Poštovana predsednice, uvaženi predsedniče Vlade, članovi Vlade, kolege, najnoviji događaji na Kosovu ne bi nikako smeli da budu kao što je to do sada redovno bivalo nekakav alibi za oživljavanje propale politike i opravdavanje za ostvarivanje trenutnih političkih ambicija pojedinih političkih aktera u zemlji. Neiskrena politika prema Kosovu, politika velikih reči i pogrešnih dela je ono čemu prisustvujemo već tako dugo, a rezultat nam je pred očima. Bilo bi zaista krajnje vreme da na Kosovo pogledamo poštenom i što je manje mogućno pristrasnom dioptrijom.
Banditske horde organizovane od strane sumnjivih pojedinaca, tobožnjih patriota i ratnih profitera ne bi smele više nikad da odlučuju ni o čemu, kada je reč o srpskom društvu. Previše štete su takvi već načinili, da bi zvanični Beograd mogao da ih u bilo kom pogledu dalje toleriše. Započeti razgovori su počeli da daju prve dobre rezultate i nikako ne bi smeli da budu prekinuti.
Bilo bi zaista sjajno kada bi Vlada bila u stanju da pravovremeno konstituiše jednu sasvim realnu politiku, aktivističku politiku koja ide u susret problemima. Nikakvi nadolazeći izbori ne smeju biti izgovor za odugovlačenje u takvim pregovorima i takva kalkulisanja su u prošlosti uvek davala porazne rezultate i dovodila do katastrofe, pa sada imamo dve kategorije Srba na Kosovu – jedne u enklavama, a druge na severu. Oni u enklavama su već digli ruke od Srbije.
Ništa ne može biti bolje od pregovora između Prištine i Beograda i sve ostalo ne vodi ničemu. Moraju se otkriti organizatori i izvršioci divljačkog razbijanja i paljenja na graničnim prelazima. Sasvim je jasno da oni ne deluju na dobrobit bilo koga, osim onih aktera koji koriste krizu za svoje sopstvene kriminalne pothvate.
Ništa što oni rade ne sme da ugrozi evropski put Srbije i na Vladi je da ih spreči u tom antipatriotskom delovanju. Svaki naredni korak mora biti povučen u dogovoru sa Briselom i u tom smislu su neke izjave predsednika Tadića i šefa pregovaračkog tima Stefanovića ohrabrujuće. Trebalo bi napustiti tu politiku da posle jednog dobrog koraka dođe jedan loš korak, što je već prepoznatljiv stil rada ove vlade.
Podsećam one koji danas rukovode Kosovom da im je prevashodna obaveza da modernizuju svoje društvo i da ga osposobljuju za dijalog, za reforme. Obaveza Beograda je da im u tome pomogne. Pozivamo ih da se uzdrže od unilateralnih akata jednostranih poteza kojima podrivaju napore koje sami čine kroz pregovore i dijalog koji je konačno počeo.
Eskalacija sukoba i podrivanje napora, ma sa koje strane da dolaze, vode ka reafirmaciji politike koja je unakazila region. Kome je to uopšte više potrebno je jedno nezaobilazno pitanje otkrivanja vinovnika najnovijih nemira? Ovog puta nije reč o nebeskoj Srbiji, nego o protoku robe. Avion kad leti, to vi gospodine Mrkonjiću znate, iz Beča za Kosovo leti preko Italije. Umesto da naše vlasti naplaćuju prelete, mi na taj način dokazujemo kako Kosovo ne postoji.
Način na koji budemo reagovali na najnoviju kosovsku krizu jasno će poručiti i svetu i nama samima da li smo išta naučili iz svih dosadašnjih poraza i katastrofa. Time da li smo postali sposobniji da pronađemo konstruktivan način za rešavanje krize, meriće se i celokupna naša aktuelna sposobnost da se uključimo u svetske tokove sada kad već nismo nekada. Vlada mora da shvati da je status kvo koji ona održava ne odgovara nikome, a ponajmanje Srbima na Kosovu. Pogotovo eskalacija sukoba, naravno. Dakle, mora da se zauzme aktivniji stav, naravno kroz pregovore.
Pozivamo premijera da kroz tesnu saradnju sa evropskim saveznicima hitno obezbedi nastavak pregovora i da se na taj način što pre izađe iz krize. Ako neko sebično misli da se mogu sačekati izbori i da će život stati dotle veoma se vara na svoju štetu i na štetu svih ostalih. Razgovorom za stolom se na kraju sve završava. Jednim nesporazumom za stolom, posle svih pratećih događaja, sledi sporazum za nekim drugim stolom po pravilu potpuno drugačijim od prethodnog. Nesporazumu za stolom u Rambujeu je sledio sporazum za stolom u Kumanovu. Koji je sto bio bolji? Da li ova vlada prolongirajući sporazum za stolom o jednom pečatu priziva neki kasni dogovor o sto dodatnih pečata, sve pri tom misleći na izbore mnogo više nego o pečatu nego i o samom Kosovu.
Hajde da zaista tvrdo sagledamo situaciju van spiska lepih želja i od Srbije će sasvim sigurno tražiti ne eksplicitno ali implicitno tolerisanje Kosova. To će sigurno biti isporučeno. Iz jednostavnog razloga što oni jesu, što postoje i sasvim izvesno neće nigde otići. To znači da će se od Srbije tražiti da toleriše razne kosovske pečate, a ne samo ovaj. Da li je ova vlada spremna da sada kaže da to neće nikad učiniti i šta ako to kasnije ipak učini? Da li će to biti još jedna velika društvena i politička prevara? Postavlja se pitanje da li smo uopšte sposobni za iskren dijalog? Da li smemo da obećamo da ćemo proćerdati po stoti put budućnost Srbije samo zato što se naš spisak lepih želja nije ostvario, jer nismo bili dovoljno pametni da ga ostvarimo jer smo glasali tako dugo i tako neoprostivo za sumanutu politiku.
Pozivate se na jedinstvenost, kada je reč o Kosovu, valjda kako bi se izbegla sopstvena odgovornost kasnije. Uvek se poziva na tu jedinstvenost. Nema takve stvari kao što je jedinstvo u propasti za aktivnu, pozitivnu i dobronamernu društvenu grupu i pojedince. Zašto se ne bismo jedanput pozvali na jedinstvo i u potpunom preokretu jednog neuspešnog i posrnulog društva kao što je naše? Ako smo za to mi sposobni onda će valjda biti i drugi, ako nismo mi kako imamo pravo da pozivamo nekog drugog. Moramo Srbiju da poštedimo tog prostora starih senki. Između ideje i realnosti, između pokreta i dela, između koncepta i kreacije, između reakcije i emocije, između želje i grča, između moći i egzistencije, između suštine i pada, uvek stoji taj prostor senki. Kroz njega se stvari u svetu završavaju ne praskom, nego cviljenjem. Hoćemo li zaista ovako da i dalje cvilimo ili ćemo pokušati da se promenimo? Ova deklaracija nema ni jednu novu misao, nije pisana aktivističkom smislu i mi ne možemo zbog toga da glasamo za nju, bićemo uzdržani. Hvala.

