Gospodine Batiću, za razliku od vas, G17 plus je uvek predavala transparentne finansijske izveštaje, s imenima donatora, kako pravnih, tako i fizičkih lica.
Odgovorno tvrdim, kao nekadašnji direktor stranke, da „Jugohemija“ nikada nije bila donator, niti sponzor moje stranke. To se može proveriti. Odbor za finansije ima svu dokumentaciju od momenta od kada je G 17 plus postala stranka, od kraja 2003. godine, pa do danas.
Molim vas da ne iznosite ovakve neistine, pošto nije baš prigodno za vas i vašu poziciju da pitanjima koja ste postavili dodajete i ovakve neistine.

Poštovana predsednice, povređen je član 104. Poslovnika Narodne skupštine, povređeno je dostojanstvo Narodne skupštine. Nemam nameru da se izvinjavam nekome ko konstantno iznosi laži o mojoj stranci, ne pada mi na pamet da to činim.

Izvinite, taj termin samo sam citirala od prethodnog govornika, tako da shvatite to kao citat.

Njega niste opomenuli.
Znači, ne pada mi na pamet da se izvinjavam za nešto što je već godinama poznato kao laž. Postoje stranke koje uredno ispunjavaju svoje obaveze, u skladu sa Zakonom o finansiranju stranaka, i dostavljaju svoje izveštaje. Nikada, ali nikada, nisam, ni kao član Odbora za finansije, uspela da vidim finansijski izveštaj stranke dotičnog gospodina. Molim vas da i ubuduće, kada se bude ovako javljao i iznosio laži, prekinete i njega, baš kao što ste i mene. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo predsednice.
Naravno, ne mogu ni da prepričam sve što je gospodin Todorović ovde govorio i šta je pominjao, te naučnofantastične priče sam, nažalost, imala prilike da čitam u „Kuriru“. Moje pitanje će biti upućeno ministru policije, da odgovori i da podeli s nama saznanja o eventualnoj ulozi i Zavoda za izradu novčanica, i gospodina Vuletića, i gospodina Dinkića, i svih pominjanih u ovoj, kao što rekoh, naučnofantastičnoj priči koju nam je ispričao gospodin Todorović.

Malo mi je žao što sada gospodin Nikolić nije tu. Svašta je izrekao i otišao. Zaista ne sumnjam u to da...

Da, htela sam da repliciram.

Tražim objašnjenje ili obaveštenje, šta god, od nekoga ko je pravio protokol za Svečanu akademiju u Sava centru. Ne znam kako, ali svi poslanici nisu sedeli na balkonu. Neki poslanici su uspeli da siđu dole, pa je, između ostalog, i Tomislav Nikolić sedeo u četvrtom redu. Da li smo mi koji smo ostali na balkonu poslanici drugog reda, a neki su imali privilegiju da posmatraju i predsednika Medvedeva i predsednika Tadića iz četvrtog reda?

Zahvaljujem, gospođo predsednice.                 Poštovani narodni poslanici, poštovani ministre, baviću se Predlogom zakona, ne bih da nastavim ovu raspravu, mislim da je dosta rečeno na ovu temu.
Ustavom iz 2006. godine, Srbija je koncipirana kao centralizovana država, kako politički, tako i finansijski, s oskudnim nadležnostima pokrajina i vrlo malim nadležnostima lokalne samouprave.
Moderne države, obrnuto od toga, vrše decentralizaciju, jer su iskustvo a i teorija pokazali da se složenom državom ne može uspešno rukovoditi i upravljati iz jednog centra. Vojvodina je dobila određena ovlašćenja u odnosu na ostatak zemlje, tako da je Srbija danas centralizovano decentralizovana država, u kojoj je Vojvodina jedini definisani region, ili autonomna pokrajina, dok je druga pokrajina, Kosovo i Metohija, kao što znamo, pod međunarodnom upravom od 1999. godine, a na osnovu Rezolucije 1244 SB UN-a.
Ovakav sistem, svakako, ne može da opstane na duže staze, jer su decentralizacija, regionalizacija i ravnomerni regionalni razvoj preduslov budućeg razvoja svake zemlje, pa i Srbije.
Prvi konkretan korak u regionalizaciji, ali, nažalost, nedovoljan, jeste donošenje upravo ovog zakona o regionalnom razvoju, jer bi ciljevi stvaranja ovakvih regiona trebalo da budu uravnotežen regionalni razvoj, veći stepen konkurentnosti i funkcionalna integrisanost u okruženje.
Ovakva regionalizacija nema političke motive, jer su regioni statistički, a ne administrativni. Moram malo da razbijem jednu famu. Statistički regioni nisu uslov za dalje približavanje Srbije EU, ali se od zemalja koje žele da se priključe EU očekuje da u periodu od dve godine nakon potpisivanja SSP-a usklade unutrašnju podelu na regione s regionalizacijom EU.
Evropska unija ne primorava nijednu zemlju da to uradi, niti daje kriterijume i predloge kako to treba uraditi, već za takvu reformu nudi ''šargarepu'', a šargarepa su evropski fondovi.
Jedna od obaveza koje je Srbija preuzela potpisivanjem SSP-a jeste dostavljanje Evropskoj komisiji podataka o visini bruto društvenog proizvoda po glavi stanovnika, harmonizovanih na NUTS 2 nivou regiona, u periodu od četiri godine.
Postojanje NUTS podele u fazi pridruživanja omogućava efikasnije vođenje politike regionalnog razvoja, budući da pruža jasne pokazatelje stanja razvoja u državi i samim tim stvara prostor za odabir najadekvatnijih mera za rešavanje problema regionalne disproporcije i nerazvijenosti. Regioni nam nisu potrebni da bismo samo ispunili standarde i zahteve za dodelu sredstava iz EU, već da bi nam unutar jedne teritorije bili na raspolaganju neophodni preduslovi za sveukupan razvoj naše privrede.
Statistički regioni ne mogu nikako da budu politički regioni, jer zakon ne predviđa formiranje regionalnih vlasti. Ne vidite nigde da će regioni dobiti vladu, skupštinu, upravne organe.
Ovakva regionalizacija ne podrazumeva nikakve autonomije, već obeležavanje gradova i opština koji ulaze u okvire nadležnosti regionalnih agencija, koje će svoje projekte koordinirati sa Beogradom i sa fondovima EU. Evroregioni neće biti administrativne teritorije, neće imati pravni subjektivitet, već će svaki od njih imati svoju agenciju za regionalni razvoj, koja će biti zadužena za sprovođenje politike regionalnog razvoja.
Iznad regionalnih, predviđena su još tri nivoa nacionalnih agencija koje će sprovoditi i kontrolisati istu oblast. Nad nacionalnim agencijama, odnosno nad regionalnim agencijama, kompletan nadzor i kontrolu imaće Vlada Srbije, njene institucije, tako da statistički evroregioni neće imati autonomiju, čak, ni nad sredstvima koja budu odobrena iz evropskih fondova za regionalne projekte. Regioni bi trebalo da sami razvijaju regionalne programe i projekte koji se finansiraju novcem iz evropskih fondova, što podrazumeva razvoj odgovarajućih administrativnih kapaciteta, sposobnost za programiranje i finansijski menadžment.
Statistički regioni, već je nekoliko puta rečeno, formiraju se prema nomenklaturi teritorijalnih statističkih jedinica NUTS, što je novi statistički model EU, jer su statističke službe zemalja kandidata za prijem u EU još 1997. godine postigle saglasnost sa Eurostatom, a to je Statistički zavod Evropske zajednice u Luksemburgu, da se utvrdi nomenklatura NUTS 5, prema broju stanovnika, odnosno prema veličini teritorijalne zajednice. To je kasnije utvrđeno Uredbom Evropske komisije od maja 2003. godine. Prilagođenost zemlje NUTS sistemu olakšava prijem u EU, omogućava pristup strukturnim fondovima za finansiranje programa, što se pokazalo bitnim kod zemalja istočne i centralne Evrope.
