Hvala, gospođo predsednice.
Ja ću pričati malo o autentičnom tumačenju.
Nažalost, dovedeni smo u situaciju da biramo između dve loše stvari. Obe stvari su loše. Jedna je stvar povreda nekog pravnog poretka, a druga stvar je ono što je logično i što život nameće. Mi danas između te dve stvari biramo. Pravno formalno, titular službenosti, vrlo jasno, je „Železara“ d.o.o. Opet, suštinski, vlasnik vodova je „Hestil“, „Železara“ d.o.o, koja je titular prava službenosti, nema nikakvu imovinu i mi danas moramo da odlučimo da „Železara“ d.o.o, koja nije privatizovana, ne bude titular prava službenosti, nego ono što jeste, priznajem logično, bude onaj ko je vlasnik.
Pitanje je, naravno, kako smo došli do tog problema. Sada tu moram da izađem iz pitanja autentičnog tumačenja, nadam se da se kolega Krasić neće naljutiti. Nažalost, „Železara“ Smederevo godinama služi za političko potkusurivanje u Srbiji. Situacija, nisam ekonomista, ali mislim da ne treba biti neki veliki ekonomista pa reći da je „Železara“ propala onog sekunda kada se raspala Savezna Republika Jugoslavija i kada su uvedene sankcije, da je tog trenutka „Železara“, koja je bila izvozno orijentisana, izgubila tržište, da tržište Srbije nije dovoljno za „Železaru“ i da je nakon deset godina kako je radila pomoću štapa i kanapa bilo praktično nemoguće tu železaru vratiti u život na onaj način kako je ona radila pre sankcija. Svi drugi pokušaji države Srbije da nešto uradi, osim da nađe strateškog partnera, su naravno propali jer oni nisu bili logični. Jedino strateški partner kakav je bio US Steel ili kakav je danas „Hestil“, koji ima tržište za proizvode „Železare“ Smederevo je mogao da ekonomično upravlja tom železarom.
Međutim, bili smo svedoci deset godina i duže toga da je ono što se desilo 2003. godine sa „Železarom“, kada je u stečajnom postupku prodata, nazivano kriminalom, govorili su najviše predstavnici sadašnje vladajuće većine da „Železara“ vredi 400 miliona, 500 miliona, da je to poklonjeno Amerikancima itd. Ono što je prosta činjenica je da je, za razliku od ovog sadašnjeg načina, 2003. godine samo poštovan zakon. „Železara“ je prodata u postupku stečaja. Ona je ispunjavala još 1996. godine sve uslove za stečajni postupak, 2001. ili 2002. godine, nije važno, otvoren je stečajni postupak, u postupku stečaja je prodata i najbolji ponuđač je kupio, prvo dobio pravo menadžmenta, a zatim i kupio „Železaru“ Smederevo po ceni koju je ponudio kao najbolji ponuđač u tom trenutku, ni jedne druge ponude nije bilo. Deset godina nakon toga smo slušali da je to kriminal, da je to korupcija, da to ne može tako, da „Železara“ vredi silni novac, iako je tih deset godina „Železara“ bila ubedljivo najveći izvoznik i obezbeđivala devize za budžet Srbije.
Nakon deset godina te užasne privatizacije, kako su je svi nazivali, a nije bila privatizovana, nego je prodao sud, u stečaju, nikakva Vlada, nikakvi ministri, nikakvi funkcioneri DOS-a, nego sud i niko drugi, samo sud, kako je jedino bilo moguće i kako je trebalo uraditi i danas. Da ste uradili tako i sa kineskim partnerom, ne bi došli do ovih problema. Elem, nakon što su deset godina uspešno radili, da vas podsetim, 10.000 zaposlenih je 2001. godine imala „Železara“. Kada je US Steel izašao imala je 5.000. Smanjen je broj zaposlenih uz socijalni program, uloženo je preko 300 miliona dolara za tih deset godina. Budžet, govorio sam o tome koliko se punio od „Železare“ Smederevo. Nakon toga četiri godine je trebalo ovoj Vladi da nađe novog strateškog partnera i to je odlično. Mi ćemo podržati i ovo autentično tumačenje zato što ne želimo da se ponašamo, zašto ovo i pričam, ne želimo da se ponašamo na način kako se opozicija ponašala tih deset godina, što gore – to bolje, pošto nije gore.
