Ovde postoje dva problema i ima jedna narodna izreka - terali ste lisicu, isterali vuka. Ovde se pokazuju dve stvari.
Prvo da je vrlo tendenciozno ovaj ceo problem smešten, obratite pažnju u koji kontekst.
Ovo je zakon o lečenju neplodnosti, a mi raspravljamo o nečemu sasvim drugom, o pravu žene na veštačku oplodnju. Znači, sasvim svesno zakonodavac je pokušao da izigra pravu temu.
Pod dva, ako baš sad hoćete pažljivo da počnem da čitam član 26, ovde ima formulacija koje su direktno opasne. Pravo na lečenje neplodnosti postupcima BMPO imaju punoletna i poslovno sposobna žena i muškarac koji vode zajednički život u skladu sa zakonom kojim se uređuju porodični odnosi, supružnici, odnosno vanbračni partneri i koji su, s obzirom na godine života i opšte zdravstveno stanje, sposobni da vrše roditeljsku dužnost i koji su u takvom psihosocijalnom stanju.
Pošto je to ipak malo bliže mojoj struci, psihički uslovi mogu biti, šta su ovi socijalni? To znači da treba da imaju dobar socijalni status da bi vi njima lečili neplodnost. To je jedna besmislica opasna. Znači, nikakav socijalni status ne određuje da li nekom može da se leči neplodnost, može da bude i nezaposlen i da ima nizak socijalni status.
Vi uvodite sad jednu diskriminaciju potpuno nejasnu. Socijalni status u praksi znači i ekonomski status, iako bi bio vrlo maliciozan što nisam, rekao bih da ovde uvodite sada da siromašni ljudi ovo ne mogu.
Ovde imate član 27. U ovom zakonu se govori neprekidno o tome da su potrebni uslovi da neko može bude lečen od neplodnosti, odnosno da dođe do oplodnje na ovakav način. Jedini uslov može biti medicinski, podrazumevajući i psihičko stanje.
Sve ostalo što opterećuje ovaj zakon proizvodi ovu diskusiju, nikakav ekonomski, nikakav drugi. Vi te uslove ne možete postaviti za ljude u braku.
Ako ljudi žele decu, imate predsednicu Skupštine koja je neuropsihijatar, nije jedini u sali, kada dvoje ljudi koji se leče u bonici za mentalne bolesti žele da ostanu u drugom stanju, njima se sugeriše da nemaju decu, je l' tako? Ne možete im zabraniti. Koji to zakon, koji državni organ može? Kaže se - postoje šanse povećane da vaše dete ima neku bolest i onda je sugestija psihijatra da nemaju decu.
Vi ovde želite da kontrolišete proces na koji država nema pravo. Ovo je primer etatizma, koji je prodro na mala vrata. Da ne govorim o aroganciji.
Sada se obraćam koleginici Plavšić. Rekao sam da ću glasati da bi ova oblast bila uređena. Ovo je pionirski zakon, ali znate šta, zamislio sam se da li da glasam, pošto je Ministarstvo odbilo amandmane na ovu temu. Da je ministar prihvatio samo dva amandmana koje, gle čuda, vaša poslanička grupa predlaže, i to u dogovoru s njim, to se još nije desilo. To pokazuje jednu želju da se ne ignoriše parlament, izvinite, mi predstavljamo javnost i građane Srbije. Izgleda da nekog uopšte ne interesuje šta imamo da kažemo o svemu ovome.
Ovo je sve nepotrebno. Dovoljno je bilo reći da su medicinski razlozi, uslovi, kako hoćete, oni koji određuju da li toj ženi, odnosno bračnim partnerima, odnosno vanbračnim partnerima ili samoj ženi da se da ta pogodnost, sve ovo ostalo opterećuje ovaj zakon i proizvodi ovu diskusiju. Zašto tražite sve te uslove kada oni ne postoje kod drugih bračnih partnera koji na normalan način dobijaju decu.
Potpuno mi je nejasno koji su motivi da se ovoliko ovde raspreda jedna priča o tome ko može. Pogledajte situaciju u Hrvatskoj. Tamo će Ustavni sud odlučivati o tome, jer su oni nešto pametnije etatistički rekli, da vanbračni odnos važi samo ako traje tri godine, jer su oni rekli kakav je to uslov.
Vi ovde nemate čak ni to. Ko proverava da li žive vanbračno. Kada dođu muškarac i žena i kaže žena da bi da se veštački oplodi, vi kažete odlično, vi ste partneri. Otkud znate da su partneri? Da li su doneli potvrdu, dva svedoka, kao nekada za abortus? Ne znam da li znate, treba da bude i svedok tamo, da podržava to ako je devojka maloletna?
Drugim rečima, ovo je besmisleno. Ovo pokazuje, u načelnoj raspravi, znam šta sam rekao, rekao sam da nije bilo hrabrosti. Kada kažete za ovaj trenutak, koji je to trenutak? Ovo je 2009. godina, ovo je jedna moderna država, vi ste emancipovane žene, mi smo emancipovani muškarci.
Koji to trenutak treba da čekam da se ženi da ono pravo koje ima prirodno, tj. da može da rodi, a ovaj put joj neko pomaže da rodi. Ona može da rodi kroz celu istoriju i tako što nije imala stalnog bračnog partnera.
Kako se to pravo može oduzeti ženi? To su se nekada žene koje rode vanbračno decu prikivale na stub srama i tu decu zvala kopilad. To je završeno. Taj istorijski period je završen.
Meni je malo apsurdno da branim prava žena, a da je ovde ovoliko poslanica koje sede, ne ustaju i ne brane to pravo. Izvinite, ovo nije u redu čime je opterećen ovaj zakon, izvinite, sem Vesna Pešić i neki drugi.

Gospođo predsednice, ovo je sasvim sitna primedba, ali pošto je počela ovakva rasprava, pa ne postoje psihološki problemi nego psihički problemi. Preklinjem vas, psihološki pripadaju nauci. Ako neko ima psihološke probleme, muči ga psihologija kao nauka. Znači, u obrazloženju je nešto nepismeno napisano. Preklinjem vas, postoje psihički problemi, a psihološke imaju moji studenti, znači muči ih nauka. Samo kažem da je to u obrazloženju, ništa vama, naprotiv.

Gospođo predsednice, gospodine ministre, poštovani narodni poslanici, rekli smo da ćemo podržati ovaj zakon zato što praktično sankcioniše već postojeće stanje, a to je da više nema monopola Zavoda za izdavanje udžbenika. Promenio se društveni, ekonomski sistem u ovoj zemlji i ima dosta privatnih izdavača.
Ovaj zakon u stvari reguliše jednu veoma važnu oblast koja ne izgleda tako laicima sa strane važna, ali je u suštini od ogromne važnosti, jer su to udžbenici iz kojih uče naša deca i uče svi u ovoj zemlji. Nimalo nije svejedno iz kakvih udžbenika uče, ko ih piše, pod kojim uslovima se ti udžbenici odobravaju i ovaj zakon prvi put reguliše jednu oblast koja je, ruku na srce, poslednjih osam ili devet godina haotična, ko sme da izdaje, ko se sve bavi izdavanjem udžbenika, jer izdavanje udžbenika je vrlo profitabilan posao.
Svake godine se štampa toliko i toliko. Izdavaštvo je jedan od najboljih poslova, ako možete da zadovoljite uslove. Taj zakon je bio preko potreban i veoma je dobro da je ovaj zakon urađen. Urađen je na način da je, uz ove izmene koje su usvojene, vrlo teško imati neku suštinsku primedbu.
Pošto ono što sledi iz ovoga jeste da Ministarstvo napravi mnogo još težu stvar, a to je kriterijume kvaliteta udžbenika. Šta je kvalitet, jer je to sledeći korak koji je vrlo težak, i formalni i suštinski uslovi da bi udžbenik mogao da se smatra dobrim, jer od toga zavisi u ogromnoj meri kvalitet nastave. Nadam se da će Ministarstvo u nekom razumnom vremenu, znam da postoji jedna grupa koja to radi, znam da je čovek koji bi trebalo da vodi taj posao, jedan od mojih starijih kolega sa odeljenja za psihologiju je više nego kompetentan za tu temu. Od velike važnosti za ovu zemlju je kvalitet udžbenika.
Bilo je poslanika koji su ukazivali na neke gluposti u udžbenicima, počevši od toga da možete imati gluposti i netačnosti, do toga da nisu pedagoški i korektno sastavljeni, do toga da ne uvažavaju razvojne intelektualne faze deteta, da traže od deteta da nauči nešto što ne može da nauči, s obzirom na nivo svog intelektualnog postignuća.
Mislim da je to od ogromne važnosti. Znam da u Ministarstvu to znaju, ovo više govorim zbog javnosti i povoda, odnosno skupštinske rasprave, ali sledeći važan korak za ovu zemlju je da dobije jedanput i formalizovane kriterijume, odnosno da se precizno utvrdi šta udžbenik može, a šta ne može da ima.
Često govorimo o ideološkoj konfuziji, s tim završavam, u udžbenicima kod nas. To se posebno odnosi na udžbenike istorijske nauke, ali i u drugim udžbenicima ima jako mnogo stvari. Navešću samo primer, usvojili smo Zakon protiv diskriminacije.
Da li znate da analize našeg Instituta za psihologiju pokazuje da u nekim udžbenicima se veoma snažno podržava diskriminacija žene, pa onda imate da su žene uvek u zanimanjima domaćica, a muškarac je lekar, inženjer, direktor. To su stvari o kojima se treba ozbiljno voditi računa, kakvu sliku polova, odnosno razlika dajemo u udžbenicima. To su stvari moderne, neophodne ovom društvu o kojima jako moramo da vodimo računa. Uzgred budi rečeno, tamo se uvek baka prikazuje kao starica u crnini, a kao što znate danas baka više ne izgleda tako.