Uvaženo predsedništvo, poštovani ministre, drage kolege, mi smo, naravno, za svaki dalji sporazum sa severnoatlantskom alijansom. To će samo pomoći našem ambasadoru, Branku Milinkoviću, u Briselu da radi svoj posao onako kako bi mu bilo lagodnije i efikasnije.
Za vas, gospodine ministre, možemo da kažemo da ste vi ministar sa najboljim učinkom u ovoj vladi, koja nije srećno svoj mandat privodila kraju. Vi ste u toku prošle godine imali nekoliko zaista rezultata koje možemo da pozdravimo. Naša deca više ne moraju da se smrzavaju po kasarnama. Nakon svega onoga što su doživeli proteklih 20 godina, oni su juče doživeli tu zakonsku poemu zakona o mladima. Posle gladi, terora, nezaposlenosti, egzodusa, eto, bar im je neko nešto pomogao, da ne moraju godinu dana svog života, sa kojim ionako ne znaju šta će u državi koja im ne pruža nikakvu šansu, da raspolažu slobodnije nego ranije.
Pošto se ne ratuje više kao u vreme vojvode Mišića, tako što se konjima izvuče top na neko brdo, pa ožeži, mi smatramo da ste vi na dobrom putu da modernizujete i profesionalizujete našu vojsku. Imaćete u nama potpuno saveznike na tom planu. Pomogli ste, takođe, da se ne šunjamo više oko NATO pakta, onoliko koliko možete u okviru politike koju javno vodi ova vlada. Bio sam u parlamentarnoj delegaciji u Briselu, u sedištu NATO pakta. To je isto bilo neko šunjanje oko NATO alijanse. Samo ne znam koliko je potrebno vremena i koliko je takta potrebno da se izvrši edukacija o tome šta zapravo jeste NATO pakt sada i kakve benefite on dovodi.
U tom smislu, vaša hrabrost je zaista nešto što pomaže nama da plasiramo svoju politiku i mi smo na tome zahvalni i sarađujemo sa vama na tom planu.
O benefitima, kojima doprinosi i ovaj sporazum, neće više biti rata. Ako je nešto dobro za ovo posrnulo društvo, koje je politički sistem napravio iz slepačke poezije, i 20 godina nakon pada Berlinskog zida još uvek ne zna, udara glavom levo i desno, ne zna koji su mu interesi, koji su mu ciljevi, ovo će, ne samo pomoći bezbednosti i kreditnoj sposobnosti države, nego konačnom konsenzusu društvenom oko tih interesa i ciljeva, oko kojeg društvo treba da se okupi, da ne bi više bilo najnesrećnije društvo u regionu. Strašno je puno neuspeha i strašno je mnogo stvari koje nisu trebale da se dogode u prošlosti 20 godina i referendum zaista ne bi trebao da bude nikakvo rešenje, jer referendum podrazumeva jednu vrstu nivoa obrazovanja i informisanosti onih koji odlučuju. Dvadeset godina edukacije na tu temu zahteva jednu ozbiljnu edukaciju, da bi onda mogao neko drugi da odluči o svemu tome, a ne neka vlada koja na sebe preuzima, na svoja pleća teret o odluci o tome kako će društvo da se razvija u budućnosti.
Videli smo premijera Putina pre neki dan u Beogradu. Mislim da se od mađarske revolucije i Češke 1968. godine neki ruski zvaničnik nije tako bezobrazno ponašao u nekoj državi, da on nama kaže da ne može da idemo u NATO pakt, da su oni protiv toga. To Moskva nije radila već 40 godina. Mislim da nešto što ne priliči ni jednom stranom državniku u ovoj zemlji, a pogotovo to nije način da se na jedan lažno shvaćeni patriotizam nalepljuju direktno izjave stranih zvaničnika o tome šta ova zemlja u okviru svoje politike treba da uradi.
Nadam se da će Branku Milinkoviću, nakon i ovog sporazuma i niza sporazuma, za koje pretpostavljam da će doći, biti mnogo lakše da se sa svim ostalim ambasadorima dogovori oko neophodnih stvari koje su potrebne za profesionalizaciju, za bezbednost koja je najvažnija u regionu, a pogotovu je to važno za Bosnu, koja ne funkcioniše. Imala je pre 100 godina austrijskog guvernera, ima sada austrijskog guvernera i NATO pakt tu može da pruži barem određene garancije da više neće biti onog izvlačenja topova na brda iznad Sarajeva, pa četiri godine onda učestvuješ u četiri rata u kojima nisi učestvovao, a sve si ih izgubio.
Ministre, završavam sa nadom da ćete uspeti da ubedite još nekog osim nas u potrebu modernizacije tako važne oblasti za koju ste odgovorni u Vladi Srbije.

