Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, tačno je da reč strategija podrazumeva ratnu doktrinu. U nacionalnoj strategiji za borbu protiv korupcije sadržana je i reč borba, koja je takođe ratnog karaktera.
Neophodna je borba protiv korupcije. Velika je stvar što ova nacionalna strategija sadrži priznanje da, pored toga što su doneti neki važni antikorupcijski zakoni, borba protiv korupcije nije dala dovoljne rezultate. Procesuirani broj slučajeva korupcije je u nesrazmeri sa brojem pojava na koje je sa sumnjom javno ukazivano.
Kao što znate, javno ukazivanje na korupciju podrazumeva i procesuiranje. Inače, ukoliko nema procesuiranja, onda sve ostaje na nivou klevete. Svako želi da dokaže ono što tvrdi, a nadležni organi moraju da preduzmu ono što je u njihovoj nadležnosti. Kao što sam ponovio, svaka javna informacija mora biti dokazana, u protivnom ostaje na nivou klevete. Zato je jako bitno sve dokazati, a za to postoje državni organi koji moraju da procesuiraju svako ukazivanje na krivicu, jer bi u protivnom to bila kleveta. Niko ne želi na sebi da nosi breme oklevetanog čoveka ili javno prozvanog za nešto.
Zato sam u poslednjih 10 meseci i više govorio javno o nekim stvarima i ukazivao na problem korupcije. Jako je bitno da postoji nezavisno antikorupcijsko telo. Slažem se da je Savet za borbu protiv korupcije sačinjavao izveštaje koji nisu dovoljno kvalitetni. Sačinjavao je izveštaje koji su čak i nestručni. Recimo, u izveštaju o Mobtelu ima dosta stvari koje u pravnom smislu nisu dobro definisane, odnosno dosta su laičkog karaktera.
Ista je priča sa Nacionalnom štedionicom i sa ostalim slučajevima na koje je javnosti ukazivano. Siguran sam da se po pitanju Nacionalne štedionice radi o čistoj kleveti političkog karaktera, ali postoje i neki drugi slučajevi koje moramo procesuirati.
Takođe, ono što je jako bitno to je da strategija obuhvata tri ključna elementa: prvo, efikasnu primenu antikorupcijskih propisa; bez primene propisa nema ni borbe, nećemo uspeti ništa da završimo u ovom zemlji i nećemo uspeti da ovu zemlju dovedemo na pravi put; drugo, prevenciju, koja podrazumeva otklanjanje mogućnosti za korupciju; sama prevencija takođe se odnosi na procesuiranje i utuživanje tamo gde postoje elementi krivičnih dela; ako toga nema opet ništa nismo uradili; treće, podizanje svesti i obrazovanje javnosti radi javne podrške i sprovođenja antikorupcijske strategije.
Obrazovanje javnosti podrazumeva i samo ukazivanje na preventivne aktivnosti, ali podrazumeva sa druge strane poznavanje sopstvene istorije. Zato ovo moje izlaganje nastavljam i pomenuću tri godine moderne srpske države. Jedna je 1878. godina, druga je 1994. i treća godina je 2003. Ko se istorije ne seća, on je osuđen da je ponovo proživi. Srbija je postala nezavisna 1878. godine na Berlinskom kongresu, ali još pre nego što je taj kongres održan Srbija se obavezala da će izgraditi železnicu, i ta železnica će spojiti Otomansku železnicu sa delom Evrope preko Beča i nadalje.
Srbija nije mogla da isfinansira tu železnicu. Tada je Srbija izašla na međunarodno tržište i tu je dobila određeni novac od fiktivne kompanije koja se zvala tada Generalna unija. Pojavili su se ispred Generalne unije Bontu i špekulant Rozen, koji je podmitio pola Vlade, odnosno verovatno i celu Vladu, podmitio je i poslanike.
Vlada je tada to uradila, kako bi danas popularno rekli, bez tendera. Već tada je tokom skupštinske rasprave bilo aluzija da li su poslanici uzeli novac. Kada je Generalna unija propala, dakle tek nakon propasti, otvoreno se o tome govorilo, poslanici su prozivani da su uzeli mito, ukazivano je na kralja Milana i na predstavnike opozicije. To je bila 1878. godina.
Nesporno je da je ujak kralja Milana primio pare, otprilike oko šest miliona franaka. O toj aferi najviše podataka je dao Slobodan Jovanović, koji je rekao: "Savremenici su zlurado razbirali ko je sve i koliko primio od Bontua. Za istorike nije važno utvrditi poimenično mitoprimce, jer ti jadnici za istoriju ne postoje. Dakle, niko ko primi mito neće biti ni svet, ni častan čovek. Njega istorija neće priznati. Njegovi ciljevi ne postoje, on u istoriji ostaje jedna nula."