Prema Predlogu zakona o kome danas razgovaramo, relevantni su nivoi 2, to je region, i 3, to je oblast nomenklature statističkih teritorijalnih jedinica koju priprema Republički zavod za statistiku, a usvaja Vlada.
Dozvolite da kažem nešto i o regionalnoj politici EU, pošto je o tome malo reči bilo danas. Osnovna svrha regionalne politike je pomaganje manje razvijenim regionima, pomoć u funkciji njihovog razvoja, čime bi trebalo da se uskladi ukupan razvoj EU. Regionalna politika obuhvata i kohezivnu politiku, kao i delove socijalne i poljoprivredne politike i, u užem smislu, odnosi se na smanjivanje regionalnih razlika.
Regionalna politika je, kao zajednička politika EU, pokrenuta još 1975. godine. U vreme kada je pokrenuta, najveća razlika u dohotku između razvijenih i nerazvijenih regiona bila je upravo 7:1, kao što je slučaj sa Srbijom. Najrazvijeniji region bila je pokrajina Hamburg, a najnerazvijenija je bila Kalabrija. U današnje vreme, najniži dohodak od 271 NUTS 2 regiona, koliko ih postoji u EU, najmanji dohodak imaju regioni jugoistočne Rumunije, a najviši dohodak ima London.
Regionalna politika je zasnovana na nekoliko načela i ta načela se mogu primeniti bez ikakvih izmena i dopuna i na Srbiju. To je, pre svega, dodatnost, što znači da, pored sredstava koje daje Unija, nacionalne ili lokalne vlade, takođe, treba da osiguraju svoj deo sredstava.
Drugo načelo je proporcionalnost, što znači da se više sredstava daje za projekte koji se smatraju značajnijim. Treće načelo je partnerstvo, koje znači da se projekti sprovode pod rukovodstvom tela u koje, pored predstavnika Unije, ulaze predstavnici zainteresovane strane, bila to država, region ili opština.
Regionalne politike se sprovode uz pomoć sredstava koja su koncentrisana u dva fonda, i to su kohezioni i strukturni. Osim poljoprivrednog, to su najveći fondovi u Uniji, koji čine 36% ukupnih sredstava Unije, ali za zemlje kao što je Srbija, koja još nije dobila kandidaturu za članstvo, Unija je 2007. godine osnovala fond IPA – instrument za pretpristupnu pomoć, zamenivši tako, prethodno, nekoliko fondova koji su ukinuti, kao što su FAR, SEPARD, ISPA, KARC itd.
Pomoć IPA daje se za sledeće namene: prvo, za izgradnju ustanova i vladavinu prava, drugo, regionalnu saradnju, treće, prekograničnu saradnju, četvrto, ljudske resurse i, peto, za razvoj sela. Zemlje kandidati za članstvo, a to su Hrvatska, Makedonija i Turska, mogu da konkurišu za sredstva u okviru svih pet stavki, dok ostale zemlje zapadnog Balkana, Srbija, BiH, Albanija i Crna Gora, mogu da konkurišu samo za sredstva iz okvira prve dve stavke – izgradnja ustanova i vladavine prava i regionalna saradnja.
Statistički regioni bi trebalo da postepeno nauče da upravljaju sami sobom, da bi zatim mogli da posluže kao osnov za buduće političke regione. Sve se govori u kondicionalu – mogli bi da posluže i moglo bi da dođe i do političke regionalizacije. Ova regionalizacija Srbije je još uvek otvoreno pitanje, mada je sve prisutnije među pravnicima, posebno konstitucionalistima, politikolozima, sociolozima, a najviše među političarima. U stručnoj javnosti, ova ideja ima kako zagovornike, tako i protivnike.
Da regionalizacija vodi u federalizaciju, a federalizacija ka mogućem raspadu države, jedna je od osnovnih teza protivnika regionalizacije. Naravno, političari demagozi upotrebljavaju mnogo teže reči, pa se svaki pokušaj regionalizacije naziva razbijanjem države, izdajom nečega i nekoga, ali o tome neću puno da govorim, o tome smo dosta čuli iz izlaganja mojih prethodnika.
Ekonomisti izražavaju drugu vrstu rezerve, postavljaju pitanje – koliko će regionalizacija koštati? Složen sistem organizacije vlasti povlači za sobom veće troškove administriranja i finansiranja rada i organa službi na svim nivoima, ali i opasnost od ugrožavanja jedinstvenog tržišta. Dodaću da postoji opasnost i od feudalizacije, od provincijalizacije, od jačanja lokalizama svih vrsta i od toga da umnožite administraciju i birokratiju, ali se sve to rešava i sprečava dobrim zakonskim rešenjima, a još više sprovođenjem tih istih dobrih zakona.
Postoje unutrašnjepolitički i spoljnopolitički razlozi za regionalizaciju, ali se problemima u regionalizaciji Srbije može i mora prići samo sagledavajući celinu teritorije, nasleđeno iskustvo, iskustvo država koje su prošle, ili prolaze slične probleme, a posebno imajući u vidu proces integracije na evropskom kontinentu.
Postojeće društveno i teritorijalno uređenje ne omogućava ostvarenje fundamentalnog načela ravnopravnosti svih građana Srbije na regionalno organizovanje. Dosadašnja rešenja su to pravo davala samo nekim građanima, te je vertikalna podela vlasti privilegija jednih, u odnosu na druge. Srbija je od svog prvog ustava, odnosno prvog posleratnog Ustava, 1946. godine, do danas, asimetrična država, sa dve autonomne pokrajine, Vojvodinom i Kosovom i Metohijom, od kojih je ova druga, kao što znamo, pod protektoratom međunarodne zajednice. Teritorija između je nedefinisana, najčešće se naziva ostatkom Srbije, ili ostaje bez imena.
Bez obzira na činjenicu da taj tzv. ostatak Srbije nema tako izrazite istorijske, tradicionalne, kulturne, etničke osobenosti kao Vojvodina i Kosovo i Metohija, to ni na koji način ne sme da ospori legitimno pravo građana koji žive na toj teritoriji, a koje povezuje geografija, ekonomija, energetika, saobraćajnice, prirodni resursi i slično, na regionalno organizovanje.
Asimetrijom su nezadovoljni građani koji žive u pokrajinama i oni koji žive u tom tzv. ostatku Srbije, jer je takva neravnoteža neodrživa na duži rok.
Ovakav asimetrični status, koji je Ustavom unapred garantovan samo za delove teritorije, bio je, a i sad je, da se ne lažemo, potencijalni faktor dezintegracije državne teritorije. Ovakav neravnomeran ekonomski i društveni razvoj i ogromne razlike između bogatih i siromašnih područja, 7:1, razlike između najbogatijih i najsiromašnijih opština od 15:1, ne mogu se smanjiti bez regionalizacije i bez prenosa nadležnosti na niže nivoe vlasti. Lokalna i regionalna demokratija jesu osnova jednog demokratskog društva, kakvo Srbija želi da postane u najskorije vreme.
Od spoljnopolitičkih razloga, pomenuću sledeće. Proces evropskih integracija za koje se Srbija opredelila neodvojiv je od regionalizma. Evropska unija danas počiva na filozofiji evro-regionalizma kao oblika međugraničnog povezivanja susednih oblasti, okruga ili regiona.
Mnoge države su na putu prema EU prošle kroz proces strukturnih reformi i prilagođavanja, ostvarujući različite modele regionalizacije. Brisel podržava stvaranje regiona, jer su oni preduslov za korišćenje sredstava koje EU stavlja na raspolaganje, kako zemljama članicama, to su strukturni fondovi koje sam pomenula, tako i zemljama kandidatima, to su pretpristupni fondovi.