Nije potrebno Filipu Višnjiću da ga iko brani, on je još uvek na turneji po Srbiji, obilazi gradove i sela i mogu to lično sa njim u četiri oko da raspravim.

Hvala. Pošto nije nepoznato da profitna stopa Aerodroma nadmašuje profitne stope mobilnih operatera, to nije pitanje koje može da bude uopšte nevažno u bilo kom trenutku za javnost, Vladu, poslanike i sve u ovoj državi, pretpostavljam da bi bilo dobro da se o tome povede neka javna rasprava, da ne bude kao sa registarskim tablicama za automobile, da vodimo uvek raspravu nakon što bude gotova.
Veoma je važno u ovom trenutku decidirano znati da li neko kupuje akcije ili ne kupuje. Pošto budimpeštanski aerodrom vodi indijsko-američki konzorcijum sa ogromnim profitom, onda bi bilo dobro da znamo nešto unapred, da li se u toj strategiji računa na nešto što ova vlada u ovom trenutku može da donese kao neke odluke ili ne.

Zahvaljujem na odgovoru. Mislim da je ova naša saradnja koju smo u gradu obavili, obavljena na zadovoljstvo građana Beograda, on nikad nije izgledao bolje nego sada, i da će ta vrsta principijelnosti pobediti onu vrstu principijelnosti koja se pokazuje kad jedan ministar u Vladi uceni Vladu i izazove krizu koju smo upravo imali prošle nedelje.

Zahvaljujem, uvaženo predsedništvo, poštovani gospodine ministre Đeliću, kolege, govoriću samo o zakonu o igrama na sreću, ovoga puta, i odmah na početku da kažem, ako budemo usvojili ovakav zakon, sa ovakvim izmenama i dopunama, on će i dalje, nažalost, biti i te kako nepotpun. Mnogi delovi zakona će i dalje ostati nedorečeni, a novi trendovi koji naravno postoje, kao i svuda, izostavljeni, pa, samim tim zakon neće biti funkcionalan neki duži period, već će se samo neke stvari razjasniti, što je naravno dobro, izvesne odluke Vlade legalizovati, i u suštini neće doneti mnogo toga novog.

Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o igrama na sreću ima svojih dobrih strana, od kojih je najvažnije to da se (u članu 48. stav 1) prelazi sa trogodišnjeg plaćanja nadoknade za privređivanje igara na automatima na mesečno plaćanje. Po zakonu, nadoknada se plaćala po automatu 540 evra na trogodišnjem nivou unapred, a to je iznosilo 15 evra mesečno. Novi predlog je, da se nadoknada plaća mesec za mesec, u iznosu za 25 evra po automatu što iznosi 900 evra za tri godine.

I pored povećanja koje je očigledno, predlog je dobar, ali ne samo zbog većeg priliva u budžet kako navodi predlagač, već zbog održavanja broja automata u radu, jer bi zbog uslova poslovanja, da se zakon ne menja, mnoge firme po isteku dozvole, odnosno licence, obustavile rad, a razlozi za to su brojni.

Osnovni razlog je suma od 54 hiljade evra, koja se kao minimum mora platiti, minimum za dobijanje dozvola aparata mora da bude 100 u radu i to se plaća unapred, što za mnoge firme predstavlja nepremostivu teškoću – 54 hiljade evra. A, država kao predlagač, čak ni u novom predlogu nije predvidela uređenje tržišta u igrama na sreću, posebno na automatima. To se odnosi na zaštitu firmi koje su dobile dozvolu i redovno izmiruju svoje poreske obaveze.

