Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, mislim da diskusija koju je otvorila uvažena koleginica gospođa Radeta iziskuje da joj posvetimo pažnju, jer na pravi način oslikava nešto što bi možda mogao da postane problem, a tiče se amandmana koji je podneo gospodin Marković, kada je u pitanju izuzimanje privatizacije medija u glavnom gradu tj. Beogradu.
Samo da podsetim narodne poslanike – ovog puta pokušavam da utičem na njih da razmišljamo zajedno u istom pravcu, da vidimo šta je moguće rešenje i šta su moguće posledice jednog ili drugog rešenja – da Zakon o radiodifuziji iz 2002. godine podrazumeva da se svi mediji čiji je osnivač lokalna samouprava privatizuju. Menjali smo taj zakon ovde u Narodnoj skupštini zajedno, ustanovili rok, kraj 2007. godine. Tada smo govorili da je to dobro zbog toga što će lokalni mediji biti oslobođeni politike, uređivanja na jedan politički način, jer smo znali da predsednici opština i svi oni koji na neki način finansiraju lokalne medije postavljaju upravne odbore i direktore i na taj način politički utiču na profil tog lokalnog medija. Mislim da je to bilo dobro rešenje.
Pričali smo o tome da treba da oslobodimo lokalne medije politike, da ih stavimo na tržište, da tržište samo određuje, a da lokalna samouprava, ako želi, može da izdvoji sredstva iz budžeta i na taj način plati onome ko ponudi najbolje uslove među tim lokalnim medijima i informiše građane o onome što lokalna samouprava radi. Ta mogućnost je postojala.
Ako se ovo usvoji ovako, onda se, prvo, ulazi u suprotnost sa Zakonom o radiodifuziji, pod uslovom da je tačno ovo što je gospođa Radeta rekla da jedan od medija, ovog puta u gradu Beogradu, neće biti privatizovan.
Ako neće biti privatizovan, Zakon o radiodifuziji kaže da će mu se oduzeti dozvola za tri meseca, koliko je tehnički rok, ako je ušao u privatizaciju, za tri meseca, u martu mi očekujemo da toj televiziji bude oduzeta frekvencija i dozvola za rad koja je data. Očekujem da će se to dogoditi, jer je to Zakon o radiodifuziji predvideo. Ako se ne dogodi, onda nema priče o ravnomernosti razvoja, jer postavljamo glavni grad u neravnopravan položaj zbog toga što ga izdvajamo iz celog sistema. Zašto ne bi Niš, pa 33.000 građana je svojim potpisom jasno reklo da oni žele da imaju svoj gradski servis, zašto ne bi Kragujevac, zašto ne bi svih 20 gradova i opština mogli da formiraju svoje lokalne servise? Ne vidim nijedan razlog.
Postavljamo i drugo pitanje, naime, bili smo svedoci da su predstavnici manjina izražavali zabrinutost i ukazivali na mogućnost da lokalni servisi neće obaveštavati i informisati na jezicima tih manjina. Oni su tada rekli – ne brinite, sve će biti u redu, imaćete mogućnost da budete informisani na vašim jezicima, tu neće biti promena, ostaće programska šema onakva kakva je bila. Ostavljamo i tu mogućnost. Zašto i njih ne bismo izuzeli iz ove privatizacije?
Plašim se da ovo može da dovede ceo sistem privatizacije medija u opasnost da bude urušen zbog toga što ćemo izdvojiti glavni grad iz cele ove priče.
Ovo je pitanje za sve poslanike, za sve nas. Voleo bih da čujem obrazloženje, ako je moguće, zbog čega bi to bilo tako. Želeo sam da otvorim neke teme, a na narodnim poslanicima je da u danu za glasanje razmisle o ovome. Hvala vam.

        Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani potpredsedniče Vlade, u ovoj objedinjenoj raspravi danas imamo na dnevnom redu, dva vrlo bitna zakona, čini mi se, pre svega za građane Srbije, dakle, Predlog zakona o izmenama Zakona o privatizaciji i ovaj drugi zakon o kome ću nešto više govoriti, a to je Predlog zakona o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju ostvaruju građani u procesu privatizacije.
Dakle, o privatizaciji ste mogli da čujete podrobnije. Na jedan, čini mi se, fleksibilniji i pravičniji način uređuje neke delove koji se tiču privatizacije u budućnosti, za ove firme koje su preostale da se privatizuju.
Onemogućavaju one sa sumnjivim kapitalom da učestvuju u privatizaciji, a negde je i fleksibilniji prema radnicima, koji prosto imaju svoja prava koje moraju biti zaštićena u onom radu koji se tiče da ako tri meseca, recimo, ne primaju platu i one minimalne zarade, može da se raskine taj proces privatizacije.
Ovaj drugi zakon, a čini mi se da je značajan, pre svega zanimljiv je za građane, za bar četiri miliona građana Srbije. To je Predlog zakona o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu u procesu privatizacije. Moram da napomenem da ovaj zakon, zapravo, proističe iz obaveze Zakona o privatizaciji iz 2001. godine, koji propisuje da će i oni građani koji nisu učestvovali, to jest nisu dobili akcije u privatizaciji, dobiti akcije pa da se privatizacija završi, a da će dobiti te akcije koje su išle u privatizacioni fond.
Dakle, 15% od svakog preduzeća koje se privatizovalo bile su u privatizacionom fondu i sve te akcije za ovih 68 preduzeća vrede, po procenama, negde između 200 i 250 miliona evra. Kada bi se to podelilo na četiri miliona građana koji do sada nisu ostvarili ovo pravo od prodaje društvene imovine koju su i oni stvarali, to bi bila mala suma koju bi građani dobili, čini mi se da bi bilo ponižavajuće za građane Srbije da na taj način učestvuju u dobijanju akcija koje su svakako zaslužili.
Onda dolazimo do ovog predloga zakona koji podrazumeva privatizaciju šest javnih preduzeća. Čini mi se da je to jako dobra ideja i to podržavamo. Svakako G17 plus podržava tu ideju da se privatizuju i ovih šest javnih preduzeća koje svakako najviše vrede.
U kasnijem izlaganju objasniću zašto su tih šest javnih preduzeća dobar reper za sve ono što se dešava.
Ako uzmemo, recimo, da četiri hiljade dinara treba da podelimo na četiri osobe, ovaj zakon predviđa da svaka osoba dobije po 1.000 dinara i to je negde pravično. Da li je najpravednije ne znam, nisam siguran, ali ako podelimo ovih 1.000 dinara svakom od njih, u sumi, u jednoj porodici, to će značiti da su svi podjednako dobili.
Ovde smo čuli raznorazne ideje da li se može podeliti po godinama, da li po godinama radnog staža. Mislim da je ovo ipak najpravičnije, i oni mladi, i oni studenti, i oni koji su sada postali punoletni i koji postaju punoletni, imaće prava i mogućnosti da nauče šta je to berza i država će im u tome pomoći.
Čini mi se da je ovo jedan od retkih praktičnih zakona koji pomaže ljudima da se na jedan besplatan način školuju i gde država daje nešto građanima Srbije.
Hajde da krenem sa tim i da objasnim, a pre svega, građanima Srbije, poslanici svakako to dovoljno znaju, nije na odmet ponoviti ko sve ima pravo na ove besplatne akcije.
Dakle, ove besplatne akcije koje će se deliti imaju svi punoletni građani Srbije koji ispune pet sledećih uslova: da steknu punoletnost do kraja 31. decembra ove godine, drugi uslov je da imaju državljanstvo Republike Srbije zaključno sa 30. junom 2007. godine, treći uslov je da imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije sa 30. 6. 2007. godine, četvrti uslov da do sada nisu učestvovali u procesu dobijanja akcija i peti uslov je da budu evidentirani.
Dakle, svi oni, a predviđa se, kao što sam rekao, da ih ima četiri miliona, koji ostvaruju ovo pravo i koji se evidentiraju uz sve ove prethodne uslove koje sam pobrojao, imaće pravo da dobiju akcije koje su zapravo podeljene u dva dela. Prvo će imati pravo na akcije, a kasnije, kada se ta preduzeća privatizuju i kada se utvrdi tržišna vrednost svih tih javnih preduzeća, imaće pravo da trguju tim akcijama.
Druga kategorija ljudi koji će imati pravo da dobiju akcije od prodaje javnih preduzeća to su zaposleni u tim javnim preduzećima. Dakle, samo da pomenem, šest javnih preduzeća će ući u ovaj proces privatizacije to su NIS, EPS, Telekom, JAT, Aerodrom "Nikola Tesla" i Galenika.
Šta i kako se deli? S jedne strane, deli se novac, to smo rekli, do kraja 2008. godine, Akcijski fond će prodavati sve one akcije koje su u privatizacionom fondu nagomilane tokom ovih godina, dakle, 68 preduzeća je privatizovano, ali sva ostala koja budu privatizovana do kraja 2008. godine ući će u tu sumu koja će se podeliti.
Pretpostavljam da ima puno zainteresovanih koji će ove akcije platiti ne niže nego što su ih kupovali na početku, ne niže nego što su firme koje su se privatizovale, oni koji su otkupili na početku ove firme plaćali te akcije, neće plaćati po nižoj ceni.
Siguran sam da će akcije skočiti i da će cene ovih akcija biti mnogo veće zbog toga što su te firme uspešne, a pojavljuju se novi ozbiljni igrači na ovom tržištu koji će biti zainteresovani da investiraju.
Ono što je drugo što će se podeliti, to su akcije i to smo već rekli, 15% od šest javnih preduzeća. Do kraja 2010. godine se predviđa da će se javna preduzeća privatizovati. Po kom modelu ovaj zakon ne predviđa, niti prejudicira, ali smo mogli da čujemo i od potpredsednika Vlade da postoje različiti modeli i mislim da će Vlada izaći sa strategijom uskoro na koji način će se privatizovati javna preduzeća. Svakako da će morati da se vodi računa o tome da država u nekim od tih javnih preduzeća svakako mora da ostane većinski vlasnik.
Ono što je treći segment ovih podela, a to je ovih 200 evra, očigledno definitivno i ono najznačajnije što će zaposleni u ovim javnim preduzećima dobiti, pošto je uz saglasnost Vlade ovaj deo o onom bonusu otpao. Dakle, 200 evra po godini radnog staža dobiće svi zaposleni i čini mi se da je to takođe pravično da podele sa građanima Srbije, sa onima koji do sada nisu imali pravo da ostvare akcije, svu tu sumu koja će biti na raspolaganju.
Mislim da je bitno za sve one koji su ravnopravni članovi ovog društva i učestvovali su u izgradnji tih javnih preduzeća, da li od poreza koji su se odvajali tokom ovih godina, za sve one prosvetne radnike, zdravstvene radnike, za sve one koji rade u vojsci, policiji, ali i za poljoprivrednike, za nezaposlene, za studente, za te mlade ljude koji dolaze, bitno je da će i oni učestvovati u raspodeli ovih akcija i da će imati pravo da tim akcijama krenu u jednu novu priču, a to je trgovina na berzi.
Zašto su ove akcije potpuno besplatne, to je jako pozitivno i treba napomenuti. Potpuno su besplatne ne samo što ih država daje, nego zato što se oslobađa onog poreza koji biste plaćali na njih i pri tome će država, to jest Vlada izabrati brokere koje će ona platiti za prvu trgovinu tih akcija. To je jako bitno. Dakle, građani su potpuno oslobođeni svih troškova koje će imati kada krenu u trgovinu ovim akcijama.
Prenos tih akcija će se, kao što sam rekao, obavljati tako što će svi evidentirani imati pravo na njih. Dakle, ta evidencija će se obavljati u šest meseci, pretpostavljam, po usvajanju zakona. Neće biti kraći rok od šest meseci. Jako je bitno da građani znaju da je ta evidencija potpuno besplatna. Imali smo prilike da prethodnih meseci, možda malo ranije, vidimo neka udruženja građana koja su se pojavljivala i koja su čak naplaćivala neke iznose građanima da upisuju besplatne akcije.
Dakle, građani treba da znaju da su to najobičniji hohštapleri koji ne to nemaju pravo, koji to nisu mogli da rade.
Agencija za privatizaciju će potpuno besplatno, preko određenih svojih službi, obezbediti i omogućiti da građani potpuno besplatno upišu svoje akcije.
Na kraju krajeva, jako je bitno da prava ovih akcija nisu prenosiva. Dakle, bilo je reči, čini mi se da treba da se još jednom potencira, ne postoje oni mešetari koji će vam ponuditi neku nižu vrednost da bi ranije otkupili, zato što će predvideti da te akcije neće vredeti, naravno predvideti po njihovom, pretpostavljam, pogrešno. Ne postoji mogućnost da prenesete akcije na nekoga, osim nasleđivanjem u slučaju smrtnosti člana porodice koji je ostvario pravo na te akcije.
Dozvolite da kažem nešto o dobrobitima koje će ovaj zakon o besplatnoj prodaji akcija imati kako za same građane, tako i za preduzeća, ali i za državu u celini. Dakle, na neki način, jedna dobrobit koja nije valorizovana u materijalnom i dobrobit je za sve, tj. pravda za sve. Svi građani su na neki način ovim obuhvaćeni, i svi građani imaju neku solidarnost i treba da budu u delu podele onoga što je država rešila da proda.
Mislim da je to jedna od moralnih kategorija koje će građani osetiti, a svakako da je uvođenje akcionarstva i oživljavanje naše berze takođe bitno. Vi ćete dobiti jedan papir čija će vrednost će se utvrditi kada se to preduzeće proda, javno preduzeće, u roku od šest meseci i dobićete vrednost tog papira. Vi ćete moći da trgujete. Ili ćete ih prodati odmah, ili ćete kalkulisati i probati da zaradite, a što je takođe jedan od modela poboljšanja rada same berze.