Skupština evropskih regiona osnovana je još davne 1985. godine i broji 250 regiona iz 26 država Evrope i 12 međuregionalnih organizacija. Savet Evrope, kome je Srbija pristupila 2003. godine, kao jedan od glavnih zadataka navodi decentralizaciju državne vlasti, unapređenje lokalnih i regionalnih autonomija. Jedan od najvažnijih organa Saveta Evrope, pored Parlamentarne skupštine, Saveta ministara, Evropskog suda za ljudska prava, jeste upravo Kongres lokalnih i regionalnih vlasti Evrope. Savet Evrope teži da preko ovog kongresa vrši uticaj na regionalizaciju evropskih država, a posebno novoprimljenih zemalja iz istočne Evrope i zapadnog Balkana.
Institucionalno povezivanje regiona kroz evropske institucije otvara mogućnost građanima tih regiona da preko svojih predstavnika utiču na vođenje evropske politike, ali takva mogućnost data je samo Vojvodini, kao članici Skupštine evropskih regija, dok taj tzv. ostatak Srbije mora prethodno da se teritorijalno i administrativno reorganizuje da bi stekao ovakva prava.
Znači, cilj regionalizacije je da obezbedi veću kontrolu predstavnika vlasti i lakšu smenjivost, a, u krajnjoj liniji, regionalizacija je i demokratski odgovor na separatističke težnje koje bi se mogle nekad, jednog dana, pojaviti u nekim krajevima Srbije.
Znači, da zaključimo, ova statistička regionalizacija, u stvari, ne podrazumeva nikakve regione u pravom smislu te reči, već obeležavanje opština i gradova koji ulaze u okvire nadležnosti regionalnih agencija, koje će koordinirati sa Beogradom i pristupnim fondovima EU. Sve dok region nije administrativni, dok nema sopstveni račun i sopstvenu upravu, on je samo geografska oblast, pod upravom centralistički orijentisane države.
Što se tiče stranke G17 plus, mi polazimo od toga da građani Srbije svoje realne potrebe i interese mogu da zadovolje kroz organe i institucije koje su njima najbliži, koji imaju najveći demokratski potencijal, ili čija je kontrola i smenjivost lakša. Svi građani Srbije moraju da imaju jednako pravo na regionalno organizovanje. Vertikalna podela vlasti u Srbiji ne može ostati privilegija jednih u odnosu na druge.
Da ponovim, to znači da istorijske, kulturne i etničke osobenosti koje su dovele do teritorijalne autonomije Vojvodine ne znače odricanje od prava na regionalizaciju ostalih delova Srbije. Stvaranje regiona bi trebalo da ima pragmatične ciljeve, koji bi doneli korist celokupnom društvu i državi, ali svi smo svesni činjenice da se odluka o regionalizaciji Srbije ne može i ne sme doneti na prečac, već uz što širi politički i društveni konsenzus, jer Srbija ne sme da bude država u kojoj se ljudi dele na građane prvog i drugog reda, jer svi mi koji živimo u Srbiji imamo pravo na dostojanstvo i na ravnopravne uslove. Za takvu Srbiju se G17 plus zalaže i zato podržavamo donošenje zakona o regionalnom razvoju, kao prvog, mada, ponavljam, nedovoljnog koraka da bi se Srbija regionalizovala. Hvala.

Kada govorimo o parama, vi ne bi trebalo da govorite o parama, pošto ste uzeli najbolje prostorije u centrima svih gradova u Srbiji. Pomenuću samo primer moje opštine Palilula, gde ste u Dalmatinskoj ulici zakupili kuću i kafanu. To ne bi bilo ništa loše kada bismo znali ko to vas finansira, odakle te pare dobijate.
Moja, kako vi to kažete, bogata stranka. Pa, prošli ste Srbiju, znate je bolje nego ja, vidite li kako se snalaze i gde stanuju, kako žive i rade opštinski odbori G17 plus po Srbiji? Za vas pouzdano znamo, zato što vidimo, svuda ste uzeli najbolje prostorije, najskuplje prostorije u centru grada, u Kraljevu, Čačku, Gornjem Milanovcu. Za Beograd neću da govorim, vi ste u epicentru, u Čika Ljubinoj ulici.

Čl. 101, 104. i 106.
Sve ste lepo rekli, ali kada pogledam izveštaj o finansiranju koji ste dostavili Odboru za finansije, vidim da vi iz svojih skromnih prihoda, vi i vaša porodica cela, vaši svi poslanici, uplatiste po 200 i nešto hiljada.
Naprosto, nije uobičajeno da neko ko živi od poslaničke plate, koja sada iznosi oko 80 hiljada dinara, može baš toliki novac da odvoji za političku stranku.
Nažalost, poslanici iz G17 plus to nisu uspeli da urade, pa smo našli donatore, snašli smo se i prijavili te iste donatore, a vama svaka čast, pošto ste bogata poslanička grupa i uspevate da finansirate svoju stranku.

Poštovani narodni poslanici, gospođo Dragutinović, najpre u par rečenica da se osvrnem na izlaganje prethodnika. Očekivala sam da lider, kako kaže, najveće opozicione stranke predloži neke konkretne mere za rešavanje krize, ali nisam sigurna da je to u stanju, pošto nešto što se zvalo ekonomski tim očigledno više ne postoji. Čuli smo da je profesor Dejan Miljković napustio taj tim, ne znamo šta je sa profesorom Bojanom Dimitrijevićem.
U svakom slučaju, u ono vreme kada je pretila, da tako kažem, rekonstrukcija Vlade i kako su se neki nadali da će neki biti izbačeni iz Vlade, a da će neki drugi utrčati, tada su prišli neki ekonomisti i u oktobru je iznet neki predlog ekonomskih mera – sada vidimo da od toga nema ništa.
Umesto predloga kako da se Srbija bori sa ovom krizom, mogli smo samo da slušamo jednu dvadesetominutnu žalopojku o tome gde se Srbija nalazi. No dobro, ne bih htela da trošim svoje vreme na to šta se prethodno čulo i šta se govorilo, već bih htela da govorim o rebalansu budžeta koji je danas na dnevnom redu.
Mi smo evo na kraju, teškom mukom, ali ipak priznali da će Srbija, bez obzira na to što krizu nije izazvala, i te kako osetiti njene posledice i da je potrebno doneti čitav niz mera, pa i leks specialis, kako bismo makar pasivno odgovorili na svetsku ekonomsku krizu.
Svi znamo da ekonomska kriza koja nastane u svetskom privrednom centru ne samo da pogađa i privrede zemalja koje se nalaze na periferiji i koje imaju neznatan uticaj na promet robe i kapitala, već ih po pravilu pogađa nekada i žešće nego sam centar.
Razlog za ovakvu pravilnost leži u strukturnim nedostacima ovih privreda, koji su donedavno bili prikriveni prilično visokim stopama rasta i skoro nikome nije smetalo što je rast počivao na potrošnji finansiranoj iz kredita i nije bio praćen izvoznom sposobnošću.
Nažalost, sada se svi ti strukturni nedostaci i izostanak strukturnih reformi vide mnogo jasnije nego pre, jer sada nema privrednog rasta.
Ona optimistična prognoza od 3,5 procentna poena rasta u ovoj godini je vrlo brzo, rekla bih pod pritiskom realnosti, revidirana, te za ovu godinu vidimo da se predviđa pad privredne aktivnosti od 2%. Rekla bih da Vlada više nije imala kud, osim da uz priznanje da smo ušli u recesiju, predloži paket mera koji je sadržan ovde u rebalansu i u pratećim zakonima o kojima razgovaramo. To su kratkoročne i iznuđene mere koje treba da leče posledice, jer ne mogu da leče uzrok krize.
Takođe nema garancija da za par meseci nećemo dobiti novi paket mera koje mogu da budu blaže ili strože od ovih predloženih, što će naravno zavisiti od budućih efekata globalne krize na privredu Srbije. Ako pogledamo podatke o padu industrijske proizvodnje, padu uvoza i izvoza, bojim se da ne možemo očekivati blaže mere od ovih – već dodatno stezanje kaiša.