Do sada su kontrolisane samo firme koje su registrovane u Upravi za igre na sreću kao nosioci dozvola. Automat saloni i kladionice čiji se rad nalazi u sivoj zoni, po proceni ima deset hiljada automata za koje se ne plaća porez, i oko 35% svih kladionica, to, takođe, ne radi. Dakle, rade nelegalno. Svi oni, pored toga što ne plaćaju obaveze, koje bi morali da plaćaju po zakonu, utiču i na poslovanje priređivača sa dozvolom u veoma negativnom smislu, a država ne interveniše adekvatno ni kontrolom ni kaznenim odredbama, što nije jedino nečinjenje od strane države.

Veliki broj kopija aparata, smatra se da ih ima oko 40%, za koje država u cilju zaštite intelektualne svojine ništa ne preduzima, jer je, takođe, veliki problem, a ovako ga tretira Pravilnik o tehničkim i funkcionalnim karakteristikama i tehničkoj ispravnosti automata i stolova za igru na sreću, u članu 11, pa kaže: ''Ukoliko se prilikom tehničkog pregleda utvrdi neoriginalnost hardverske platforme ili softvera, priređivaču se nalaže da pre ponovnog dostavljanja na tehnički pregled otkloni utvrđenu neispravnost aparata kod pravnih lica ovlašćenih od strane proizvođača aparata.''

Kako je mogućno neoriginalnost hardvera ili softvera, drugim rečima, kopiju legalizovati, osim ako ovlašćenom pravnom licu ne date dozvolu svojim pravilnikom, da kopije uz određenu nadoknadu proglase za original i protivpravno ostvari prihod?

Kopiju bi, zapravo i naravno, trebalo uništiti. To je jedino razumno rešenje. Da bi se ubuduće izbegao problem, trebalo bi ograničiti uvoz aparata na ne starije od godinu dana, kako su propisale i zemlje u okruženju: Hrvatska, Makedonija, Republika Srpska i Crna Gora. Ovde imam zakone svih tih republika. Najbolji je makedonski. Takođe, i hrvatski je mnogo dobar. Zakon Republike Srpske, kao i Crne Gore, takođe, bolji je od našeg zakona – kako bi uskoro samo proizvođač mogao da daje sertifikat originalnosti. A sada se automati uvoze bez ikakve kontrole i bez ikakvih sertifikata kvaliteta, što postoji u Zakonu kao Pravilnik o tehničkim i funkcionalnim karakteristikama i tehničkoj ispravnosti automata i stolova za igre na sreću, član 4. stav 1.

Rezultat igara na automatima mora zavisiti isključivo od slučaja koji definiše softverski ili hardverski generator slučajnih brojeva, ali samo deklarativno. Pošto ne stoji da je usklađen sa zemljama u okruženju, jer nisu definisani međunarodni subjekti koji će dokazati svojom proverom kvalitet, ne materijala koji je najmanje bitan, već softvera, zato što u ovom trenutku u Srbiji ne postoji laboratorija koja bi to mogla stručno da obavi. Kao primer navodim kako je selektivno važno ko je dao sertifikat kvaliteta.

Državna lutrija Srbije je pokrenula portal

na kome se u ovom trenutku može igrati "Teksas Holdem poker" i "Rulet". A refernca kvaliteta softvera firme je "Plej teč", zvanični sertifikat "Rendo namber dženerejtor" od strane ''TST-Tehnikal sistem testing Nort Amerika korporejšn", internacionalno priznatog akreditacionog tela za statistička i tehnička testiranja softvera u cilju animacije igrača.

Da se zakon ne usklađuje sa zakonima zemalja u okruženju govori i sledeći primer. Predlogom je povećan procenat vraćanja od uplata na automatima sa 60 na 70%. A u okruženju je situacija sledeća: Crna Gora 80%, Republika Srpska 80%, Hrvatska 80%, Makedonija 87%. Vodeće svetske firme za proizvodnju automata kao minimum ovaj procenat blokiraju na, oko, 90%. To je bitno u cilju zaštite korisnika usluga.

Kao ključnu stvar za dalji razvoj priređivača jeste to da je u članu 69. razjašnjeno šta se pod pojmom ''promet'' podrazumeva. Do sada je Uprava za igre na sreću promet tumačila kao celokupnu uplatu na automatu. Po novom predlogu razlika između uplate i isplate, što je bitna razlika koja omogućava normalan rad, do sada se tumačilo da se posle 12 hiljada evra uplate plaćao porez od dodatnih 5% na uplatu preko ove sume, što je za priređivače koji rade na aparatima, koji isplaćuju preko 90%, bilo nerentabilno.

Sada ono što nije obuhvaćeno zakonom, a ni Predlogom o izmenama i dopunama, nije predviđeno da se automati mogu iznajmljivati od, za to, registrovanih firmi; nije zakonom definisano šta se dešava sa terminalima koji primaju igre putem interneta, a uplate u salonima ili u kladionicama, što je u skladu sa poreskom politikom, jer se u potpunosti može kontrolisati promet na ovakvim terminalima.

Dalje, da li treba propisati najmanju kvadraturu i broj automata po objektu u cilju poboljšanja usluge i uređenja tržišta, kao i lakše kontrole ulaska maloletnih lica, pošto je to gotovo nemoguće kontrolisati kada se u ugostiteljskom lokalu nalazi jedna ili nekoliko mašina? Zatim, oglašavanje u sredstvima javnog informisanja čije je sedište van granica Srbije, kada ne postoji kontrola prihoda niti se plaća porez. Sada zabrana postoji samo za inostrane srećke i tikete.