Neke stvari se moraju promeniti, zato bih uputio još jednu molbu Ministarstvu da što pre uradi te kriterijume, jer su oni direktan nastavak ovog zakona koji je osnova svega.

Hteo sam da iskoristim, poštovana gospođo predsednice, poštovani gospodine ministre, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, vreme koje je dato poslaničkoj grupi da kažem nešto o zakonu u celini, odnosno oba zakona, premda je sada rasprava pre svega o ovom zakonu o osnovama sistema obrazovanja.
Pažljivo smo pogledali oba zakona. Ovaj zakon je tzv. temeljni zakon i on u celini, naročito sada sa određenom dobrom voljom da se izvrše izmene, da se usvoje neki predlozi, predstavlja u nekom zakonskom smislu dobru osnovu za budući sistem obrazovanja i vaspitanja, za sistemska rešenja, s tim što će se to menjati, jer ništa se ne menja tako dinamično u svakom društvu kao sistem obrazovanja.
Ono što nam je malo nedostajalo je na nekim mestima jezik kojim je napisan. Bili smo rađe da to bude neki življi jezik, ali dobro. Nažalost, kada se kod nas pišu zakoni gleda se da to bude pravno bolje formulisano. Ono što je naš apel, kao poslaničke grupe i moj lično, jeste da mora da se učini ogroman napor, i to nije stvar samo ministra i Ministarstva, koji je u izradi ovog zakona pokazao dobru volju i relativno brzo uradio ove zakone, koji dugo čekaju, nego da se obrazovanje u celini u Srbiji stavi na drugo mesto nego što ono danas ima.
Ne mogu da shvatim da se obrazovanju u Srbiji posvećuje ovako mala pažnja. Već sam naveo, kada sam govorio na početku rasprave, da su najuspešnije zemlje, koje su nekada bile ekonomski i privredno zaostale, u stvari zemlje koje su uložile mnogo, sistematski u obrazovanje i to je prioritet u gotovo svim razvijenim zemljama sveta.
Utakmica na svetskom tržištu, ekonomska i privredna se dobijaju sistemom obrazovanja. Imate bolje stručnjake, sposobnije ljude, ljude koji prate brže naučni razvoj, tehnološki razvoj.
Kod nas je to zaista sa ovom Vladom, ne znam zašto, stavljeno u zapećak, to je vrlo neobično, ali to jeste tako.
Navešću jedan banalan primer, kod nas kada se formira Vlada niko se ne bori za mesto ministra prosvete. Ispada je to mesto, nikakva lična apsolutno uvreda, neko mesto koje nije baš tako interesantno. To je neverovatno.
Hoću da podvučem da bi trebalo Ministarstvo da pokrene inicijativu, mislim da bi to i parlament mogao da podrži, da se napravi neka deklaracija, neki opšti zahtev da se ciljevi neki, ovde se govori o opštim ciljevima, mi ih prihvatamo, da se postave neki ciljevi koji proističu iz onoga što je ovaj zakon i obrazloženje zakona, kao i uvodno izlaganje ministra Obradovića.
Navešću jedan primer, Srbija ima užasan problem obuhvata romske populacije da ide u osnovne škole. Mi uopšte imamo problem da ogroman broj mladih ljudi, oko 20% ljudi iznad 15 godina u Srbiji nema završenu osnovnu školu. To je protivno zakonu.
Cilj mora da bude da se poveća broj dece, i to vrlo egzaktno, sledećih pet godina koliko više svake godine dece će ići u osnovnu školu. Šta je potrebno da se to realizuje? Koja sredstva su potrebna? Kako to postići? Mislim da je to neophodno za naše društvo.
Neverovatno je da neko teži da ulazi u evropske integracije a ima 20% iznad 15 godina koji nemaju osnovnu školu. Ljudi božji, oni ne mogu učestvovati ni u kakvoj modernoj proizvodnji. Praktično imamo nesrećne ljude koji će raditi fizički uglavnom, sem ako nemaju sreću da na neki način budu autodidakti da nešto sami nauče, pa da im neko pokloni poverenje da rade neki odgovorniji i kvalifikovaniji posao.
Moramo imati te konkretne zahteve. Uputio bih apel, kada govorim, nije stvar u ovom zakonu. Podržaćemo ovaj zakon. Smatramo da će on zadovoljiti svoju potrebu.
Ceo status obrazovanja u našem društvu se mora promeniti. Kada govorimo o tome, to moraju biti konkretni ciljevi.
Već sam naveo da neko može da postavi cilj da sva deca koja završe osnovnu školu imaju osnove informatičke pismenosti. Imamo danas u Srbiji da neke škole nemaju struje.
Za vreme prošlog ministra prestao je projekat da sve škole u Srbiji dobiju vrata i prozore kako treba, jer su deca od 6, 7 ili 8 godina sedela na promaji i u hladnom, i znam da je Ministarstvo taj projekat nastavilo sada da radi. Sredstva su inače bila obezbeđena.
Moraju biti takvi ciljevi. Na primer, da svaka škola osnovna u Srbiji ima struju, da svaka škola ima računare, da svaka škola ima internet konekciju, vezu. To je napor za koji se moraju odvojiti sredstva.
Navešću primer da sami, kada govorite o ciljevima obrazovanja naše dece u inostranstvu, navodite da u šest zemalja svega u Evropi se to obrazovanje ostvaruje: Nemačka, Francuska, Švajcarska, Grčka, Belgija, zaboravio sam koja je šesta, morate onda da imate cilj da sledeće tri godine to bude u još šest zemalja i u još deset zemalja, jer deca nemaju nikakvo obrazovanje.
Praktično radite, pospešujete integraciju dece u tu sredinu i evo vam priča o patriotizmu kako izgleda konkretno, deca nemaju nastavu na svom jeziku i onda nemaju osnovne pojmove iz nacionalne kulture i ono što se uči, nacionalni jezik, istorija itd.
Molio bih, naš je apel, neće se molbom ništa postići u našem društvu, da se napravi uz ovo, kada se završe ovi zakoni, znam da sledi zakon o predškolskom vaspitanju itd, koji su manje-više gotovi ili gotovi, jedna deklaracija u kojoj se obavezujete, gospodine ministre i ova ekipa u Ministarstvu, mi ćemo vas podržati, šta možete sledećih godinu ili dve dana ili jedan petogodišnji projekat, koji će biti vrlo precizan, u kome će pisati šta stavljate kao svoje prioritete.
Ne treba se osvrtati na to da će razni ljudi imati razne ideje. Morate stati iza nekih prioriteta koji moraju da imaju većinsku podršku. Za mene, kao nekog ko više od 30 godina radi u prosveti, poražavajuće je da pročitam da u mojoj državi Srbiji 20% ljudi do 15 godina nema osnovnu školu. To su nečuveni podaci. To nemate praktično nigde u Evropi. To su zastrašujuće činjenice na nivou obrazovanja formalnog u našoj zemlji.
Sledeće je PISA. Pokazuje se da u suštini našeg obrazovnog sistema nešto treba da se menja. Vaš zakon to ne može da reguliše. Vaš zakon daje osnove tog sistema, i kao što ponavljam, nemamo ništa protiv, smatram da je zakon korektno urađen i popravljen i dopunjen.
Mi moramo da nešto kažemo i na tu temu. Šta ne valja? Što je tako formalan naš sistem obrazovanja? Zašto naša deca nemaju neka praktična znanja? Da li je potrebno novo obrazovanje nastavnika? Da li mi treba da imamo ovo što će se raditi, standarde udžbeničke.
Svako piše udžbenik. Znate šta, napisati udžbenik je jednostavno u nekom smislu, ali mnogo je teže napisati udžbenik koji zaista podstiče kreativnost đaka, ostavlja mnogo prostora njemu da se dalje usavršava. Znači, to su sve stvari koje nama strašno nedostaju.
Ovo jeste osnov. Ne mogu da kažem, kad se ovo usvoji, ali molim vas, vi ste ipak svi u prosveti tu, vi ste videli koliko poslanika ima ovde u sali. Videli ste koliko je malo interesovanje javnosti.
Gledao sam onog dana medije i danas, to je žalosno. Mediji pišu, sada je leto, nema tema, vrućina, svi pišu o vrućini. Ali, da napišu nešto da se raspravi o ovom zakonu o obrazovanju. Ne, to je tradicija u našem društvu.
Ima jedna priča, a koja treba da vas ovako zasmejava. Nikola Pašić nije u Beogradu, pa se formira jedna srpska vlada, ovo je istinita priča, pa piše pismo, imam dokument, gde kaže, traži obavezno ministarstvo unutrašnjih poslova, znaš da je to u Srbiji najvažnije, piše Pašiću pismo. Najvažnije je ko je ministar policije u Srbiji uvek bilo. Hajde jednom da bude važno i ko vodi prosvetu i kako izgleda ta naša prosveta.
Kategorički tvrdim, mi da imamo više rude nećemo moći, da imamo više žitnice, zemlje za poljoprivrednu proizvodnju nećemo moći, ali možemo da uložimo u obrazovanje, i inače talentovanu i sposobnu decu da bolje obrazujemo da ona povuku ovu nesrećnu zemlju napred.
Kako ćemo ići napred ako nemamo dobar sistem obrazovanja? Al' da bi to imali, moraju prvo deca uopšte da idu u škole. Imamo problem da deca ne idu u školu. Znate, 70% romske dece uopšte ne završi osnovnu školu. Pa znate šta, to je takva diskriminacija koju Evropa još nije videla. Ne mogu da se tešim da je to dosta lošije u Rumuniji, znam konkretno u Mađarskoj, Slovačkoj, meni to nije uteha. Živim u zemlji Srbiji i za nju sam odgovoran.
