Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/6996">Nikola Novaković</a>

Govori

To je pitanje ukusa i o tome neću da raspravljam, naravno da se šalim i ja.
Hrabrost je bila manjkavost ove vlade, nestala je. Imovina nema nacionalnost, privatna svojina ne trpi nikakvu ideologiju i mislim da je odličan korak bio neusvajanje, odnosno odbijanje potpisivanja prvog onog predloga o vraćanju imovine 92. godine, jer je stvarno taj propis opravdano vraćen u proceduru i nikada nije stupio na snagu.
Dva su bila osnovna elementa. Jedno je nepoštovanje jednakosti crkava i verskih zajednica, a drugo je nepoštovanje prava koja bi mogla biti ugrožena u primeni tog zakona. Mislim da je tako nešto, ali to nije toliko važno.
Na moju veliku nesreću i žalost, sve što bih još mogao u ovakvom euforičnom stanju da kažem, rekao je moj dragi prijatelj Arsen Kurjački iz malog Carigrada, i taj primer male gradske opštine Srbobran može da se fotokopira i prenese na celu Srbiju, i tako će biti, nadam se, u svakoj opštini i u svakoj crkvenoj opštini, bez obzira ko je danas tamo na vlasti, ko će biti itd.
Suština poruke ovog zakona nije imovinsko-pravnog karaktera, mnogo je jača i iznad njega je.
Ona je potpuno u domenu one najviše nadgradnje, ako ćemo poštovati podelu na bazu i nadgradnju, to je promena svesti gde će ovakav zakon i sledeći koji će doći, naravno, neminovno prouzrokovati u glavama građana Srbije, naterati ih da svako sam sebe isprovocira i da konačno raščisti sa onom boljkom koja nas prati.
Kao predsednik Odbora za privatizaciju, svakodnevno se sa njom susrećem, to je boljka zvana boljševizam. Nju ne vezujem ni za kolege iz SRS, ni iz SPS. Mislim da to nije to.
Dakle, to je poruka koju, osim praktičnog, ovaj zakon nosi i preliće je na sve građane Srbije. Zbog toga ne treba sumnjati u danu za glasanje, nego ga usvojiti punog srca. Hvala lepo.
Gospodine predsedniče, moje dame narodne poslanice i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, gospodine Sokoloviću, G17 plus ima jedan kratak i vrlo jasan stav po predmetu današnje preobimne diskusije koja je u pojedinom momentu više ličila na logoreični karusel, a s druge strane, ako dobronamerno, kako ja shvatam gospodina Vlahovića, uz uvažavanje njegove stručnosti, postavila određene i logične dileme. Na našu sreću, Vlada ima odgovore na te dileme, a nadam se da nećemo učestvovati i vrteti se logoreično, kako je to pokušano da se predstavi.
Pred nama je zakon o prestanku važenja Zakona o osnivanju NIS-a. Dakle, elementarni tehnički zakon koji ima dva člana i od toga nema ništa više i od toga nema ništa manje. Potpuno je jasno da ovaj zakon u svojoj suštini belodano iznosi pravne pretpostavke za sve ono o čemu je danas ovde bilo reči, a sa čim usvajanje ovog zakona nema nikakve veze, jer je, a to govorim zbog javnosti, Vlada već vrlo jasno donela odluku o osnivanju javnog preduzeća za transport nafte naftovodima i transport derivata nafte produktovodima, donela odluku o osnivanju javnog preduzeća za transport, skladištenje, distribuciju i trgovinu prirodnog gasa i odluku o osnivanju akcionarskog društva za istraživanje, proizvodnju, preradu, distribuciju i promet nafte i naftnih derivata i istraživanje i proizvodnju prirodnog gasa.
Sve ove odluke su objavljene u "Službenom glasniku Republike Srbije", broj 60 iz 2005. godine i stupaju na snagu 1. oktobra. Da bi stupile na snagu, upravo svoj fundament i svoje pretpostavke imaju u ovom zakonu. Odluke su donete. Naravno, na osnovu višegodišnjeg rada koji je krunisan radom ove vlade, a ja ću vas podsetiti da se od 1990. ili 1991. godine, nije ni bitno sada, pa preko 1998. godine, pa 2002. godine, konstantno radilo na dekomponovanju Naftna industrija Srbije, jer je svima jasno ili bi bar trebalo da bude jasno da ovakva kakva je ona vodi samo i isključivo prema tržištu sekundarnih sirovina. Dakle, eventualno, jednog lepog dana prodajom na kilo kao staro gvožđe. Mislim da nije bila intencija ničija.
Naravno da ne mogu a da ne kažem da su govornici, dakle, čije će stranke glasati protiv, a jednima odajem priznanje za načelne stavove, ali drugima skrećem pažnju da zloupotrebljavaju pristojnost jedne pristojne Vlade i možda najpristojnijeg ministra, a to je gospodin ministar za energetiku koji je ovde prisutan, i ne verujem da postoji mogućnost da neko nešto suprotno kaže ili čak misli, jer time ne možemo onda spominjati baš nikakvu bahatost, dakle, potpuno je to prazna priča.
Kruna takve priče u razgovoru o NIS-u je i današnje istupanje, odnosno danas je objavljeno istupanje pokrajinskog sekretara za energetiku na čiju žalost...
a moj prijatelj, ja moram da primetim, da on čak ne zna ni cene nafte na svetskom tržištu, prilično je to tužno istupanje, uglavnom je kriv G17 plus i Mlađan Dinkić. Nije kriv zato što pada kiša G17 plus, a Mlađan Dinkić najmanje, i to isto tako već jednom treba da bude jasno.
Podsećam da je pregovor sa MMF-om zaključen 2002. godine, a šta ćemo sada? Dakle, nemojte prozivati ni potpredsednika Vlade, ni predsednika Vlade, ni današnjeg ministra za energetiku, a ja ću vas podsetiti takođe da je bivša ministarka za energetiku kazala i pružila apsolutnu podršku ovakvom konceptu, za sada ovakvom konceptu dekomponovanja NIS-a, jer je istakla da je zbog gubitaka koje proizvodi NIS apsolutno opravdano svako restrukturiranje.