Potom, povećanje neoporezovanog minimuma na dobitke ostvarene u kladionicama sada je 19 hiljada dinara, a na primer, u Hrvatskoj je, oko, četiri hiljade evra. Kao važnu stvar, predlagač ograničava rad automata i uplatnih mesta kladionica na 18 sati, u toku 24 sata, ali ne daje tumačenje da li se to odnosi i na igračnice koje u svom sastavu imaju i automate ili su izuzete iz zakona.

Maloletnim licima je po zakonu bilo zabranjeno igranje, a udaljenost mesta na kojima su se organizovale igre na sreću od osnovnih i srednjih škola je bila propisana na 150 metara. Kao dokaz površnog pristupa izmenama i dopunama Zakona o igrama na sreću služi i predlog zabrane ulaska maloletnih lica u prostore gde se organizuju igre na sreću, što je dobro, a granica udaljenosti se pomera na 200 metara, što nema svrhe, jer je već zabranjen ulaz maloletnim licima. Čitava infrastruktura salona, automata i kladionica je koncipirana na udaljenosti od 150 metara. Šta će da rade sada ti ljudi koji su između 150 i 200 metara?! I svaka izmena će prouzrokovati veliku materijalnu štetu zbog dugoročnih zakupa, ulaganja u prostore, marketing, i tako dalje.

Što se tiče Državne lutrije Srbije, o kojoj se, pored "Grand kazina", najviše vodi računa, u članu 14. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o igrama na sreću predlaže se podela klasičnih igara na sreću, za koje ekskluzivno pravo ima Državna lutrija Srbije, na osnovu klasične igre na sreću, i na ostale klasične igre na sreću.

Predlagač kao obrazloženje podele navodi da se to radi u cilju utvrđivanja Fonda dobitaka, koji je za sve igre, u organizaciji Državne lutrije Srbije do sada je bilo najmanje 50% u različitim iznosima, za osnovne i klasične igre da ostane 50%, a za ostale klasične igre da bude minimum 10%.

Šta je suština ove promene? Da li je korektno da se učesnicima u ostalim klasičnim igrama na sreću utvrdi Fond dobitaka od 10%? Najverovatnije bi to bio Fond dobitaka. Da li bi trebalo limitirati procenat koji pravna lica dobijaju kada za račun i u ime Državne lutrije Srbije organizuju ostale klasične igre na sreću?

Da li se pod pojmom "ostale igre na sreću putem SMS" misli i na Loto? Ako je tako, kakva je razlika u principu igre da bi Fond dobitaka bio minimum 50%, a putem SMS najmanje 10%?

Obrazloženje je veći poreski priliv. Ali, zaboravlja se da su i dobitnici obavezni da plate porez na sumu veću od prosečnog ličnog dohotka u Republici Srbiji, tako da bi se u suštini povećao poreski priliv, ali bi se oštetili učesnici u tim igrama. Kakvo je pravo Državne lutrije Srbije da ima ekskluzivnost priređivanja igara putem telekomunikacija, a koje nisu klasične igre na sreću, ni kazino igre, što zakon ili predlozi zakona zemalja u okruženju predviđaju, jer je to trend razvoja ove industrije?

Još nešto važno, Vlada je vodila računa da svojom odlukom da dozvoli promenu strukture kapitala u "Grand kazinu" ovim predlogom zakona da legitimitet, član 38a, Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o igrama na sreću. "Lutraki kazino", njemu je dozvoljeno da otkupi udeo, odnosno akcije "Austrija kazino internešnl" i tako postane vlasnik 90% "Grand kazina". Postavlja se pitanje validnosti ove transakcije i da li "Lutraki kazino" ispunjava inicijalne uslove po kojima je "Austrija kazino internešnl" po javnom pozivu dobilo pravo na licencu. Ko je to utvrdio? Ja mislim niko. Da "Lutraki" ima iste performanse kao ''Austrija Kazino'', pa može da ispunjava inicijalne uslove na isti način, bez javnog poziva.

Bilo bi poželjno da predlagač objavi strukturu članova koji su radili na izmenama i dopunama Zakona, pošto postoji opravdana sumnja da sa materijom koju su obrađivali nemaju, baš mnogo, dodirnih tačaka, ili nisu želeli da predlože izmene i dopune koje bi kompletirale zakon i učinile ga funkcionalnijim za naredni period, bar od pet godina, najmanje.

Pošto smatram da bi trebalo podneti toliko mnogo amandmana radi poboljšanja Zakona o igrama na sreću, bilo bi svrsishodnije vratiti predlog na doradu i da se u njegov rad uključe stručna lica koja imaju iskustva iz prakse, a bilo bi odlično da se povede i javna rasprava. Ukoliko se to ne dogodi, LDP će podneti amandmane koje smatra neophodnim za Predlog zakona kakvog u ovom trenutku imamo pred sobom, pa vas molim da te amandmane prihvatite, jer su u cilju poboljšanja zakona koji je najslabiji u regionu i podnet. Hvala.