Molim vas da onda napravite jedan broj ciljeva. Romska populacija, koliko procenata više će završiti osnovnu školu? Šta je problem da deca ne završavaju osnovnu školu? Beda, ekonomska? Vi ste se jako založili da budu besplatni udžbenici u osnovnoj školi. Šta je još potrebno uraditi?
Apsolutno smatram da je to pravi prioritet Ministarstva prosvete. Ne znam da li me kolege podržavaju ili ne, ovde ima i prosvetnih radnika kolega i koleginica poslanika, sasvim je sigurno da bez ulaganja u prosvetu i bez prosvete kao nekog prioriteta dugoročno u ovom društvu nama nema izlaza.
Evo da navedem jedan primer koji je pre mene u jednoj diskusiji upotrebio Zoran Đinđić. Ako gledate bogatstvo zemlje, onda bi Angola trebala da bude najrazvijenija zemlja sveta: ima naftu, zlato, dijamante, ima sve. Švajcarska bi trebala da bude nula, jer nema ništa.
Švajcarska nema nikakav prirodni resurs Švajcarci su nekada u prošlosti bili najpoznatiji kao ratnici najamnici. To je neverovatno. Švajcarci su bili čuveni ratnici u 16. i 15. veku i ostali su kao papska garda, kao neki simbol.
Danas je Švajcarska razvijena zemlja zahvaljujući sposobnosti svojih ljudi, a kada kažem sposobnosti, mislim na sve oblike obrazovanja. To isto treba da se desi i u Srbiji. Bez obrazovanja mi se nećemo izvući.
Zašto je Odbor tako dobro radio? Jeste, Ministarstvo je bilo korektno, ali zato što prosvetni radnici odlično se međusobno razumeju, bez obzira na stranku kojoj pripadaju, degradacija sistema obrazovanja i jedno potcenjivanje obrazovanja u celini. Nije stvar samo u plati.
Još jednom apelujem da Ministarstvo napravi neku deklaraciju, neke ciljeve, da Vlada to usvoji i da se vi založite, da stavite pet, sedam, osam ciljeva, jasnih ciljeva, vremenski ograničenih, i da kažete, to je ono što ćemo uraditi. I kada budete jednog dana silazili sa tog položaja na neki drugi, nije važno, da kažete, ovo sam postigao. Postigao sam ja ili moje ministarstvo je postiglo, ili ova skupština je podržala to, pa je Srbija to u datom trenutku radila.
Mi se nećemo izvući iz teškoća u kojima se nalazimo. Svi pričaju o prodaji javnih preduzeća, svi pričaju o privlačenju investicija i to je sve u redu.
Svi pričaju o otvaranju granica, pa će neki nezaposleni da odu da rade na crno, a niko ne priča o ulaganju u sistem obrazovanja da se svi izvučemo iz ovog.

Problem je što je nekoliko poslanika podnelo slične amandmane, pa je jedan deo ovoga već usvojen, to je da Sociološko društvo Srbije ima svog predstavnika u Nacionalnom prosvetnom savetu. To je neka zabuna, greška što to od početka nije tako.
Kao što znamo sociolozi rade kao nastavnici u školama i apsolutno imaju to pravo. Kolege iz Sociološkog društva i Odeljenja sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu su me zamolili, to je usvojeno.
Ono što smo mi ovde tražili, izmene u članu 13, to je sledeće, da član kome je istekao mandat u Nacionalnom prosvetnom savetu ne može da bude biran ponovo. Podsećam vas da se bira na šest godina. Ako bi bio biran još jedanput bio bi 12 godina.
Ne vidimo da je u Srbiji neophodno da neko sedi 12 godina u Nacionalnom prosvetnom savetu. Mi smo mislili da je šest godina sasvim dovoljno dugo da neko bude član tog saveta. Treba dati šansu drugim ljudima.
S obzirom da je u Srbiji hroničan problem konflikt interesa i onda to rešavaju razna tela, ovde se kaže: „za člana Nacionalnog prosvetnog saveta ne može da bude izabrano lice koje je imenovano, izabrano ili postavljeno na funkciju u državnom organu, organu teritorijalne autonomije, odnosno lokalne samouprave i lice izabrano u organu političke stranke ili organ upravljanja ustanove“.
Mislili smo da ne bi bilo loše da je to dopunjeno i sledećim: „ni lice zaposleno u Ministarstvu prosvete, Zavodu za unapređenje vaspitanja i obrazovanja, Zavodu za vrednovanja kvaliteta obrazovanja i vaspitanja, Zavodu za udžbenike i nastavna sredstva, kao i opštinski prosvetni inspektor“. Mislimo da bi to bilo mnogo jasnije.
Želim da vas podsetim smo u prošlom ministarstvu imali za člana Nacionalnog saveta čoveka koji je bio pomoćnik ministra. Bio je u direktnom konfliktu interesa - jedan član Nacionalnog prosvetnog saveta istovremeno i pomoćnik ministra. O tome je bilo reči za skupštinskom govornicom i onoj staroj zgradi, kada smo govorili o dopuni članova Nacionalnog prosvetnog saveta. To je bio smisao onoga.
Ovde se govori o sastavu Nacionalnog prosvetnog saveta. Vi niste prihvatili za sociologa, a ovo ste prihvatili na nekim drugim mestima.

Gospođo predsednice, gospodine ministre, u svom izlaganju, pošto je predloženo pet zakona, podelio bih jer mislim da imam diferenciran odnos prema njima i rekao bih da se za svaki od njih vezuju različita pitanja.
Što se tiče prvog zakona o javnom zdravlju, on je naravno morao da usledi zbog toga što je u članu 122. stav 2. važećeg Zakona o zdravstvenoj zaštiti i rečeno da će se utvrditi postupak i uslovi sprovođenja javnog zdravlja i urediti posebnim zakonom. To je obećano i to je, ako mogu da kažem, zakonska obaveza.
Međutim, moj problem je u tome što bih voleo da znam šta je koncepcija zakona o javnom zdravlju. Ako je to zakon koji proističe iz dva već donesena zakona, koji su osnovni zakoni, to su decembra 2005. godine Zakon o zdravstvenoj zaštiti i Zakon o zdravstvenom osiguranju, ako je proisteklo iz te obaveze, onda zaista ne mogu drugačije da vidim ovaj zakon nego kao niz opštih mesta koji nemaju neku posebnu obavezujuću vrednost. Navešću neke primere u tom slučaju i zaista ne vidim smisao ovog zakona.
Ako je smisao tog zakona, ono što bih voleo da vi mislite kao ja, da je to u stvari osnovni zakon, jer on u stvari definiše javno zdravlje, onda tu imamo problem da su ova dva prethodna zakona, o zdravstvenoj zaštiti i o zdravstvenom osiguranju, praktično već postavili osnove sistema, tako da imamo problem da donosimo sistemski ili osnovni zakon, pošto su već dva zakona definisala taj sistem.
To je sad šta je, tu je, ali zakon o javnom zdravlju je prepun opštih mesta. Navešću samo nekoliko primera. Nemam neku posebnu primedbu da je to netačno ili nekorektno, to uopšte ne govorim, samo kažem da je vrlo teško pogoditi kako dalje možemo da idemo sa ovakvim definicijama.
Na primer, član 17. koji treba da reguliše jačanje kapaciteta zdravstvenih ustanova koje obavljaju delatnosti u oblasti javnog zdravlja i ostalih učesnika u javnom zdravlju, kaže da se „obezbeđuju sredstva za izgradnju i opremanje zdravstvenih ustanova koje obavljaju delatnosti u oblasti javnog zdravlja, i to u pogledu medicinske i nemedicinske opreme, prevoznih sredstava, opremanje u oblasti integrisanog informacionog sistema, uslovi u pogledu stručnih kadrova, kao i sredstva za druge obaveze utvrđene zakonom“.
Međutim, ipak bih očekivao da zakon nešto preciznije kaže, ko to obezbeđuje sredstva, na koji način, za koje obaveze, za koje programe. Naravno, reći ćete da je ovo jedna opšta odredba, ali je previše opšta da bi imala neki značajniji, obavezujući značaj za one koji su za to odgovorni.
U članu 20. kada se kaže, takođe neodređeno, finansiranje javnog zdravlja, on je inače preuzet bukvalno iz Zakona o zdravstvenoj zaštiti, član 159. tog zakona, i predstavlja vrlo opštu odredbu o načinu sticanja sredstava za rad svih zdravstvenih ustanova, te je kao takva nedovoljna i nepotrebna.
Ovde bi verovatno trebalo reći šta se obezbeđuje iz budžeta Republike Srbije, šta iz pokrajine, šta iz lokalnih budžeta, za koje namene, za koje programe, za koje usluge.
Ako je zakon, napominjem još jednom, tako opšteg karaktera, onda on nema neku praktičnu vrednost i onda se postavlja pitanja šta će nam takav zakon, sem što je on jedna preuzeta obaveza. Voleo bih da možda ovde unesemo nešto što se inače izbegava, da se definiše kako se obezbeđuje zdravstveni budžet, na koji način se formira, u kojim granicama se može kretati i nešto slično.
Da još jednom dopunim, u članu 25, što je inače standardna formulacija u mnogim zakonima, u tom smislu to nije različito, kaže se da će se „podzakonski akti za sprovođenje ovog zakona doneti u roku od 12 meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona“. Izvinjavam se, tu je trebalo reći koji su to podzakonski akti, samo pobrojati one akte jer onda ima smisao takav član, inače reći samo „doneće se akti“ to je krajnje neodređeno, ne znamo koji su akti, na koje se precizno misli i slično.