Sam MMF, kao što je ministarka rekla u svom uvodnom izlaganju, svako malo pa revidira svoje prvobitne prognoze. Sada ova poslednja, koja je izašla u sredu, kaže – da će pad globalnog društvenog proizvoda biti 1,3 procentna poena, što je najveći pad od doba velike ekonomske krize iz tridesetih godina prošlog veka.
Takođe se kaže, istovremeno, da se oporavak svetske privrede očekuje tek negde polovinom 2010. godine, što naravno automatski ne znači da će tada početi oporavak srpske privrede.
Šta vidimo u predlogu rebalansa i pratećih zakona?
Prvo, vidimo da je država rešila da uštedi milijardu evra. To je kažu najveće smanjenje rashoda od 2000. godine naovamo. To se zove – jedno veliko fiskalno prilagođavanje.
Drugo, budžetski deficit se povećava na tri procentna poena, što je krajnja granica za jednu odgovornu fiskalnu politiku i, ako smo zaboravili da pomenemo, i mastrihtski kriterijum za zemlje unutar EU. Dakle, sada smo u situaciji da možemo trošimo samo nešto malo više nego što stvaramo, dok smo prethodnih godina, to svi znamo, trošili mnogo više od onoga što smo mogli da stvorimo. Objektivno stvaramo manje, jer ne možemo da prodamo robu nekome ko je i sam u velikoj krizi. Kako je naša država rešila da uštedi milijardu evra?
Sva sreća te se odustalo od uvođenja solidarnog poreza, pa se prešlo na smanjenje rashoda najvećeg trošadžije, a to je upravo država. U stvari, rekla bih da Vlada nije imala mnogo izbora – ili je mogla da poveća poreze ili je mogla da smanji potrošnju.
Ako može da se kaže da postoji bilo šta dobro otkad je počela i svetska ekonomska kriza i ekonomska kriza u Srbiji, onda je to upravo smanjenje javne potrošnje. To je samo dokaz da smo imali i imamo preskupu državu.
Prosto se nameće pitanje kako to da je Vlada uspela da ovako jednostavno pojeftini državu za milijardu evra u samo nekoliko dana, a da to nije bilo moguće prethodnih godina? Naravno, i ranije je moglo da dođe do smanjenja javne potrošnje i naravno da javna potrošnja treba da bude niska. Te se zato nadam da će i po izlasku iz krize država nastaviti da pojeftinjuje, a ne da poskupljuje.
Ključno je pitanje da li se sada javni sektor postavlja tako da radi efikasno ili se on samo smanjuje u iznudici, a nastaviće da raste onog momenta kada kriza prestane. Opet se iskreno nadam da je ovo prvo u pitanju, jer ova kriza je konačno napravila nešto što nam je nedostajalo, a to je politički konsenzus o tome da nam je država skupa, na šta su ukazivali sve vreme građani i stručnjaci, ne samo ukazivali, nego i upozoravali.
Da li je ovaj paket dovoljan za borbu protiv recesije ili će biti potrebne nove uštede i novi porezi ostaje da vidimo? Kada ove mere budu sprovedene proceniće se da li daju efekta, da li su optimalne ili ne? Nisu idealne, ali bolje nisam čula. Ono što je sigurno – ove mere jesu dovoljne što se tiče programa sa MMF-om, jer se najveći deo paketa odnosi na štednju, a ne na povećanje prihoda, što bi svakako bilo inflatorno.
Generalno svuda u Evropi se ide na rebalanse budžeta i to na rebalanse naniže. Ako pogledamo samo i naše okruženje videćemo da se i u Crnoj Gori, i u Sloveniji, i u Hrvatskoj i Makedoniji koriguju prethodne budžetske projekcije, jer su svi, baš kao i mi, očekivali viša prihoda za ovu godinu. Problemi koje ima srpska privreda su nezavisni od svetskih, ali u ovoj krizi se samo produbljuju. Nažalost, sada mi plaćamo ceh nedovršenih ili nezapočetih reformi.
Neko kaže da se reforme ne mogu sprovoditi u krizi – to naprosto nije tačno, jer kriza ne sme da bude izgovor za nečinjenje. Samo podsećam da je i Margaret Tačer, usred najveće krize koja je zadesila Britaniju, sprovodila reformu. S druge strane, u većini nas teče proleterska krv. Jer, osim vapaja za velikom državnom intervencijom ili povike na gazde, ne čujem neki poziv za nastavak reformi.
Čak i u vreme krize investitori dolaze u zemlje koje nastoje da se reformišu i u kojima su ulaganja isplativa. Kako će investitori da dođu u Srbiju, kada je Srbija poslednjih nekoliko godina na dnu liste zemalja u koje se isplati ulagati? To ne kažem ja, već to kažu Svetska banka, i Svetski ekonomski forum, i Transparens Internešenel i još mnoge druge relevantne međunarodne institucije.
Da li je moguće da u krizi uradimo giljotinu propisa – naravno da je moguće? Da li je moguće da uvedemo van-stop-šop i da ubrzamo registraciju firmi, da smanjimo vreme sa 25 na pet dana – ne samo da je moguće, nego je i poželjno? Nadam se da će se to uskoro i uraditi.
Da li može da se uradi reforma poreskog sistema tako da ne bude samo u svrhu povećanja prihoda, već sistema koji najmanje šteti privredi – naravno da je moguće? Svesni smo da sada niko ne razmišlja o skupim reformama – o reformi penzionog sistema ili o denacionalizaciji, restituciji, premda je Srbija nažalost jedina postkomunistička zemlja koja nije uradila denacionalizaciju i restituciju, ali koja je pre toga maltene završila privatizaciju, što je jedna od anomalija našeg privrednog sistema. Znači, ima reformi koje ne koštaju ništa ili koštaju vrlo malo, i koje poboljšavaju poslovno okruženje i njih je trebalo odavno završiti.
Moramo da menjamo i zakone, da obezbedimo veću pravnu sigurnost investitorima, da smanjimo korupciju na svim nivoima – sve to možemo da uradimo i u vreme krize, ali je pitanje volje da se određene odluke donesu, a naročito da se sprovedu.
Dakle, jedan deo ovog paketa mera odnosi se na fiskalno prilagođavanje, a drugi deo na uspostavljanje unutrašnje likvidnosti, jer spoljna likvidnost i makroekonomska stabilnost – obezbeđuju se sporazumom sa MMF-om.
O fiskalnom prilagođavanju sam govorila, a što se tiče mera za unutrašnju likvidnost pomenuću da prema bankama postoje zahtevi za 525 miliona evra subvencionisanih kredita za likvidnost, a da je do sada odobreno 220 miliona evra. Maksimalna kamatna stopa od 5,5 procentnih poena po kojoj banke odobravaju kredite za likvidnost može se smanjiti, jer je tzv. evropska kamatna stopa, odnosno kamatna stopa Evropske investicione banke sa tri procentna poena pala na 1,25%. Odobrena je suma od 162 milijarde dinara za kredite za likvidnost, što predstavlja značajan iznos u ovom predlogu rebalansa budžeta.
Stvari stoje malo drugačije kada su u pitanju krediti za investicije, jer se oni sporije odobravaju, jer su to dugoročni krediti i banke podrobno analiziraju investicione programe pre odobravanja kredita, mada treba pomenuti da su pristigli zahtevi u visini od 22 miliona evra, a da su prva tri kredita odobrena pre desetak dana.
Pomenuću još i program aktivnih mera zapošljavanja za 10.000 mladih ljudi pripravnika, program javnih radova, krediti za početnike bez hipoteke, sve zajedno bi ove godine trebalo da obezbedi oko 30.000 radnih mesta.
Želela bih da kažem da izlaz iz svih kriza je dolazio kroz novi tehnološki razvoj, kroz nove proizvode koji su povećavali privatnu, a ne državnu tražnju. Kada budemo videli stabilne podatke o povećanju privatne tražnje u SAD, gde je kriza nastala i odakle se proširila, znaćemo da se privreda polako oporavlja.
