Dame i gospodo narodni poslanici, najnovije izjave koje dolaze od visokih zvaničnika iz Evropske unije i Amerike povodom rešavanja konačnog statusa srpske pokrajine Kosovo i Metohija, a sve u cilju opipavanja pulsa srpskom narodu, dovele su nas u situaciju da danas moramo jasno i glasno izreći svoj stav o otvorenim ucenama i pretnjama koje nam se upućuju. O tome da ne smemo ni po koju cenu pristati na otcepljenje bilo kojeg dela naše teritorije, više ne treba govoriti, jer da je to jedini normalan, prirodni odgovor svim neprijateljima Srbije, to je jasno svima, sem pojedincima koji brane interese upravo onih koji nam danas otimaju Kosovo i Metohiju.
Danas samo želim da znam gde je kraj cepanju Srbije. Želimo da znamo da li ste svesni poruka svoje novije istorije, počevši od okupacije Republike Srpske Krajine, konstantnog gušenja Republike Srpske, otcepljenja bratske Crne Gore? Danas dolazi na red pokušaj amputiranja Kosova i Metohije. I to od strane naših tobožnjih prijatelja iz Evropske unije, ka čijem članstvu toliko težimo, i Amerike, čiju demokratiju oberučke prihvatamo. Gde je kraj otimanju i gde je kraj strpljenju srpskog naroda? Da li to znači da kada nam sutra budu tražili jug centralne Srbije, Rašku oblast ili Vojvodinu, zarad učešća u toj istoj međunarodnoj instituciji, takođe, moramo pognuti glavu? A to nam već najavljuju.
Albanski politički lideri u Bujanovcu i Preševu iz dana u dan pozivaju na povlačenje naših jedinica sa teritorije "istočnog Kosova", kako oni sami nazivaju ovaj region, i stacioniranje NATO trupa radi očuvanja navodnog "mira i stabilnosti" koji upravo oni narušavaju, svojim političkim izjavama i postupcima. A to, kako NATO trupe čuvaju mir i stabilnost mogli smo da osetimo za vreme bombardovanja 1999. godine i kosovskog pogroma 17. marta 2004. godine.
Govore da se strpimo dok ne uđemo u Evropsku uniju. A svi napori naših vajnih petooktobarskih demokrata od 2000. pa nadalje, usmereni ka evropskim integracijama, danas se nagrađuju time što nam se otima Kosovo i Metohija. Da li to znači da su zvaničnici iz Evrope shvatili kakve poslušnike (poltrone) od saradnika imaju u Srbiji, pa da su se nakon svih probnih zahteva (preko isporučenja Srba Hagu, rasprodaje preduzeća) usudili da zatraže ono zbog čega su nas i bombardovali, kako reče jedan bivši američki zvaničnik (Vilijam Montgomeri). Svakom razumnom čoveku bi trebalo da bude jasno da sa onima koji su nam nasilno oduzimali deo teritorije ne možemo imati nikakvih dogovora.
Isto tako je jasno da postoje i oni koji su protiv porobljavanja bilo koje države, deo pravdoljubivog sveta, sveta koji ne zatvara oči pred onim što se dešava od strane Amerike i njihovih prijatelja u Evropi. Na čelu tog slobodoljubivog sveta danas stoji bratska Rusija, koja je svesnija značaja kosovskog pitanja više nego pojedine političke strukture u Srbiji, koja nam u svakoj prilici pruža ruku pomoći, bilo u ekonomskom, bilo u političkom smislu.
Rusija sa slobodnim svetom, sa jedne strane, ili Amerika sa imperijalistima, sa druge strane? Kosovo u Srbiji ili Kosovo u Albaniji? Dostojanstvo ili poltronstvo? Kraj cepanja države ili još jedna stepenica ka Beogradskom pašaluku?
Sve su ovo pitanja na koje razuman čovek zna odgovor istog trenutka. A to pitanje ne postavljamo mi, već nam ga drugi svojim postupcima nameću.
Zato danas moramo misliti svojom glavom ukoliko želimo da sačuvamo KiM, srce svoje države. Danas moramo reći da li želimo nastavak uspavanog stanja u kome se danas nalazi politički vrh Srbije ili želimo promene koje će jasno pružiti ruku prijateljima i zatvoriti vrata neprijateljima. Izbor je jasan – svim srcem za Srbiju. Aplauz.)