Da li postoji interes? Naravno da postoji interes, jer to je pre svega interes samog NIS-a i drugo, države Srbije kao osnivača. Trećih interesa ovde nema. To su samo prazna naklapanja. Pažljivo slušajući sve argumente kojima su pokušali da ubede ovaj dom da ne treba glasati za ovakav zakon, palo mi je na pamet i pretpostavljam da je ovih sati sigurno prispeo makar jedan telegram od strane NIS-a, zaposlenih u njemu, sindikata radnika, da li pojedinačno ili grupno, gde piše jedna rečenica – aman, gospodo, nemojte nas više braniti. Hvala.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, ovakav kratak zakon o prestanku važenja Zakona o NIS-u je svakako korak ka privatizaciji i tu nema nikakve dileme. Ne vidim zašto je moju prethodnicu to zbunjivalo, pa naravno da tek nakon toga ulazimo u ozbiljan proces restrukturiranja kao posledicu već, čini mi se, tri ili četiri godine rada upravo na restrukturiranju najvećeg i najvažnijeg sistema u formi javnih preduzeća.

Privatizacija NIS-a je neophodna u kontekstu svih javnih preduzeća i naravno da će se tako i odviti. Sve je vrlo transparentno, sve se radi isključivo i jedino pred očima javnosti u dogovoru, u saradnji i uz upliv svih zaposlenih i svih struktura u NIS-u. Ništa se do sada nije desilo, a da zaposleni i poslovodstvo i upravni mehanizmi NIS-a to ne znaju i nisu dali svoju saglasnost.

Kao predsednik Odbora za privatizaciju u ovom sazivu Narodne skupštine, ne vidim ništa loše i čini mi se da bi što pre trebalo usvojiti ovaj zakon, upravo da bi nas od jeseni pa nadalje svi ostali značajni i bitni koraci na restrukturiranju, dočekali spremni i da bi ih što pre i završili. Hvala.
Oba amandmana koja čine jednu celinu, i elektronska baza i potvrda, stvarno ovaj zakon – ma šta lično mislio o njemu – ipak čine sadržajnim. I jedna i druga stvar su važne. Ustao sam ispred G17 plus da zamolim ovde prisutne članove Vlade da razmisle i da prihvate amandman gospođe Leile Ruždić-Trifunović i gospodina Markovića, da on postane sastavni deo ovog zakona, a za zakon ćemo glasati, ma šta mislili o njemu.
Amandmani su dobri. Mislim da lutamo u pogledu pravne prirode same potvrde. Ona nije niti osnov za svojinu, niti bilo kakav dokaz o samoj svojoj sadržini i treba je uzeti upravo onako kako ona i glasi: to je potvrda da je određena imovina evidentirana. To će biti veoma značajno kada bude donet zakon, jer potpuno smo sigurni da će osnovno načelo restitucije biti pre svega povraćaj u fizičkom obliku svega onoga što je moguće.
Dakle, ta potvrda će u bilansiranju toga svega skratiti priču, jer će potpuno izvesno biti šta će se vratiti u fizičkom obliku, pa je onda opterećenje budžeta ili bilo koga nula, jer tu onda nema te vrednosti. Šta je ono što je nemoguće da bi to posle toga koštalo.
Prema tome, to je i praktična snaga ove potvrde. Ne bi bilo loše da i o elektronskoj bazi i o ovome, a žao mi je što ministar nije tu, i sasvim sam siguran u njegovu stručnost i znam šta misli o restituciji, mislim da bi već danas završili priču sa ta dva amandmana. Hvala lepo.
Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, moje dame narodne poslanice i gospodo narodni poslanici, ne osećam se dobro i nije lako govoriti posle kolege Smiljanića, jer ovu vrstu logoreičnog karusela smo slušali sve do pre pet godina, i upravo smo zato danas ovde i zato se trudimo, borimo na način na koji mi to najbolje znamo i umemo da premostimo teškoće, da ubrzamo privatizaciju i da već jednom počnemo da živimo kao sav normalan svet.
Naravno da sve treba ubrzati. Jer, ovo su, ova prva dva zakona, mislim na zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji i Akcijskom fondu, svakako veoma oročeni zakoni. Voleo bih da ih što češće menjamo, jer život nameće takva rešenja i takvom brzinom da je jednostavno to teško, kroz pravne akte, pratiti.
Veoma sam zadovoljan, lično a i kao predsednik Odbora za privatizaciju ovog časnog doma, suštinom, tekstom i novinama koje ova dva zakonska predloga nude i danas neću govoriti o izmenama i dopunama Zakona o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata, jer to spada u nadležnost drugih odbora, ali nisam srećan jer je stvarno učinjen drugi korak bez prvog. To sasvim sigurno nije mana ove vlade.
U pitanju je, naravno, prvi korak koji se zove restitucija, ili kako je uobičajeno denacionalizacija, koji nije urađen. Danas smo svedoci jednog pokušaja i sa tim modelom se apsolutno ne slažem. No, i u toj priči svakako je dobro nešto što, slušajući od iskusnijih kolega, do sada bilo nije. A, to je jedan izuzetno korektan odnos i jedno uvažavanje i međusobno priznavanje, koje danas imamo na delu, između Odbora za privatizaciju i nadležnog ministarstva za privredu, posebno otkad je na njegovom čelu ministar Predrag Bubalo.
Upravo ove izmene i dopune Zakona o privatizaciji, i kao posledica, izmene Zakona o akcijskom fondu, urađene su na sugestiju Odbora za privatizaciju, kako je profesor Stamenković već govorio, na osnovu izveštaja jedne radne grupe i samog odbora iz juna prošle godine. Jer, baveći se pojedinačnim problemima uspeli smo da identifikujemo globalne probleme i da ponudimo njihovo rešenje.
Naravno, nisu sva tu. Nisu tu zbog toga što je taj radni materijal Odbora za privatizaciju imao jednu nužnu pretpostavku, naime, zahtevao je sinhronizovan rad više ministarstava u Vladi i meni je žao što do toga nije došlo.
Verujem, da smo tog juna, prošle godine, imali ministra, da bi bukvalno svi predlozi odbora bili na odgovarajući način obrađeni i uneti i u izmene drugih propisa, koji svakako prate jednu državu u tranziciji, a posebno oblast privatizacije.
Šta je dobro? Dobro je što je za godinu i po dana izvršena potpuna transformacija ugovora o prodaji društvenog kapitala. Današnji ugovori apsolutno ne liče na one prvobitne. Mnogo su precizniji i pravno daleko potkovaniji, jasniji i nedvosmisleniji. Pa, i pored toga, opet se vraćamo na problem slabog funkcionisanja samog sistema i problema koje imamo u neefikasnom pravosuđu, i zbog toga je odlično rešenje predloženo u izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, koje se odnosi na zakonski osnov za raskid ugovora.