Kada će to tačno biti, niko ne zna. Nemojmo da očekujemo od naše vlade ili od bilo kog pojedinca da zna kada će početi oporavak svetske privrede, samim tim i oporavak privrede u Srbiji, baš kao što niko nije ni očekivao da će svet pogoditi kriza ovih razmera. Stoga ostaje nam da vidimo da li je ovo prvi i jedini rebalans budžeta u ovoj godini ili nam možda predstoje dodatne mere štednje.
Na kraju, htela bih da postavim dva pitanja koja se tiču konkretnih budžetskih stavki. Videli smo u predlogu rebalansa da za početak broj ministarstava ostaje isti. Mislim da je vreme da prekinemo da zamajavamo građane licitiranjem koliki je potreban broj ministarstava Srbiji, koja će se ministarstva ukinuti, koja spojiti. Očigledno je da tu političkog konsenzusa nemamo i da idemo dalje dok se konsenzus ne postigne u jednoj ovako šarenoj i velikoj koalicionoj vladi.
Drugo, želim da pitam - zašto je budžet DRI sa 193 miliona smanjen na 98 miliona? To je smanjenje za 50%. Osnovni zadatak DRI je kontrola trošenja novca poreskih obveznika, jer kada smo osnivali DRI, pitam se da li je namera bila samo da se zadovolji forma, a ne da se zaista omogući kontrola javnih finansija, jer svaki dan smo suočeni sa pitanjima medija i javnosti oko finansiranja, za početak, Narodne skupštine, pa zatim političkih stranaka i drugih budžetskih korisnika.
Ukoliko nismo zadovoljni radom Državne revizorske institucije to treba da kažemo. Činjenica je da oni nisu uradili ništa prošle godine. Ali, u pitanju je institucija, ako neki pojedinci ne rade svoj posao, ti pojedinci su lako smenjivi. Koliko znam raspisali su konkurs za revizore. Primili su na posao revizore, ali još uvek nemaju uslove za rad i možemo da ih sretnemo po hodnicima Narodne skupštine kako tragaju za mestom gde će sesti i početi da obavljaju svoj posao.
Druga primedba se odnosi na razliku u budžetu između Narodne skupštine i BIA. Budžet BIA je dva i po puta veći od budžeta Narodne skupštine. Da me neko pogrešno ne shvati, naravno da je ovoj zemlji potrebna BIA, ali pitanje je da li je ovoj zemlji potreban ovakav parlament koji je pod stalnom kampanjom. Mislim da je ovo jedina zemlja u Evropi u kojoj Vlada vodi kampanju protiv svog parlamenta.
Pristali smo na smanjenje svih troškova. Ovo je najotvorenija institucija. Svaka tri meseca se podnose troškovi javnosti. Nisam primetila, ne znam ko je imao uvid u troškove, u rashode bilo koje druge institucije u Srbiji, da ne pominjem one 102 agencije, za koje, verujte, i uz veliki napor ne mogu da saznam zašto postoje, čime se bave i kada će biti ukinute.
To su neka pitanja i neka zapažanja. Kada budete uzeli za shodno vi na to možete da odgovorite. U svakom slučaju poslanički klub G17 plus će podržati sve ove Vladine mere i rebalans budžeta. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Poštovani narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade, pošto je ministar upravo izašao, iako u Srbiji postoji veliki broj propisa kojima se parcijalno reguliše zabrana diskriminacije ili zaštita od diskriminacije, i to tako što su regulisane pojedine oblasti ili zaštićene pojedine ranjive grupe, potrebno je doneti jedan opšti krovni zakon, čiji je cilj da se svi bez izuzetka tretiraju jednako. Bez ovakvog zakona politika protiv diskriminacije ostala bi neformalna i neobavezujuća.
Nažalost, u Srbiji ima diskriminacije, ima je u raznim oblastima, prema raznim društvenim grupama i zato ovaj opšti antidiskriminacioni zakon treba da obezbedi sistemsku garanciju za sprečavanje diskriminacije, dok se ne donesu svi drugi zakoni za posebne oblasti i posebne kategorije lica.
Ovaj zakon ima svoje uporište i polaznu tačku u Ustavu Republike Srbije, koji u članu 21. zabranjuje diskriminaciju i utvrđuje da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti, psihičkog ili fizičkog invaliditeta.
Donošenjem ovog zakona Narodna skupština Republike Srbije završava svoj deo posla iz mape puta, odnosno vizne liberalizacije, ali ta činjenica ne bi trebalo da bude jedini razlog zbog koga ćemo glasati za ovaj zakon.
Osnovni razlog treba da bude pokušaj da se pobedi strah, nesigurnost, predrasude i neznanje.
Toga smo se naslušali u poslednjih desetak dana, otkad je zakon ekspresno povučen sa dnevnog reda, a zarad dodatnih usaglašavanja sa tradicionalnim verskim zajednicama.
Straha je bilo sa obe strane, i straha crkve od zakona i države od crkve. Predrasuda i neznanja takođe, ali najviše u izjavama raznih političara.
To me navodi na sumnju da pojedinci, koji su se ovih desetak dana isticali posebno u svojim izjavama, nisu ni pogledali ovaj zakon, jer da jesu videli bi da se ni na jednom mestu ne pominju tzv. istopolni brakovi, jer je ta oblast urađena i uređena Ustavom i Zakonom o braku i porodičnim odnosima, koji kažu da je brak zajednica muškarca i žene i da je to jedina moguća bračna zajednica. Znači, niko nikome ne dozvoljava da stupa u brak sa osobom istog pola, niti je crkva obavezna da takvu vezu blagosilja.
Mi poslanici nismo imali prilike da vidimo tih pet strana primedbi na tekst zakona koji su Vladi dostavile tradicionalne crkve i verske zajednice, ali se na internet stranici SPC može pročitati dokument pod nazivom: Koncentrisani predlog tradicionalnih crkava i verskih zajednica za izmenu Predloga zakona o zabrani diskriminacije.
Želim da ukažem na jednu nepreciznost ili netačnost primedbe koja je data u ovom tekstu. Kaže se sledeće - U članu 21. brisati reči: "svako ima pravo na slobodu izražavanja svoje seksualne orijentacije".
Obrazloženje je sledeće - sloboda izražavanja seksualne orijentacije nije garancija jednakosti. Ta sloboda nije nikome garantovana, ona u pravnom poretku Srbije ne postoji, niti postoji u međunarodnim ugovorima, niti u pravnim porecima SAD, Nemačke, Francuske i Hrvatske.
Ne želim da verujem da se u slučaju Srbije radi o namernom prećutkivanju činjenice da pravo na slobodu izražavanja seksualne orijentacije postoji u Zakonu o radiodifuziji i Zakonu o javnom informisanju, Zakonu o radu, Zakonu o visokom obrazovanju i nekolicini drugih zakona i propisa.
Od mnogih zemalja u kojima postoji isti ili sličan zakon o zabrani diskriminacije, pomenuću najpre Hrvatsku, jer je i ona pomenuta u ovom koncentrisanom predlogu tradicionalnih crkava i verskih zajednica.
Činjenice su sledeće. Hrvatski sabor je 9. jula 2008. godine glasovima 117 poslanika ili zastupnika, kako oni kažu, usvojio Zakon o suzbijanju diskriminacije, oko koga su se sukobile HDZ i Katolička crkva.
Član 1. ovog hrvatskog zakona glasi: "Ovim se zakonom osigurava zaštita i promicanje jednakosti kao najviše vrednote ustavnog poretka Republike Hrvatske, stvaraju se pretpostavke za ostvarivanje jednakih mogućnosti i uređuje zaštita od diskriminacije na osnovu rase ili etničke pripadnosti, ili boje kože, pola, jezika, vjere, političkog ili drugog uvjerenja, nacionalnog ili socijalnog podrijetla, imovnog stanja, članstva u sindikatu, obrazovanja, bračnog ili obiteljskog statusa, dobi, zdravstvenog stanja, invaliditeta, genetskog nasljeđa, rodnog identiteta, izražavanja ili spolne orijentacije".