Ono što mi se čini da je jako bitno, a ovde nije pominjano, doći ćemo do javnosti u radu javnih preduzeća. Kada postanemo akcionari ili kada ta javna preduzeća emituju neke akcije koje će građani moći da kupuju ili kada promene svoje vlasnike, neće moći da Narodna skupština i poslanici se bore sa tim da saznaju kolike su plate zaposlenih u javnim preduzećima. Neće moći da to budu neke tvrđave koje su zatvorene i znaćemo kako rade.
Ovih dana smo mogli da pročitamo i jedan od izveštaja transparentnosti koji je govorio kako građani participiraju rad nekih javnih preduzeća. Dakle, tamo gde su građani procenili da moraju da plaćaju, na neki način da podmićuju zaposlene u nekima od javnih preduzeća, kao što je, recimo, da bi dobili priključak za telefon moraju da daju 420 evra. To se više neće moći događati. Javnost u radu tih javnih preduzeća će ovim biti zaista transparentna i biće omogućeno svima da, pretpostavljam, nadam se da će se to dogoditi, da imaju uvid u to kako ta javna preduzeća rade.
Za preduzeće je jako bitno da ova sredstva koja će dobiti od te privatizacije ulože u restrukturiranje, i to će omogućiti da ta preduzeća bolje rade i da imaju bolje uslove.
Za državu, na kraju krajeva, država kada proda deo kapitala imaće sredstva da ulaže u izgradnju mostova, u ravnomerni regionalni razvoj, da radi na izgradnji infrastrukture ove Srbije i čini mi se da je to takođe nešto što je jako bitno da prosto ujednačimo različite delove ove države na pravi način i da pomognemo i izgradimo tamo gde je jako bitno.
Dakle, svakako će grupa G17 plus podržati ova dva zakona i svakako ćemo glasati. Mislim da na kraju, ako dozvolite da kažem, ovo ne doživljavam kao politički marketing i ne doživljavam kao predizborni trik, jer mislim da su građani ovo zaslužili zakonom koji je još 2001. godine usvojen, ali je ovo proces koji će do 2010. godine, do kada se ne restrukturiraju sva privatna preduzeća, biti za sve građane, pa bez obzira koja vlada bude tada na vlasti ili koja opcija bude vladala ovom Srbijom, i građani su ti o kojima moramo da vodimo računa.

Zahvaljujem.
Poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovano ministarstvo, ne ulazeći ovog puta u polemiku koja je vođena, vezano za član 87. gde se, od strane nekih kolega poslanika, traži da se ukine mogućnost političkim strankama da se ne oglašavaju van predizborne kampanje, raduje me što to predlaže politička stranka koja je i donela takav predlog zakona o radio-difuziji, ili ga je bar usvojila u prethodnom periodu.
Moram da podsetim da je Zakon o radio-difuziji, koji propisuje ovo, usvojen 2002. godine. Da podsetim kolege koji su tada bili na vlasti da su glasali za tu odluku, a sada traže drugu odluku. Očigledno se drugačije gleda kada ste u opoziciji i poziciji i na to imate pravo.
Ono što sam želeo ovim amandmanom je, činilo mi se na početku da postoji neko nerazumevanje od strane ministra i ministarstva kada je ova oblast u pitanju, da to popravimo.
Dakle, čuli smo objašnjenje ministra kada je govorio o tome da li treba ili ne da ostane član 87. Pošto sam primetio, ako ostane zabrana, ako ostane član 87, a to je zabrana funkcionisanja, oglašavanja političkih stranaka van predizborne kampanje, onda je nelogično da se ne usvoji amandman koji predlažem, kojim se definiše ono što se zove prekršaj, ako se politička stranka reklamira van predizborne kampanje.
Dakle, ne možete biti nelogični, ili ćete dozvoliti da se političke stranke reklamiraju van predizborne kampanje, što nije predmet mog razgovora, ili ćete to, ako se bude uradilo, sankcionisati. Ovo je, uslovno rečeno, tehnička popravka ovog zakona.
Ne možete dozvoliti da ostane član 87. koji zabranjuje reklamiranje političkih stranaka, a ne dozvoliti da postoji sankcija za one koji prekrše taj zakon.
Gospodin ministar se pozvao na član 113, stav 16. Zakona o radio-difuziji; on definiše kažnjavanje tj. prekršaj ako se politička stranka reklamira.
Moram da napomenem da prelazne i završne odredbe Zakona o radio-difuziji prestaju da važe kada ovaj zakon stupi na snagu. Dakle, ostavljamo jednu nemogućnost, prazninu.
Ne vidim da je logično, ili ćete pristati na to da prihvatite amandman na član 87. kojim se političkim strankama dozvoljava da se reklamiraju, ili ako ostanete pri tome da ne mogu da se reklamiraju van predizborne kampanje, onda će biti logično da postoji prekršaj za onoga ko učini takvo delo.
Samo želim tehnički da ispravimo zakon, u suprotnom čini mi se da će ostati nedorečen i neće biti prekršaja za one koji krše zakon. Hvala.

Poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, posle dva sata rasprave koja je o svemu bila, osim o amandmanu, dočekasmo da počnemo da pričamo o onome što je na dnevnom redu.
Mogli smo da čujemo kako predsednik radi i šta ne radi, i šta radi na ulicama. Mogli smo da čujemo i kako predsednički kandidat radi, mogli smo da čujemo i o novim izborima koje ste ovde raspisali i o rezultatima tih izbora koje ste ovde raspisali, međutim, imate jednu stvar koja će prosto da vas razuveri. Građani Srbije će da se pitaju ko će i na kakav način zastupati njihove interese kada bude došlo do izbora, da li će to biti vanredni parlamentarni ili u redovnom roku, nije na vama da odlučujete.
Nažalost, dva sata smo pričali i zamajavali građane Srbije pričom o tome što se zove politikanstvo. Postoji druga priča, šta su državni interesi, šta su državna pitanja. I jedno od državnih interesa i državnih pitanja je pitanje radiodifuzije i razvoja radiodifuzije, i jedno od državnih pitanje je način i amandman koji će rešavati tu oblast.
Amandman kojim DS traži da ostane isto kako je bilo u zakonu iz 2002. godine koji je ona donela, znači da će jedan član u odnosu na osam članova Radiodifuznog saveta koji je ova skupština izabrala imati veća prava. To nije logično. Ne samo što nije u skladu sa Ustavom, nego nije u skladu sa zdravom logikom.
Od devet članova ukupno koje je izabrala Narodna skupština, za šest članova Radiodifuznog saveta su glasali članovi opozicije i članovi DS, koji ovde proizivaju i kažu - ali će biti ugrožena prava. Šta to znači?
Da su tih šest, koje ste izabrali ovde i vašim glasovima, ljudi koji su nacionalisti, ljudi koji neće uvažavati multietničnost i multikonfesionalnost Vojvodine. Naravno da ne, naravno da postoji jedna tema koja će se rešavati na državnom nivou, a to je pitanje razvoja radiodifuzije u ovoj zemlji. Naravno da će oni raditi, pošto su izabrani.
Moramo da se podsetimo šta znači kada damo nekome pravo i mogućnost da radi u ime države, u ime nas. Ovlastili smo ih da budu ljudi koji su nezavisni od politike. Ovlastili smo ih da ne možemo da vršimo uticaj na njih, jer verujemo da će raditi u interesu razvoja radiodifuzije u ovoj zemlji.
Naravno da verujem da će uvažavati multietničnost i Vojvodine, jer G17 plus se uvek uvažavala i zalagala za multietničnost Vojvodine, za prava nacionalnih manjina, pa tako i u svojoj stranci, u svojim redovima sede ljudi koji predstavljaju nacionalne manjine i ne vidim da je tu išta epohalno i išta veliko. Ali je normalno da će ti ljudi u Radiodifuznom savetu uvažavati interese radiodifuzije ove zemlje, pa samim tim i stanovnika Vojvodine, i stanovnika Dimitrovgrada, Bosilegrada, i da ne nabrajamo dalje. Radiodifuzija je nešto što je zajedničko za sve i ne postoji radiodifuzija za nacionalne manjine i radiodifuzija za one koji su većinsko stanovništvo.
Ali postoji uvažavanje interesa nacionalne manjine i zakon je tu jasan. Javni servis mora da uvažava interese nacionalnih manjina. Javni servis Vojvodine će imati dva kanala i pretpostavljam da će po zakonu, a i mogućnosti koje će se dati postojanjem ta dva kanala, uvažavati na najbolji mogući način interese nacionalnih manjina.
Dakle, čini mi se da ovde stoji politički interes da radiodifuzija u ovoj zemlji ne profunkcioniše na pravi način.
Ako date jednom članu, uopšte ne ulazim u to kako se zove, ali date mogućnost da blokira time što neće glasati, i izdavanje dozvole, usvajanje strategije, oduzimanje dozvola, ako neko krši zakon, to je anarhija, to je nešto što ide u pravcu nesređivanja te oblasti. Ako se svi deklarativno zalažemo za to da se ova oblast sredi, onda je potpuno jasno da ovaj amandman ne može da opstane.
Na kraju, podsetiću vas opet na zakon. Kolega iz DSS je tačno rekao - u zakonu jasno piše da članovi Radiodifuznog saveta ne predstavljaju predlagače, pa tako po toj ligici stvari i predstavnik koji je iz Vojvodine ne predstavlja Skupštinu Vojvodine koja ga je predložila. Predstavlja razvoj radiodifuzije i radi po svom ličnom ubeđenju i po svojoj savesti. To je suština.
To što on zna više o radiodifuziji i problemima radiodifuzije u Vojvodini, to je olakšavajuća okolnost za rad Radiodifuznog saveta. To će imati u vidu sve ono što treba da odrede, da na pravi način premere i na pravi način donesu određena rešenja.
To ne znači da on zastupa Skupštinu Vojvodine. Ne znači da nijedan od izabranih zastupa organizaciju koja ga je predložila.
Vratimo se malo na smisao i suštinu zakona. Radiodifuzni savet je nezavisno telo kome je ova skupština dala, preko izbora od strane ovlašćenih predlagača, pravo da uređuje u ovu oblast u ovoj zemlji. Da li to znači da će vojsku ili strategiju odbrane u ovoj zemlji posebno da se određuje za teritoriju Srbije, a posebno za neke druge teritorije. Naravno da ne. Postoji nešto što je od interesa države.
Razvoj radiodifuzije i sređivanje ove oblasti je od interesa države i ne vidim nijednu mogućnost, nijednu šansu da će neko biti uskraćen time, ne vidim ni tu opasnost da će biti zloupotrebljeno ili da će prava nacionalnih manjina biti uskraćeno. Vidim samo šansu da se na tome dobijaju politički poeni i da se govori svojim biračima: vidite, mi vodimo računa o vama, a ovi zli ne vode.
Ne, naprativ. Vodimo računa o svima u ovoj zemlji i trudimo se da svi budu pravilno zastupljeni i trudimo se da ne napravimo grešku kada predlažemo neke stvari, ali takođe se trudimo da budemo i državotvorni. Lako je pričati tome da neko ugrožava neka prava ili da neko manje voli neke ljude, a da neko voli više druge ljude, ako ćemo od toga dobijati političke poene.
Ili ćemo dobijati političke poene ili ćemo raditi u interesu građana Srbije, pa makar to ne bilo ni popularno, makar to ne donosilo onoliko glasova koliko bi neko smatrao da tareba da donese. Raditi državotvorno, raditi u interesu građana Srbije znači donositi zakone koji imaju i logike i koji su u pravnom smislu dobro uređeni.
Te tako poslanici G17 plus neće podržati ovaj amandman jer smatraju da nije ni logičan, da nije u skladu sa pravom i smatraju da sve ono što ima veze sa vođenjem države na pravi način uvek će imati podršku G17 plus, a sve ono što je politikanstvo imaće osudu ove stranke.

Poštovani gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, danas pred nama se nalazi nešto što je samo nastavak dopune i ispravljanja nečega što je loše urađeno još 2002. godine.
Dakle, Zakon o radio-difuziji, koji je donet 2002. godine u julu, imao je deset verzija da bi jedanaesta bila usvojena. Način na koji je pisan i sve nelogičnosti koje su u njemu prosto su zahtevale da se neke stvari promene, a naročito način na koji je izabran Radiodifuzni savet.
Iskoristiću ovaj prvi deo vremena da samo podsetim vas narodne poslanike a i građane Srbije zbog čega su nastali problemi u funkcionisanju Radiodifuznog saveta i zbog čega je ova oblast, koja je jako bitna, kako za narodne poslanike, ali čini mi se pre svega za građane Srbije, do sada nije na pravni i valjani način uređena.
Dakle, prethodna vladajuća većina u ovom domu, uz kršenje zakona ili nepoštovanje zakonskih procedura, izabrala je Radiodifuzni savet koji nikada nije dobio legitimitet za svoj rad, kako u organizacijama koje se bave ovom oblašću, tako i kod građana Srbije.
Ono što smo prošle godine uradili, očigledno je dalo rezultata. Izmenili smo Zakon u onom delu gde smo ovlašćene predlagače prekomponovali, ali prekomponovali da je ostalo isto kao što je i bilo, jer praktično četiri daje država a četiri daje civilni sektor i to u stvari treba da bude znak da država ne želi da ima presudan uticaj na bilo koji način na nezavisnost rada Radiodifuznog saveta.