Novi pravni instituti, koji se uvode ovim zakonom, čine upravo ono što je suština same privatizacije, a to je poboljšanje kvaliteta i poboljšanje brzine. Do sada smo bili mnogo spori. Pre svega tu mislim na uslovni otpis dugova, mislim na uvođenje instituta zastupnika kapitala i mislim na mogućnost ustupanja ugovora.
Što se tiče socijalnog aspekta ovih izmena, svih, dakle, od 2001. do danas, i svi mi koji sedimo ovde nismo uradili ništa na obrazovanju akcionara, na edukaciji akcionara. Zbog toga ta pretnja da će jednoga dana udruženja malih akcionara biti nekakva politička sila jednostavno ne stoji.
Kada se ljudima to bude objasnilo, kada oni budu naučili i shvatili šta znači to biti mali akcionar, koja su ovlašćenja, nadležnosti, ili prava i obaveze, verujte da će na sasvim drugačiji način i razmišljati. Ovako, u glavama običnih ljudi vlada košmar i mi se sa tim susrećemo svakog dana, a verujem i vi.
Troimenost ili trojstvo u glavama radnika, koji se sa jedne strane pojavljuju kao radnici, pa su onda sa druge strane istovremeno isti ljudi i mali akcionari, a sa treće strane su još pride i nekakvi sindikalisti i bave se politikom, ne razdvajajući pri tom striktno te tri odvojene stvari u svojoj ličnosti, i dovodi do jedne takve zabune i jednog takvog košmara.
Upravo se tu krije razlog i motiv svih ovih mešetara napolju, i velikih tzv. berzanskih, ili već kako hoćete, stručnjaka za hartije od vrednosti.
Da pomenem čuvenog gospodina Dragaša, koji je večni stručnjak za sve oblasti i mnoge druge, jer zamajavajući već ovako sluđeni narod i građane Srbije u suštini za sitne novce ubiru nekakve poene, ali verujem da je to sve veoma kratkog daha i da to ne može dugo trajati.
Dakle, ove izmene koje su danas pred nama su pre svega suštinskog karaktera i G17 plus danas namerno nije imala svog ovlašćenog predstavnika, jer se bojimo da bismo, iskoristivši to vreme za govor, oduzeli šlagvort svima ostalima da pričaju o problemima privatizacije, o ključnim problemima bilo koje zemlje u tranziciji.
Naravno da nije sve u redu i naravno da ima jako puno problema, ali pre svega zbog građana Srbije moram da kažem, naravno da nisu svi lopovi i da nisu svi tajkuni.
U Srbiji nema tajkuna. Tajkuni su u Hrvatskoj. Mi imamo novobogataše i raznorazne druge, neću da iskoristim termin koji mi je u sada u glavi, mi imamo tih problema, ali verujte 10% privatizacije je veoma problematično.
Ima još jedan procenat privatizacije gde su firme objektivno u teškoćama, ali nam ostaje ogromna većina i ogroman procenat gde privatizacija pokazuje ipak svoj pozitivan karakter.
Ubrzavajući u tom smeru, pred nama se upravo i nalaze ove izmene i dopune Zakona o privatizaciji i apsolutno verujte da glasajući za njih, što će stranka G17 plus svakako i uraditi, ne možete pogrešiti.
Gospodine predsedavajući, kolege iz pravosuđa, dame narodne poslanice i gospodo narodni poslanici, ne pada mi ni na kraj pameti da pričam o situaciji u pravosuđu, jer to nije tema našeg današnjeg saziva. Šteta bi bilo da ne otvorimo takvu raspravu kao posebnu tačku dnevnog reda jednog posebnog zasedanja.
Hoću da pričam o tome kako pojedini predlozi ne prolaze. To izgleda otprilike, na jednom primeru sa 24. sednice Odbora za pravosuđe i upravu Narodne skupštine Republike Srbije održane 27. januara 2005. godine, ovako - predložen je kandidat; da li se neko javlja za reč? (Ne.) Stavljam na glasanje. Ko je za? Ko je protiv? Ko je uzdržan? Konstatujem da Odbor nije prihvatio predlog.
Radi se o kandidatima za predsednika Trgovinskog suda u Novom Sadu i za predsednika Opštinskog suda u Novom Sadu. Oba su po istom ovakvom sistemu blanko skinuta sa dnevnog reda. Ne vidim šta je tu osporavanje. Prilično sam iznenađen takvim načinom rada.
U Novom Sadu su predložena sva tri kandidata za predsednike sudova, i Okružnog, i Opštinskog i Trgovinskog. U Novom Sadu smo ušli u petu godinu v.d. stanja u sva tri suda. Vršilac dužnosti, moram da vas podsetim, pre svega je striktno privremeno stanje i on nije vršilac prava. Pravo je čudo da pravosuđe u Novom Sadu još uvek funkcioniše. Sada kada smo dobili pristojne predloge, mi ih jednostavno na ovakav način stavljamo pod tepih, guramo u stranu, dakle ne rešavamo ništa.
Možemo da raspravljamo ima li boljih; nema, jer se nisu kandidovali. Ima sigurno, kandidovaće se, jer biti predsednik nije trajna funkcija, bože moj, danas jeste predsednik, sutra će da radi loše ili će da radi dobro, može da bude ponovo biran ili neće biti biran.
Za sva tri kandidata, po mom mišljenju i po mišljenju Advokatske komore Vojvodine, nema nijednog razloga da ne budu izabrani na mesta predsednika ovako značajnih sudova u pravosudnom sistemu Srbije.
Zbog toga ću vam predložiti, molim vas, kada bude bilo glasanje o pojedinačnim slučajevima koji su osporeni od strane Odbora, da u ova tri slučaja glasamo za i da konačno sva tri suda u Novom Sadu dobiju svoje predsednike. Hvala lepo.
Gospodine predsedniče, gospodine ministre, moje dame narodne poslanice i gospodo narodni poslanici, ja bih vašu pažnju kratko zadržao samo na Predlogu zakona o mirnom rešavanju radnih sporova, jer iz iskustva ovih 10 meseci u radu Odbora za privatizaciju Narodne skupštine Republike Srbije upravo smo došli do zaključka da ovakav jedan zakon nedostaje.
