neke lokalne samouprave prepoznaju tako dobru decu u svojim sredinama i finansiraju im takva putovanja, nisu to putovanja, zapravo, to su naučni simpozijumi.
Razumljivo je da sa nivoa Republike i nije moguće svaku takvu aktivnost platiti, ali ako uključimo i lokalne samouprave, onda će to biti mnogo lakše.
Ja sam vam u načelnoj raspravi govorila o onim nekim pozitivnim primerima naše dece, vi to znate, naravno, iz matematičke gimnazije, iz muzičke škole, koji su iz biohemije, koji su postizali odlične rezultate, doneli onoliko zlatnih diploma, srebrnih, bronzanih, doneli u Srbiju, o njima ne da niko, ma tako reći niko ne vodi računa. Tamo njihovi profesori, ako su entuzijasti, onda im pomažu, rade s njima. Mnogi profesori i nastavnici nezadovoljni uslovima u kojima rade, nezadovoljni platama i stanjem u tom njihovom kolektivu, nemaju ni volje ni želje da se posvete tim talentovanim učenicima ili studentima.
Sve su ovo problemi za koje, sigurna sam, klimate glavom, znate i vi, i sigurna sam, znaju svi ljudi koji imaju dobru nameru kada pričamo o ovoj temi i ne mogu ti problemi da se reše jednim zakonom, ali mogu i zakonom, mogu i edukacijom, mogu i na način da se tim, nemam ja ništa protiv sportista i sportskih medalja. Ali, mi svaki čas, na primer, u Beogradu, u Skupštini grada, sa one terase dok dočekujemo sportiste sa medaljama itd, i neka, sportisti nas predstavljaju u svetu, sve je to lepo. Ali, zašto se npr. nikada ne organizuje, eto, kad se vratilo tih 12 medalja, te dece, zašto se nije organizovalo da ih sa tog balkona Skupštine grada dočeka, da se obaveste ljudi, da dovedu škole organizovano, da ta deca dožive i na taj način taj svoj uspeh i da im i to bude stimulans, ne samo njima, pre svega, onima koji bi došli da ih gledaju, pre svega onima koji bi došli da im aplaudiraju, da ih pozdrave, a koje bi doveli nastavnici iz raznih škola?
Dakle, za ovako nešto ne treba mnogo novca. Treba da se insistira kod javnog servisa, koji plaćamo i iz budžeta i ovako, da se insistira na naučno-obrazovnim emisijama, da se vreme u glavnom onom dnevniku posveti tako talentovanim mladim ljudima, da dobiju podstrek ne samo da uče, ne samo da postižu uspehe, već da ih takav odnos države prema njima ubedi da ostanu u svojoj državi, da ne bude da se školuju, roditelji ih uglavnom školuju, ponešto možda pomogne i država preko kredita itd, i onda kad završe da idu tamo negde gde opet neće biti ni priznati, ni cenjeni onoliko koliko bi bili ovde kada bi postojala takva klima u našoj državi.
Zato apel vama, ministre, da i vaše iskustvo iskoristite, vaše lično iskustvo i, naravno, znanje kolega iz Ministarstva, da uradite nešto, evo, ja sam sad, koliko mi je vreme dozvolilo, nabacila nekoliko ideja, ima ih još, ali dajte odnekle da počnemo, dajte da ih primimo, te odlične učenike, te genijalce mlade, da ih primimo mi u Skupštini, da razgovaramo s njima, da nekako, prosto, da im damo do značaja i njima i njihovim roditeljima. Često su i roditelji razočarani, pa kažu – eno, ono moje dete donelo zlatnu medalju, niko živ neće da čuje, ni da pomogne, ni da plati put itd.
Prosto, moramo i na taj način pomagati da bismo se istinski mi bavili tim mladim ljudima, a da bi se oni u skoroj budućnosti bavili naukom. Oni su već, svako ko sa nekog međunarodnog takmičenja donese nekakvu medalju, on je već u nauci. To je međunarodno takmičenje, to je desetine ili stotine škola iz celog sveta ili samo iz Evrope, kako god. I ako tamo neko postigne takav uspeh, on je već ušao u nauku, samo ga treba pogurati.
Ponavljam, ovaj zakon može biti početak, neki osnov, ali iz ovog zakona treba izvući, izvući nije dobar izraz, ali u svakom slučaju, ovo treba da bude osnov za još neke nove i zakone i podzakonske akte i, pre svega, za pokazivanje volje vas u Ministarstvu da afirmišući mlade talentovane ljude doprinosite nauci u Srbiji uopšte.
Ljudi koji se bave naukom, koji su već u nekim ozbiljnijim godinama, oni se bave naukom i pomoću štapa i kanapa. I oni se odvajaju i porodice itd, oni su tu, pa su tu, nekako prekaljeni, da kažem, da se muče, a da se bave naukom i da pokazuju rezultate. To od mladog čoveka ne možemo očekivati. Mladom čoveku moramo dati podstrek, moramo pružiti nadu, moramo ga ubediti da u ovoj zemlji Srbiji ima mesta za njega i, naravno, moramo pomoći i finansijski. Hvala.