Čini mi se da se to dogodilo. Samo oni zlonamerni, koji neće da vide da se stvari pomeraju sa mrtve tačke, neće reći, iako možda učestvuju u radu Radiodifuznog saveta, da se oni najbitniji dokumenti koji se tiču funkcionisanja Radiodifuznog saveta već pripremaju i donose. Dakle, strategija razvoja Radio-difuzije u Srbiji je na samom pragu donošenja, a samim tim kreće i proces raspodele frekvencija, tj. raspisivanje konkursa za frekvencije, kako na nacionalnom, tako na regionalnom, pa na kraju i na lokalnom nivou.
Dakle, stvari se pomeraju sa mrtve tačke i baš zbog toga što smo morali da otkočimo i da obezbedimo nezavisnost rada Radiodiodifuznom savetu, mi smo 2004. godine doneli izmene i dopune Zakona o Radio-difuziji.
Koliko je Radiodifuzni savet danas nezavisan? Dakle, postoje određene grupe ljudi ili određeni stručnjaci u ovoj zemlji koji govore o političkom uticaju na Radiodifuzni savet, naročito na članove koje je izabrala ova skupština. Podsetiću da je Skupština izabrala tri člana na predlog nadležnog odbora i da su za te članove glasali preko 200 narodnih poslanika. Nelogično je očekivati da bi opozicija podržavala stranačke kandidate vladajuće strukture. Naravno da je prepoznala u kandidatima stručnost i sve ono što se zakonom propisuje da treba da poseduju.
I sada, Radiodifuzni savet treba da radi po svojoj savesti, po zakonu i u interesu građana Srbije. Verujem, ako mu mi omogućimo da to radi,i tako će se i dogoditi.
Ono što se tiče izmena i dopuna Zakona o radio-difuziji koje se danas nalaze na dnevnom redu, preći ću preko svih izmena i dopuna, a na kraju ću se zadržati najviše na javnom servisu ili transformaciji RTS-a u javni servis, što pobuđuje i najveću pažnju narodnih poslanika, ali ono što je pre svega nesporno da se u ovim izmenama i dopunama Zakona uradi, to je da krenemo od onoga što smo nazvali pravom veta, koje je u prethodnom, ili u još uvek važećem zakonu dato jednom članu radiodifuznog saveta iz Vojvodine.
Dakle, to ne samo da nije u skladu sa načelom jednakosti svih članova Radiodifuznog saveta, nego nije ni u skladu sa samim zakonom o radio-difuziji, koji jasno govori da članovi koji su izabrani u Radiodifuzni savet ne predstavljaju organe i organizacije koje su ih izabrale već predstavljaju radio-difuziju uopšte, po svojoj savesti i po svom znanju.
Tako da nije logično da jedan član u odnosu na osam drugih ima veća prava u odlučivanju u oblasti radio-difuzije, a naravno, podsetio bih narodne poslanike, a samim tim i javnost, da je ove godine u Sarajevu Radiodifuzna agencija Srbije postala deo porodice radiodifuznih agencija praktično cele Evrope.
I naravno da sve ono što su interesi radio-difuzije u Evropi neće biti mimo interesa radio-difuzije u Srbiji.
Tako, ustvari, svi oni koji se brinu i koji govore o tome da Radiodifuzni savet neće na pravi način prepoznati probleme multietičnosti i multinacionalnosti u Vojvodini mislim da greše. Nema razloga da Radiodifuzni savet ne prepozna te probleme, pogotovo kada ima jednog člana koji je iz Vojvodine i koji će na te probleme ukazivati.
Dakle, poslanička grupa G17 plus će svakako glasati za to da se izjednače prava svih članova Radiodifuznog saveta.
Takođe, ovim izmenama i dopunama Zakona se predlaže pravo na reizbor članova Radiodifuznog saveta. Dakle, u ovom zakonu je predloženo tj. u ovom koji sada važi je jedan član koji kaže da prvi članovi izabranog Radiodifuznog saveta ne mogu biti predloženi opet i ne mogu opet biti izabrani.
Šta kaže Evropa ili evropska iskustva o tome, ili šta kaže, naravno, Savet Evrope, čija je preporuka R-2023 je ustvari i osnovni akt po kome je i donesen Zakon o radio-difuziji. Ona nigde ne određuje da članovi Radiodifuznog saveta ne mogu biti ponovo izabrani. Naravno, ako svoje obaveze i svoje zakonske dužnosti rade u interesu građana Srbije ili rade u interesu onih koji su prosto odredili da oni treba da zastupaju građane Srbije. Tj. ako ti članovi Radiodifuznog saveta obavljaju svoj zadatak na način koji je u skladu sa zakonom, ako su stručni i ako dobro rade svoj posao, ne vidim nijedan razlog zašto opet ne bi bili predloženi. A, da li će ih izabrati sledeći saziv Skupštine - ja u to u ovom trenutku ne mogu niti želim da ulazim.
Dakle, ne postoji mogućnost da ih vi na neki način, time što im nećete dati mogućnost reizbora obavežete da rade bolje ili efikasnije nego što će raditi ako imaju pravo reizbora. Ne možete ih ucenjivati time da ćete ih ponovo izabrati jer je sasvim jasno da će za četiri godine u ovoj skupštini sedeti potpuno drugi ljudi. Možda neki od nas, ali će biti to drugačije prekomponovano. Nećemo biti u prilici da ponavljamo izbore koje smo imali u ovom izabiranju Radiodifuznog saveta.
Kada je reč o privatizaciji lokalnih medija tj. lokalnih elektronskih medija, čiji je osnivač skupština opštine, u zakonu se predviđa ili predlaže ovim izmenama i dopunama Zakona da to bude do kraja 2008. godine. Tu se ne slažem sa predlagačem ovog zakona, s obzirom da je privatizacija lokalnih medija trebalo da se završi do 2006. godine. Govorim o lokalnim medijima, čiji je osnivač SO, tako da mi se čini da je bilo dovoljno vremena da se krene u pripreme za proces privatizacije.
Ono što ti lokalni mediji de fakto nisu mogli da urade ništa pre nego što se raspiše izbor za dodelu frekvencija i za davanje dozvola - to jeste ograničavajući faktor.
Tako da mi se čini, a da mislim da sam u pravu probaću da ubedim narodne poslanike i kroz amandman koji sam podneo - da je kraj 2007. godine sasvim dovoljan vremenski rok da se uđe u privatizaciju lokalnih medija čiji je osnivač SO.
Objasniću i zašto. Dakle, jedan proces izdavanja dozvola, a krenuće se sa nacionalnog preko regionalnog do tog lokalnog nivoa, otprilike traje četiri meseca. Pod uslovom da Radiodifuzni savet zaista maksimalno radi, to najduže može da traje četiri meseca. Naravno, može da traje i duže, ako se ti zakonski rokovi poštuju u potpunosti. Znači, oni koji govore da može i za 90 dana da se donese neka odluka, čini mi se da može da se donese i za 60 dana ako postoji dobra volja.
Tako da ako bi se podelile dozvole za nacionalne frekvencije za četiri meseca, pa za regionalne za četiri meseca, i za lokalne za četiri meseca, to je jedna godina. Naravno, pod uslovom da to počne da se deli u toku ove godine tj. da se raspisuju konkursi. Dakle, od novembra ove godine npr. do novembra sledeće godine bi mogli i lokalni mediji da dobiju svoje dozvole, naravno oni koji ispunjavaju programske i tehničke kriterijume, i nesmetano da uđu u privatizaciju.
Znači, imaće celu godinu da uđu u proces privatizacije i mislim da je to sasvim dovoljno, a tako smo, na kraju krajeva, i čuli iz Agencije tj. predstavnika Agencije za privatizaciju, da je sasvim dovoljno godinu dana vremena da se uđe u privatizaciju.
Zašto insistiramo na skraćenju ovog roka od 2008. na 2007? Pa, prvo zato što sam već pomenuo da je bilo dovoljno vremena da se pripremne radnje za privatizaciju lokalnih medija, čiji je osnivač Skupština, i do sada urade, a drugo da se ne dozvoli lokalnim moćnicima, koji ne shvataju šta su to lokalni javni servisi u ovom trenutku da zloupotrebljavaju medije.
Dakle, oni doživljavaju u mnogim gradovima, to je bar priča mnogih lokalnih medija, da su lokalni mediji servisi političara, a ne građana, da su dužni da prate šta radi gradonačelnik ili predsednik opštine, šta rade direktori javnih preduzeća, da ne mogu da se bave istraživačkim novinarstvom, da se ne ulaže u tehniku tih lokalnih medija, te mi se stoga čini da rok za privatizaciju treba postaviti realno i treba je ubrzati što je više moguće, jer u suprotnom dolazimo u situaciju da ti lokalni mediji budu najduže...

Da. Koristiću. Biće najduže u upotrebi ili u zloupotrebi lokalnih političkih moćnika i zbog toga, prosto, da bismo mogli da omogućimo da i oni nesmetano rade, izlaze na tržište i bave se svim ovim što se tiče zaista profesionalnog i objektivnog novinarstva, da im obezbedimo da što pre dođe do tog konačnog roka za privatizaciju.
Ono što, takođe, u tom amandmanu ili u našoj želji da se prihvati 2007. godina kao krajnji rok, tražimo jeste da ako se ne budu privatizovale te lokalne stanice, čiji je osnivač SO, da im Radiodifuzni savet oduzme dozvolu. Tako će se naterati da prosto moraju da uđu u proces privatizacije, a ne da se taj proces odlaže do beskonačnosti, bez ikakve mogućnosti da se zakonski utiče na njih.
A, sada mi dozvolite da nešto kažem i o samoj javnoj televiziji ili javnom servisu, ili onome što treba u stvari da bude javni servis budućnosti. Onaj posao koji očekuje RTS u samom procesu transformacije u javne servise je zaista jedan ozbiljan posao, i čini mi se da on u ovom trenutku može da se gleda na dva načina.
Ako bismo želeli da govorimo sa političkog aspekta mi bismo mogli da govorimo o tome da poštovanje zakona iz 2000. godine, koji uvodi pretplatu, možda politički nije oportuno za one koji vladaju, jer uvoditi pretplatu kada ljudi loše žive, kada imaju male plate, male penzije, 300 dinara za nekoga je zaista mnogo, i to je politički zgodna tema da govorimo o tome kako pretplata možda i nije baš nužna u ovom trenutku.
Ali, ako govorimo sa stanovišta državotvornosti i onoga šta građani Srbije posredno, kroz formiranje javnog servisa dobijaju, čini mi se da ne postoji nijedan razlog zbog koga se ne bismo složili oko toga u parlamentu ili zašto se oko toga ne bi postigao konsenzus i među građanima Srbije: neophodnost javnog servisa kao jednog servisa koji je potpuno nezavisan od politike, od uticaja političara koji su trenutno na vlasti, koji kroz budžet mogu da vas na neki način ucenjuju, iako ne kažem da se to dešava, ali mogu na kraju krajeva.
I bili smo u prilici da vidimo da ako političari određuju upravne odbore, one koji će biti na čelu tih kuća, moguće je da to ne zastupa javni interes svih građana ove zemlje, a javni interes je da budu pravovremeno obavešteni, informisani, da taj servis bude nepristrasan u onome što se tiče ovog dela informisanja.
Naravno, da javni servis ponudi i nešto što je mnogo više od samog i pukog informisanja, a to je da ponudi mnogo kvalitetnije i mnogo ozbiljnije programe. Ono što se tiče informisanja je samo jedan segment, ali ono što se tiče kulture, zabave, sporta, ono što se tiče obrazovnog i naučnog programa, takođe su obaveze javnog servisa koje zadovoljavaju sve potrebe građana Srbije.
Naravno da nećemo biti dobri političari ako dozvolimo da javni servis ili javno mnjenje kreiraju privatne komercijalne televizije, jer privatne komercijalne televizije kreiraju mnjenje na način na koji im gazde to govore. Naravno da ne možemo da verujemo informativnom programu jedne privatne televizije, čiji je vlasnik istovremeno vlasnik jedne političke stranke, vlasnik i jednog poslanika, vlasnik, bar čovek misli, svih prava u ovoj zemlji, da on govori o tome šta je pravedno i nepravedno, a tuži se sa državom da je dužan 50 miliona evra. Naime, ono što je država trebalo da dobije od njega.
Ne može on da kreira javno mnjenje dok ne objasni kako je moguće da 300.000 ili više hiljada evra dobija neko ko je njegov rođak ili ćerka za neki muzički album. Pretpostavljam da toliko dobijaju najveće svetske grupe za izdavanje albuma. To ide od para građana Srbije. Javni interes je da se objasne takve stvari.
Ne može ta televizija da zastupa javni interes, kao što mislim da javni interes ne može da zastupa drugi nacionalni emiter, koji se na potpuno legitiman način bavi onim što se zove zabava. Naravno da imaju pravo na zabavu, naravno da imaju pravo na TV program koji se bavi potkulturom, subkulturom, ali to ne može da bude interes građana Srbije.
To vam je kao da pravite jednu veliku školu koja ima sve predmete za koje smatrate da je bitno da ih građani ili deca ove Srbije nauče. Sa druge strane, imate škole koje su privatne, koje imaju svoje programe, koje ih kreiraju kako one smatraju da treba. To su uglavnom zabavni ili laki programi ili programi koji ne odgovaraju istini.
Naravno da je javni interes onaj sveobuhvatni, koji zastupa interese svih nas, i onih koji misle na jedan način i onih koji misle na drugi način, svojim kvalitetom i svojom nezavisnošću od politike. To je suština javnog servisa. Da ne zaboravim, nećemo dozvoliti da javno mišljenje kreira neko u čijoj je kući 49% američkog kapitala.