Mislim da je zakon lep i da mu treba dati šansu. Naravno, ima stvari oko kojih bismo mogli da razgovaramo, da li je moguće i bolje regulisati, ali mislim da nam je svima zadatak da odavde pošaljemo jedan pozitivan signal prema građanima Srbije i prema teškoj situaciji u kojoj se čitava država nalazi.
Ne bih izdvajao pojedinačno nezaposlene, jer i zaposleni nisu u nekakvoj lagodnoj situaciji. Međutim, ono što na terenu postoji i sa čime se svakodnevno suočavamo to je, jedna zagriženost, jedna ostrašćenost i pod uticajem raznih, mogao bih da kažem i sindikata, bivših menadžera itd.
Dakle, ljudi koji protivstoje čitavom sistemu privatizacije, u krajnjem slučaju i životu koji žive i izazivaju taj strašni negativni efekat. Ovim zakonom se pokušava i apsolutno je sigurno da je namera dobra, da se to protivstajanje, da se ta zagriženost i ostrašćenost smanji, da se smire tenzije i da se na jedan sasvim drugi način pokuša mirno rešiti konflikt, na bilo kom nivou. Naravno, konflikti postoje.
Konflikti postoje, pre svega, u glavama građana Srbije. U razgovoru sa ljudima vidimo da neizdiferencirano troimeno govore. Govore, sa jedne strane, kao radnici i samoupravljači, što je nasledstvo kojeg bi trebalo što pre da se oslobodimo, istovremeno razmišljaju na boračko-sindikalni i politički način, a istovremeno govore kao mali akcionari i vlasnici.
Dakle, to zamešateljstvo će ovim zakonom, u postupcima mirenja, svakako da se izdiferencira, pa ćemo pričati ili kao radnici, ili kao sindikalci, ili kao mali akcionari.
Rešiti problem nije tako jednostavno. Ispričaću vam samo jedan primer, a to je primer iz prakse, o rešavanju konflikata, kada se brat i sestra svađaju oko "pomorandže", obećao sam da ću to da kažem, prepirući se i natezajući kome je više potrebna. U toj žestokoj svađi se pojavi mama, koja stavi pomorandžu, uzme nož, preseče na pola i svakom da po jednu polovinu. Rešen problem. Nije rešen problem. Kada su kroz dan - dva razgovarali o toj pomorandži, ispostavilo se da je sestra htela koru da pravi kolače, a brat je hteo da popije sok. Da su razgovarali, da su se slušali, da su pričali, onda bi stvarno problem bio rešen.
Bojim se da će, kao posledica ovako različitih diskusija i ovaj zakon biti shvaćen kao neko strano telo, a treba mu dati šansu. Oduševio sam se rečenicom koju je izgovorio, pre neki dan na TV, jedan od čelnika sindikata "Beopetrola" koji je kazao u tom sporu sa "Lukoilom" - ne, mi nećemo štrajkovati, mislimo da je bolje 7 i 77 dana pregovarati, dogovarati se, nego i jedan sat štrajkovati.
Upravo je to ideja ovog zakona - hajde da razgovaramo, ali tako da se slušamo i da pokušamo na taj način da rešimo onaj deo problema, koji je ogroman i koji se tiče radno-pravnih odnosa, jer je profesija i izbor zanimanja, zaposlenje, taj radno-pravni deo života cela jedna polovina, imajući u vidu da je druga polovina privatni život ili porodica.
G17 plus će ideju ovog zakona apsolutno podržati i sa svoje strane će pokušati na svaki način, koliko god je to u našoj moći i individualno i kao političke stranke, da mu da šansu da preživi i da učinimo sve da budemo ti koji će pokušavati ove strasti da smire i da dogovornim, mirnim putem rešavamo probleme.
Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, evo nam jednog lepog zakona. Od 27. januara, od kada sedimo ovde, u suštini ovo je prvi pravi evropski zakon. Izgleda da je upravo to ono što mnoge od nas zbunjuje.
Zašto mislim da je prvi i pravi? Zato što je očigledno da je u pitanju jedan živ zakon koji tek kada se bude rodio doživeće svoj puni efekat kroz primenu i kroz promene koje će sam sebe da tera da se urade. Kao zemlji u živahnoj tranziciji on doprinosi pre svega demistifikaciji, približavanju, s jedne strane, vlasti ili nosilaca javnih funkcija, i s druge strane, naroda tj. građana i pravnih lica zainteresovanih za određene informacije.
Takođe, mislim da će doprineti mnogo boljem razumevanju šta to javna vlast i nosioci javnih funkcija rade i isto tako skretati njima pažnju na to šta je to što građane pojedinačno interesuje. Upravo kroz tu prizmu on će efektivno delovati na odgovornost javne vlasti i nosilaca funkcija javne vlasti.
Ali, isto tako će pojačati i odgovornost za svaku javno izgovorenu ili napisanu reč, jer više neće biti opravdanja da se do određenih informacija nije moglo doći ili pak da se špekuliše sa određenim informacijama ne proveravajući njihov izvor.
Ono što je veoma važno da istaknem, to je taj odnos javnosti i privatnosti koji se prvi put sada pojavljuje u ovom zakonu. Tanka je to linija, pogotovo za ljude koji su prihvatili javne funkcije. Naravno da to ne znači da nosioci javnih funkcija treba da drže otvorena vrata od kupatila, ali moraju da obrate pažnju, na svakom koraku i u svako vreme, na svoje ponašanje i na svoje radnje.
Poverenik u ovom slučaju predstavlja u suštini javnost javnosti. Poverenik će svojom ulogom u toku primene zakona i sam aktivno učestvovati u njegovoj modifikaciji, pre svega kroz obaveze izdavanja i ažuriranja priručnika i ovo je prvi put da se kod nas direktno edukuju građani Srbije u odnosu na svoja prava. Kamo sreće da je više poverenika i da je više priručnika.
Čuli smo da je Švedska još 1776. imala neke zametke zakona o dostupnosti javnih informacija. To me je nateralo, i time ću i završiti, da vam kažem – gde moral postoji praktično zakoni možda i nisu potrebni, ali tamo gde morala nema ni najbolji zakoni se ne sprovode.
Moje dame narodni poslanici, gospodo narodni poslanici, član 99. stav 1. je prilično kratak i jasan: "Govornik može da govori samo o pitanju koje je na dnevnom redu".