Na kraju, završavam sa time, nisam želeo, to je već ovde pomenuto, već sama definicija javnog zdravlja je preuzeta u celini iz jedne definicije iz prethodnog Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Kada sam počeo da čitam taj predlog zakona imao sam problem da je to već jednom rečeno i da se ovde to samo u nekim širim formulacijama ponavlja, tako da za mene ostaje problem šta ćemo sa ovim zakonom. Zaista ne vidim neku praktičnu vrednost ovog zakona. S tog stanovišta moram da kažem da naša poslanička grupa neće glasati za ovaj zakon, jer ne vidi njegov smisao.
Što se tiče zakon o transfuziološkoj delatnosti, o transplantaciji organa i transplantaciji ćelija i tkiva, smatramo da je Ministarstvo dobro postupilo što je ove zakone podnelo. Mislimo da je to opravdano. Mislimo da je bila potreba da se to donese. Mislimo da je to jedna oblast koja kod nas nije bila zakonski regulisana. To znaju čak i naši građani, čak se u medijima o tome govorilo.
Sada prvi put imamo zakonski okvir za jednu vrlo važnu delatnost koja se mnogo tiče zdravlja građana Srbije i u tom smislu podržavamo ono što je Ministarstvo predložilo, njegovu inicijativu i podržavamo predložene tekstove zakona.
Moje pitanje gospodinu ministru ili nekome iz Ministarstva ko želi da odgovori, ovde se predlaže ta uprava za biomedicinu i sada se tu postavlja načelno pitanje koje nama nije sasvim jasna. Ta uprava za biomedicinu se drži u organu državne uprave, odnosno Ministarstvu i ima dosta široka ovlašćenja.
Neka evropska tendencija, ako smo to dobro protumačili, da te institucije ipak budu relativno nezavisne, upravo zbog toga što one su još jedna vrsta institucije koja zastupa interese građana, interese javnog zdravlja itd, a ovde ona na neki način svoje mesto nalazi upravo u samom Ministarstvu, u državnoj upravi i praktično na neki način je, možemo o tome raspravljati, pod njegovom kontrolom.
Nama se učinilo upravo zbog važnosti ovih pitanja da bi možda bilo dobro da je drugačije postavljena pozicija te uprave. Ne radi se o toj upravi kako je ona definisana, definisana je dosta široko i sasvim je bilo potrebno tako je definisati, korektna je definicija,nego mesto na kojem se nalazi, koji je njen status u odnosu na Ministarstvo, u odnosu na društvo itd.
Konačno, u ovom opštem delu, ovaj peti zakon koji je predložen o vantelesnoj oplodnji, čini nam se, lično meni je žao da predlagač nije otišao korak dalje i anticipirao sve ono što će se u našem društvu dešavati u najskorije vreme. Mislim da je ministar Milosavljević u uvodnom izlaganju rekao da je ovo stavljeno isključivo u kontekst lečenja neplodnosti, ali se tu otvaraju naravno i neka šira, krupnija pitanja.
Ovde je takođe rečeno da je stanovište struke, pretpostavljam iz nekih javnih debata, da ne treba to pitanje otvarati, ali u međuvremenu je donesen zakon protiv diskriminacije, doneseni su možda i neki drugi podzakonski akti i čini mi se da je ovde trebalo biti mnogo fleksibilniji, da ne potežem argument, koji će verovatno potegnuti moje kolege iz drugih poslaničkih grupa i nizak natalitet u Srbiji, ali ne kao osnovna prava žene, odnosno ljudska prava, ovde se ipak održava jedan paternalistički stav u odnosu na ženu, da neko drugi može da odlučuje o tome da li ona želi da rodi neko dete, ne želi, pod kojim uslovima rađa, mislim da na to društvo nema prava.
Odmah ću reći svoj veoma jasan stav, smatram da je žena suverena u toj vrsti odlučivanja i da ne može niko njoj da određuje takve stvari. To je njena suverenost. Žao mi je što ovaj zakon, protiv koga nismo, nije napravio taj korak dalje i regulisao tu oblast onako kako će ona izgledati. To jeste u ovom trenutku jedna velika tema, u vrlo organizovanim društvima sa vrlo razvijenom medicinom se vodi ta rasprava, potpuno sam svestan toga.
Ali, mi smo izabrali jedan bezbedniji put da kažemo da ovo reguliše, i ispravno je što je predloženo, zakon je u redu, ali reguliše isključivo probleme neplodnosti. Tako je bezazleno ova stvar regulisana, ali ona mora biti definisana na način kako je definisana, a to je da li neko želi putem veštačke oplodnje ili na neki drugi način da rodi dete.
Zašto bi se to stavljalo u kontekst braka i sličnih stvari? Zašto bismo mi ograničavali ženu u tom pogledu, pošto, ako je to tema, možemo i o tome raspravljati, smatram da bi se onda ugrozila i neka možda fundamentalnija prava nego što je ovo.
Još jedanput, ne vidimo potrebu za ovakvim zakonom o javnom zdravlju. Iskreno govoreći, predlažemo da se povuče.
Zaključili smo, posle jedne dosta pažljive analize, da davanje amandmana neće mnogo pomoći. Formalno smo dali neka dva amandmana samo da bi još jednom ilustrovali neke potpuno neodređene članove tog zakona.
Što se tiče zakona o transfuziološkoj delatnosti i posebno transplantacija organa, transplantacija ćelija i tkiva smatramo da je to opravdana to inicijativa, da je formulisan zakon kakav jeste u redu. Jedino nam je žao što je uprava postavljena na način kako je postavljena. Otvaramo pitanje zašto je tako postavljena. Voleli bi da čujemo obrazloženje.
Što se tiče ovoga o vantelesnoj oplodnji, podržaćemo pošto je to prva zakonska regulativa te oblasti. Ne možemo biti protiv toga da se zakonski reguliše, ali nam je na neki način malo žao što se tu nije pokazala, ipak je ovo neka Vlada koja, kako bih rekao, vodi brže i demokratski, barem po svojoj deklarativnoj poziciji, ne dovodim u sumnju, želi da brže vodi našu zemlju, da je menja. Mislim da moramo da otvorimo to pitanje.
Kod nas ima mnogo školovanih ljudi, oni putuju po svetu, čitaju, gledaju u medijima i znaju da se ovo drugačije reguliše. Da bude stvar zanimljiva, glavni protivnici ovoga se u stvari često nalaze u najkonzervativnijim i crkvenim krugovima. Oni su u stvari oni koji ovo ograničavaju, ne unutar samih društava, i unutar, ako mogu da kažem, zdravstvenog sistema zdravstvenih radnika, pa ako hoćete i čitave javnosti. U ovom trenutku, na sreću, to u Srbiji nemamo.
Tek sada kada se ovo bude donelo otvoriće se ova dilema i ne sumnjam da će kod nas mnogo konzervativaca biti protiv toga, ali treba biti na strani onih koji vode društvo napred, a ne onih koji žele da ga okamene, zaustave i onih koji neprekidno određuju ženi može li da rodi, kada može da rodi, pod kojim uslovima može da rodi.
I dalje smatram da je to debata koja definiše konzervativce i liberale ili progresivne ljude u jednom društvu, odnosno da li ste na strani žene, ili ste, kako se to kaže u konzervativnim krugovima, na strani ploda tj. da vi određujete njegovu sudbinu, a ne žena suvereno.
Još jedanput, za prvi zakon imamo skepsu i ne vidimo neku njegovu potrebu sem zakonske obaveze koja je ovde ispunjena, ali puno opštih mesta nije određeno i ne vidimo im svrhu. Što se tiče ova četiri zakona, uz određene popravke, amandmane, posebno petog zakona, bili bismo spremni da to podržimo.

Poštovana gospođo predsednice, poštovani narodni poslanici, tačno je da možda prosvetna javnost pažljivo prati sudbinu ovoga zakona i eventualno raspravu. Ali, isto je tako tačno da u našem društvu ne postoji skoro nikakvo interesovanje za ovaj zakon.
Kao indikator toga pogledao sam jutros medije i apsolutno niko živ ne govori o zakonu koji bi trebalo da bude, i slažem se u tom delu sa koleginicom Đerić, jedan od fundamentalnih, znači osnovnih zakona u jednoj zemlji.
Ovo je zakon, reći ću nešto o oba, koji reguliše osnove sistema obrazovanja i vaspitanja, a sistem obrazovanja i vaspitanja direktno određuju budućnost jedne zemlje.
Time sam nešto rekao o opštoj atmosferi, a rekao bih i nešto više i moja ozbiljna kritika je upućena Vladi u celini i odgovornim funkcionerima ove zemlje koji nikada ne govore o sistemu obrazovanja. O tome sam dugo razmišljao, da li je odgovor u tome, što u Vladi ima previše ekonomista.
Daleko od toga da je ekonomija nevažna, oni nemaju neko posebno lično interesovanje za sistem obrazovanja, ali o njemu nikada ne govore i mi nemamo na primer premijera koji će uraditi kao premijer Engleske, koji mi inače nije uzor politički ni u kom pogledu, Margaret Tačer, pre više od 20 godina. Ona je založila lični autoritet da u Engleskoj svaki osnovac stekne osnovno informatičko obrazovanje, da nauči rad na računaru.
To je njen lični autoritet, ona je stala iza toga. Ona je rekla da je to osnovni njen cilj. Ona je to i postigla. U Engleskoj je danas informatičko obrazovanje potpuno jednako svakom drugom obrazovanju, čak mu i prethodi, koje se stiče u osnovnoj školi. Mi nemamo ljude koji na ovako tvrd, jasan način postave jedan cilj u obrazovanju.