Naravno da mora javni servis da štiti interese građana Srbije, da čuva duhovnost onoga što se tiče građana ove Srbije, svih, ne samo Srba, nego i nacionalnih manjina, a posebno ima obaveze da brine o nacionalnim manjinama. Ustvari, to je razlog zašto je javni servis neophodan.
Da bi javni servis bio sve ovo o čemu sam prethodno pričao, on mora da ima stabilan izvor finansiranja. Ne može se drugačije finansirati nego od građana Srbije. Građani Srbije moraju da znaju da, ako izdvajaju, izdvajaju za sebe, da će oni dobijati najbolje utakmice, da će dobijati mogućnost da gledaju nacionalnu reprezentaciju, da će imati školski program.
Kada pričamo o javnom servisu, voleo bih da zamislimo kako je televizija izgledala 70-tih i 80-tih godina, koje je zlatno doba RTS-a. Dakle, školski program, u kome je bila "Kocka, kocka, kockica", u kome je bio "Muzički tobogan", u kome je bilo toliko toga da se ponudi, školski program koji je bio na nivou najrazvijenijih evropskih zemalja u tom trenutku, obrazovni program, dokumentarni program, a da ne govorim o dramskom programu, gde je jedna televizija godišnje proizvodila 25 do 35 dramskih igranih programa koji su osvajali sve moguće nagrade po Evropi.
Dakle, takva televizija je nešto što bi moglo da bude ogledalo javnog servisa. Ka tome i treba da težimo.
Sad, ono što se tiče izmena i dopuna ovog zakona omogućuje da RTS ne prestane da radi. Naravno, voleo bih da samo kažem ono što je činjenica kada je RTS u pitanju. RTS i "Pink" se takmiče u pogledu gledanosti. To jeste fakat. Za prvih šest meseci "Pink" je bio gledaniji, a u sedmom mesecu ove godine RTS je bio gledaniji od "Pinka". Ono što je činjenica i ono što se ne može opovrgnuti, to je da je informativni program RTS-a najgledaniji informativni program na svim televizijama.
Moguće i zbog toga što je najobjektivniji. Moguće da je to pokazatelj da je RTS u dobroj početnoj poziciji, da bi se lakše transformisao u narednih šest meseci, koji je krajnji rok. Dakle, po onome što smo čuli od sadašnjeg direktora RTS-a, taj proces transformacije može da se završi ili može definitivno da bude spreman za pravi javni servis i već krajem ove godine.
Mislim da ne postoji bojazan šta je to što će se dešavati u narednom periodu. Ono što mi ovim izmenama i dopunama zakona treba da omogućimo, to je da RTS ne prestane sa radom pa da ga za godinu dana pravimo, nego da zbog toga što ima najveći kvalitativni potencijal, zbog toga što ima tako dugačku tradiciju, zbog toga što ima tako važan značaj za građane Srbije, treba nesmetano da se transformiše u javni servis, a to mu ove izmene i dopune zakona omogućuju, da se ustanovi ono što je zakonska obaveza iz 2002. godine, a to je da se naplaćuje pretplata, da se omogući da RTS preživi, da se omogući da se nesmetano uđe u transformaciju i da se omogući da se dođe do onoga što je u interesu građana Srbije, a da ne zavisi od političara i onih koji su trenutno na političkoj sceni i čine vladajuću većinu.
Dakle, javni servis će imati upravni odbor koji bira potpuno nezavisno regulatorno telo, imaće 50% manje mogućnosti da se reklamira nego komercijalni emiteri. Samo da vam kažem podatke, da uporedite kako to izgleda u Hrvatskoj, koja je iako manja zemlja i ranije je ušla u formiranje javnog servisa.
Dakle, oni ubiraju godišnje između 140 i 160 miliona evra. RTS danas radi sa 27 miliona evra, a 2003. godine je radio sa 50. To jasno govori o tome da Vlada smanjuje izdatke za RTS zbog toga što očigledno ne želi da se meša u uređivačku politiku i želi da što pre RTS preraste u javni servis, kao nezavisno telo.
Sa druge strane, da li je moguće da Hrvati, koji naplaćuju 95% pretplate i ubiraju 140 miliona evra, mogu da imaju javni servis koji služi interesima građana Hrvatske, a mi u ovoj situaciji računamo na 27 miliona evra i treba da bude opšti, objektivni, nezavisni i da proizvodi kvalitetne programe. Čini mi se da je to nemoguće.
Često se poredimo sa BBC. Samo ću vas podsetiti da BBC godišnje od pretplate, a pretplata ili naplaćivanje usluga javnog servisa je obaveza za sve.
Vi možete da izdvajate za školu, a ne morate da idete u školu, izdvajate za bolnice, a ne morate da budete u bolnici. Samo, ovoga puta izdvajaju građani i direktno daju javnom servisu i javni servis odgovara njima kako troši pare. Dakle, BBC kao javni servis ili parametar za sve javne servise, godišnje ubere od te pretplate 1,2 milijarde funti, a francuski javni servis preko 3,5 milijardi evra. Naravno, svi oni imaju i dodatno. Francuski javni servis može i od reklama da se dopuni, jer je neophodno da ima što više para da bi bio nezavisan.
Dakle, poslanička grupa G17 plus će podržati ove izmene i dopune zakona, smatra da je poštovanje Zakona iz 2002. godine, koji govori o uvođenju pretplate, nešto što je nužno i obavezno. Sve ono u čemu možemo da pomognemo, u sređivanju medijske scene, depolitizaciji, smanjenju uticaja političara, ali i onemogućavanju tajkuna da kreiraju politiku, G17 plus će uvek dati svoj glas za.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, pred nama se nalazi Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju.
On praktično ima dva člana ili dve teme o kojima mi treba danas da razgovaramo, a razgovaraćemo o tome i na samoj sednici Odbora za kulturu i informisanje, i to se tiče produžavanja roka za privatizaciju lokalnih medija koji su u vlasništvu lokalne samouprave, pisanih i štampanih medija. Zakon je prilično jasan i on kaže da lokalni mediji, odnosno štampani mediji u vlasništvu lokalne samouprave do 22. aprila ove godine prestaju sa radom.
Dakle, da li će prestati sa radom ili će se privatizovati, to zavisi od samih medija koliko su kvalitetni i od interesovanja koje vlada u toj sredini. Svakako da bismo mi voleli da to bude privatizacija, da ti mediji i ti novinari nastave da rade, upravo vezano za ono što je govorio moj uvaženi prethodnik.
Sa zadovoljstvom mogu da kažem da je Odbor za kulturu i informisanje od Ministarstva tražio još 6. decembra 2004. godine informaciju o broju javnih glasila koja treba da prestanu sa radom u skladu sa Zakonom o javnom informisanju.
Takođe smo pokušali da dođemo do broja zaposlenih u tim glasilima, o njihovom budućem statusu, odnosno da li postoji neki socijalni program i da li će ti ljudi ostati na ulici.
Odgovor koji smo dobili od Ministarstva kulture 12. januara 2005. godine je bio da Ministarstvo za kulturu i informisanje u ovim uslovima ne može na pravi način da vodi evidenciju glasila koja su u vlasništvu lokalne samouprave, pošto nema nikakvu zakonsku mogućnost da to radi.
Dakle, to se vezuje za ovaj drugi deo koji se tiče evidencije, ali ono što je bilo bitno za nas kao Odbor i zbog čega je cela priča bila pokrenuta, to je bilo da su ti mediji kasnili sa privatizacijom ili prestankom rada iz jednog prostog razloga, bar većina, zbog toga što je prethodno Ministarstvo za kulturu, ne ovo koje vodi gospodin Kojadinović, nego prethodno, tumačilo zakon tako da lokalna samouprava može da bude vlasnik medija. Naravno, u zakonu jasno piše da ne može da bude osnivač i to je jasan put ka demokratizaciji štampanih medija u Srbiji.
Ispričaću, prosto je indikativan primer. Dakle, uzećemo za primer jedan grad u kome u jednom štampanom mediju sadašnji direktor tog štampanog medija, a osniva ga lokalna samouprava, kaže čoveku koji je dugo godina pisao za te medije, za te novine, da više ne računaju na njegove usluge, zbog toga što on u svojim obraćanjima napada predsednika opštine ili gradonačelnika.
Čovek koji ima dugogodišnje iskustvo, saradnik je tih novina, naravno da ne napada, nego kritički piše o onome šta taj gradonačelnik ili predsednik opštine radi i kaže, izvinite, ali već 20 godina pišem za ovaj medij, čak sam i o prethodnom direktoru loše pisao. Sadašnji direktor kaže - dragi gospodine, pišite o meni šta god hoćete najgore, nemojte pisati samo loše o gradonačelniku ili predsedniku opštine, jer on neće dati plate za ovih 50 zaposlenih.
Upravo zbog toga da se ne bi pojavljivao neki lokalni šerif koji će kreirati lokalnu politiku preko medija na taj način što će se on slikati, ovo jeste intencija zakona da niko ne može državnim i društvenim parama da osniva javno glasilo i da na taj način manipuliše. Dakle, to se odnosi i na državu, to se odnosi na lokalnu samoupravu.
Druga stvar koja se tiče ovog zakona, a tiče se evidencije koju bi trebalo da vodi Ministarstvo za kulturu, naime, G17 plus, u čije ime govorim ovde i čije stavove zastupam, ovde će imati malo više primedbi ili malo više pitanja koja će postaviti, pre svega, ministru kulture.
Dakle, jasno je da je ovakva vrsta evidencije potrebna zbog transparentnosti medija. Ni na koji način evidencija medija, što štampanih, što elektronskih, ne bi trebalo da sprečava slobodu medija.
Ovde je reč o jednoj bazi podataka koju Ministarstvo kulture želi da napravi. Ovde se postavlja pitanje, pošto u Predlogu zakona piše da evidencija nije obavezna, šta se postiže neobaveznom evidencijom?
Ako pogledamo amandmane koji su pristigli na ovaj zakon, oni se mogu svrstati, kada se tiče evidencije, u dve vrste: jedna vrsta amandmana govori o tome da evidencija ne treba da postoji, a druga da evidencija mora da postoji, i ako neko ne poštuje evidenciju mora da snosi konsekvence zbog toga.
Prosto mislim da u ovakvom obliku, dakle gde je evidencija dobrovoljna, ona ništa ne znači, jer na koji ćete način vi naterati ili zaintrigirati određene medije da se upišu u registar evidencije. Na osnovu te evidencije, ova država, dakle, građani Srbije bi prosto mogli da znaju ko je u stvari osnivač određenih medija, da li postoji mogućnost neke nedozvoljene medijske koncentracije, da li su neki vlasnici televizija u isto vreme i oni koji učestvuju kapitalom u izdavanju nekih štampanih medija.
Na ovaj način želite da uredite ovu jako ozbiljnu oblast na ozbiljan način, tako što ćete utvrditi ko koliko ima. Ne može se sa kapitalom, sa novcem koji nema određeno poreklo, više baratati, i u tom smislu podržavam postojanje evidencije. I ako će ona na taj način omogućiti transparentnost, onda ta evidencija, čini mi se, mora da bude obavezna za sve ili ne treba da bude ovako paušalna.
Dakle, predlažem da Odbor za kulturu i informisanje kada bude razgovarao o ovim amandmanima, koji na neki način mogu da poprave ili pokvare intenciju samog predlagača, prosto uključi i stručnu javnost u celu ovu priču, pa da dođemo do najboljeg mogućeg kompromisnog rešenja, a taj način neće ugrožavati ničiju slobodu, da se tu prosto niko ne ugrožava i nije ni namera predlagača da ugrožava.
Potpuno je slobodno da vi otvorite medij, naravno kada govorimo o štampanim medijima, to vas ne ograničava da slobodno radite. Ponavljam, trebalo bi da evidencija bude obavezna za sve ili je ne bi trebalo biti.
Takođe se otvara još jedna mogućnost, pitanje za predlagača ovog zakona, da ne dođemo u situaciju da možda dupliramo neko evidentiranje.
Dakle, Radiodifuzna agencija, koja hvala bogu radi i dobili smo predlog njihovog statuta, i uskoro ćemo pretpostavljam o tom statutu govoriti, naravno priprema sve ono što je potrebno da bi možda već od septembra i oktobra počele da se dele dozvole koje se tiču elektronskih medija. Ona već u samom zakonu ima jednu obavezu evidentiranja.
Da li će to biti dupliranje evidencije ili će se ovo samo odnositi na štampane medije, to je pitanje na koje treba svi zajedno u ovoj diskusiji ili u diskusiji kada bude bilo priče o pojedinostima, o amandmanima, da damo odgovor.
Dakle, ono što je jako bitno i što je naravno značajno za stranku G17 plus, a pretpostavljam da je značajno i za javnost, ovim amandmanima, ovim predlozima da se nešto promeni ili ovim predlogom zakona ne postoji ona obaveznost koja bi trebalo da bude uslov za početak rada medija. Mediji naravno rade, štampani mediji se svakako bez takve obaveznosti formiraju i počinju da rade, i ne postoji mogućnost da država na ovaj način vrši bilo kakav pritisak na medije.
To je ono što je, čini mi se, najbitnije, da mediji slobodno rade, a sa druge strane bilo bi dobro da Ministarstvo kulture svakako dobije mogućnost da na pravi način posmatra kako se ovaj zakon sprovodi, dakle ono što je njihova obaveza da se bave nadzorom nad sprovođenjem ovog zakona, jer u ovoj situaciji kada se govori o medijima, a naročito o štampanim medijima, mi smo došli u jednu paradoksalnu situaciju da možda tajkunizacija medija ili ako možemo da kažemo tabloidizacija medija u Srbiji u ovom trenutku postoji.