Poštovani, nije dobro kad sa ovoliko strasti razgovaramo i mislim da ovo nije mesto gde na ovaj način treba da razgovaramo, i zamagljujemo strašno stvarima iz prošlosti i svojim emocijama.
Da vidimo hladne glave šta se zaista prekjuče dogodilo. Meni lično smeta to što je tamo bilo od 1000 ljudi, 200 članova Alijanse i 800 onih koji su ih podržavali. Znači, preduslov moje solidarnosti je njihova solidarnost među sobom. To je pod jedan. Ali, svejedno, imate pravo, profesor Mićunović ima pravo, jer da je i 10 ljudi bilo tamo, mi moramo to da im dozvolimo.
S druge strane, svako zlo za poneko dobro. Mi sad jasno vidimo ko su proevropske snage u ovoj državi. Dobrodošli u klub SPS. Vi ste proevropska snaga u ovoj državi. Vas su juče spaljivali, prekjuče. To je nešto što je za mene dobra vest. To izgleda vide pijani maloletnici, ali ne vidi predsednik Tadić. To je nešto što je zabašurivanje.
Jasno smo podeljeni, tim povodom smo jasno podeljeni ko je ovde za to da zemlja prosperira, da se modernizira, da se evropeizira, a ko je onaj koji je protiv. To je političko pitanje. Juče nisu mogli to pijani maloletnici sami da odrede.
(Predsednik: Gospodine Prokiću, neke konstatacije mi vrlo gode, ali se ne držite Poslovnika. )
Znam da se ne držim Poslovnika.
(Predsednik: Htela bih da vas slušam, ali poslovnički ne mogu…)
Ne bih da zabašurujem preko Poslovnika.

Uvažena gospođo Čomić, poštovani ministre, još jedanput, pre nego što kažem o ovom amandmanu nešto, želim da ukažem na sveobuhvatnost i važnost reforme koju Evropa sprovodi u sferi obrazovanja.
Još od srednjeg veka nije postojalo tako nešto. U srednjem veku je Evropa bila povezanija nego ikada kasnije zbog toga što su od Dablina do Jerusalima, od Helsinkija do Lisabona jedni isti učeni ljudi, oni najučeniji, govorili jedan isti izvrsni jezik, latinski.
Od tada pa do danas nije postojao sveobuhvatniji pokušaj da se ona poveže, da se evropski kulturni i obrazovni prostor poveže na jedan bolji način nego što je to do sada, i mislim da i ova rasprava pokazuje da mi nismo često svesni koliko je važno, ako želimo sledećih nekoliko vekova da se smestimo udobno u evropski kulturni i obrazovni prostor, geografski, politički i na svaki drugi način, da moramo ovim najvažnijim aspektom povezivanja obrazovanjem da se u njega uključimo što pre možemo.
U tom smislu sam podneo jedan amandman, a to je tenier, njega poznaju institucije visokog obrazovanja mnogih zemalja. On je neki put i kontradiktoran, ali koja to stvar nije kontradiktorna u svetu demokratije, pa i ova može biti zloupotrebljena.
Reč je o tome da vrhunski naučni radnici dobiju stoprocentu ili barem približnu garanciju svojih mogućnosti intelektualnih da bi širili svoje nove ideje. U krajnjem slučaju, i evroskeptici na taj način, kada jednog dana postanemo EU, moći će da sagledavaju loše strane EU zbog toga što će biti u prilici i biti zaštićeni od administracije da bi mogli verovatno, to ne kažem sa ironijom, zato što su skeptični, zbog toga što imaju polemički ton i polemički pogled, da budu zaštićeni od eventualnih pritisaka administracije na svoja delovanja.
Mislim da bi bilo veoma važno da, ukoliko to ne može odmah, da vidimo kako se to predlaže, ko ga predlaže, na koji način se dobija, u svakom slučaju, reč je o iznimnim naučnim radnicima, vrhunskim stručnjacima u svojoj oblasti.

Gospođo Čomić, uvaženi ministre, ne znam da li je ovo 18. ili 19. Dobro. Nije bitno. Dakle, našao sam istraživanje o broju studenata kada je reč o izboru studija među maturantima. Znači, 91% studenata želi da upiše državni fakultet zbog budžeta, doma i menze, 33% upisuje fakultet na osnovu cene školarine, a 64% studira van mesta stanovanja, što govori samo da skoro svi oni moraju da rade.
Ako država može takvim studentima da izađe u susret i da uključi pravo na odbitak poreza na lični dohodak zaposlenih studenata u korist školarine, mislim da bi to bilo fer i u redu. Ako je prosečna bruto plata za maj bila nešto manje od 50.000, onda bi 12% iznosilo nešto manje od 6.000. To je godišnje 70.000.
Znači, više od tri četvrtine prosečne školarine, naravno ne za ceo iznos poreza, ali za neki njegov procenat sigurno bismo mogli da olakšamo ljudima koji u ovako osiromašenoj zemlji žele da studiraju, što naravno toj istoj zemlji ide u prilog. Mislim da nema razloga da o tome dobro ne razmislimo.