Ova dva zakona koje imamo pred nama su veoma važna, s obzirom da oni polaze od toga i oni sami, moram reći, u jednom korektnom obrazloženju potrebe za donošenjem ovih zakona iznose dve poražavajuće činjenice. Moram ovde da ih pomenem, mada ih je gospodin Obradović naveo, iz popisa poslednjeg kojeg smo imali 2002. godine, rezultati su sledeći: oko 44% građana Srbije iznad 15 godina ili nema osnovno obrazovanje ili ima nepotpuno osnovno obrazovanje. To je poražavajuća činjenica. To je užasavajuća činjenica.
Drugo, ako pogledamo strukturu tih osoba koje nemaju osnovno obrazovanje, onda se takođe navodi korektno u obrazloženju, ako pogledamo romsku populaciju, da gotovo polovina romske dece uopšte ne upiše osnovno obrazovanje, a od onih koji upišu, preko 70% ne završe punu osnovnu školu, što je jedan od najdrastičnijih vidova diskriminacije u ovom društvu.
Samo vas pitam, osoba koja nije pismena, koja nema ni osnovno obrazovanje, kakve šanse ima da se zaposli i uzgred, kada počne da radi, koju vrstu poslova može da radi? To su poražavajući podaci koji traže punu pažnju i naše društvo može da se zavarava do mile volje o tome kada jednoga dana uđemo u Evropu. Sa kojim kvantumom znanja mi ulazimo u te evropske integracije?
Dodao bih ono što se ovde navodi na osnovu "PISA" istraživanja, može da se kaže da ti testovi nisu prilagođeni, bio bih malo skeptičniji prema tom stavu da oni nisu prilagođeni našem sistemu obrazovanja, mi postižemo loše rezultate, naša deca, ministar je došao u očajanju na ideju da pripremi decu za "PISA" test. To nije dobro rešenje, nešto je pokušao tu da uradi.
Ono što je sigurno, to je da "PISA" testovi pokazuju da naša deca ne umeju da primenjuju svoje znanje u novim situacijama. A i ono znanje koje imaju dosta je statično i konzervativno i u izvesnom smislu formalizovano, nije primenjivo na nove situacije.
Kao neko koji radi, nažalost, nešto duže od koleginice Đerić u prosveti, više od 30 godina, mogu da kažem da nije situacija sasvim crna ili da postoje i segmenti obrazovanja koji su u ovoj zemlji dobri, ali ono što nedostaje, to je društvena briga, društveno interesovanje.
Kada pogledam ova dva zakona, sada ću nešto više reći o ovome o temeljnom i osnovnom zakonu o osnovnom sistemu obrazovanja i vaspitanja. On na jedan dosta moderan način definiše sve ciljeve tog procesa i sve opšte principe. Voleo bih da je to stilski više ujednačeno, da nema tih glomaznih rečenica. Očigledno je Nacionalni prosvetni savet i razne grupe su radile. Meni je potpuno jasno da je ovo nastalo kao rezultat rada većeg broja obrazovanih ljudi.
Ali, navešću vam samo primer onoga što je moderno u ovom predlogu zakona. Imate ga u članu 3, ali imate ga i u članu 6. zakona. Vrlo ću pažljivo pročitati, jer sam se tim problemom bavio do izvesne mere kao psiholog.
''Lica sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom, imaju pravo na obrazovanje i vaspitanje koje uvažava njihove obrazovne i vaspitne potrebe u redovnom sistemu obrazovanja i vaspitanja, u redovnom sistemu uz pojedinačnu, odnosno grupnu dodatnu podršku ili u posebnoj predškolskoj grupi ili školi, u skladu sa ovim i posebnim zakonom.''
Uzgred, ovde se govori i o licima koja su izuzetno talentovana. Možda je to trebalo ovde razdvojiti, ali svakako se ovde i o njima govori.
Ne znam da li znate kakve obaveze preuzima ova država? Reći ću samo za ustanovu u kojoj radim, Filozofski fakultet je dobio rampu tako što su roditelji jednog dečaka, studenta, to sami napravili, a onda je fakultet, na sreću, napravio rampu.
Garantujem da više od polovine fakulteta Beogradskog univerziteta nema rampu za osobe sa invaliditetom. Tvrdim vam da najveći broj liftova u Srbiji, 99% nema na onim dugmadima perforaciju za slepe osobe. Slepa osoba ne može sama da uđe u lift, jer ne zna koje dugme da pritisne. To je nedopustivo.
Ovde se preuzima obaveza prema osobi sa invaliditetom, po uobičajenom shvatanju danas u svetu i u Evropi, oko 10% populacije su osobe s nekim oblikom invaliditeta. Znači, u ovoj zemlji ima oko 800.000 osoba koje imaju neki oblik invaliditeta.
Ovo je ogromna obaveza, ovo podržavam u potpunosti. Ali, treba sada iz ovoga nešto da sledi. Da ne govorimo o blago retardiranim osobama, mentalno hendikepiranim osobama, koje vi ne viđate jer se roditelji stide da ih pokažu. Naše društvo nije blagonaklono prema njima, a neka od te dece bi mogla da idu sa drugom decom u razred, pa da onda imaju dopunsku nastavu, da se ova deca koja nisu hendikepirana ili blago retardirana naviknu da su oni njihovi sugrađani, dečaci i devojčice isti kao što su oni.
Naše društvo ovde preuzima jednu veliku obavezu, ali od te obaveze, gospodine ministre, poštovane kolege iz Ministarstva i oni koji ste doneli ovaj zakon, neće biti ništa ako Vlada ne shvati kakvu obavezu je preuzela donošenjem ovoga zakona i našem društvu u celini. Ne ova Vlada nego i sve sledeće vlade.
Što se tiče zakona o udžbenicima, on prosto konstatuje postojeće stanje i 1993. godine. Zavod za izdavanje udžbenika je imao monopol. U međuvremenu, pojavilo se jako mnogo privatnih izdavača i ovaj zakon konačno uvodi red u tu oblast. Bilo je nešto sporno oko roka za podnošenje udžbenika. Jedan broj izdavača tražio je da se ukine licenciranje ustanova.
Lično mislim da je potrebno da postoji licenciranje ustanova, s obzirom da ipak izdavanje udžbenika nije baš običan posao, nije isto, izvinjavam se na tome, kao izdavanje ljubavnih romana ili nečeg sličnog, ipak je nešto veća društvena odgovornost onih koji izdaju udžbenike. Kod onih drugih izdavača stvar je tržišta, da li će neko kupiti ili neće.
Dakle, što se tiče tog zakona, on samo postojeće stanje na neki način sankcioniše i to je dobro da je urađeno. Ono što nedostaje i što će se uraditi, kako smo obavešteni, jesu podzakonska akta koja treba da odrede kvalitet udžbenika i to je centralno pitanje.
Slažem se sa onim što je ovde rečeno da je to izuzetno važan zakon, iako je on relativno kratak i izgleda tehnički zakon, on je ekstremno važan.
Ono što bih za kraj hteo da kažem, i mislim da preko 120 hiljada prosvetnih radnika u Srbiji je toga duboko svesno, u našoj zemlji nemamo jedan cilj društveni da nivo obrazovanja bude prioritet. Znate, uspešne su države koje su uložile u obrazovanje.
Da li treba da navodim zemlje u Aziji koje su bile trećerazredne ekonomske sile dok nisu uložile u sistem, kao što je Tajvan, kao što je Koreja? Pa, sve počiva na obrazovanju.
Ljudi su jednaki, nema razlike u inteligenciji, sposobnostima ljudi na kugli zemljinoj, oni se razlikuju međusobno, u okviru jednog društva svi su jednako sposobni u nekom proseku, ali sistem obrazovanja čini jedne sposobnijim od drugih i to je ono što našem društvu nedostaje.
Samo još jedna primedba. Kada se govorilo o ciljevima, nešto je ovde izostavljeno, to sam rekao kada sam razgovarao sa predstavnicima Ministarstva, ipak mi nedostaje, mislim da je ovde svesno preskočena formulacija o sekularnosti sistema obrazovanja.
Znam da je to ustavna odredba, ali ipak čini mi se da u poslednje vreme u našoj zemlji je počelo da se meša sekularno i versko. Ustav to jasno definiše.
Molim vas, ne govorim ovde šta mislim nego izvodim to iz Ustava. Sistem obrazovanja u sekularnoj državi je sekularan. To ne znači da ne treba ili ne može da postoji drugi, naravno da treba, ali trebalo je ipak jasno reći da se ova osnova sistema odnosi na sekularan sistem obrazovanja, jer imamo prodore i želje, čuli smo i danas malo ovde, da verska nastava takođe pripada ovom sistemu. Ona se drugačije reguliše i pretpostavljam Zakonom o verskim zajednicama, gde takođe država na određeni način, uz punu slobodu, takođe Ustavom zagarantovano, daje ta prava.
Imamo jednu tendenciju da se pravi jedno mešanje sekularnog i verskog i onda se verske institucije u sekularnom sistemu pojavljuju kao privilegovane. Ona imaju sva prava i nijednu obavezu, obavezu kako se biraju profesori, kako se stiču znanja, do toga da u ovom trenutku za versku nastavu, koliko je meni poznato, u Srbiji nemamo pravi nadzor, zato što bili su neki kursevi, zato što nije bilo naše ministarstvo za prosvetu pripremljeno da će se uvesti verska nastava.
Još jedanput, ovaj zakon je korektno urađen. Imam razne tehničke primedbe. Naša poslanička grupa je dala niz amandmana i videćemo koji će od tih amandmana biti prihvaćeni. Govoriće i drugi predstavnici naše poslaničke grupe u raspravi, ali za mene je ključno pitanje – da li naša vlast u ovom trenutku zaista obrazovanje želi da stavi na drugo mesto nego što je sada?