To naravno nije dobro, kao što nije dobro da se ne zna ko su osnivači i vlasnici medija, da se ne zna koji je kapital tu. Ne možemo da dođemo do tih osnovnih podataka koji bi bili značajni. Kao što javno glasilo nema svojstvo pravnog lica, a znate da osnivač javnog glasila, neko udruženje, organizacija koja se bavi, naravno izmišljam, izvozom malina, proizvodnjom cigli, a uz to izdaje novine. Prosto se mora razgraničiti čime i kojim kapitalom se bave mediji.
Ono što je naravno bitno, čini mi se da treba slušati medijske stručnjake koji pričaju o tome, ne ono što mi kao poslanici stičemo sedeći ovde kao utisak ili gledajući, čitajući medije. Ono što medijski stručnjaci pričaju to je da se prilična nestručnost pojavila u medijima, u nekim određenim medijima, dakle da se dva izvora prosto ne pitaju za informaciju, a to je jedno od načela novinarstva, ili da se obe strane ne čuju, ili da se prečesto poziva na anonimne izvore.
Mislim da će jedna vrsta evidencije, koja će biti uspostavljena na pravi način, da niko neće biti time ugrožen, omogućiti Ministarstvu kulture da na pravi način prati kako se situacija sa medijima razvija u Srbiji. U tom kontekstu G17 plus će podržati ovaj predlog zakona, a prosto ostaje da na sednici Odbora, kada budemo o pojedinostima razgovarali, nađemo najbolje moguće rešenje.

Poštovani narodni poslanici, članom 1. stav 2. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, radi ostvarivanja prava na pristup informacijama od javnog značaja kojima raspolažu organi javne vlasti, ustanovljen je poverenik za informacije od javnog značaja, kao samostalni državni organ nezavisan u vršenju svoje nadležnosti.
Članom 30. stav 1. zakona utvrđeno je da poverenika bira Narodna skupština na predlog Odbora Narodne skupštine nadležnog za informisanje. Samo vas obaveštavam da je Odbor za kulturu i informisanje kao nadležan, na sednici održanoj 10. decembra 2004. godine, utvrdio predlog kandidata za poverenika, da to bude ispred Odbora gospodin Rodoljub Šabić.
Odbor je imao u vidu njegovo ranije angažovanje u svojstvu predsedavajućeg Potkomisije za ljudska prava i osnovne slobode Ustavne komisije, koju je Narodna skupština obrazovala 2003. godine, radi pripreme teksta Predloga novog Ustava, zatim predsednika Saveta Vlade Republike Srbije za rodnu ravnopravnost i aktivnostima uspostavljanja tela za rodnu ravnopravnost. Takođe smo imali u vidu i projekte u kojima je gospodin Šabić uključen, a ti projekti su u vezi sa unapređenjem ljudskih prava i sloboda i razvojem sistema lokalne samouprave.
Dakle, Odbor je većinom glasova predložio gospodina Šabića za poverenika, smatrajući da on i kao ličnost, a i kao čovek koji je već dokazao da je dobar organizator, može ovaj odgovoran posao da obavi i da je u stvari ovo novi zakon koji donosimo i novo telo koje će gospodin Šabić na pravi način organizovati i čini mi se da će on biti vrlo fleksibilan da čuje sve predloge, sve komentare i da će na pravi način obavljati svoj posao, te vas molim da podržite gospodina Šabića za poverenika u slobodnom pristupu informacija od javnog značaja.

Poštovani predsedavajući, predsedništvo, poštovani potpredsedniče Vlade i gospodine Dinkiću, poštovani narodni poslanici, javio sam se povodom ovog prvog amandmana, a donekle je gospodin ministar odgovorio. Dakle, potpuno se slažem da se, ako bude mogućnosti u nekom rebalansu budžeta, smanji dug prema penzionerima, naravno, znajući da je ova vlada već prilično toga i uradila za seljake, i povećala budžet tri puta, ali nasleđeno je prilično loše stanje i treba ga popraviti.
Kada se već govori o nekom eventualnom rebalansu budžeti i o onome šta bi moglo da se učini, samo ukratko da na neki način poistovetim položaj seljaka sa položajem radnika ili ljudi koji se bave kulturom. Dakle, ni jednima ni drugima položaj nije lak. Čini mi se da prilično nepravedno Narodna skupština često zaboravlja šta je sve ono što rade radnici u kulturi za ovu zemlju, za njen duhovni napredak, za njen duhovni oporavak. Naravno da, kao što svi segmenti društva prolaze kroz tranziciju, tako i kultura prolazi kroz tranziciju.
Svakako je dobro što je ministarstvo i što je gospodin ministar sagledao kulturu na jedan bolji način i povećao budžet za 400 miliona. Nadam se da će Ministarstvo kulture te pare znati da raspodeli. Takođe se plašim da to nije sasvim dovoljno za ono što je potrebno da se uradi kada je kultura u pitanju i da to nije dovoljno za ono što bi trebalo da Ministarstvo uradi u narednom periodu, da bi napravilo pravu kulturnu politiku, da bi saniralo sve one probleme koji postoje u zgradama, u institucijama kulture.
Imam jedan predlog za ministra finansija, a to je da neka namenjena sredstva mogu tim eventualnim rebalansom budžeta da budu usmerena samo na kulturu. Pojasniću o čemu se radi. Dakle, u predlogu budžeta je predviđeno 35 miliona dinara za sledeću godinu za Radiodifuznu agenciju. Podsetiću da će se Radiodifuzna agencija finansirati tako što će naplaćivati takse za izdavanje dozvola, tj. svi oni koji budu emitovali program plaćaće to.
Tih 35 miliona dinara može direktno da bude uplaćeno na račun Ministarstva za kulturu, da bi Ministarstvo za kulturu raspolagalo tim novcem. Želim da podsetim na samo jednu stvar, da je Evropska komisija za rekonstrukciju predvidela 300.000 evra za rad Radiodifuznog saveta, te će Radiodifuzni savet moći da funkcioniše i bez toga. Dakle, ta sredstva mogu da idu direktno u budžet Ministarstva za kulturu.
Samo još jedna stvar, iako je u ovom predlogu budžeta smanjen za 700 miliona dinara budžet za RTS, koji treba da postane javni servis, u ovom trenutku je 2.500.000.000, pa pošto javni servis treba da postane čim se Radiodifuzni savet izabere, a to će uraditi ova skupština, pa predlažem da novac, kada javni servis počne da funkcioniše, kada više Vlada ne bude uplaćivala pare za RTS, taj novac koji preostane ide direktno za Ministarstvo kulture i na taj način pomognemo da se kultura na bolji način sagleda, da se omoguće novci za razvoj kulture, a da Ministarstvo uradi u onom delu što se tiče zakonodavstva, te u skladu sa tim predlažem da se nekim eventualnim rebalansom budžeta sve ove pare prebace na račun, ako je moguće, Ministarstva kulture.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, danas imamo pred ovim parlamentom jedan ozbiljan zakon koji će, nadam se, na osnovu ovih diskusija koje sam čuo, biti usvojen. S obzirom da se neke poslaničke grupe premišljaju, ali nisu izričito protiv ovog zakona, nadam se da će ih moja diskusija u narednih 20 minuta ubediti da ovaj zakon ima smisla i puno dobrih strana i da će biti usvojen jednoglasno od Narodne skupštine.
Dozvolite da ukratko, bar u dve-tri rečenice, na početku samo razjasnim nešto što možda nije dovoljno precizno i jasno objašnjeno. Dakle, potpuno je nebitno u ovom trenutku za građane Srbije, čini mi se i za narodne poslanike, da li je neka vlada u prethodnom sazivu bila ona koja je imala ovaj zakon u svom posedu. Mnogo je bitnije, ako ćemo već o tome, zašto ga ta prethodna vlada nije usvojila ili zašto ga prethodni parlament nije usvojio.
Ako ćemo pošteno da pričamo, ovaj zakon se umnogome zasniva na preporuci Saveta Evrope iz februara 2002. godine. Kada pročitate tu preporuku, videćete da je potpuno jasno da se ovaj zakon uopšte ne razlikuje od onoga što su ljudi preporučili, predložili da ustanovimo ili da usvojimo.
Na kraju krajeva, u ovom predlogu zakona prilično su učestvovale nevladine organizacije. Znam da u Srbiji postoji strah od, čini mi se, dve stvari: promaje i nevladinih organizacija. Nevladine organizacije su dale pun angažman u pripremi ovog zakona i nadam se da će ga dati i u njegovoj realizaciji. Ostavimo na stranu ko je, kada, šta i zašto. Ovaj zakon je danas pred vama, pred skupštinskom većinom, pred svim parlamentarcima i nadam se da ćemo ga usvojiti i dati mogućnost građanima da imaju dostupnost informacijama od javnog značaja.
Elem, potpuno je jasno da je pre nekoliko nedelja, kada je bila rasprava o tome kojim putem i na koji način treba da idemo u Evropsku uniju, jedan od poslanika rekao da je nebitno to što mi svi želimo načelno da budemo deo Evrope, već je bitno šta mi to radimo. Potpuno se slažem sa tim da je bitno šta mi to radimo, kakve zakone usvajamo.
Dakle, hajde da vidimo šta je pozitivna praksa negde u Evropi, tamo gde smo mi izgubili određeno vreme zbog dobro poznatih događaja u protekloj deceniji. Hajde da vidimo koji su to zakoni koji su se pokazali kao nešto što je efikasno, kao nešto što je potrebno građanima Srbije, kao nešto što čini društvo mnogo demokratičnijim nego što jeste i hajde da ih usvajamo, ali i da ih sprovodimo.
Čini mi se da je mnogo bitnije za ovaj zakon ne samo da se usvoji, nego njegovo sprovođenje. Ne zbog toga što govori Evropska unija, OEBS ili bilo koji drugi od stranih partnera ili ljudi koji hoće da nam pomognu na putu ka Evropskoj uniji, šta oni govore o nekim zakonima. Mnogo je bitnije da ako oni kažu - treba vam ovaj zakon, mi imamo odgovor, da znamo da nam je potreban. Dakle, da mi sami tražimo neke zakone koji će nam omogućiti da naše društvo bude otvorenije i demokratičnije; da naši građani koji plaćaju porez i tako pune budžet ove države zaista imaju mogućnost i da kontrolišu kako se raspolaže njihovim budžetom.
E, pa, upravo ovaj zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja omogućuje građanima da na pravi način kontrolišu kako oni koje su izabrali ili oni koji u njihovo ime vrše vlast, to i rade. Dakle, ovaj zakon nije samo za novinare. Čini mi se da je mnogo manje za novinare, a mnogo više za građane ove države. On ima prilično antikorupcijsko utemeljenje.
Dakle, ako vi znate da neko može slobodno da dobije informaciju o tome kako i na koji način radi bilo koji državni organ, vi ćete se pitati da li ćete raditi mimo znanja javnosti, da li ćete raditi neke, možda, "mutne" radnje i da li ćete izbegavati sud javnosti. Pa naravno da je to potrebno ovom društvu. Jer, podsetiću vas, ako je možda nekada bila intencija vlasti da što više krije, da narod drži u neznanju i da tako što duže ostanu na vlasti, cilj moderne države je da radi transparentno, da javnost ima uvid u to što ona radi, da javnost može da je kontroliše i da da svoj sud na izborima.
Naravno da je ova javnost i ključni parametar zbog čega i postoji vlast. Pa, vlast ne postoji radi sebe, već upravo zbog građana Srbije. Dakle, ti građani Srbije su oni koji konačno presuđuju na koji način jedna vlast radi. Presuđivaće na pravi način, ako budu imali prave informacije.
Znači, ovo što mi danas treba da usvojimo, a zove se zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, na korist je građanima Srbije. E, to pokazuje demokratičnost jedne vlasti. To pokazuje koliko vi zaista želite da budete deo Evropske unije i koliko brinete o građanima Srbije.
Čini mi se da je jako bitno da jedna vlast ne vidi opasnost po sebe u tome što će demokratski otvoriti mogućnost građanima da je kontrolišu. A, potrebna je i promena svesti.
Promena svesti podrazumeva da činovnici moraju da shvate da su u službi građana pre svega, da obavljaju posao za koji ih građani konačno i plaćaju, da su građani deoničari države i da ti deoničari države imaju pravo da znaju na koji način se raspolaže njihovim sredstvima.
Što građani više budu znali, što više budu dostupne informacije kojima raspolažu državni organi, naravno da će ta vlast sebi obezbediti demokratski legitimitet, i naravno da će takva vlast imati potpunu potporu u tome da radi u ime naroda.
Postoje četiri razloga zbog kojih se donosi ovaj zakon. Nije prvi i osnovni razlog to što ćemo, ako ga ne usvojimo, biti među tri poslednje države u Evropi koje usvajaju ovaj zakon. Podsetiću vas samo da Makedonija, Srbija i Crna Gora nemaju na zakonski način propisana pravila o dostupnosti informacijama od javnog značaja. To samo po sebi može da znači nekome ko hoće da bude deo Evrope, ali ne mora da znači.
Ali, ako vam kažem da u 57 zemalja postoji ovaj zakon, da je u 33 zemlje od ovih 57 zemalja ustavom garantovano pravo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja, i ako vam kažem da je Bugarska 2000. godine usvojila ovaj zakon, Rumunija 2001, Slovačka 2000, pa sve te nove demokratije koje su već ušle u Evropsku uniju ili su na pragu Evropske unije, ili su na pragu demokratičnosti i izlaska iz tranzicije, to može da govori o tome da smo na pravom putu da jedan od zakona koji se tiče građana Srbije na pravi način ovde bude prezentovan i usvojen.