Bojim se da smo i mi ovde u sali zaboravili o čemu razgovaramo, a kamoli građani Srbije, ako imaju tu manu da ne mogu da promene program na televizoru, pa slušaju. Zbog toga ću da pročitam da je druga tačka u prečišćenom tekstu dnevnog reda za ovo zasedanje – Predlog za izbor članova Vlade Republike Srbije, koji je podneo predsednik Vlade Republike Srbije. Radi se o tri ministra. Mogu da se složim sa mnogima da ovu vladu nije lako voleti, iz jednog opštepoznatog razloga, da se ovde na Balkanu još nije formirala ta vlada u koju su građani, a posebno poslanici, zaljubljeni.
Sa druge strane, kao predsednik Odbora za privatizaciju, hoću da raščistim jednu važnu zabludu. Jeste bio problem što nismo imali ministra za privredu, jeste bio problem što na 27 sednica Odbora za privatizaciju, osim na prve dve, gde je bio gospodin Vlahović, nismo imali sagovornika. Jeste bio problem što je Odbor u svojih 20 tačaka jednoglasno, na predlog radne grupe koju su sačinjavali predstavnici svih parlamentarnih stranaka, ukazao na probleme u privatizacionom postupku i ponudio ta ista rešenja Vladi Republike Srbije. Nadamo se da će se vrlo skoro, imenovanjem gospodina Bubala za ministra, ti predlozi naći na dnevnom redu Vlade i da će rešenja, ne moraju biti ta, niti smo pledirali da smo najpametniji, biti usvojena.
Sa druge strane, od oko 1.300 preduzeća koja su privatizovana do danas, skupštinskom Odboru za privatizaciju se obratilo negde između 100 i 120 preduzeća. Agencija je pokrenula osamdesetak tužbi za raskid ugovora o prodaji društvenog kapitala. Dakle, pričamo o desetak posto neuspešnosti.
(Tomislav Nikolić dobacuje.)
(Predsedavajući: Prekoračili ste vreme.)
Prema tome, predlažem da usvojimo predlog gospodina predsednika Vlade i izaberemo članove Vlade Republike Srbije. Hteo sam da kažem, gospodin Nikolić me je prekinuo, da u poslednjem izveštaju Agencije i programu rada za naredni mesec evidentno je potpuno ubrzavanje procesa privatizacije. Siguran sam da taj točak, koji jeste zastao načas, do kraja godine će postići i dostići onu svoju brzinu koju je imao po inerciji početkom ove godine.
Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, evo već u četvrtoj sesiji raspravljamo o Predlogu rezolucije o pridruživanju Evropskoj uniji i čuli smo svakojake i različite i suvisle i obrazložene i neobrazložene stavove i različita mišljenja, a u pitanju je jedna sasvim pristojna, lepa rezolucija.
Moram da vas podsetim samo na to da je rezolucija odluka koja ima isključivo politički karakter, tretira isključivo političko pitanje, tako da je jedan od prethodnih govornika, koji je nju okarakterisao kao deklaraciju prazne političke sadržine, bio blizu da pogodi. Rezolucija nije deklaracija, a lično, inače, ne vidim ni jednu jedinu reč ili deo rečenice koji bi trebalo izbaciti ili izmeniti.
Prvo, ne mogu da se složim da tačkom u okviru prostoproširene rečenice nećemo deliti Srbiju, jer ta tačka, i izbacivši ostatak rečenice, ne znači ništa suštinski i ništa bitno u samoj rezoluciji ne menja.
Pažljivo slušajući sve koji su govorili odavde prilično sam zbunjen jednim orkestriranim, nelogičnim krugom koji se kreće u, otprilike, granicama apsurda, kontradiktornosti, paradoksalnosti i u mojoj glavi je izazvao konfuziju, jer ne mogu da verujem da, iako smo se podelili, a ne bi trebalo oko ovoga, da smo svi za Evropu ali, otprilike, po nečijim mišljenjima bi trebalo da Evropa ispuni određene uslove kako bi se mi njima približili. Teško.
A, onda sam, razmišljajući gde je suština toga "mi smo za, ali..." video o čemu se ovde ustvari radi. Nismo svi za Evropu. U to više niko ne može da me ubedi. Zašto?
Evropska unija podstiče evropske narode da napuste uske i zatvorene nacionalizme. To je dobro. Protiv toga nije niko i za to smo, naravno, svi. Uzimam pravo da govorim čak i u tuđe ime. Ali, ulaskom u Evropu tj. pridruživanjem Evropskoj uniji mi se odričemo dela državnog suvereniteta, ili, tačnije rečeno, slabimo državni suverenitet, smatrajući da Evropa kod odlučivanja ne uzima u obzir različite nacionalne potrebe i interese. To nije tačno.
Ta teorija je odavno napuštena uvođenjem načela supsidijarnosti, kao jednog od ključnih načela evropske legislative, a ono znači da sve ono što može da se uradi na nekom nižem nivou vlasti ne treba prenositi višim nivoima vlasti. To nije decentralizacija. To je samo jedno potpuno dispergovanje centara odlučivanja. To znači da sve ono što bilo koja članica Evropske unije ima i može da reguliše, čak i u regionalnom smislu, da se time Evropa baviti neće.
Ali, postoji jedna druga stvar i tu je u suštini odgovor na sve one naše polemike i različitost u mišljenjima. Istorijski ujedinjeni nacionalni identiteti slabe. Dakle, ulaskom u Evropsku uniju slabi nacionalni identitet. Posledica toga je da ponegde i ponekad to može da dovede do neprijateljstava i nacionalističkog odgovora.
E, tu je problem. Jer, u Evropi nacija igra ulogu onoliko koliko i Evropa igra ulogu jedne države. Tu se kriju i rešenja naših ogromnih problema, jer ulaskom u Evropu i postavljanjem tog nadnacionalnog mi ćemo jednostavno biti u prilici da stvarno, ozbiljno i na istom nivou učestvujemo u rešavanjima naših problema. Sve ostalo predstavlja politiku lažnih dilema, koja prazni život. Hvala.
Poštovano predsedništvo, moje dame narodne poslanice i gospodo narodni poslanici, postao sam član političke stranke G17 plus i ušao u ovu skupštinu sa puno nade da će naše geslo - struka je politika, ipak nekako da dopre do malih sivih ćelija, da tim pravcem krenemo i da počnemo da radimo veoma, veoma ozbiljne stvari.
Strogo se pridržavajući, i uz puno poštovanje definicije politike, koja je danas opšteprihvaćena u svetu, a to je da je politika proces u kome se različiti pogledu i suprotstavljeni interesi međusobno usaglašavaju, sa puno vere mislio sam da i drugi narodni poslanici znaju za ovu definiciju.