Zaista sam se umorio od priče o evropskim integracijama, istovremeno niko se ne interesuje za sistem obrazovanja. Pa, kao što smo uveli Bolonju da bi naši stručnjaci visokoobrazovani, naši univerzitetski obrazovani stručnjaci bili jednaki po obrazovanju sa onima u Evropi, i ovaj sistem mora da nas prilagodi protiv diskriminacije, za opšte ljudske vrednosti, ali i za kvalitet obrazovanja i sredstva koja se ulažu, i organizaciju. To je nešto što mora da bude prioritet države.

Hvala lepo.
Gospođo predsednice, poštovani narodni poslanici, mi ovde ipak razgovaramo o jednom meritumu da li je potreban zakon koji će sankcionisati neke simbole i neke političke stavove. Ponekad zakon na neki mnogo dublji način određuje kako će izgledati dalji pravac našeg demokratskog razvoja.
Dve činjenice su sigurne, danas gradimo ponovo jedan višepartijski, pluralistički sistem u Srbiji, i, drugo, tačno je da su se u poslednje vreme u Srbiji, poslednjih godina, pojavile neke, verovatno sasvim male, ali vrlo direktne rasističke organizacije.
Postoje dva stava kada se govori o ovome. Jedan je stav apsolutnog liberalizma, koji imaju neke evropske zemlje, da je svaka politička ideja dozvoljena do trenutka kada ona proizvede neki rezultat koji je sankcionisan nekim drugim zakonom, i neke evropske zemlje, kao što su, recimo, Nemačka i Austrija, sankcionišu vrlo specifično nacističke i fašističke ideje, zbog svog istorijskog iskustva, ili osećanja građana, zakonodavstva, političkih stranaka, da je to potrebno. Mi moramo ovde da se opredelimo.
Ovde su se čula oba mišljenja. Očigledno je da su poslanici podeljeni, ali to je suština rasprave koju vodimo, znači, da li je dozvoljena svaka ideja do trenutka dok ne počne da deluje i da je onda to regulisano drugim zakonima, ili je potreban ovakav zakon, koji vrlo jasno i specifično zabranjuje samo te ideje.
Rekao bih sledeće. Podržao bih postojanje ovakvog zakona, ali bih želeo da upozorim, i vrlo je važno da prenesem tu poruku, s obzirom na čitavo moje političko delovanje – opasno je zakonom zabranjivati one ideje koje su, po mom političkom mišljenju, potpuno neprihvatljive, jer onda možemo u najboljoj nameri da napravimo jedan korak ka totalitarizmu.
Drugim rečima, zakon mora da bude veoma specifičan, što su neki poslanici ovde i ukazali. Ne mogu se dati uopšteni pojmovi, tzv. pravne norme, jer biste onda ostavili sudijama i sudskim većima da o tome odlučuju, što, takođe, nosi određene opasnosti sudskoj praksi.
Zakoni ovakvog tipa u Evropi sankcionišu isključivo nacističke i fašističke simbole i, direktno, nacističke i fašističke ideje.
Ostale ideje, koliko god bile neprihvatljive, ne mogu se, nažalost, na takav način ovim zakonom sankcionisati, jer onda dolazimo na jedan vrlo klizav teren, da jedno društvo u datom trenutku propiše koje političke ideje se smeju javno zastupati.
Još jedna primedba. Bilo je ovde raznih digresija, istorijskih, bilo je i netačnih istorijskih citata itd., neki kažu da bi ovo značilo da naša država time priznaje postojanje takvih ideja. Ovakvih ideja imate u svim društvima u Evropi, nismo mi ništa posebno, apsolutno sva imaju ovo i različito se prema tome odnose, ali srpski narod jeste stradao od nacizma i fašizma i onda bih sasvim drugačiju logiku upotrebio.
Sa stanovišta te logike, imate pravo da to zabranite. Ako neko ne veruje, u Beogradu, prošetajte samo do Jajinaca i pogledajte koliko je hiljade ljudi streljano za vreme okupacije nadomak Beograda, ubijeno u banjičkom logoru, Sajmištu, koji je bio u NDH.
Znači, ima razloga da zabranimo takve ideje, ali zakon mora da bude vrlo specifičan, mora tačno da kaže.
Ako zabranite svaku politički neprihvatljivu ideju, koliko god je meni odurna kao šovinistička, nacionalistička ideja, onda idete na jedan klizav teren da, kada sutra neko drugi dođe na vlast, donese zakon u kome će zabraniti neke druge liberalne ideje, pošto ima ovde stavova da je zalaganje da uđete u NATO itd., takođe, opasno po interese srpskog naroda i države, to je onda put koji je opasan.
Još jednom, želim da budem vrlo precizan u onome što govorim, zakon mora biti specifičan, mora jasno da se odnosi na jasne fašističke i nacističke ideje, da se jasno specifikuju u zakonu. Ne može ministar to da određuje, to mora sud da određuje, sudovi su mesto gde se u društvima ovakve sankcije izriču. Oni koji su zabranjeni, imaju pravo da se žale, ali mislim da Srbija u ovom trenutku ima razloga da donese ovakav zakon, jer su se pojavile određene nacističke grupacije koje vrlo otvoreno, bio sam na tim skupovima, protestovao sam, vrlo jasno nose kukasti krst, vrlo jasno se diče nacističkim simbolima.
To jeste marginalno i malo, ali uznemirava javnost, podseća na jednu tragično istorijsko iskustvo i postoje razlozi da i naše društvo donese jasan zakon protiv toga. Ostalo je, dragi prijatelji, politička borba koja nikada neće stati i koja ne može stati u zakon, nego može stati samo ono što se zove borba demokrata protiv onih koji su totalitarni, koji ne žele demokratske institucije. Hvala.

Pomenuta je moja stranka, i to ne prvi put, juče bez naziva, a danas sa punim nazivom, uzeću stenogram. Nemam nikakav lični problem sa ministrom, a pretpostavljam da kolege poslanice i poslanici znaju da ja ne vređam nikog, nisam čovek koji se tako ponaša. Voleo bih da znam zašto se ovde izjavljuje, a daću stenogram ministru, pošto izgleda ne zna šta je rekao, da su odnosi u grupi u kojoj se nalazim nejasni i neuređeni, što se može kvalifikovati kao jedna potpuno netačna tvrdnja, sasvim su uređeni.
Primećujem da je jedan dnevni list, koji je inače vrlo specifičan, to isto danas upotrebio i rekao da moja stranka nešto uzima od naroda, iako sve račune polaže finansijskim inspekcijama i u svakom trenutku te finansijske institucije mogu da uđu u stranku i da vide da li se zakonito ili nezakonito troše sredstva. Uzgred, lično ne ostvarujem nikakve finansijske dobiti u stranci.
Hteo sam da kažem sledeće, odgovarajući na predlog ovog zakona. Dugo smo čekali da steknemo pravo na slobodu političkog organizovanja.
Postoje dva pravila koja se moraju izbalansirati, kao kod većine zakona i većine pravila. Prvo je sloboda političkog organizovanja, koja ima presedan u pluralističkom društvu da bi ljudi mogli da se slobodno organizuju, svoje političke interese brane, a drugo je da se nekakav red uvede. Ovde je potpuno pomereno klatno na stranu restriktivnog. Mi smo u situaciji da ljudi... Obratite pažnju, ne radi se o nama, radi se o političkoj budućnosti Srbije. Neka grupa ljudi koja želi da počne stranku koje još nema, neki mladi ljudi, nije važno da li su mladi, moraju da imaju novac da 5.000 potpisa overe. Zašto ih ograničavati?
Još jedna stvar, kada uzimate iskustva iz regiona, u Crnoj Gori je postupljeno drugačije, izvinjavam se, koliko znam, tih 5.000 potpisa je valjda u Finskoj, u Sloveniji je 300; ako bismo pomnožili veličinu Slovenije sa Srbijom, onda bi u Srbiji bilo 1000. Slovenci, Crnogorci imaju mnogo manje zahteva sa potpisima, kada govorimo o regionu. U Crnoj Gori je uređeno tako da se sve stranke koje su u parlamentu (oni su uzeli po opštinama, u Srbiji ima mnogo više opština, u našem slučaju bi to verovatno bila pokrajina) automatski registruju jer su već prošle izborni ciklus. I to je moglo da se uradi.
Ovde se veoma restriktivno išlo i ovde se onemogućava... Ne nama, stranke koje vidite ovde će verovatno skupiti te potpise, one dugo postoje. Radi se o ljudima koji žele da se bave politikom. Kako će oni da skupe novce da overe 5.000 potpisa u opštini?
Posebno što je kolega Ružić, evo njega da citiram, iz SPS-a juče pokazao da stranka može da deluje na lokalnom nivou i da 5.000 potpisa može da bude ukupan broj birača u nekom regionu Srbije na lokalnom nivou. To je jedna anomalija koja je već ugrađena. Još jedanput vas molim, koleginice i kolege poslanici, da dobro razmislite da li smo sada ovako oštrim ograničavanjem prava ljudi da se politički organizuju izneverili duh demokratije i pluralizma. Zato mi ovako reagujemo, jer ovaj zakon je mnogo važniji nego što izgleda u ovom trenutku. Hvala.

Zahvaljujem se, gospodine potpredsedniče. Poštovani narodni poslanici, mnogo je krupnih reči palo ovde i o odgovornosti, i o anarhiji, o demokratiji. Bilo bi najbolje da pogledate Ustav ove države i videćete da je jedno od garantovanih, osnovnih prava – pravo na političko organizovanje. Vi danas ozbiljno ograničavate to pravo. Čak i to što vam je rekao poslanik Obradović, koji je naveo da u samoj Engleskoj imate stranke koje ovde ismevate, jeste cena koja se plaća u demokratiji. To je cena da bi ljudi mogli slobodno politički da se organizuju. Nema onoga ko to ljudima može da zabrani.