Dakle, možemo da se koristimo i onim što su ljudi u međuvremenu u nekim drugim zemljama radili, a da ne govorim o zapadnoj Evropi koja, naravno, takav zakon poodavno primenjuje.
Dakle, rekoh, postoje četiri razloga. Savremena demokratska društva počivaju na ideji da je dostupnost informacijama od javnog značaja jedan od temelja demokratije, da građani mogu efikasno da kontrolišu vlast tako što znaju informacije koje ta vlast poseduje.
Druga stvar, već smo to ovde čuli, bilo je o tome reči, ovaj zakon će pomoći novinarima i medijima, koji jesu na neki način kontrola rada državnih organa, da brže dolaze do informacija, da ako im ne date informaciju oni mogu da kažu - u redu, ali mi imamo pravnog zastupnika koji će nam omogućiti da nam to pravo koje imamo i ostvarite.
I, samo ću navesti jedan primer koji će vam možda biti zanimljiv - 1776. godine švedski zakon o slobodnom informisanju je imao (znači 1776. godine, ponavljam još jednom, zato što je godina prilično daleka) deo koji je govorio o tome da novinari, kada dođu kod državnog organa, mogu besplatno i odmah da dobiju informaciju koja ih se tiče.
Dakle, informacija će novinarima pomoći da na pravi način kontrolišu kako rade državni organi, a ta informacija će zaista biti od presudnog značaja i za objektivnost rada novinara.
To znači - novinari će se baviti istraživačkim novinarstvom, a pri tome, što je jako bitno, te informacije koje dobijaju će biti slobodne, blagovremene i tačne.
Ono što smo negde na početku pomenuli – zaista, preporuka ministara Saveta Evrope je preporuka, nije obavezujuća, ali ona još od 2002. godine ustanovljava mogućnost i osnivanja poverenika, ustanovljava mogućnost na koji način možete građanima da obezbedite slobodan pristup informacijama od javnog značaja. Ako želimo da budemo faktički deo Evrope, a ne samo na rečima, naravno da ćemo svoje zakonodavstvo usklađivati sa onim zakonima koji su već svoju primenu doživeli u nekim zemljama koje imaju mnogo moderniju demokratiju, ili u nekim zemljama koje, poput nas, prolaze kroz tranziciju.
Dozvolite mi da se malo više pozabavim ovim zakonom. Dakle, sam zakon je zanimljiv i, dozvolio bih sebi da kažem, vrlo precizan u mnogim svojim stavkama. Osnovne odredbe zakona jasno definišu predmet zakona. U samom predmetu zakona se utvrđuje pravo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja i ustanovljava se poverenik. O povereniku ću nešto kasnije.
Šta su to informacije od javnog značaja? To su informacije... i ovo ne govorim samo zbog poslanika nego zbog javnosti, zbog toga što mi se čini da će primena ovog zakona biti u punoj meri efikasna u zavisnosti od toga na koji način poverenik sprovodi zakon i na koji način mi, preko medija, potrebu sprovođenja ovog zakona predstavimo građanima Srbije.
(Predsednik: Da li koristite i sledećih deset minuta?)
Da. Džabe mi donosimo ove zakone koje niko neće sprovoditi ili zakone za koje građani Srbije neće znati, odnosno neće znati na koji način mogu da ostvare svoja prava.
Malopre sam spomenuo Bugarsku; reći ću vam još i to da je prve godine kada je ona usvojila ovaj zakon bilo 23.000 potraživanja za informacijama od javnog značaja, a tri godine kasnije taj broj je bio tri puta veći, znači 66.000. To znači da su građani kroz funkcionisanje ovog zakona, kroz informacije koje su davane građanima, omogućili sebi da koriste to pravo.
Informacije od javnog značaja su one informacije kojima raspolaže državni organ, ili ih ima u posedu državni organ, a nastale su u radu ili u vezi sa radom državnog organa. Šta su to državni organi? To nije samo vlada, kako je neko ovde želeo da predstavi, ili se koncentrisao samo na rad vlade. To su svi državni organi. To su organi autonomne vlasti, organi lokalne samouprave, to su i organizacije kojima je povereno da rade u ime državnih organa. To su i pravna lica koja u većinskom delu finansira i formira državni organ.
Dakle, širok je spektar državnih organa koji obavljaju vlast u ime građana i naravno da građani Srbije imaju interesa da znaju informacije kako iz onih najviših organa, tako i iz najmanje opštine u Srbiji - na koji način se troše budžetska sredstva.
Koje su zakonske pretpostavke za sprovođenje ovog zakona? Uvek kada se radi o ugrožavanju i zaštiti zdravlja stanovništva i životne sredine građani imaju pravo, a državni organi imaju obavezu da im daju informacije. Tako, ako se dogodi, ne daj bože, neka havarija, ako se prolije sumporna kiselina, državni organi imaju obavezu da građanima daju tu informaciju. I, državni organi imaju obavezu da im daju sve druge informacije koje ovim zakonom nisu ograničene.
Dakle, sve je dostupno javnosti, sve je javno, osim nekih izuzetaka, a zakon na jasan način precizira te izuzetke. Šta ne može da bude predmet interesovanja građana? Postoji nekoliko stvari. Postoje neka ograničenja.
Potpuno je prirodno da javnost zna, a znaće kroz priručnike i informatore, kroz ono što će raditi poverenik na informisanju javnosti, koja su to ograničenja. Život, zdravlje i sigurnost nekog lica; na kraju krajeva, možete da kažete da ćete ugroziti život jednog lica ako otkrijete podatke, recimo, da je on saradnik nekog organa, da je izvršio plastičnu operaciju, a vi želite da znate gde se nalazi zaštićeni svedok. Naravno da ćete ugroziti njegov život.
Ne možete da otkrijete informacije koje se tiču postupka u pravosuđu, presude, da utičete na bilo koji način. Ne možete da znate informacije koje će uticati na odbranu zemlje, na nacionalnu, javnu bezbednost. To zakon precizira.
Ne možete da znate informacije koje se tiču mogućnosti da se podriva ekonomski sistem zemlje i ne možete da znate informacije koje se podvode kao poslovna, državna ili neka druga tajna, koje su, u skladu sa zakonom, određene kao tajne.
Takođe, organ državne vlasti može da vam uskrati pravo na informaciju koja je već dostupna kako građanima u Srbiji, tako i na internetu. Može ali i ne mora da vam dostavi tu informaciju. Ono što treba državni organ da uradi jeste da vas uputi gde se nalazi nosač te informacije, da vam kaže – u toj i toj publikaciji, u tom "Službenom glasniku", tu možete da nađete tu informaciju.
Ono što organ državne vlasti može da uradi kada je u pitanju neizdavanje informacija jeste da proceni, a to će uraditi organ predviđen zakonom, službeno lice, da li neko zloupotrebljava pravo na dostupnost informacijama tako što traži da se fotokopira 3.000 stranica nekog dokumenta, da li nekoliko puta traži isti dokument na uvid, što je sve na izvestan način zloupotreba prava koje mu se daje.
Ono što je ovde bilo pomenuto, to je privatnost. Privatnost štiti građane i državne organe od toga da se daju informacije o njima, ali naravno da je privatnost manja što je funkcioner države veći. Ako vam je predsednik države bolestan, javnost ima opravdani interes da zna na koji način se on leči, koliko je bolestan. Ako javnost treba da bude i glasačko telo, mora da zna ako se neko od predstavnika političkih stranaka predstavlja za nekog tradicionalistu, a kući bije ženu i dete; naravno da mora da zna i na to ima pravo, jer funkcija koju političar ima ga onemogućava da bude zaštićen kao običan građanin, i to je potpuno jasno.
Kakav je postupak pred organom javne vlasti? Ja kao građanin pišem zahtev koji prosleđujem organu državne vlasti; u tom zahtevu trebalo bi da bude jasno šta želim tim zahtevom da dobijem, koje informacije su mi potrebne, napišem svoje ime i prezime, adresu na koju će mi kasnije organ vlasti dostaviti tu informaciju. Organ vlasti može da vam dostavi informaciju tako što će vam dozvoliti da imate uvid; ako ste nepismeni, hendikepirani možete da tražite od organa vlasti da vam da uvid usmeno, i to će vam biti dozvoljeno, ili pismeno tražite od organa vlasti da vam dostavi informaciju i ta informacija će vam biti dostavljena, biće tačno određen način i koliko će to koštati.
Dakle, organ vlasti propisuje, a pre svega vlada, minimalne troškove koje će državni organ imati prilikom fotokopije dokumenta, prilikom izdavanja tog dokumenta i vama će biti dostavljeno, kao građaninu koji traži, kolika su ta sredstva.
Kako se odlučuje po zahtevu? Odmah ili najkasnije za 15 dana. Dakle, ovaj zakon se primenjuje odmah i o vašem zahtevu se odmah odlučuje. Nećete morati da čekate 15 dana, nego će vam odmah biti odgovoreno; ako je organ vlasti u mogućnosti, dostaviće vam informaciju koju tražite ili najkasnije u roku od 15 dana. Organ vlasti će vas obavestiti o tome da li poseduje informaciju i omogućiti vam uvid, fotokopirati i poslati informaciju koju vi tražite, najkasnije u roku od 48 sati ako su informacije značajne za zaštitu slobode i života nekog lica, ili informacije koje se tiču ugrožavanja ili zaštite zdravlja stanovništva i životne sredine. Dakle, tada je organ vlasti dužan da u roku od 48 sati svoje obaveze ispuni, a ako ne može, iz opravdanih razloga, u roku od 40 dana. To je onaj konačan, maksimalan rok.
Rekao sam da naknadu određuje vlada. To su oni nužni troškovi, ali od naknade će biti izuzeti novinari kada obavljaju svoj posao, udruženja građana koja se bave zaštitom ljudskih prava i sva lica kada se informacije tiču ugrožavanja i zaštite zdravlja i životne sredine.
Poverenik, ono telo koje štiti građanina Srbije, u roku od 15 dana treba da odgovori na eventualnu žalbu i u roku od 30 dana saznaje od organa državne vlasti da li je ispoštovao sve ono što piše u zakonu ili nije; ako nije, naloži državnom organu da ispuni svoje obaveze koje ovaj zakon predviđa.
Slažem se, Odbor za kulturu i informisanje je bio jednoglasan u tome da član 22. stav 2. ovog zakona isključuje najviše vršioce vlasti, a naravno da su građani zainteresovani i za najviše državne organe i zato apelujem na Vladu da prihvati ovaj amandman i da oni, kao i svi drugi državni organi, imaju svoja lica koja će ovlastiti da daju informacije koje građane interesuju, one treba da budu dostupne, a sve u skladu sa zakonom.
Izbor poverenika – poverenika bira ova Skupština, najviši zakonodavni organ, na predlog Odbora za kulturu i informisanje. Taj poverenik treba da ima završen pravni fakultet, da bude ugledan, što znači da se bavio zaštitom ljudskih prava, jer ovo je jedno od osnovnih ljudskih prava, pravo na informisanje. Njegov mandat može prestati tako što će jedna trećina poslanika Skupštine reći da on ne radi u skladu sa zakonom, da nesavesno i nestručno obavlja svoj posao. Na taj način može da bude smenjen, ali ne može da bude smenjen zato što će se skupštinska većina promeniti, pa će biti možda sutra neka druga politička stranka na vlasti, pa će promeniti poverenika.
Poverenik je državni organ kome se daje ovlašćenje da radi, da bude nezavisan u svom radu i da štiti interese i prava građana. Zbog toga taj državni organ treba da bude nezavisan od politike i zbog toga u jednoj od preporuka jasno piše da ne može da obavlja državnu funkciju i da ne može da bude funkcioner političke stranke.
(Predsednik: Vreme.)
Završavam za jedan minut. Izvinjavam se zbog prekoračenja.
Ono što je za mene najbitnije kada je ovaj zakon u pitanju, to je na koji način će se on sprovoditi. Sprovodiće se tako što će poverenik imati obavezu da izda priručnik kojim se objašnjavaju prava građana; da ne pominjem, zbog isteka vremena, koliko je zemalja i na koji način uradilo te priručnike, koliko su oni praktični i koliko omogućavaju građanima da znaju koja su njihova prava pred organom vlasti.
Svaki organ vlasti u roku od 30 dana po usvajanju ovog zakona ovlastiće jedno ili više lica koja će se baviti samo prikupljanjem ovih podataka, obaveštavati javnost, izdavati informator na godišnjem nivou koji će obaveštavati građane čime se bavi taj državni organ, šta radi, kako mogu građani da ostvare svoja prava.
Na kraju krajeva, sve će to biti u formi jednog izveštaja koji će taj poverenik davati Skupštini jednom godišnje, kada se završi fiskalni obračun. Imaće obavezu da građane Srbije izvesti o tome kako organi državne vlasti rade, kako on radi i koje je pare potrošio.
Zahvaljujem na pažnji. Samo da kažem da će poslanička grupa G17 plus podržati ovaj zakon, jer kao što smo do sada podržavali sve reformske zakone, ne samo na rečima, nego i na delu, tako ćemo raditi i nadalje.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, poštovani građani, u startu da kažem da će G17 plus podržati ove izmene i dopune Zakona o radio-difuziji, jer smatra da se ovim predlogom izmene i dopune zakona zaista jedna bitna oblast uređuje na pravni i valjani način.
Sa svim svojim prethodnicima koji su govorili ovde mogu u jednome da se složim, a to je da vlada apsolutni haos u oblasti radio-difuzije i u oblasti elektronskih medija. Napraviću kratak pregled svega onoga što se dešavalo.