Ako je i bilo korupcije i kriminala u stečajnom postupku, još jednom, prodaje „Sartida“ 2003. godine, zašto ste ljude koji su došli na osnovu stečaja postavili kao profesionalni menadžment pre godinu dana? To je gospodin Gudiš. On je ispred US Steel-a vodio „Železaru“ deset godina. Ako je neko bio korumpiran pre toga, ako je neko iz Vlade, od činovnika, ministara tadašnjih, bio korumpiran, pa neko je morao da ga korumpira. Pa ko će da ga korumpira nego kupac? Koliko ja znam, a mislim da taj deo malo bolje znam od ekonomije, krivično delo je i davanje mita, a ne samo primanje. Znači, deset godina ste optuživali nekog da je praktično davao mito, a onda ga postavili za profesionalni menadžment, a onda, posle četiri godine gubitaka, koliki su gubici to verovatno niko ne zna. Ovde je prethodni premijer gospodin Dačić govorio da su 10 miliona dolara kada ne radi i 20 miliona dolara kada radi. Možda na prvi pogled zvuči nelogično, ali jeste tako kada govorimo o novcu iz budžeta. Tu se ne misli na sekundarne prilive, tako da je ipak bilo bolje za Srbiju kada „Železara“ radi. Ali, ne radi se o tome. Radi se o tome da vam je trebalo četiri godine, sve te četiri godine, znači, između 10 i 20 miliona dolara je mesečno gubljeno, da bi se, na svu sreću, konačno našao partner.
Novac za koji je prodat je besmislen, 40 miliona, 50 ili 20, s obzirom na gubitke koje je pravila za budžet Srbije „Železara“ mislim da nije nešto o čemu treba da govorimo. Ali, način na koji ste to uradili tehnički je doveo do ovog problema danas. Da ste samo poštovali zakon, „Železara“ je ispunjavala uslove za stečaj i da ste pustili sudu, onako kako je urađeno 2003. godine, ovog problema ne bi bilo. Pošto se ne radi o privatizaciji, 2016. godine „Železara“ Smederevo nije privatizovana, ona je praktično prodata, što bi rekli u žargonu, na doboš. Prodata je imovina, preduzeće sa svim dugovima „Železara“ d.o.o. i sa nekim pravima, naravno, a između ostalog i ova službenost je ostala u vlasništvu Republike Srbije. Kada se u stečaju proda firma, dugovanja, potraživanja idu preko stečajnog suda, u stečajnu masu ulazi prodajna cena, iz nje se namiruju poverioci. Koliko je to pošteno? Naravno da nije, ali je to zakonski put.
Kada se napravi akrobatika kakva je napravljena 2016. godine, onda ostaje vladino preduzeće, gde je Vlada vlasnik 100%, „Železara d.o.o.“, sa svim gubicima, a kineski partner, još jednom, na svu sreću je kupio samo imovinu. Mislim, još jednom, ne želeći niti da politizujem, niti da se ponašam na način na koji sam duboko ubeđen da nije dobar za interes ove zemlje, da danas govorimo, a može da se govori, verujte mi da je vrlo lako optuživati sadašnju vlast za način, privatizaciju, iznos i sve ostalo. To nije dobro, ne zbog vladajuće koalicije koja je to uradila ili zbog Vlade, nego zbog stranih partnera.
Prema tome, dobro je i mi ćemo zbog toga i podržati, jer je ovo manja šteta. Time dajemo pravnu sigurnost, ono što je suština problema, ovo je jedan od, naravno ne najveći. Jedno od suštine problema je nepostojanje pravne sigurnosti. Strani partneri, investitori se plaše šta će biti sutra sa promenom vlasti. Da li svaka promena vlasti znači promenu poreske politike, investicione politike, subvencionisanja onih koji su zainteresovani za tu vrstu pomoći od države. Ono što Skupština mora da pošalje kao jasnu poruku svim investitorima i domaćim naravno, i stranim, je da pravna sigurnost postoji u ovoj zemlji, da institucije rade svoj posao a da Skupština i narodni poslanici u tome pomažu, a ne odmažu. Hvala.