Zbog uvođenja u zakon termina "rodni identitet i spolna orijentacija", zajedničkom izjavom samo dan pre donošenja zakona reagovale su verske zajednice - Katolička crkva, SPC, Islamska verska zajednica, Evangelistička crkva, Reformirane kršćanske kalvinske crkve i Savez baptističkih crkava. Svaka sličnost je slučajna, moram da kažem.
Vladajući HDZ ipak nije popustio pod zahtevima da se iz zakona izbace odredbe o ravnopravnosti na osnovu pola, seksualne orijentacije i rodnog identiteta, a pod pritiskom Vlade i HDZ-ov poslanički klub povukao je takav amandman.
S druge strane, usvojeni su Vladini amandmani koji jamče svakoj verskoj zajednici slobodno zastupanje svoje doktrine, što znači da crkva ne može da bude optužena za diskriminaciju zato što na primer ističe da je brak zajednica samo muškarca i žene.
Takva odredba je uneta i u član 18. ovog našeg predloga zakona, koji je izmenjen nakon zahteva tradicionalnih crkava.
Što se tiče drugih zemalja iz neposrednog okruženja, situaciju je sledeća. U BiH zakon protiv diskriminacije podržan je od strane Komisije za prava oba doma parlamenta, za ljudska prava oba doma parlamenta i u toku ove godine očekuje se usvajanje. Sadrži odredbu o slobodi izražavanja seksualne orijentacije.
U Bugarskoj je takav zakon stupio na snagu 2004. godine sa istom odredbom.
U Albaniji se očekuje donošenje zakona u toku godine, u toku je javna rasprava. Ovaj predlog zakona takođe sadrži ovakvu odredbu.
U Mađarskoj je Zakon o jednakom tretmanu i promociji jednakih mogućnosti donet 2003. godine, kojim se zabranjuje diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije u svim oblastima.
U Rumuniji je Zakon protiv diskriminacije usvojen još 2000. godine i ocenjen je kao jedan od najboljih u Evropi.
Slovenija je donela veliki broj različitih zakona posle 998. godine, a novi zakon iz 2006. godine omogućava istopolnim parovima registrovano partnerstvo.
U Makedoniji se trenutno vodi rasprava o zakonu protiv diskriminacije, koji sadrži slobodu seksualne orijentacije.
U ovom malopre pomenutom koncentrisanom predlogu tradicionalnih crkava pominju se Nemačka i Francuska. U Francuskoj je slobodna seksualna orijentacija navedena u posebnim zakonima, na primer u Zakonu o radu, koji diskriminaciju po ovom osnovu zabranjuje. Pakt o građanskoj solidarnosti iz 1999. godine omogućuje ista prava heteroseksualnim i istopolnim parovima.
U Nemačkoj zakon protiv diskriminacije postoji od 2006. godine na federalnom nivou, a Nemačka je prva počela da prepoznaje termin "rodni identitet" i da insistira da se taj termin nađe u osnivačkim aktima EU. Moguće je registrovano partnerstvo za osobe istog pola, ali ne i brak.
Na kraju, moram da pomenem da je i Skupština južne srpske pokrajine KiM donela Zakon o zabrani diskriminacije još 2004. godine. Od svih evropskih zemalja, jedino Ukrajina, Rusija, Turska i Kipar nemaju ovakve opšte zakone protiv diskriminacije.
Kada je počela rasprava o zakonu o zabrani diskirminacije, a naročito od momenta kada je taj zakon povučen sa dnevnog reda Skupštine, počelo je dosta da se govori o mestu tradicionalnih crkava i ostalih verskih zajednica u društvu. Čujemo glasove da je crkve previše i da je na delu klerikalizacija društva, a s druge strane mnogi misle da je crkva i dalje skrajnuta od glavnih društvenih zbivanja i da u Srbiji još imamo na delu ostatke komunističke netrpeljivosti, kako prema crkvi, tako i prema ostalim religijskim zajednicama.
Ustav Republike Srbije, da se svi podsetimo, u svom članu 11. definiše Republiku Srbiju kao svetovnu državu u kojoj su crkve i verske zajednice odvojene od države i u kojoj se nijedna religija ne može uspostaviti kao državna ili obavezna.
Prema rečniku Matice srpske i Matice hrvatske, pod klerikalizmom se podrazumeva "politička struja koja teži za gospodstvom crkve i sveštenstva u političkom i kulturnom životu".
U parlamentarnoj demokratiji jedini način na koji bi crkva mogla da izvrši klerikalizaciju jeste uz podršku političkih stranaka koje su naklonjene takvim težnjama crkve. Za klerikalizaciju u jednom demokratskom društvu potrebno je da se ispune bar tri uslova. Prvo, da broj tzv. institucionalnih vernika znatno prelazi polovinu stanovništva, da postoji istorijska tradicija jakog klerikalnog duha i da crkva, kao ustanova, poseduje dovoljno ekonomske i političke moći da se nametne državi kao jednak ili stariji partner.
Znamo svi da bez gorljivih vernika nema ni klerikalizacije i, bez obzira na činjenicu da se preko 90% stanovništva Srbije, a neka istraživanja kažu i preko 96%, izjašnjavaju kao vernici, ipak samo 10% pripada tzv. institucionalnim vernicima, tj. onima koji prihvataju ne samo veru u Boga, već i crkvu kao ustanovu.
U dvovekovnoj modernoj istoriji Srbije, oduvek je država vladala nad crkvom, a ne crkva nad državom. Jedino u periodu od 1937. do 1941. crkva je, da budem preciznija, SPC je pokazala snagu da parira državi. Zbog toga, kada je u pitanju Srbija, ne postoje nikakvi tragovi klerikalizma u prošlosti na koji bi mogle da se pozovu snage koje bi danas želele da sprovode klerikalizaciju u Srbiji.
SPC nikad nije bila ni poseban ekonomski faktor u Srbiji. Nakon Drugog svetskog rata, ona je postala samo tolerisana organizacija i to tek onda kada je svedena na margine. Možda je zanimljivo svedočanstvo o tome koliko savremeni Srbi drže do klerikalnih sadržaja u politici i podatak o tome koliko je jedna crkvena stranka osvojila na parlamentarnim izborima.
Mnogi se sećaju da je na prvim izborima za Narodnu skupštinu Republike Srbije, decembra 1990. godine, učestvovala Srpska svetosavska stranka, koja je imala nesumnjivo klerikalna obeležja, ali koja je postigla zanemarljiv izborni rezultat, osvojivši 9.169 glasova ili 0,18%.
Iz svega ovoga se može zaključiti da crkva ni ekonomski ni politički ne može da ugrozi državu, ali ako je to tako, zašto se onda državni zvaničnici i stranke utrkuju da pokažu da su u dobrim odnosima sa SPC?
Većina građana Srbije, njih preko četiri petine, deklarativno pripada SPC, koja je istovremeno i ustanova sa najvišim ugledom među građanima Srbije, kako pokazuje više uzastopnih istraživanja javnog mnjenja.
Budući da, prema istim istraživanjima, samo oko 0,5% građana se deklarišu kao ateisti, sledi zaključak da nijedna stranka ne rizikuje gotovo ništa ako iskaže svoje poštovanje prema SPC, a sa druge strane može da računa na to da će joj veza sa SPC popraviti imidž u biračkom telu.
Zašto sam sve ovo ispričala? Probala sam da racionalno odgovorim na pitanje da li se crkva zaista toliko mešala u državne poslove i pre, a pogotovo sada oko donošenja ovog zakona. Niko ne može da uskrati ni crkvi, ni SPC ni drugim tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama da iskažu svoj stav i mišljenje, ali taj stav i mišljenje ne mora da bude obavezujući za donosioce odluka, kao što smo imali prilike da vidimo u vezi zakona o zabrani diskriminacije.