Dakle, dobro ste rekli da je Zakon o radio-difuziji u ovoj skupštini usvojen 18. jula 2002. godine. Zašto se nije primenjivao i sprovodio do sada, to je možda i krucijalno pitanje, zašto, a odgovoriću vam: pa zato što je Narodna skupština prekršila odredbu člana 24. stav 12. Zakona, po kojoj je bilo nužno i bitno da biografije kandidata koji su predloženi budu 30 dana dostupne javnosti na uvid, jer javnost mora da zna ko će predstavljati u ovom odboru, i moguće da javnost može da utiče da se u Agenciji, a pre svega u Savetu ne nađu ljudi koji ne zaslužuju.
Znate i sami da ovaj savet jeste jedno telo koje ima apsolutna ovlašćenja da bude nezavisno, nezavisno od politike, ali i nezavisno od vlasti, kao što je nezavisno i od ekonomskih uticaja. Dakle, kada biramo jedno takvo telo, koje je potpuno nezavisno, u tom telu moraju da budu ljudi koji imaju moralni kredibilitet i stručni kredibilitet.
Elem, Skupština je prekršila Zakon, član 24. stav 12, i, naravno, da Savet nije mogao da dobije legitimitet. On je izabran, ali taj legitimitet dve godine nije postojao. Zbog toga postoji jasan predlog zašto bi trebalo da se usvoje ove izmene i dopune Zakona o radio-difuziji na jedino pravni način, a ne da bi se prekomponovao, ne da bi drugi politički faktori davali svoje ljude koji će određivati radio-difuziju.
Znate jednu stvar koju moramo da ponovimo svi ovde, predlagači predlažu ljude koji ne moraju biti, a kada su narodni poslanici u pitanju, svakako ne mogu biti narodni poslanici, imenovana ili ovlašćena lica, ne mogu biti ljudi koji mogu da imaju bilo kakav konflikt interesa. To se odnosi i na druge, ali predlažu ljude koji ne odgovaraju onima koji ih predlažu, ne moraju biti iz tih redova, pa tako rešavamo problem i crkve. Ne mora da bude sveštenik u Radiodifuznom savetu, već onaj za koga crkva smatra da će na najbolji način učestvovati u rešavanju radio-difuzije, u sređivanju radio-difuzije, jer ima poverenja u njega.
Još jednu stvar da vam kažem, član 26. kaže da članovi ne predstavljaju u Savetu organe koji su ih predložili, već obavljaju dužnost samostalno, po sopstvenom znanju.
Očekujem, jer nemam razloga da verujem u suprotno, da će predstavnici koje bude predložila Narodna skupština, ali i svi drugi ovlašćeni predlagači, biti zaista moralni ljudi i zaista stručni.
Ne vidim razloga zašto bi unapred razmišljali o tome da će neko biti izmanipulisan, da će neko biti potkupljen i da neko neće raditi u skladu sa zakonom, u skladu sa moralom. Vidim mogućnost da ovde svi zajedno izaberemo najkvalitetnije ljude, koji će srediti onaj haos koji ste vi pominjali.
Dakle, moram da vas podsetim da su ovde neke poslaničke grupe ukazivale na to da se krši zakon prilikom izbora onog Radiodifuznog saveta, ali očigledno da se nije čuo. Moram vas podsetiti da su domaća udruženja novinara radio-difuzije ukazivala da se mora ponovo izabrati Savet, jer ovaj savet nema legitimitet, pa kao i mnoge međunarodne organizacije, poput OEBS-a i svih drugih koji, čini mi se, žele da pomognu da se ova oblast, koja je jako bitna, reši na pravno valjani način.
Kakvo je stanje u medijima danas u Srbiji? Čini mi se da moramo da kažemo da oblast medija u Evropi danas regulišu preporuke dva jako bitna organa, dva jako bitna tela, kao što je Evropska unija i Savet Evrope. Taj Savet Evrope je 2000. godine, u decembru, napravio preporuku i tom preporukom svim zemljama članicama Saveta Evrope, a i mi smo u Savetu Evrope, predložio, ništa u formi moranja, da izaberu nezavisno regulatorno telo koje će rešavati sve probleme radio-difuzije.
Moram vas podsetiti ili obavestiti da je Azerbejdžan 2000. godine usvojio ovaj zakon, da je Estonija 2000. godine usvojila ovaj zakon i da su mnoge druge zemlje, koje su sada u Evropskoj uniji, mnogo ranije usvojile zakon. Dakle, složili smo se da je Zakon potreban, složili smo se da se Zakon ne sprovodi i složili smo se da se ne sprovodi zbog toga što je Radiodifuzni savet izabran nelegalno, uz kršenje zakonske procedure. Dakle, ovim otklanjamo to.
Dakle, kakvo je zatečeno stanje u medijima, stanje koje danas jeste radiofrekvencija, prirodni resurs i opšte dobro, ali su ograničeni ovim dozvolama koje će Agencija, tj. Savet radiodifuzni da se bavi, da dodeljuje samo po dva kriterijuma. Prvi kriterijum je programski, a drugi tehnički. O kriterijumima ću kasnije.
Jako je bitno da su posledice nesređenog stanja u radio-difuziji ogroman broj emitera koji, kao što smo mogli da čujemo, rade bez dozvola, sa dozvolama koje su davali raznorazni organi, dakle, jedan potpuno nesređen pravni sistem. Ova agencija će srediti to da ljudi koji ispunjavaju uslove dobiju mogućnost da na pravi način izveštavaju ili obogaćuju, ili šta god vezano za medije, građane Srbije.
U medijskom vodiču iz 2003. godine državne agencije za medije pobrojano je 456 radio-stanica. Nezvanično, 2002. godine je pobrojano 600, a 2003. više od 800 radio-stanica. Šta je posledica ovolikog broja radio-stanica? Posledica je previše radio-stanica, recimo, dolazi do zakrčenja, mešaju se mnogi na istoj frekvenciji, ali ono što je vrlo bitno za one koji se bave ovim poslom profesionalno, dakle za emitere, jeste mogućnost zarade.
Ako imate ovoliki broj radio-stanica, od čega su mnoge džu-boks radio-stanice, pozdravi i želje slušalaca radio-stanice, vi ne možete da na pravi način parirate nečemu što je jeftino. Ako neko priveže kompjuter na predajnik, on ima radio-stanicu. Moraju da se ispune tehnički kriterijumi, da bi se omogućilo onom ko ulaže zaista u ovaj medij da može i da zaradi. Dakle, onaj ko ima dobre ljude koji rade, profesionalce koji rade, njegove reklame su skuplje i njemu se mora omogućiti da radi.
Nema mesta u radio-difuziji, ali nema mesta ni u ekonomiji za ovoliki broj radio-stanica, obzirom na to da je ovo nelegalna i nelojalna konkurencija.
Hoću da dam nekoliko primera koji će vam jasno i slikovito reći koliko je kod nas ova oblast potpuno neuređena. Na primer, u Novom Sadu je 247.000 stanovnika i oni mogu da čuju 39 radio-stanica. U Čačku je 24 radio-stanice, a u Beogradu su čak 93 radio-stanice. Poređenja radi, u Londonu može da se čuje svega 17 radio-stanica, a u Budimpešti 18, u Sofiji može da se čuje 11 radio-stanica, u Ljubljani 10.
Čini mi se da ovaj primer na pravi način govori da radio-stanice mogu da se izbore za svoj deo na tržištu, ali ako se ova oblast uredi.
Još jedna paradoksalnija činjenica je da Srbija ima, uslovno rečeno, skoro 1000 radio-stanica, a da jedna Kina, sa onolikim brojem stanovnika, ima 2000 radio-stanica, s tim da Mađarska ima 160 radio-stanica.
Ovi primeri govore o tome da je potpuno neuređen ovaj deo i da ova agencija ima zadatak da podeli dozvole. Na koji će način to raditi, to sam već rekao. To će učiniti tako što će strogo poštovati programske i tehničke kriterijume.
Situacija sa TV stanicama uopšte nije drukčija od situacije sa radio-stanicama.
Savezna agencija za istraživanje medija pobrojala je 2002. godine 176 TV stanica. Nezvanična istraživanja agencija Stratedžik Risrč i Stratedžik Marketing došla su do toga da danas ima između 300 i 350 televizijskih stanica.
Zašto ne postoji mogućnost održanja tolikog broja TV stanica? Razlog je isti kao i kod radio-stanica: nemogućnost održivosti ovako velikog broja medija je čisto ekonomski, jer privreda i kupovna moć stanovništva i potrebe velikih oglašavača ne mogu da prate ovoliki broj medija.
Dakle, kada uredimo ovu oblast, a nećemo je uređivati mi, već je uređivati Agencija koja bude izabrana, a već smo rekli na kojim principima, zaista će imati zadatak da na pravi način proceni sve emitere. Agencija ima zadatak da daje dozvole, ali ima i zadatak da kontroliše kako se te dozvole, koje su date, eksploatišu, na koji način se one eksploatišu. Naravno, kriterijumi se moraju ispunjavati programski, ali ste dužni da se držite toga, dok budete imali dozvolu.
Veoma je bitno da nijedan organ vlasti ne učestvuje u davanju dozvola, jer je prošlo vreme kada su se dozvole davale zbog toga što ste bliski nekoj političkoj partiji, zbog toga što neka politička partija...
(Predsedavajući: Da li koristite i drugih 10 minuta?)
Da, koristim i drugih 10 minuta... ima dobre veze sa vama, pa će vam dati dozvolu. Prolazi vreme da vlast i predstavnici političkih partija mogu da utiču na rad emitera.
Kada jednom organu, kada jednom telu date mogućnost da na pravi, na demokratski način izabere članove, onda su oni nezavisni. Zakonska procedura vrlo strogo definiše na koji način mogu biti zamenjeni ljudi koji su u Agenciji, odnosno u ovom savetu, a to je ovih devet ljudi. Ne može ni ova većina u Skupštini, niti u Vladi, niti bilo koja sledeća da ih menja.
Možemo da se vratimo na početak: zašto se menja Zakon?
Zakon se ne menja zbog toga da bi se promenio sastav Saveta, nego da bi se omogućilo Savetu da Zakon o radio-difuziji primenjuje. Šta nam vredi Zakon, koji smo usvojili 2002. godine, čak i da je najbolji, ako ga ne sprovodimo. Sada ima da ga sprovodimo kada budemo izabrali telo po jasnoj zakonskoj proceduri.
Koji su tehnički kriterijumi da biste dobili dozvolu, ako ste emitor?
Tehnički kriterijumi podrazumevaju dve stvari: da imate emisionu tehniku, dakle da ne ometate rad drugih medija, drugih emitera, da imate adekvatnu studijsku tehniku. Morate da imate sve ono što je propisano, sve ono što je normalno u svim zemljama, kao što su standardi tehnike koja se u medijima koristi. Naravno, potrebno je da imate i neke građevinske uslove da biste mogli da imate medije, jer je nemoguće u podrumu imati radio-stanicu ili u nekom neosvetljenom prostoru TV stanicu.
Što se tiče programskih kriterijuma, oni su vrlo strogi. Morate da imate 50% programa koji je na srpskom jeziku, a od toga se mora imati 90% programa koji sami uređujete, što znači da ne možete samo program da preuzimate, nego morate imati i ljude koje ćete obučiti da sami prave televiziju, da sami uređuju, da ti zaposleni budu kvalitetni ljudi, da to budu novinari koji zaista znaju svoj posao i onda ćete, ako možete da zaradite, a moći ćete da zaradite uređujući ovaj sistem, te ljude moći i da platite.
Dakle, ko ima koristi od sprovođenja ovog zakona?
Pre svega, korist imaju građani Srbije, jer će građani Srbije u budućnosti gledati kvalitetnije televizije, nepristrasne televizije, objektivne televizije, one televizije koje štite njihove interese, a naravno postojaće i emiteri koji će moći, ako rade na pravi način, da zarađuju i, na taj način, omogućavaće izdržavanje programa, izdržavanje tehnike, da mogu da plate sve ono što su dužni da plate, da nema pirata na televiziji, znači, prema agencijama koje se bave zaštitom autorskih prava moći će da ispunjavaju svoje obaveze.
Želim da kažem šta sve može da znači kada se ovaj zakon usvoji. Ovo što ću sada reći mislim da će odgovoriti na neka pitanja koja su postavili prethodni govornici.
Kada se sprovodi ovaj zakon imate mogućnost, što je veoma bitno, osim dozvola koje će biti podeljene, dodeljene, kada se po jasno utvrđenoj zakonskoj proceduri bude javljalo na konkurs, jasno je zakonom definisano kako se formira javni servis u Srbiji. Dakle, javni servis nije državna televizija. Državna televizija je ona televizija koju plaća Vlada, iz novca koji se porezima uzima od građana Srbije.
Građani Srbije su plaćali RTS, omogućili da RTS funkcioniše. Sada i mi možemo da budemo zadovoljni i nezadovoljni programom, možemo da kažemo da smatramo da bi ovoga ili onoga trebalo da bude više ili da bi ovoga ili onoga trebalo da bude manje. Javni servis je telo koje ima upravni odbor, a taj upravni odbor bira ovaj savet, koji ćemo mi izabrati. Dakle, to nije savet koji predstavlja političke partije, to je savet koji predstavlja građane Srbije u celini.
Članovi Saveta će izabrati upravni odbor, a upravni odbor će imenovati direktora, naravno posle sprovedenog konkursa. Postojaće još jedno telo, veoma je bitno, a to je programski savet, koji će štititi interese građana Srbije, tako što će gledati i nadgledati da li se sprovode sve one programske koncepcije koje su nužne i bitne za javni servis.