Uvažena predsedavajuća, poštovano predsedništvo, uvaženi ministre, predstavnici Ministarstava, kolege, svi poslovi oko usvajanja Bolonjske deklaracije kasne čitavu deceniju u Evropi i ne bih bio prestrog prema našim zakašnjenjima i propustima. Moram reći svoj utisak da ta reforma suštinski ovde nije ni započeta.
Ovde je formalno započeta temeljna reforma i to nije sporno, ali se velika većina trudi da u suštini sve ostane isto. Nije suština reforme u tome da sada svi imamo nekakve bodove unutar ocena ili da imamo nove nazive za titule, već je suština sveobuhvatna promena obrazovne strukture građana u odnosu na nove tehnologije. To je cilj ''Bolonje''. Odnosno, da tih 6% ili 7% visokoedukovanog stanovništva u zemlji koliko ih sada ima, u odnosu na 20% koliko ih ima u Evropi, bude uvećano u procentu i, što je još važnije, osposobljeno za savremene izazove. To je cilj ''Bolonje''.
Naše obrazovanje je još uvek primereno onoj davno prohujaloj industrijskoj revoluciji. I, sada, kada smo shvatili da sve te velike fabrike nisu služile ničemu ili su služile da saznamo da ne služe ničemu, moramo promeniti taj preživeli sistem školovanja i omasovljenje onih obrazovanih u društvu se postiže tako što se pomoću ''Bolonje'' diže prosek srednjeg obrazovanja za jedan stepen, onog najmasovnijeg, to su nekada bile tzv. stručne škole. To, zapravo, znači smanjivanje elitizma kada je reč o obrazovanju, odnosno omasovljenje obrazovanije i upotrebljivije radne snage, što je modernoj državi preko potrebno.
Master i doktorske studije po toj ideji ostaju elitne poluge obrazovnog sistema. Problem koji se pojavljuje jeste gubitak elitizma u onom najmasovnijem segmentu obrazovanja, onom koji je za korak dalje od srednjeg i to mnogi ne žele da dožive. Zato je otpor i tako veliki. A tih mnogih ima, zapravo, najviše od svih. Zato su ti otpori veliki, ne samo kada je reč o novim titulama, nego kada je reč o ''Bolonji'' uopšte. Takav proces, međutim, nikada nije mogućno zapostaviti, ni zaustaviti u celoj borbi za napredak čovečanstva.
Nekada je pre dva veka i osnovna škola bila elitna, pa, to jednog trenutka, jednostavno, više nije moglo da bude tako. Sada je došlo vreme da se to dogodi i univerzitetu. Jedan njegov deo više neće biti elitni, već mora da postane masovna pojava. Ono što je masovno nije elitno, ako društvo želi da bude uspešno. U tako inertnom društvu kao što je naše, ''Bolonja'' će biti usvojena kroz noćnu moru opiranja i opstrukcija, ali će biti usvojena, jer to tako mora da bude, jer život vuče u tom pravcu.
Na isti mučan način tek smo napola usvojili evropsku ideju, usvojićemo tako jednom i NATO ideju i sve ostale ideje koje nameće 21. vek u ovom našem prostoru. Dakle, biće i u ovom slučaju po onoj Miloševoj – ''ako hoćeš, hoćeš, ako nećeš, a ti opet hoćeš''!
''Bolonjska'' reforma je okrenuta ka studentima koji sada moraju da rade čitavo vreme, a ne samo pred ispit. U sveopštem podražavanju ''Bolonje'', to za sada uopšte nije tako i ko zna kada će biti. Ako završni ispit nosi 30% od ocene, a onih 70% nije odrađeno kako treba iz najrazličitijih razloga, sve postaje besmisleno. Hajde da se zapitamo koliko fakulteta u ovom trenutku takav režim može da obezbedi? Naravno, da i dalje nema i ne sme biti prolaska bez završnog usmenog dela ispita, bez obzira koliko god da je student bio vredan tokom predizbornih aktivnosti, jer institucija završnog ispita je sveta stvar visokog školstva. Ali, činjenica da fakulteti nisu osposobljeni da pruže taj kontinuirani rad sa studentima koji se traže u novom sistemu i jeste veoma zabrinjavajuće.
Ono što još niko nije shvatio je da nema upisa godine, već postoji samo upis predmeta. Pa, ako ne sakupite 60 bodova, vi to sledeće godine slušate ponovo i upisujete još predmeta istovremeno, da biste sakupili dovoljan broj bodova. Da bi se sve to, zaista, primenilo, potrebno je iz osnova promeniti Zakon o finansiranju, kao i pravila dobijanja studentskih domova vezana za godinu, odnosno stari sistem. To tako više ne može da funkcioniše i donosi milion problema.
Studenti se suočavaju sa haosom iz kojeg nema nekog efikasnog izlaza. Kažem, veoma tvrdo: ili ''Bolonja'', ili ''Bolonja'' ne. Svako kalkulisanje donosi nepremostive probleme. Bojim se da se opšta neodlučnost društva i ovde manifestuje u svom najgorem pojavnom obliku.