Zapanjen sam diskusijama u poslednja tri dana, jer sam shvatio da je na snazi još uvek definicija politike s kraja 18. veka, da je politika sistematsko organizovanje mržnje. Možda je mržnja prejaka reč, ali ovde slušamo sve vreme politiku podela. Mislim da je danas vrhunac takvih podela, a da ne govorimo o patriotama i izdajnicima, to je već nešto što je uobičajeno, gledanje na sve moguće stvari crno ili belo, a to je, takođe, izuzetno pogrešno. Međutim, danas je jedan od diskutanata i govornika čak i svet podelio na pošten i nepošten svet. To je ipak preterano.
Pitam se samo, zašto praznite život, ko je kome ovde dao ekskluzivnost na eksploataciju bombardovanja?
Zar nismo svi prošli kroz tu golgotu? Kroz golgotu koja je direktna posledica potpuno ekskluzivne, naravno, ali arogantne, inadžijske i autistične politike, vođene u devetoj deceniji 20. veka. To je taj problem.
Kao advokat, što se tiče pravnog dela i mog mišljenja o samoj rezoluciji, ne bih vas puno time opterećivao, jer je kolega Mamula izvanredno činjenično ispričao čitavu suštinu ovog pravnog problema, a juče, ko je pažljivo slušao, mogao je čuti i kolegu Krstina, koji je, takođe, na drugi način to video.
Dakle, procesna radnja povlačenja tužbe je najjednostavnija procesna radnja i to nije nikakav problem. Veliko je pitanje, kada se bilo ko odlučuje na tu procesnu radnju. Lično smatram da nije ni u kom slučaju danas vreme čak ni razgovarati o povlačenju ili nepovlačenju tužbe. Pri tom, sa indignacijom odbacujem svaku mogućnost da povlačenje tužbe može da bude uslovno ili bezuslovno. Tužba se povlači ili ne povlači.
Nije vreme za povlačenje tužbe. To je činjenica. Žao mi je što rezolucija, pre nego što je uvršćena u dnevni red, nije bila predmet razmatranja Zakonodavnog odbora, iz jednog prostog razloga, ona je pravno nemoguća. Direktno je protivustavna.
Rezolucijom se, u ovakvom tekstu kako je predložena, ova materija ne može regulisati, jer ima za cilj pojedinačan pravni akt - dakle, postizanje pojedinačnog cilja. To se ne reguliše rezolucijama, to se reguliše drugim pravnim aktima.
Na kraju, podsetiću vas još jedanput, politika je proces u kome se različiti pogledi i suprotstavljeni interesi međusobno usaglašavaju; crna i bela boja nisu jedine boje. Hajde da počnemo da se usaglašavamo, hajde da te suprotstavljene interese i različite poglede, pred javnošću građana Srbije, pokušamo da približimo, da se dogovorimo oko najznačajnijih koraka koji nam slede u ovim teškim trenucima, a teški su i biće još dugo teški, posle deset godina ekskluzivne politike. Da bi se posledice otklonile, trebaće mnogo više snage i volje. Hvala.
Moje dame narodne poslanice, gospodo narodni poslanici, evo jedna lepa vest: sedam plus jedan i po dinar, putevi su slobodni, toliko vredi pšenica danas, a višnje su sledeće na dnevnom redu. Dakle, Vlada je postigla dogovor i to je kraj te priče.
Što se tiče ovog malog zakona od 15 članova i velikih reči koje smo danas čuli, moram da primetim da je samo u pitanju jedna mala agencija, da ona nikakav balast neće biti ni ovom narodu, ni bilo kojoj vladi, niti će to koštati toliko da će biti nemoguće ispuniti, ili da ćemo na nekoj drugoj strani osiromašiti. U pitanju je svođenje čistih računa u kompleksu zakona koji regulišu stečajni postupak, pa, po logici stvari, i poboljšavaju samo upravljanje tim postupkom kroz prave, stručne ljude koji se zovu stečajni upravnici. Tačno će se znati šta ko plaća, ko za šta odgovara i ko šta radi. Znaće se i ko pije i ko plaća.
Sigurno je da će dobar i kvalitetan rad stečajnih upravnika, koje i kratki rokovi zakona o stečajnom postupku teraju na to, doprineti da će oni ne samo sami sebe isplaćivati, već znatno doprineti očuvanju i uvećanju vrednosti imovine stečajnih dužnika. To je jedna šansa koja do danas nije postojala.
Trideset godina sam u advokaturi i prevršilo je svaku meru druženje sa penzionisanim računovođama, saldo kontistima, ljudima koji u osamdesetim godinama vode stečajne postupke. Tu nema ni kvaliteta ni uspeha (naravno, ima i drugih primera), upravo zbog toga što takvi nisu bili licencirani; a spomenut je gospodin Janjušević.
Ono što bih video kao sledeći korak i što je veoma važno, a nije baš toliko vezano za samu agenciju za licenciranje stečajnih upravnika, jeste nedostatak jednog oditorskog organa u čitavom pravnom sistemu. Pretpostavljam da Vlada to ima u vidu i da će izaći i sa takvim jednim predlogom.
Tu se ne bi radilo samo o kontroli, naravno, stečajnih upravnika koji su u nekoj skali važnosti možda u donjem delu. Radilo bi se i o kontroli privatizacije, kada već idemo dole da se penjemo gore, radilo bi se o kontroli javnih prihoda, javnih rashoda, o kontroli budžeta. Dakle, oditorski sud ili već neki drugi organ ili druga organizacija, kakve postoje u svim zemljama na svetu, koja ima izuzetno važnu i značajnu funkciju, trebalo bi da polako i u našim glavama, pre svega, pa potom i u papirima ugleda svetlost dana i u našem pravnom sistemu.
Drugo što sam čuo da će biti dok sam govorio o zakonu o stečajnom postupku, a nije loše ponoviti, to je baza podataka. Imenik, O.K.; on će da zabeleži, kao jedna službena knjiga, podatke o stečajnim upravnicima i izvod iz takve knjige garantuje da čovek ima licencu. Međutim, baza podataka koja bi bila dostupna svim ljudima koji rade ili imaju bilo kakve veze sa stečajnim postupkom bi bila izuzetno značajna. Time bi se i javnost, transparentnost rada stečajnih upravnika, pa i postupaka, sudskih, stečajnih, približila svakom ko je zainteresovan i definitivno otklonila neka mističnost koja za sada ovde ipak postoji.