Javni servis mora da štiti interese građana Srbije u celini, mora da ima najsveobuhvatniji program, najozbiljniji program, koji će biti sastavljen i od programa koji je naučnog, kulturnog, umetničkog, sportskog, zabavnog, obrazovnog sadržaja.
To je televizija koja će biti javni servis zbog toga što će je građani Srbije plaćati. Građani Srbije će ocenjivati kako ta televizija radi.
Niko neće imati, pa ni političke partije, čega se ovde najviše bojimo ili čega se građani Srbije najviše boje, nikakav uticaj. To je kvalitet, opet govorim vezano za sprovođenje ovog zakona. Ovaj zakon će se sprovoditi samo pod uslovom da izaberemo na pravno valjani, na regularan način, ovaj savet, tj. ovih devet ljudi, koji će uređivati ovu nimalo laku oblast i koji će imati zaista ogroman zadatak u ovom prvom periodu, kada je sve to potrebno urediti.
Verujem da će u tom savetu sedeti stručni, kompetentni i nepotkupljivi ljudi. Naravno, to zavisi od nas. Nadležni odbor Skupštine će birati troje ljudi koji će nas predstavljati, ali je Skupština ovde telo koje je zastupljeno i predstavnicima vlasti, ali i predstavnicima opozicije. Nemam ništa protiv, niti bilo ko iz poslaničke grupe G17 plus, da predstavnici opozicije učestvuju u biranju baš onog čoveka koji će na pravi način, na način za koji se svi zalažemo, zastupati interese pre svega radio-difuzije u Srbiji.
Ono što mi se čini veoma bitnim jeste da razrešimo odnosno da probamo da razrešimo dve dileme. Neki od kolega su već govorili o tome. Kakvo je iskustvo zemalja u okruženju? Postoje dva tasa, postoje dva mišljenja, jedno mišljenje kaže da predstavnici vlasti imaju preveliki uticaj na formiranje ovog saveta, a drugi kažu da predstavnici civilnog društva imaju preveliki uticaj na formiranje ovog saveta.
Čini mi se da se predlogom za izmene i dopune Zakona o radio-difuziji ta ravnoteža održava. Imamo četiri člana koje, uslovno rečeno, predlažu predstavnici politike, odnosno predstavnici države, oni koji su izabrani na najlegitimniji način od strane naroda, da zastupaju njihove interese. Ne vidim ništa loše u tome. Ne vidim zašto bi bilo koji predstavnik, uslovno rečeno vlasti, bio potkupljiv manje ili više od nekog drugog.
Ali, imamo i onaj tas na vagi koji kaže, imamo četiri predstavnika civilnog društva. Dakle, imamo predstavnike crkve. Ovaj zakon je jedini u svetu, da budem precizniji, u Evropi, koji uključuje i ovako bitan segment društva. Imamo predstavnike nevladinih organizacija, koje se bave zaštitom prava i slobode govora, zaštitom prava nacionalnih i etničkih manjina, što je jako bitno za nacionalne i etničke manjine. Mogu imati svog predstavnika u tom savetu, kao i zaštitu prava dece.
Naravno, u ovom savetu imate predstavnike univerziteta i organizacija koje se profesionalno bave ovom oblašću. Dakle, imamo apsolutnu ravnotežu.
Ali, vratimo se na ono što smo rekli ranije. Svi oni zastupaju radio-difuziju. Oni zastupaju svoje predlagače. Njih osmoro dvotrećinskom većinom biraju devetog člana. Izvinite, ako se predsednik bira dvotrećinskom većinom, ako se deveti član bira dvotrećinskom većinom, naravno da će taj savet morati da se dogovori. Naravno da će taj savet raditi u interesu sređivanja onoga za šta je izabran.
Mislim da smo otišli korak dalje. Možemo da uzmemo tri zemlje koje su u tranziciji. U Hrvatskoj Vlada predlaže svih devet članova Radiodifuznog saveta, u Bugarskoj predlaže parlament pet članova, a četiri predlaže predsednik Republike, u Rumuniji predlaže Senat, parlament, Vlada i predsednik.
Znači, oni idu u Evropu, a to je naš konačni cilj. Ovo jeste evropski zakon, koji na pravi način reguliše ovu oblast. Oni imaju predstavnike vlasti. Mi imamo predstavnike civilnog društva i čini mi se da pokazujemo veću demokratičnost u svemu tome.
Hoću da kažem na kraju, i time završavam, da će G17 plus, kao što sam rekao na početku, podržati ovaj predlog izmena i dopuna Zakona. G17 plus će podržati sve ono što reguliše svaku oblast u kojoj je nesređeno stanje.
G17 plus se ne plaši i ne boji da bude na bilo koji način neko ko će preuzeti odgovornost za sređivanje svega onoga što u ovoj zemlji ne funkcioniše, ma koliko to građani Srbije na ovaj ili na drugi način cenili, ma koliko imali prilike da vidite kako jedna od televizija na najbesramniji, najneadekvatniji način, potpuno u suprotnosti sa ovim zakonom, može da napada jednu političku partiju, zbog toga što smo politički protivnici.
To se danas može dešavati nama, sutra će se dešavati bilo kojoj drugoj političkoj partiji. Dakle, mi smo za sređivanje stanja u radio-difuziji, ali smo i za sređivanje stanja u celoj državi. Stojimo iza svega onoga što je dobro.
Dakle, G17 plus će glasati za ovaj zakon zbog toga što smatramo da će u Savetu sedeti nepotkupljivi ljudi, zbog toga što smatramo da ne može sve novcem u ovoj državi da se kupi, i zbog toga što smo sigurni da kao predstavnici partije G17 plus jesmo oni koji mogu da predlažu, jer znamo da nismo potkupljivi i znamo da se borimo za prave stvari. Očekujem od Narodne skupštine da ono što je nesporno, a to je sređivanje stanja u radio-difuziji, prepusti legalno izabranom telu, koje će zaista na pravi način ovu oblast srediti i očekujem od svih poslanika da će ovo podržati. Hvala.

Poštovano predsednišvo, poštovane dame i kolege poslanici, od 2000. godine ovo je treća vlada koja se formira ili bi trebalo da bude formirana. Kakva god, ali je treća i siguran sam da je ovo treća sreća ili bar verujem da će biti treća sreća, kako kaže naš narod. Sreća, pre svega, za vladu, a mnogo veća sreća za narod ove zemlje, koji očekuje da bude nešto bolje, najzad.
Mislim da je krajnje vreme da se podvuče crta sa prošlošću, ali da se ne zaboravi ta ista prošlost. Da podvučemo crtu sa onim što su nekada neki radili, pa ovu zemlju unazađivali, pa da podvučemo crtu sa onim što su doskora neki radili, pa nisu dobro radili i da krenemo da radimo svi zajedno, a da bude bolje građanima Srbije, jer zbog njih postoji parlament, a zbog njih, bogami, postoji i vlada.
Srbija danas ima i imaće vladu koja će imati puno problema. To je vlada koja će biti hrabra. Problemi su nasleđeni. Nije ta vlada stvorila te probleme. Samo ću neke da nabrojim: neefikasna privreda, društveni proizvod mali, spoljno-trgovinski deficit veliki, puno, skoro milion ljudi nezaposleno, fiktivno, takođe puno, nezaposlenih ljudi.
Zatim, problem Kosova, problem kriminala i korupcije nerešen, što će nova vlada morati da razreši, pa problem afera za koje svi želimo da budu što pre razrešene, šećerne i druge.
Onda odsustvo pravde, da rešimo i taj problem, zašto nisu kažnjeni oni koji su pravili i koji prave prekršaje. Zašto nisu kažnjeni oni koji su postali finansijski moćnici i oni koji su se obogatili na nesreći ovog naroda. To će vlada, pretpostavljam, uspešno rešiti. Onda ćemo imati zadovoljne i bogate građane.
Kakvi su danas građani Srbije? Umorni, nesrećni, razočarani. Razočarali su ih ljudi koji su im obećavali lak život, ljudi koji su im obećavali mnogo toga dobrog. G17 plus je stranka koja je prilično odgovorna i koja neće da sedne u opoziciju i da odatle kritikuje, koja neće da sedi i ništa ne radi, nego hoće da se prihvati ovog odgovornog zadatka, sviđalo se to nekome ili ne. G17 plus ima ljude koji hoće da rade, ima ljude koji znaju kako treba da rade i ima ljude koji imaju hrabrosti da se uhvate sa problemima u koštac.
Dame i gospodo, da ne bude sve negativno za ovu vladu, ima nečeg i pozitivnog. Ova vlada treba da izvuče pozitivne zaključke iz onoga što je negativno radila prethodna vlada. Na greškama se najbolje uči. Sve ono što su loše radili ova vlada ne treba da ponavlja, ali ima i nečeg dobrog. Ono što je prethodna vlada dobro radila treba da se zadrži i nastavi. Nije sve bilo tako loše. Nemojte da budemo neobjektivni. Ima stvari koje su dobre i hajde da ih nastavimo. Negde se stalo i tamo gde se stalo treba da se produži.
Treća stvar, koja čeka ovu vladu, pozitivna je i to je jaka opozicija. Jaka opozicija koja će kontrolisati vladu nešto je što će onemogućiti vladi da se uspava, nešto što će onemogućiti vladi da se odnarodi, da zaboravi na glasače, nešto što će onemogućiti vladi da zaboravi na svoja obećanja koja smo danas čuli. Ta jaka opozicija, ako bude konstruktivna, ako bude argumentovana, kao što priča da hoće biti, dobro je došla. Ta opozicija će pomoći da ovaj parlament kontroliše kako radi vlada. Ta opozicija je glas naroda i preko te opozicije i pozicije, kada vlada ne bude radila dobro, reći ćemo šta građani misle o reformama koje ta vlada sprovodi.
Kako se krenulo? Ako se po jutru dan poznaje, vrlo dobro se krenulo. Ovaj parlament dobro radi, gospodo. Za mesec dana rada postao je aktivan. Slušamo šta opozicija priča. Vladajuća većina nije isključiva. Nije bitno kako, već je bitno šta priča, a za vladu će biti bitno ne šta priča, već šta radi. Slušali smo šta priča opozicija, amandmane koje su imali usvajala je većina, predlagači su usvajali, a to su dobri amandmani za Srbiju, pa zašto ne bismo zajedno radili.
Mislim da uspostavljanje institucija koje je krenulo od parlamenta, predsednika parlamenta, a potom vlade sutra ili kada već bude bila izglasana, pa do predsednika Republike, jeste pozitivan pomak za ovaj parlament kome se polako vraća dostojanstvo. Za to vraćanje dostojanstva smo zaslužni svi mi narodni poslanici.
Šta radi vlada i šta traži vlada na kraju.
Vi špekulišete danas ovde koliko će trajati, pa niko ne zna. Trajaće onoliko koliko bude dobro radila, koliko bude bila uspešna toliko će i valjati ovom narodu. Danas traži šansu da radi. Evropa je tu šansu dala, Evropa je jasno rekla, gospodo, evo vam, izabrali ste vladu i neka ta vlada radi, nikakvih sankcija neće biti, podržavaćemo vladu na osnovu njenih rezultata.
Pa, naravno, to tražimo i od građana Srbije, to tražimo od opozicije, da ovu vladu podržava samo na osnovu rezultata koje će ova vlada ostvarivati. Ako ne bude rezultata, ako ta vlada ne bude reformska, ako ta vlada ne bude uspešna, poštena, kvalitetna, pa naravno da će biti zamenjena i naravno da neće biti izglasano poverenje toj vladi, pre svega od građana Srbije, a potom i od opozicije ili pozicije.
Pre svega, moramo dati šansu vladi. Mi se danas nakritikovasmo rada ljudi koji tek treba da počnu da rade. Hajde da im damo šansu svi zajedno.
Put je težak. Nije lako. Sigurno da je Evropska unija i ekonomske reforme koje nas očekuju put kojim ova vlada treba da ide, put kojim ova zemlja mora da ide, pa ne želimo više da budemo izolovani, ne želimo više da budemo posebno ostrvo i sami sebe stalno da udaljavamo od evropskih integracija.
Hoću da živim u Evropi. Hoću da budem suštinski deo Evrope. Hoću da ova zemlja ima tržište koje je veliko, hoću slobodno da putujemo, hoću da ljudi ulažu u ovu zemlju i hoću da normalno živimo. To hoćemo mi, poslanici iz G17 plus, to hoće narod Srbije. To je ono što mi kao obavezu imamo da im pružimo, to je ono što ova vlada mora da im obezbedi, to je ono što mi moramo zajedno da uradimo, sviđalo se to vama ili ne.
Znam jednu stvar. Mnogo više sloge može da bude u ovom parlamentu kada bismo se slušali, kada bismo hteli da čujemo jedni druge, ma koliko različita politička razmišljanja imali. Mnogo više u ovom trenutku mi se čini da treba da budemo jedinstveni i da pokažemo da možemo i da sarađujemo kada imamo različita mišljenja, ako je interes viši od užestranačkog interesa. Interes države je najviši interes koji parlament i vlada imaju.
Na kraju, da kažem samo jednu stvar, svima nama ovde je Srbija na prvom mestu, ko što narod kaže, zajedno za Srbiju, biće radikalno bolje i budućnost će doći odmah. Dakle, ako znate šta sve ovo znači, to su poruke koje smo slali u predizbornoj kampanji svi mi zajedno. Kada se sklope u rečenicu, one govore jedno, hajde da radimo u interesu građana Srbije, u interesu budućnosti naših potomaka, ali u interesu sadašnjosti osam i po miliona ljudi koji očekuju da im bude bolje.
Oni zaslužuju da to i uradimo i da ovoj vladi damo šansu da to uradi. Hvala vam.