Da odemo sada na 1994. godinu. Priča se poklapa sa pričom iz 1878. godine, kada jedna nepoznata ruska kompanije kupuje ceo prostor mobilne telefonije, gotovo bez uloženog dolara i bez tendera. Kao vlasnik te firme pojavljuje se akademik Bogoljub Karić.
Kada govorimo o akademiku Bogoljubu Kariću, onda treba da imamo u vidu više aspekata koji su mitskog karaktera. Došao je sa znamenjem, crvenim snegom, koji je zavejao njegovo malo selo, guru japanskog profila, popularni karatista, koji je zahvaljujući japanskoj filozofiji došao do određene samospoznaje.
Moramo pogledati istoriju i njegove izjave. On je devedesetih godina rekao da će jedan od članova njegove porodice Janićije treći Karić, koji je rođen u SAD, jednog dana možda biti predsednik SAD. Onda idemo na intervju NIN-a iz tog vremena, koji nosi naslov: "Iz Peći u Belu kuću". Neko ko u javnost izađe sa takvom megalomanskom izjavom mora da je u ličnom životu opsednut da dođe na vlast. Međutim, kako kod takvih ličnosti stoji obično, želja za vlašću praćena je željom za slavom. Tako je rekao jednom prilikom: "Moja inspiracija, moja želja, moj cilj je Nobel."
Treća megalomanska komponenta je želja da se pokaže porodična prošlost. Neko ko je počeo kao prodavac sode, dakle vrlo skromno, misli da treba da se predstavi celoj javnosti kao da ima neku veliku porodičnu lozu. Rekao je 1999. godine da je proslavio 235 godina od osnivanja Kompanije Braća Karić. Samo da podsetimo, do sredine 19. veka u Srbiji nije bilo ni preduzeća, ali Karići tvrde da su osnovali preduzeće pre nego što je moderna srpska država počela da se rađa. On hoće da kaže da je kompanija Karić starija od cele srpske države.
Setimo se onda ko je omiljeni filozof Bogoljuba Karića. Znači, pore japanske filozofije on ceni, misli jednog požarevačkog filozofa. "Sledeći vek će sigurno biti u znaku žena, o čemu govori i piše Mira Marković." To je njegova izjava.
Njegova opčinjenost Mirom je međutim rasla, on se nije zaustavio na tome, nego je decembra 1998. godine putovao sa njom u Rusiju da promoviše njene knjige i sa ponosom je izjavio: "Zar takođe nije čudno da neko bude uvažen član Ruske akademije nauka, a da pri tom nije član domaće akademije nauka". Bez Mire nije mogao ni žiri BK fondacije. To je verovatno trebalo da bude buduća Nobelova nagrada, koja bi bila finansirana od strane kompanije Mobtel.
Postavlja se pitanje ko je omiljeni političar gospodina Bogoljuba Karića. Ako se vratimo u prošlost, 1994. i 1998. godine to je verovatno bio Slobodan Milošević. Ko je 2005. godine omiljeni političar Bogoljuba Karića? Sami ste rekli, ali pošto niste čuli, to je gospodin Boris Tadić. Pored njega, njemu je bio blizak i drugi privrednik. To vezujemo za 1998. godinu, kada je Bogoljub Karić odlučio da bude ministar bez portfelja u Vladi Republike Srbije, i bio je to.
Jedino što je možda sporno u celoj priči, a to je da je tada 1998. godine potpisan aneks ugovora, protivzakonito i protiv odluke Upravnog odbora PTT i protiv saglasnosti Vlade Republike Srbije, kojim se Bogoljubu Kariću zato što je monopolista i zato što je bio izuzetno tužan tada kada mu je monopol oduzet, dodeli još 13% u mobilnoj telefoniji Telekoma Srbija.
Dakle, nije mu bilo dosta ovo bilo, nego je onda morao još malo da uzme. Ono što je nesporno i što ukazuje na teške slučajeve korupcije, to je ono o čemu je javnost obaveštavana, dakle ne juče, ne prekjuče, već otprilike oko godinu i više od godinu dana, to je 2004. godina, kada smo otvoreno počeli da govorimo, odnosno kada smo došli u priliku da govorimo i kada smo dobili uvid u neku dokumentaciju da obavestimo javnost o tome, jer je javnost morala da zna šta se dešava u kompaniji Mobtel.