Kolege narodni poslanici koji su članovi Odbora za privatizaciju dobili su pre jedno tri nedelje ili mesec dana spisak (mislim da je Trgovinski sud u Beogradu) stečajnih veća i stečajnih upravnika, dakle, koji je sudija kojeg upravnika predložio. Mislim da bi poslaničke grupe mogle to da pregledaju malo pažljivije. Raznoraznih tu ima koincidencija, slučajnosti; ne bih dalje ništa da insinuiram, ali, verujte, te tabele su vrlo interesantne.
Ovaj zakon valja usvojiti bez daljih i velikih priča. Razumem teškoće u kojima se nalaze moje kolege koji su protiv ovog zakona, ali stara kineska poslovica kaže – teško je uhvatiti u tunelu crnu mačku, a pogotovo kada je nema. Hvala.
Drage dame narodne poslanice, gospodo narodni poslanici, pred nama je jedan od veoma važnih sistemskih procesnih zakona pa ću, pre nego što počnem da ga hvalim, da apelujem na gospodina ministra, koji je tu, da nam što pre dostavi i druga dva nedostajuća da upotpunimo sliku. Radi se o zakonu o izvršnom postupku i zakonu o parničnom postupku. Tek tada ćemo imati potpuno jasnu sliku koliko je ovaj zakon o stečajnom postupku dobar.
Nije lako puno hvaliti nešto što je dobro, mnogo je lakše kuditi čak i ono što je dobro, pa ću isto tako da kažem da lično, kao advokat sa 30 i više godina staža upravo u ovoj materiji, imam određene primedbe na taj zakon, a prva među njima je da mi se čini da je zakon blag.
Inače sam pristalica pravila "dura lex, sed lex" - "oštar zakon, ali zakon" i mislim da u kaznenim odredbama možda nije obuhvaćeno sve ono što bi trebalo da bude, ali s obzirom da su rokovi predviđeni ovim zakonom izuzetno kratki i siguran sam da će izazvati određene probleme u praksi poštovanje ovakvih rokova, možda je i ovo dobro rešenje, da kroz određeno vreme vidimo mogu li sudovi da isprate ovakvu dinamiku i ovakvu brzinu sprovođenja stečajnih postupaka, pa tek onda da odredimo ozbiljnije sankcije ili da eventualno dobijemo novi predlog sa eventualno modifikovanim rokovima. Ni ja nisam siguran da sudovi mogu da ispoštuju ovu brzinu kako je to ovim zakonom, što se rokova tiče, postavljeno.
Druga stvar koja meni lično smeta je određen prioritet države u naplati potraživanja. Naime, tačno je da je država u principu i najveći poverilac, ali takav najveći poverilac koji ima bezbroj drugih mogućnosti da ne dospe u poziciju da bude najveći poverilac. Međutim, kroz isplatne redove, iako je pravo države relativno ograničeno, ono ipak postoji, pa su oni pravi poverioci, koji su možda svojom neobazrivošću došli u tu poziciju, stavljeni iza države. To mi malo smeta. Sve ostalo je odlično, sve ostalo je vrlo efikasno, sve ostalo je vrlo lako i vrlo jasno. Mi pred sobom imamo jedan lep i kvalitetan zakon.
Posebno sam oduševljen zakonom o licenciranju stečajnih upravnika, iako ova tačka nije sada na dnevnom redu. Mislim da je ovo krajnje vreme da se jedan takav zakon donese i pretpostavljam da će osim imenika kao službenog upisnika licenciranih stečajnih upravnika vrlo brzo svetlost dana ugledati i jedna javna baza podataka koja će nam omogućiti da u svakom momentu utvrdimo i vidimo ko su ti ljudi koji će činiti jedno telo i iz kojih će se birati i imenovati stečajni upravnici.
Ako stvari zovemo njihovim imenom i ako koristimo prave termine, onda ne mogu da kažem da mi ne smeta pokušaj da kroz zakon o stečajnom postupku kolege iz najveće opozicione stranke provlače jednu socijalnu notu. Mislim da to jedno sa drugim nikako ne može da ima veze, da je, naprotiv, stečaj kraj svake socijalne priče. Drugo je pitanje odgovornosti i drugih posledica koje po radnike otvaranje, vođenje i zaključivanje jednog stečajnog postupka ima.
Prema tome, ne vidim kako logički te dve stvari uopšte povezati, stečaj i eventualni njegov uticaj na socijalnu politiku i obrnuto. Firma radi ili ne radi, može da radi ili ne može da radi, i tu već jednom moramo da budemo potpuno jasni. Kada je nečemu kraj treba ga stvarno zatvoriti. Ovako imamo bezbroj bunara po Srbiji koji su presušeni. Mi ih nešto održavamo, farbamo, molujemo, ali vode u njima nema.
Treba ih konačno jednom sve lepo zatravniti, zapušiti, otvoriti spomen-česme tamo gde za to ima uslova i urediti čitavo to polje kako treba.
G17 plus će svakako glasati za ovaj zakon, jer ove primedbe koje lično imam nisu ozbiljne u tolikoj meri da bi mogle da izazovu bilo kakav suprotan zaključak.
Gospodine predsedniče, moje dame narodne poslanice, gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, čisto radi informacije - imamo pred sobom predloge dva zakona koji, čak i kada bi se pretvorili u medikamente, mogli bi da se daju građanima Srbije, ali im ne bi poboljšali zdravstveno stanje.
Ne vidim kako se odjedanput diskusija o predlozima zakona o registraciji privrednih subjekata i agenciji za privredne registre pretvori u, bože moj, gladne građane Srbije i potpuno nezaštićene i prepuštene same sebi.
Da je ta poslanička grupa ili grupacija pročitala tekstove ovih zakona, onda bih shvatila da je promašila temu. Radi se o dva izuzetno značajna i bitna zakona. Prvi reguliše materiju registracije privrednih subjekata i, bez ulaženja u detalje, rekao bih vam da ovo, kako je do danas ili do sada ova materija regulisana, ništa nije valjalo.
Trideset godina sam u advokaturi i bavim se, između ostalog, dobrim delom i statusnim pitanjima privrednih subjekata. Pri tom mislim i na privatne preduzetnike i na preduzeća. Odgovorno tvrdim da će privatni preduzetnici oduševljeno prihvatiti oba ova predloga zakona, jer ko je ikada stajao u redu ispred sekretarijata za privredu opština i čekao da dođe na red da bi uspeo da preda dokumenta, iz nekog petog ili sedmog puta, u zavisnosti od opštine, taj vrlo dobro zna kakav je ovo boljitak.