Primedbe se mogu razumeti i uvažiti, ali se sve ne moraju usvojiti. Usvojene su samo neke. Međutim, najgore bi bilo od svega da evidentnu homofobiju, koja dolazi iz tih redova, zamenimo klerofobijom, a upravo iz tog razloga nam je potrebno donošenje baš ovakvog zakona o zabrani diskriminacije.
Poslanička grupa G17 plus glasaće za ovaj zakon. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Poštovani članovi Vlade, narodni poslanici, moje prvo pitanje se odnosi na vesti koje slušamo o mogućnostima traženja i sklapanja novog aranžmana sa MMF. U okviru ovog pitanja imam nekoliko potpitanja, ali shvatite to kao jedno pitanje, odnosi se na MMF.
Da li je sklapanje novog aranžmana sa MMF uslov preživljavanja i da li je uslov za njegovo sklapanje smanjenje potrošnje? Jer niko, pa čak ni MMF, neće finansirati našu potrošnju. Pitanje je na kakva smo odricanja spremni da pristanemo da bismo sklopili ovaj aranžman. Kada sklopimo aranžman, gde će taj novac ići, da li u finansiranje fiskalnog deficita ili uspostavljanje platno-bilansne likvidnosti i stabilnosti na deviznom tržištu?
Da ne bude zabune, i poslanička grupa G17 plus i stranka G17 plus se zalažu za sklapanje novog aranžmana sa MMF, pre svega imajući u vidu nivo zaduženosti, koji trenutno iznosi oko 30% BDP (neki procenjuju da je 25%, ali se, zbog kursnih razlika, primakao cifri od 30%). Znači, smatramo da ima prostora za zaduživanje, pogotovu zato što smo prevremeno otplatili dug i MMF-u i Svetskoj banci, što je inače predstavljalo veliko opterećenje za naš budžet.
Drugo pitanje se odnosi na efekte primene Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU. Pri tom ne mislim na političke efekte, o političkim efektima smo pričali ovde u Skupštini, interesuju me isključivo ekonomski efekti. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Poštovani narodni poslanici, htela sam da kažem poštovani ministri, ali pošto ste tu samo vi, ministarko, poštovana predsednice, pred nama je Predlog budžeta za 2009. godinu i nakon okončanih pregovora sa MMF i usvajanje ovog predloga budžeta na Vladi, konačno nam je poznat okvir unutar koga će u narednoj godini Vlada Srbije voditi ekonomsku politiku. To staje u jednu rečenicu – znači, planira se štednja, jer prvi i osnovni zahtev MMF jeste smanjenje državne potrošnje, odnosno budžetskog deficita i vidimo da je za 2009. godinu budžetski deficit fiksiran na 1,5% bruto društvenog proizvoda, a da se javna potrošnja smanjuje na oko 43% bruto društvenog proizvoda.
Ovako koncipiran budžet se ocenjuje kao restriktivan i ta ocena ne proizlazi samo iz zahteva MMF, niti očitih efekata globalne finansijske krize na srpsku privredu, već iz saznanja ili bolje reći priznanja da se jednom moraju prihvatiti restrikcije u javnoj potrošnji.
Da li će ovaj budžet biti zaista restriktivan zavisi od toga da li će se ostvariti planirani prihodi od 698,7 milijardi dinara i kako će se odvijati privredna aktivnost.
Polovinu ovih prihoda čine prihodi od PDV, znači 315,6 milijardi dinara. Tu su i prihodi od akciza, poreza na dohodak građana, poreza na dobit preduzeća, dividende javnih preduzeća itd. S druge, može se reći da su izvesni samo rashodi koji su projektovani na nivou 748,8 milijardi dinara i da plate, penzije i subvencije čine najveći deo rashoda.
Dobra je odluka – da posle jednokratnog povećanja penzija one u sledećoj godini neće rasti, kao i da plate neće rasti više od planirane inflacije, dakle, 8% maksimalno.
Udeo subvencija u bruto društvenom proizvodu opada i to iz godine u godinu, ali i tu postoji prostor za dodatno smanjenje u narednom periodu, jer se preduzeća koja primaju subvencije moraju naterati da posluju efikasnije. To se pre svega odnosi na najvećeg primaoca subvencija, Javno preduzeće ''Železnice Srbije'', ali i na rudnik "Resavicu". Projektovani privredni rast, čuli smo da je 3,5%, dok je u periodu između 2002. do 2007. godine iznosio oko 6,5% godišnje. Zbog skupog novca i otežanog izvoza svi znamo da će biti teško ostvariti zamišljenu stopu rasta. Srbija uz to ima i jako visok deficit tekućeg platnog bilansa koji je do skora finansiran pozajmicama iz inostranstva i stranim direktnim investicijama, te će, dakle, ključni izazov biti taj –da rast dođe iz investicija, a ne iz potrošnje.
U svakom slučaju, pred fiskalnim i monetarnim vlastima se nalazi veliki posao održavanja makroekonomske stabilnosti u narednom periodu. Tu stabilnost ne ugrožava samo globalna ekonomska kriza, već nasleđeni problemi i nedovršene ekonomske reforme. Ne možemo da se otmemo utisku da ova Vlada, ne svojom voljom i ne svojom krivicom, u stvari, ima sada najteži zadatak, a to je – da građane suoči sa neveselom realnošću i da im, sa jedne strane, otvoreno kaže da će u narednom periodu biti teško, ali da da garancije da ne treba podleći panici.
U tom smislu ohrabrujuće deluje paket finansijske podrške privredi, koji će se primenjivati od januara 2009. godine. Mi možemo da debatujemo da li je to dovoljno ili nije, ali je činjenica da je to za sada jedino moguće. Izdvojeno je 50 milijardi dinara, a to je 1,7% od bruto društvenog proizvoda u vidu garancije države za povoljne kredite privredi. Ti krediti su dinarski i odobravaće se preko poslovnih banaka, bez devizne klauzule, uz garanciju Vlade u visini od 75% kredita, a 25% sredstava obezbediće poslovne banke koje ujedno vrše i selekciju primaoca kredita.
Na osnovu odobrene garancije Vlade Narodna banka Srbije odobrava poslovnim bankama likvidna devizna sredstva za kreditiranje privrede, sa rokom vraćanja od jedne do dve godine, uz nominalnu kamatnu stopu od 12%.
Ovi povoljni krediti su prevashodno namenjeni sektoru malih i srednjih preduzeća koji zapošljava oko 1,3 miliona radnika, ali i izvoznicima. Korisnici kredita će biti ugovorom obavezani da tokom perioda korišćenja povoljnih kredita garantuju održavanje postojećeg broja zaposlenih.
Vidimo da je tu još 20 milijardi dinara za kreditiranje malih i srednjih preduzeća preko Fonda za razvoj. To su krediti za početnike, povoljni krediti za mala i srednja preduzeća u nerazvijenim područjima, krediti za zanatske radnje i još nekoliko povoljnih kreditnih linija. Tu je 11 milijardi dinara za aktivne mere zapošljavanja i pasivne mere zaštite na radu. Takođe je i 3 milijarde za infrastrukturno opremanje industrijskih zona, a 1,7 milijardi je za podsticanje grinfild investicija. Tu je 20 milijardi za izgradnju saobraćajne strukture, pre svega autoputeva na ''Koridoru 10''.
Međutim, ja bih jedan deo svog izlaganja posvetila ne samo ovim brojkama koje svi imamo mogućnost da vidimo u budžetu, nego i nečemu što se dosta pojavljivalo u našoj javnosti, a to je ta tzv. jednostrana primena Trgovinskog sporazuma sa EU, jer je nemali broj političara, daleko manje ekonomista, koristilo ovu primenu kao razlog da napadnu ovaj predlog budžeta, pri tom ne objašnjavajući zapravo o čemu se radi.
Zašto kažem – jednostrana primena Sporazuma? Zato što je EU još 2000-te godine uvođenjem autonomnih trgovinskih mera, koje važe do 2010. godine, ukinula carine na uvoz sve robe iz Srbije, sem što za izvesne proizvode postoji ograničenje u količinama. Naravno, osnovno je pitanje da li mi hoćemo da idemo u EU ili ne. Ako je odgovor potvrdan, onda treba početi sa primenom Prelaznog trgovinskog sporazuma.