Samo jedna od stvari je ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji, koji je zaključen 8. decembra 2003. godine između preduzeća za mobilne komunikacije PTT BK, sa jedne strane, tj. Mobtela, i sa druge strane Mobikosa Kosovo. To je zaista najstrašnije kršenje nacionalnih interesa, uz istovremeno nelegalno bogaćenje Ekrema Luke i porodice Karić na račun države.
Ovim ugovorom Mobtel ustupa Mobikosu pravo eksploatacije postojećih kapaciteta infrastrukture GSM mreže Mobtela i pravo uživanja usluga GSM mreže javnih mobilnih telekomunikacija bez rominga na teritoriji Kosova, sa raspodelom prihoda koji iznosi 30% u korist Mobtela, a 70% u korist Mobikosa. Prosto neverovatno.
Dakle, bez licence Vlade Republike Srbije on ustupa pravo, prostor Republike Srbije, za obavljanje mobilne telefonije albanskom teroristi.
Bez saglasnosti PTT, odnosno Vlade Republike Srbije, on je ustupio eksploataciju državnih kapaciteta, preko kojih Ekrem Luka prisvaja 70% neto prihoda ukupno ostvarenog saobraćaja Mobtelove mreže na Kosovu, što prema našoj proceni iznosi približno oko milion i po evra mesečno.
Da podsetimo ko je Ekrem Luka. On je bio jedan od glavnih materijalnih oslonaca Oslobodilačke vojske Kosova u periodu od 1998. do 1999. godine, a finansira i partiju Ramuša Haradinaja.
Znači, ovo nije samo krivično delo, dakle, ovo je podrivanje državnih interesa. Prema navedenom ugovoru, pored ostalih stvari koje su odvratne u njemu, "Mobtel" se obavezuje da ustupi i tehničko-tehnološku dokumentaciju koja ne predstavlja samo tajnu "Mobtela", kako stoji u ugovoru, nego prvenstveno tajnu države, odnosno Republike Srbije, jer se radi o državnoj telekomunikacionoj infrastrukturi.
Zatim, dalje, imamo još jedan biser u ovom ugovoru. "Mobtel" se obavezuje da pruži svu pomoć koja se odnosi na predmet ovog ugovora, ali i svu drugu dopunsku pomoć i usluge kao što je pomoć u obrazovanju Mobikosa i njegovog osoblja. Dakle, Karićeva kompanija obučava osoblje u samom "Mobikosu", ali obezbediće i to nešto drugo, a šta se pod tim izrazom podrazumeva, ostaje samo da nagađamo, imajući u vidu da se radi o porodici Karić.
U intervjuu datom listu "Politika", 29. 11. 2004. godine, Bogoljub Karić je izjavio da će, kada pobedi i dođe na čelo Srbije, Srbija prestati da bude Kolumbija i da će postati ekonomski najmoćniji centar na Balkanu. Da li je ovaj ugovor s Ekremom Lukom stvaranje preduslova za ostvarivanje ideja ovog lažnog patriote.
Imajući u vidu sva događanja koja su pogodila Kosovo i Metohiju i svu nesreću koju je doživeo naš narod na toj teritoriji naše države, možemo se zapitati da li je moguće da ovakav ugovor bude zaključen 2003. godine.
Dakle, od 2001. do kraja 2003. godine predsednik Upravnog odbora PTT-a je bio Boris Tadić. Moguće je da on nije znao za to, ali je bio dužan da se upozna, jer biti na čelu upravnog odbora takve kompanije, koja je suvlasnik makar i 49%, što mi tvrdimo da nije, da je mnogo veći naš ulog, a ne učiniti ništa nedopustivo je. Nije se ni zapitao dve godine u Upravnom odboru PTT-a – pa i tri godine, jer je bio ministar telekomunikacija, znači, svemogući ekspert, profesor psihologije, diplomirani psiholog –po tom pitanju, što je morao kao ministar telekomunikacija tri godine i kao predsednik Upravnog odbora Javnog preduzeća PTT "Srbije", koje je tada makar imala 49%.
Kada je 2004. godine novo poslovodstvo došlo u PTT nije zateklo ništa od dokumentacije. "Mobtelom" se nije bavio niko. Samo da vam kažem jednu činjenicu.