Isto tako, nećemo više biti u situaciji da zbog zapete na pogrešnom mestu ili greške u kucanju, vraćamo registraciju privrednih subjekata na početak. Štaviše, pojednostavljenjem procedure i suštinskom odgovornošću registra, koji je sada pred nama, dobićemo daleko pouzdaniji privredni milje, makar kao početak za rad subjekata koji će se registrovati.
Hoću da skrenem pažnju na izuzetno važnu stvar, a to je u okviru delokruga agencije, poslova koje će agencija da radi, gde se nalaze ne samo registri privrednih subjekata. Da kažemo da je to sada možda manje važno, mi te registre već imamo, takvi - kakvi su, rekao sam, loši, svakako ćemo ih imati mnogo bolje.
Međutim, mi imamo ovde i nešto što do sada uopšte nismo imali, a što će točak privrednih aktivnosti pokrenuti i početi da vrti onog momenta kada ovi zakoni budu stupili na snagu.
To su: registri založnog prava na pokretnim stvarima i pravima, registar finansijskog lizinga. Pretpostavljam da će tu biti i drugih registara za koje je život nametnuo potrebu.
Mislim da smo jedina zemlja u okruženju koja registre nema, pa je i Zakon o finansijskom lizingu, praktično, ostao da visi negde na grani i nedovoljno se pravi razlika između finansijskog lizinga i bankarskog kredita, upravo zbog toga što se oprema ne može kupiti na finansijski lizing, jer nema registra koji će tu opremu registrovati, da bi omogućio korisniku da taj lizing dobije i da može da ga vrati.
Mislim da ovo niste imali u vidu kada ste ovako osuli drvlje i kamenje na ove propise. Takođe, mislim da onaj ko tvrdi da je način i postupak registracije rasut u, kako kažete, četiri zakona i kako se danas vodi, dobar i da ga uopšte ne treba menjati, mislim da taj ne zna o čemu priča, nego je samo dobio zadatak da iznese takvu jednu negativnu ocenu.
Dakle, koncentracijom postupka registracije privrednih i drugih subjekata, pojednostavljenjem procedure i apsolutno efikasnijim rešenjem vrlo važne stvari, to je status privrednog subjekta, ovi privredni efekti mogu da proizvedu mnogo bolje posledice nego što je to bilo na dosadašnji način.
Zdušno podržavam, i mislim da time delim mišljenje grupacije G17 plus, ove predloge zakona i svakako ćemo biti jednoglasni kada budemo glasali o njima. Hvala.
Moje dame narodne poslanice, kolege narodni poslanici, ne znam šta je prouzrokovalo ovu atmosferu u Narodnoj skupštini, ali verujte da mi se uopšte ne sviđa. Imamo s jedne strane atmosferu starogrčke skupštine, davno napuštenog sistema aplaudiranja govornicima, pa sa strane sede ljudi koji osluškuju i kažu - ko je dobio jači aplauz, taj je više u pravu. Aplaudirati mislim da nema potrebe.
Sa druge strane, prisustvovali smo jedan sat ovde prilično amaterskom duelu jednog debatnog kluba brucoša bilo kojeg pravnog fakulteta. Ovo je parlament i ovde se ozbiljne stvari događaju. Ko god izađe ovde snosi odgovornost za ono što je rekao, moralnu naravno.
Mi pred sobom imamo jedan zakon i dva predloga izmena i dopuna, i po meni, vrlo važnih zakona koje je podnela Vlada Republike Srbije. Pročitali smo ih dobro i ne vidimo nijedan razlog da ovi zakoni ne budu usvojeni, ali pri tom duboko uvažavamo teškoću u kojoj se nalaze poslanici Srpske radikalne stranke, jer smatraju da kao opozicija unapred moraju da budu protiv. Ne, zato mi se ta atmosfera ne sviđa. Slažem se, treba reći šta je po mišljenju grupe ili lično, šta nije u redu u zakonu, podneti amandman i onda o tome da raspravljamo. Generalno, nemajući valjane argumente, odlutati u pitanje raznoraznih nacionalnih štedionica itd. mislim da nije način.
Samo još nekoliko rečenica, jer moram da vas podsetim, a vrlo neredovno govorim unazad; moja priroda je danas, pa unapred. Samo tako mislim da možemo da postignemo neki boljitak i da brže dođemo do te tzv. bolje budućnosti.
Niko nije verovao 2000. godine da će stara devizna štednja biti vraćena. Niko nije verovao da neće biti inflacije. Niko nije verovao ili bar stručnjaci i ogroman deo javnosti je sumnjao u pozitivan rezultat prenosa platnog prometa iz Službe društvenog knjigovodstva ili ZOP-a u banke. Danas se o tome više ne govori i to je jedna apsolutno normalna stvar. Da ne govorim o kursu marke, odnosno kasnije evra, i pretvaranja, i čitavog tog posla.
Prema tome, ne postoji nijedan razlog da se sumnja u iskrenost i efikasnost zakona o regulisanju obaveza Republike Srbije po osnovu zajma za privredni razvoj. I, ovo je prvi put da se o ovome i govori, ali verujte da je i poslednji put, jer ako zakon bude usvojen, sve obaveze koje stoje, po ovom zakonu, na strani države biće ispunjene, upravo onako kako to tu piše.
Kritikovati zakon o garancijskom fondu zbog toga što se banka bira javnim tenderom, ne mislim da je mudro. A kako drukčije?
Kritikovati zbog toga što će i seljaci moći da učestvuju u dobijanju kredita, takođe ne mislim da je mudro.
I, konačno, poslednji zakon o izmenama i dopunama Zakona o platnom prometu, kojim se zaokružuje jedna celina platnog prometa i u potpunosti usaglašava ova oblast sa evropskim propisima, takođe ne mislim da je mudro.
Videćemo kako će to profunkcionisati u praksi, jer treba i da naučimo da primenjujemo taj zakon, ali van svake sumnje je da smo ovim napravili ipak jedan veliki korak napred.
Na kraju, iako sam u opasnosti da budem upozoren od predsedavajućeg, iskreno ću vam reći ko će biti predsednik Republike Srbije. Onaj koga građani Srbije budu izabrali. Hvala.