Kada čujem glasove protiv primene Prelaznom trgovinskog sporazuma moram da primetim da većina njih dolazi sa one strane koja nije htela ni da Srbija potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, a kamoli da ga ratifikuje ovde u Skupštini.
U čitavoj ovoj priči ima najmanje ekonomske logike, jer je neverovatno da neko u 21 veku pominje – zaštitu domaće privrede, protekcionizam i zatvaranje, jer nijednu naciju u istoriji nije uništila slobodna trgovina, pa neće ni Srbiju. Naciju uništavaju neki drugi problemi.
Gubitak prihoda od carine u stvari nije nikakav gubitak prihoda, jer valjda je cilj države da više para ostane u džepovima građana Srbije koji će moći da kupe više robe i usluga, jer ako želimo da budemo deo EU, moramo da prihvatimo i to da smo deo jedinstvenog tržišta.
Primena Prelaznog trgovinskog sporazuma jeste dobra vest za potrošače u Srbiji, a loša vest za neefikasne firme, jer će one morati ili da se prilagode i postanu konkurentne, ili će nestati sa tržišta.
Nema razloga, sa druge strane, ni da se poljoprivredni proizvođači boje primene Prelaznog trgovinskog sporazuma, jer je poljoprivreda, kako u EU, tako i u Srbiji, izdašno subvencionisana. Poljoprivrednici u Srbiji imaju korist od liberalizacije, jer ima dosta monopola, skupih inputa, traktora na koje se plaća 30% carine. Danas čujemo da treba da se plašimo liberalizacije. Mi mislimo obrnuto.
Karakteristika poljoprivrede je značajna zavisnost proizvodnje.
Hoćete, molim vas, reći narodnom poslaniku Avramoviću da ne dobacuje. Može posle da mi replicira, ako zna.
(Predsednik: Gospodine Avramoviću, nemojte ometati gospođu Grubješić.)
Dakle, karakteristike poljoprivrede je značajna zavisnost proizvodnje. Jedan tipičan poljoprivredni proizvodni lanac bi išao od proizvodnje semenskog kukuruza, stočne hrane, krave, junice, polutki, mesa, od kobasica. Zašto ovo kažem? Teško ćete biti konkurentni u proizvodnji kobasica, ukoliko je loše seme kukuruza. To je lanac koji mora od početka do kraja da ima logičan kraj i završetak.
Problem ne postoji ukoliko je niska carina, pa se po svetskim cenama uveze najkvalitetnije seme kukuruza. Međutim, upravo tamo gde imate monopol jednog proizvođača, imate, po pravilu i najveću zaštitu. Obrnuto proporcionalno logici, ali upravo proporcionalno moći monopolista.
Naša carina je u velikoj meri bila zasnovana više na lobijima, a manje na ekonomskoj logici i zato što brža primena Prelaznog trgovinskog sporazuma donosi mogućnost, ne samo potrošačima, da imaju niže cene, nego i poljoprivrednicima, da se liše monopola, da dobiju kvalitetnije i jeftinije inpute.
Zašto se kaže Prelazni trgovinski sporazum? Zato što se primenjuje u prelaznom periodu od šest godina. Tokom tog perioda od šest godina ključne grane, određeno vreme, ostaju pod sistemom carinske zaštite.
Trajanje ovog perioda je određeno tokom pregovora na osnovu procene sposobnosti privrede Srbije za prilagođavanje evropskim standardima, kao i rokovima koje su dogovorile u pregovorima ostale zemlje regiona. Za Srbiju, Hrvatsku i BiH predviđen je period od šest godina, za Crnu Goru pet, dok su Makedonija i Albanija dobile prelazni period od čak 10 godina.
Obaveza Srbije tokom ovog perioda sastojaće se u postepenom ukidanju carina na uvoz određene robe poreklom iz EU, a one će se ukidati prema određenoj klasifikaciji, prema određenom rasporedu, sve dok ne budu potpuno ukinute.
Trenutno najveće carine u Srbiji su propisane za onu robu koja se proizvodi u Srbiji, a ovi artikli su, kao što smo svi mogli da vidimo u Prelaznom trgovinskom sporazumu o kom smo raspravljali u Skupštini, ali nije zgoreg ponoviti, klasifikovani u tri kategorije: osetljivi, veoma osetljivi i najosetljiviji proizvodi.
Carinske tarife na osetljive proizvode prve godine bi trebalo da budu smanjene na 70% sadašnje stope, druge godine na 40%, dok bi treće godine, od početka primene, uvoz ove robe iz EU bio potpuno slobodan.
Grupa veoma osetljivih proizvoda bi se prve godine prodavala sa carinom od 80%, zatim bi se carina snižavala, dok bi promet te robe postao slobodan nakon četiri godine.
Za grupu najosetljivijih proizvoda planirano je da carina prve godine iznosi 85% sadašnje stope, dok je uvoz ove robe bez naplate carine planiran nakon pet godina.
Prelaznim sporazumom predviđene su i dodatne mere zaštite, čl. 41. i 42, u slučaju da povećan uvoz nanosi ili preti da nanese ozbiljnu štetu industriji jedne od strana ili u slučaju nestašice ili reeksporta.
S druge strane, EU potvrđuje slobodan pristup robi Srbije na njeno tržište sa izuzetkom tekstila, vina, šećera i junetine, ali treba ponoviti da je izvoz industrijskih proizvoda iz Srbije u EU slobodan već od 2000. godine.
Ovu povlasticu domaća preduzeća uglavnom nisu iskoristila iz više razloga. Najpre zbog strogih uslova za izvoz, koji su se za mnoge firme iz Srbije pokazali kao nedostižni, ali, takođe, i zbog organizacione, tehnološke zaostalosti proizvodnje, prodaje i logistike, tako da se na tržište EU uglavnom izvoze sirovine ili poluproizvodi.
Dinamika ukidanja ili smanjivanja carina prema EU traje šest godina od početka primene Sporazuma. U prvoj godini je planirano ukidanje i smanjivanje carina za 56,8% proizvoda, ali čije je prosečno carinsko opterećenje samo 1,4%. Posle tri godine smanjenje i ukidanje carine iznosi 5,66% ukupnih carinskih stopa, a posle pete i šeste godine ukinuće se sve dogovorene carine. Znači, upravo je uvedena ta prelazna treća godina, kako se carine ne bi ukinule odjednom i kako ne bi uzdrmale budžet.
Tako mala carina, u suštini, nije neki veliki prihod za budžet, a više opterećuje uvoznike papirologijom. Ukoliko bi se ta minimalna carina ukinula, to bi olakšalo uvoz repromaterijala i dalji rast proizvodnje. Manjak carine u budžetu može se nadoknaditi povećanjem naplate PDV na proizvode koje ćemo uvoziti iz EU i povećanjem akciza, što je predviđeno u setu ovih fiskalnih zakona koji su prateći deo budžeta.
U ovu ostalu političku argumentaciju neću ulaziti, jer oni koji se protive bilo kom evropskom sporazumu, protive se i evropskoj integraciji Srbije.
Na kraju, dozvolite da iznesem jedan slični utisak, bez obzira na to što postoji teza da političari vole krize i da je kriza bilo koje vrste odličan izgovor za intervenciju države, a država, jednom kad interveniše, teško se povlači iz privrede. Moj je utisak da se ova vlada Republike Srbije za sada uspešno bori i da je odgovor na krizu koji ova vlada pruža mnogo bolji nego što je to u zemljama zapadne Evrope, jer se kao odgovor na krizu ne spominje povećana intervencija, već štednja.
Poslanička grupa G17 plus nije podnela nijedan amandman na ovaj predlog budžeta i glasaćemo za budžet u danu za glasanje. Hvala vam. (Aplauz.)