Biće ovaj zakon usvojen, to je meni jasno. Garantujem da će biti zamenjen jednoga dana i neće ljudi lepo misliti o tome kada je nastao kartel velikih stranaka da spreče ljude da se politički organizuju.
Ako želite nešto o političkoj teoriji, postoji reč kartel političkih stranaka koje ne vole konkurenciju. Vi ovde sprečavate ljude koji žele da se bave politikom, da osnuju političku stranku, da to učine. Vi ste stavili vrlo jake i visoke kriterijume, i novčane i organizacione, koje u suštini većina zemalja nema. Još jedanput vas upozoravam da je to loše.
Završavam, pošto nemam mnogo vremena, navešću vam primer koji će vam verovatno biti zanimljiv. Ustavni sud Nemačke je pre osam ili devet godina, može neko da nađe, doneo odluku da sve stranke koje imaju 1% na izborima dobijaju pomoć iz budžeta, čak i ako nisu ušle u parlament. Znate li zašto? Zato što idu logikom koju mi branimo, da je tu nukleus neke buduće stranke, političke ideje kojoj država treba da pomogne radi dobrobiti demokratije i pluralizma. U Sloveniji je, inače, taj procenat pola posto.
(Predsedavajući: Zahvaljujem.)
Znači, ne morate ni ući u parlament, a određena sredstva dobijate da biste stimulisali jednu političku ideju. Vi danas radite nešto suprotno, vi zapravo stvarate jednu ogromnu prepreku ljudima željnim političkog angažovanja. Zato su naše reakcije ovakve, jer danas donosite jedan zakon, ne tvrdim da neki u ovoj sali to žele, koji udara na temelj krhke demokratije u Srbiji. Hvala.

Poštovana gospođo predsednice, poštovani narodni poslanici, mi danas biramo deo članova Nacionalnog prosvetnog saveta kojima je istekao mandat po važećem zakonu. Čuli ste predsednika Odbora za prosvetu, koji je rekao da smo sproveli, govorim kao član Odbora za prosvetu, zakonom predloženu proceduru da svi ovlašćeni predlagači predlože kandidate i vi to imate pred sobom.
Mislim da bi bilo vrlo loše ako danas u Skupštini ne bismo rekli nekoliko reči o ovoj instituciji i kako je ona radila u proteklom periodu.
Moram da vas upozorim da smo, onda kada je ideja o formiranju Nacionalnog prosvetnog saveta usvojena, kada je to zakonski regulisano, dobili jedno telo koje ima ogromnu važnost za razvoj Republike Srbije.
Navešću vam da je u Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, u članu 12, navedeno da Nacionalni prosvetni savet radi sledeće dve stvari: 1) utvrđuje pravce razvoja i unapređivanja kvaliteta predškolskog, osnovnog i srednjeg obrazovanja i vaspitanja i 2) prati i analizira stanje obrazovanja na svim nivoima iz svoje nadležnosti, usaglašenost sistema obrazovanja s evropskim standardima.
Kao neko ko radi više od 30 godina u prosveti, moram da kažem da ne postoje važnije stvari, kad govorimo o prosveti u Srbiji, nego što su ove dve.
Savet je formiran 23. maja 2005. godine. Prema Zakonu o osnovama sistema obrazovanja, koji sam naveo, on je dužan da Skupštini redovno dostavlja dva dokumenta – izveštaj o svom radu, najmanje jednom godišnje, i mišljenje o stanju u oblasti obrazovanja i vaspitanja i razvoja predškolskog, osnovnog i srednjeg obrazovanja i vaspitanja, najmanje jednom godišnje.
Ukratko ću vam reći činjenično kako je radio Prosvetni savet. Dostavljen je Skupštini Izveštaj za 2006. godinu i program rada za 2007. godinu. Dostavljen je Izveštaj za 2008. godinu. Nisu dostavljeni izveštaji za 2007. i 2005. godinu, a tek na traženje našeg odbora, Skupštini je, 23.12, dostavljeno mišljenje o nacionalnom prosvetnom stanju u obrazovanju.
Imate situaciju da Nacionalni prosvetni savet Skupštini uopšte nije dostavio ono što mu je obaveza, nego je to uradio tek onda kada je to Odbor za prosvetu uradio. Da stvar bude gora, dostavili su izveštaj koji tada nije bio ni usvojen na sednici Nacionalnog prosvetnog saveta.
Moje i mišljenje naše poslaničke grupe je da je ovo poražavajuće i videćete da se ovim predlozima, od tačaka 18. do 21, upravo zbog toga traži da se promeni predsednik Nacionalnog prosvetnog saveta, kao i da se izmeni jedan član kome nije istekao mandat, ali koji se nalazio u grubom konfliktu interesa, jer je bio istovremeno i pomoćnik ministra prosvete i član Nacionalnog prosvetnog saveta, što nije dozvoljeno.
Suština onoga što mislim da treba sve nas da brine je tekst koji je nama dostavljen u decembru. Slušajte pažljivo šta nam odgovara osnovna institucija u Srbiji koja treba da se bavi strategijom obrazovanja: "Nacionalni prosvetni savet smatra da je neophodno što pre krenuti u izradu nacionalne strategije obrazovanja i vaspitanja.".
Oni koji treba to da urade, nama kažu da to što pre treba da se uradi. To je zakonska obaveza Nacionalnog prosvetnog saveta. Četiri godine od konstituisanja Nacionalnog prosvetnog saveta, Srbija nema još uvek jedinstvenu, jasno utvrđenu strategiju razvoja nacionalnog obrazovanja. Tvrdim da nema nijedne zemlje u okruženju, da ne idem dalje po Evropi, koja nema ovakvu strategiju. Kakva je to zemlja koja nema strategiju osnovnog i srednjeg obrazovanja?
Samo još da dodam šta piše u Izveštaju. Vi me podsećate na đake u osnovnoj školi, oni su uvek na prvom času ovako, malo pričaju šta su radili juče, gde su bili.
Mislim da je ovo vrlo važno.

U izveštaju piše sledeće – izrada takvog dokumenta je težak i odgovoran posao, koji prevazilazi snagu i moć Nacionalnog prosvetnog saveta. Izabrali ste Nacionalni prosvetni savet koji nam kaže dve stvari – prvo, da to treba uraditi, i drugo, kaže nam da je to težak i odgovoran posao koji prevazilazi snagu i moć Nacionalnog prosvetnog saveta.
Gospodo, mislim da se pred Skupštinom Srbije nikada nije našao ovakav dokument, u kome oni koje je izabrala ova skupština izjavljuju da to prevazilazi njihove moći. Ja sam citirao šta su oni rekli. Mislim, kada budemo izabrali deo novog nacionalnog prosvetnog saveta i, očigledno, novog predsednika, moraćemo ozbiljno da shvatimo njihovu zakonsku obavezu da već ove godine počnu izradu te strategije i da nas obaveštavaju redovno, pre svega, Odbor za prosvetu, ali i sve poslanike, o tome kako napreduje taj posao.
Upućujem apel onima koji će biti izabrani da, prvo, što pre počnu to da rade, što je njihova zakonska obaveza, i, drugo, da nas upoznaju, bar u nekoj fazi, kako izgleda ta izrada.
Navešću vam samo jedan primer, dozvolite mi još toliko vremena, ne mogu govoriti o svemu što je u ovom izveštaju dato. Ono što je suština, to je da su, kada se govori o problemima obrazovanja, neki urgentni i moraju da se rešavaju. Ja ću navesti samo jedan – problem predškolskog obrazovanja. Primera radi, kod nas se otvara sve više privatnih vrtića i oni su, pre svega, postali pomoć državi, zbog toga što je država kao obavezu uvela pohađanje pripremnog predškolskog obrazovanja. Ti vrtići su pritekli u pomoć i rad s tom decom odvija se u osnovnim školama.
Kako izgleda to obrazovanje? Gde je broj tih vrtića koncentrisan? Kakvi su uslovi u njima? Da li lokalne zajednice pomažu? Da li ne pomažu?
Podaci postoje u Ministarstvu prosvete i u statistici. Sve ovo što vam pričam postoji, ali nemamo nigde to u nacionalnoj strategiji obrađeno. Samo da se bavite problemom vrtića, predškolskih ustanova, koje, zakonski, što je, inače, potpuno opravdano, moraju da pripremaju decu za polazak u prvi razred, koji je težak za mnogu decu i potpuno nova situacija u životu dece, bez obzira na to što se ono mora za to pripremiti, dovoljno je.
Još jednom, nadam se da će ovaj novi stari prosvetni savet, ostaće neki stari članovi, drugačije shvatiti svoje obaveze, pre svega, zakonsku obavezu da nam redovno dostavljaju, obratite pažnju na formulaciju u Zakonu – najmanje jednom godišnje, izveštaj o svom radu i da će konačno uraditi tu strategiju koju Srbija nema.
Usudio bih se, u poslednjoj rečenici, da kažem, mislim da deo problema koje imamo, ali u jednom vrlo širokom smislu, koji nisu političke prirode, nego su vezani za društveni i ekonomski razvoj, proističu iz toga što Srbija nije odredila jasnu strategiju razvoja predškolskog, osnovnog i srednjeg obrazovanja. Imamo jedno lutanje, za koje nemalo odgovornosti snose ljudi koji su do sada bili članovi Nacionalnog prosvetnog saveta. Ne kažem – svi ljudi, ali oni koji su ga, pre svega, vodili. Za mene je zapanjujuće da dobijamo pisma ljudi koji su bili članovi, koji se bune što sada želimo da ih zamenimo, a oni sami su Skupštini uputili pismo u kome piše da nisu u stanju da urade tu strategiju. Hvala lepo.