U Poslovniku o radu Upravnog odbora "Mobtela" stoji neverovatna formulacija: članovi upravnog odbora koji se delegiraju ispred PTT i "BK trejda", sistema Braće Karić, upoznaju se sa zapisnikom usmeno. Znači, ne dobijaju zapisnik na uvid, nego Poslovnik kaže da se oni na narednoj sednici usmeno upoznaju sa sadržajem zapisnika. To je ono što smo mi ispravili prvog dana kada smo videli te poslovnike.
Tražili smo dokumentaciju, a sada se vraćam na temu korupcije, koja je neophodna da bismo mogli da pokrenemo postupak u Cirihu, jer smo zatekli 2004. godine neverovatnu stvar: Karić je tužio državu, umesto da država tuži njega. On je tužio državu da se utvrdi procenat 51 : 49 u njegovu korist. Dva meseca pošto je novo poslovodstvo došlo, odnosno mesec dana u PTT, mi smo krenuli sa kontratužbom. Kontratužbu je podržala Vlada Republike Srbije i to je bio jako dobar znak da se kreće u razrešavanje te problematike koja se tiče "Mobtela". To je ta stvar.
Tražili smo dokumentaciju koja nam je neophodna da pripremimo odbranu u Cirihu, odnosno napad da dokažemo ceo postupak i da dokažemo da smo vlasnici makar 80%, ako ne i više, u "Mobtelu". Šta se onda dogodilo? Kako da dođemo do dokumentacije? Jednostavno, kažu, nemamo, dostavljali smo vam dokumentaciju, dokumentacija će biti dostavljena za dva ili tri dana.
Pa onda idemo prema Trgovinskom sudu, tražimo privremenu meru da nam se dostavi dokumentacija. Trgovinski sud ovako odgovara - odbija našu predstavku, sa obrazloženjem da ćemo blokirati rad "Mobtela". Ali, to nije prvi put da smo mu se obratili. Naravno, žalili smo se na to rešenje, prošlo je sedam meseci, a Trgovinski sud o tome ne odlučuje.
Tražili smo da vršimo kontrolu plaćanja, svih uplata koje idu sa računa "Mobtela" prema zavisnim preduzećima u sistemu Braća Karić kompanije i to nam je sa istim obrazloženje Trgovinski sud odbio. Poslednja stvar, koja je biser oko sistema Braća Karić i tvrdnje da jednostavno to nije kupac "Mobtela", odnosno ovog udela u "Mobtelu", Trgovinski sud kaže: mi smo pogrešili pre 11 godina. Tu ukazujem na ono što je nedvosmisleno, da postoji korupcija.
Sada se postavlja pitanje, sa saznanjem da smo i pre više od godinu dana tužilaštvu dostavili dokumentaciju, zašto se po tome ništa ne dešava, a to pitanje mogu da postavim otvoreno. Želim da ga postavim upravo tako. Zašto se ne procesuira ona dokumentacija koju smo dostavili, koju imamo i koja nedvosmisleno ukazuje na korupciju, odnosno vezu sa tadašnjom vlašću, koja je bila do 2004. godine; i to je neosporno da je korupcija, plus gomila krivičnih dela; pretpostavljam: zloupotreba službenog položaja, neovlašćeno potpisivanje.
Kada postavljate pitanje, zašto ga ne hapsite, osećam se takođe pomalo frustrirano, zato što ne mogu da hapsim.
Mogu da dostavim dokumentaciju, ali nemam ovlašćenja da uhapsim čoveka, nemam ovlašćenja nikoga da saslušam, nikoga da privedem, nemam uvid u račune svih lica, pa i članova upravnog odbora koji su za 2004. godinu zastupali navodno državne interese. Znači, nemam uvid u taj tok novca.
Nadam se da ću i ovim govorom uspeti da doprinesem upotpunjavanju dokumentacije, kao što kaže tužilaštvo, jer prema mojim saznanjima, tužilaštvo kompletira dokumentaciju.
Očekujem da ću ovim govorom doprineti tom kompletiranju dokumentacije, ali ovom prilikom optužujem Bogoljuba Karića za korupciju.
Neka ona sredstva koja je namenio opštinskim odborima za prekjučerašnju proslavu, koja je trebalo da se održi povodom pada Vlade, vrati građanima Srbije, jer to su "Mobtelove" pare, to je neisplaćena dividenda, to je novac svih nas koji nama pripada, i to je to.
Nadam se da će ova država uspeti da se izbori sa korupcijom i da će uspeti da razreši problem i čvor koji nas opterećuje, imajući u vidu istorijski značaj problema koji je od 1878. godine i Generalne unije opterećivao ovu državu.