Gospodine potpredsedniče, poštovani narodni poslanici, javljam se po Poslovniku, član 225. Ovde je pokrenuta velika tema, dostojanstvo Narodne skupštine. Nemojmo brkati dve stvari, pravo svakog građanina da dođe u ovu skupštinu i činjenicu da se ugled Narodne skupštine urušava svakog dana. Za taj ugled smo odgovorni mi sami. Ako meni ne verujete, a daj Bože da ja grešim, pogledajte bilo koje istraživanje javnog mnjenja. Ugled Narodne skupštine, koja je osnova parlamentarne demokratije, na najnižim je mogućim granama. To pokazuju apsolutno sva istraživanja i mi od toga pobeći ne možemo. Sami smo za to odgovorni, ozbiljnost, način kako govorimo, kako se obraćamo jedni drugima, kako trošimo ovo vreme, a da ne govorim o stvarima koje su možda za neku drugu istragu, o tome kako se neka novčana sredstva koriste, naravno, samo neki poslanici i neki ljudi koji su bili ovde ili su trenutno ovde.
Slučaj Miladina Kovačevića i ova rasprava pokazuju da su motivi da se on ovde dovede bili politički. On je optužen za jedno krivično delo. Tačno, svaki čovek je nevin dok se ne dokaže sudski da je kriv, ali u Srbiji se zaboravlja i drugo naličje tzv. pretpostavke nevinosti, to je opravdana sumnja. To se nikada u Srbiji ne pominje, da postoji opravdana sumnja, inače protiv nekog ne bi ni bio pokrenut krivični postupak.
Neću da otvaram tu temu jer bismo onda otišli daleko, hoću samo da kažem da smo za ugled Narodne skupštine odgovorni mi. Neće porasti ugled Narodne skupštine ako se dovode ljudi koji su optuženi za ozbiljno krivično delo (koristim vrlo pažljivo reč optuženi) i ljudi koji su sticajem okolnosti postali svetski poznati. Moram da kažem da je slučaj Miladina Kovačevića, nažalost, i za njega i za onoga za koga je optužen da ga je pretukao i koji je bio u komi, postala svetska tema. Neće porasti ugled ove skupštine kada se on dovede da pokaže – šta? Ako je želeo da se zahvali, nije morao dolaziti u Skupštinu, mogao je da dođe u vašu stranku pa da se zahvali. Mada, interesantno je pitanje zašto se zahvaljuje samo jednoj stranci i zbog čega?
Znači, još jedanput, ugled Narodne skupštine se ovde svakodnevno urušava i to je sve što ja mogu da kažem. Ja se trudim da ga ne narušavam, trudim se da na vas apelujem da na to mislite, ali, očigledno, nekim ljudima je potpuno svejedno. Hvala.

Gospođo potpredsednice, poštovani narodni poslanici, pozivam se na članove 225. i 226. i postavljam pitanje jedinom prisutnom predstavniku Vlade koji je sada ovde, uz sva uvažavanja, ona sada predstavlja Vladu. Da li je moguće da je Srbija doživela još jedno poniženje, da se ovaj sporazum odobrava na telefonskoj sednici, govorim o naftnom sporazumu?
Nemam nikakvih iluzija o tome, pošto je Skupština, nažalost, velikom većinom ovo ratifikovala. Ovo govorim isključivo zbog nečega što poslanici koji sede uvek u datom trenutku ne razmišljaju, a to je da ipak neka istorija nešto beleži šta je ko govorio, šta god neko o tome mislio.
Želim da se zabeleži da sam skandalizovan sporazumom koji se potpisuje. Imali smo konferenciju za štampu nedavno, na kojoj je govorio bivši premijer, koji je rekao dve tačne stvari i jednu je preskočio da kaže. Rekao je da je potrebno imati sporazum sa Ruskom Federacijom, koja ima najveće zalihe na svetu. Tačno.
Rekao je, npr. da Bugarska i Grčka imaju sporazum, tačno, ali nije rekao kakav je sporazum u kome je Grčka i Bugarska. Taj sporazum je fundamentalno različit nego ovaj. Taj sporazum ne daje većinsko vlasništvo ruskoj kompaniji. Samo u Srbiji je većinsko vlasništvo dato Ruskoj Federaciji i to čini monopol. Mi dajemo jednoj stranoj državi monopol na energetske izvore u ovoj zemlji.
Za ovom govornicom bilo je puno, po mom mišljenju, i potpuno neopravdanih i netačnih primedbi na razne druge privatizacije, od "Sartida" do duvanske industrije. Da je sve tačno što je rečeno o tim privatizacijama, a nije, to je nešto sasvim drugo. Tamo se nije dao monopol. I danas možete u Srbiji da izgradite čeličanu, možete da se bavite, pod određenim uslovima u dogovoru sa Vladom, proizvodnjom cigareta.
Vi ovde dajete jednoj stranoj državi monopol na nešto što je od fundamentalne važnosti za budućnost ove zemlje. Problem energije je problem koji će u 21. veku rešavati sudbinu i nezavisnost zemalja.
Svima je jasno, s tim završavam, da je ovo jedan politički sporazum. Za mene je gotovo neverovatno, pošto smo čuli Vuka Jeremića, koji je rekao da je politika prema Kosovu, koju vodi ova vlada, direktni kontinuitet Koštuničine politike. Sada vidimo da je i politika energetska direktni kontinuitet te politike.
Postavljam jedno pitanje, zaista se obraćam poslanicima ZES-a, što ste uopšte menjali prethodnu vladu? Ako su sve fundamentalne postavke ekonomske, političke, te vlade nešto što ova skupština treba da potvrdi, dozvolite, gospodo, onda je trebalo zadržati tu vladu, neka ona nosi svoju istorijsku odgovornost za odluke koje donosi.
Protivan sam ovom sporazumu, smatram da se energetski monopol ne sme dati, ponavljam, želim da ostane zabeleženo - ni jednoj stranoj državi, bilo kojoj. A priča o tome da to garantuju parlamenti, vlade, političke odluke, jesu smešne. Ekonomski ugovori su ekonomski ugovori. Treba imati dobre odnose sa Ruskom Federacijom, ali ne plaćati Ruskoj Federaciji za tzv. zaštitu oko Kosova u kontinuitetu. Ovo će ostati kao jedan sraman dan za Srbiju, da je jednoj stranoj državi dat potpuni energetski monopol, za istoriju da ovo zabeleži. Hvala lepo.

Hteo bih da podsetim, gospođo potpredsednice, poštovani narodni poslanici, da mi govorimo ovde u senci jednog velikog neuspešnog projekta i uopšte neću ulaziti u to kako je došlo do toga, to je raskid ugovora o koncesiji za auto-put i upravo danas je Vlada dobila predlog o sporazumnom raskidu koncesije koji je odbacila. Ako stvari ostanu kako su ostale, to znači dugotrajne sudske procese sa koncesionarom, jer očigledno koncesionar je hteo da izvadi sve svoje troškove, pa i neke o kojima ćemo slušati u godinama koje dolaze.
Drugim rečima, već imamo jednu opomenu šta znači kada se napravi ugovor koji iz različitih razloga, u koje sada zaista neću ulaziti jer to nije tema ovog razgovora, nije urađen kako treba.
Što se tiče onoga što je ovde rečeno da je ovaj ugovor, gospodine Popoviću, rezultat dobrih odnosa dve političke stranke, to zaista nema nikakve stvarne veze sa realnošću. Do ovoga je došlo pre svega iz dva razloga, ako govorimo o prirodnom gasu, što se procenjuje da potrebe Evrope za prirodnim gasom rastu 2,5% godišnje i do 2030. godine Evropi će trebati 630 milijardi kubika gasa.
Drugo, gospodine Popoviću, to je ključno u toj priči, što je januara 2005. godine došlo do trgovinskog rata između Ukrajine i Rusije. Rusija je zatvorila gasovod i Evropa je ostala januara te zime delimično bez gasa i to je strateški podvuklo potrebu Evrope da se sa još jedne strane snabdeva gasom.
Još jedna stvar uvaženim stručnjacima, nisam stručnjak ali sam dovoljno sedeo, čitao i razgovarao s ljudima, nemojte brkati dve stvari, jedno je ruski zemni gas, a drugo je zemni gas iz Azerbejdžana, Turkmenistana koji treba da dolazi i da Evropa pokuša da ne bi bila politički zavisna od Rusije, da dobija gas, što je jedna vrlo komplikovana priča, iz ovih zemalja, odnosno iz Kaspijskog bazena.
Srbija je postala atraktivna u onom trenutku kada je Evropa zaželela da ima jedan alternativni put snabdevanja zemnim gasom. Nikakvi politički odnosi, nikakva kosovska kriza, nikakvi dobri odnosi nisu za to odgovorni, to je prosto realnost.
Tačno je da treba napraviti sporazum sa Rusijom, tačno je da je imati gasovod kroz Srbiju odlična stvar, to uopšte ne sporim i nije sporno da treba imati energetski sporazum i naftni sa zemljom koja ima najveće svetske rezerve nafte. Samo bi neodgovoran čovek rekao da to nije tačno. Ono o čemu mi diskutujemo je karakter sporazuma i zaista ne bi oko toga trebalo da bude nikakve sumnje. Naravno da ne lobiram ni za kakvu firmu, već sam se izjasnio da bi trebalo imati sa Rusijom sporazum.
Ono što nama smeta ili bar meni lično to je način na koji je ovaj sporazum postignut. Naravno, radi se o ceni, ne znamo kako je došlo do ove procene i ključno je u svemu tome da li Rusija zaista preuzima obavezu da ovaj alternativni put Nabuku zaista će prolaziti kroz Srbiju i, ono što je najvažnije, u kom kapacitetu? Da li je to samo jedan kračić, kako oni kažu potočić, ili to jeste magistralni? To bi u velikoj meri opredelilo moj odnos prema celokupnom sporazumu.