To što nije ukinut upis godina, samo znači da ne razumemo šta znači kontinuirano učenje i o čemu je, zapravo, u ''Bolonji'' reč? Niko nije razumeo da se bodovi sabiraju u kontinuitetu, a ne seku se svake godine, pa dobijamo apsurd, da studenti sa većim ukupnim brojem bodova gube pravo na budžet, a dobijaju ga oni sa manjim brojem bodova. Moramo da odlučimo: ili ćemo uhvatiti korak sa svetom zaista, ili ćemo samo glumiti da ga hvatamo.
Ta naša sklonost ka podražavanju i prevarama, okretanje glave od problema, nehvatanje u koštac sa njegovom suštinom, u krajnjoj liniji, oduvek je bila najveći izvor svih naših problema. U odnosima sa svetom, toga moramo da se odreknemo jednom za svagda, pre svega, zbog nas samih.
Sledeće važno obeležje ''Bolonje'' je akreditacija, odnosno kontrola kvaliteta. Inače, imamo Komisiju za akreditaciju i ona ozbiljno radi, ali nemamo standarde, odnosno pobrkali smo u standardima akreditaciju ustanove sa akreditacijom programa. Uopšte se i ne bavimo akreditacijom programa, nego se bavimo formalnim prebrojavanjem. A poseban problem je to što Komisija nije nezavisna institucija, pa kao takva ne može da postane članica Evropske mreže za akreditaciju, jer one sve moraju biti nezavisne. Bilo bi jako važno da uđemo u tu mrežu. Nisam video u zakonu da je predviđena nezavisna komisija.
Istina je ta da skoro svi naši državni fakulteti nigde u svetu ne bi mogli da budu akreditovani. Ne možete da imate fakultete sa tolikim brojem studenata i 80 nastavnika. To je mimo svih standarda. I kada pitate Komisiju kako je Pravni fakultet u Beogradu dobio akreditaciju, oni kažu – pa, je l' treba da ga ukinemo? Čim tako nešto dopustiš, sve dalje je obesmišljeno. Zapravo, privatnici najlakše ostvaruju formalne uslove, ali sa njima je prisutna druga vrsta problema. Za one koji neće da uče tamo je mnogo lakše da prođu, nego na državnom fakultetu, jer su studije platili. Dakle, u neku ruku su u ovim našim, nekim, uslovima i diplomu kupili. Kupovina diplome ne postoji ni u jednom društvu koje sebe iole ozbiljno shvata.
Kada naši privatni fakulteti budu postojali preko 700 godina, kao što je u Engleskoj, taj problem se verovatno više neće pojavljivati, ali, u međuvremenu je i te kako tu. Takođe, trebalo bi da postoji lista zanimanja za koje je neophodno imati državnu diplomu. U Nemačkoj ne možeš da budeš sudija ako si završio privatni fakultet. Da li je našoj državi u interesu da ima sudije koje su završile na privatnim fakultetima, to je pitanje?
Do najvećeg kašnjenja sa ''Bolonjom'' došlo je počev od 2004. godine, kada je Koštuničina Vlada dala slobodu univerzitetu da sam napravi zakon. Ni u svetu, ni u Srbiji ništa se svojevoljno, samo od sebe, nikada nije promenilo.
Kako je DSS ukinuo svaki pritisak da se taj posao obavi, ta vlada nije ni sprovela ono što je trebalo. Da se razumemo, nije to ni u Vladi Zorana Đinđića bio prioritet. Sve je inicirano u alternativnoj akademskoj obrazovnoj mreži, još pre 5. oktobra.
Ovo što sam rekao ne znači da te vlade nisu htele da guraju tu reformu, ali po mom mišljenju to su radile veoma polako i bojažljivo. Zakon iz 2005. godine, koji ste vi pomenuli, verovatno je iz tog razloga uneo previše nejasnoća i zabune, a neka se zna da su u svim zemljama koje su uspešno sprovele reformu vlade bile te koje su, zapravo, vukle najozbiljnije poteze.
Da li je ova vlada odlučna da sprovede reformu? Koliko su stranke rukovođenje etičkim normama i principima neophodnim da se ova reforma sprovede onako kako bi trebalo i kako bi, zapravo, moralo?
Možda je baš ovo prilika da stranka na vlasti pokaže punu društvenu odgovornost, iako je jako važno da u ovom zakonu izbegnemo rešenja za koja niko u Evropi neće moći da shvati i prepozna razlog zbog kojeg su doneta.
Diploma sa tri, četiri i pet godina biće sigurno nešto što u Evropi niko neće moći da razume. Sve što stavite između onih stvari koje tamo postoje, niko tamo neće shvatiti šta to predstavlja i ko ste vi sa tom vašom diplomom.
''Matura'', ''bečelor'', ''master'' i ''doktorat'' su termini koje tamo razumeju, sve ostalo će biti jako teško objasniti, ako mene pitate i nemoguće.
A kada nešto u našem pristupu ''Bolonji'' ne vredi na evropskom nivou, zašto mi uopšte i školujemo takve ljude? Pa, zato što su se univerziteti uplašili da država neće finansirati ''master'' i rešenje je bilo da nam studije nekad traju četiri godine, jer se tako obezbeđuje finansiranje za četiri godine.
Ideja ''bečelora'' je tako uništena, a obesmišljen je i ''master'', jer se za godinu dana malo šta može uraditi. Umesto da presečemo na – tri plus dva, odmah, mi sada uvodimo još jedan nivo.
Dodatno unošenje uslova za različita zvanja u sam zakon uništava bilo kakvu konkurenciju. Kvalitet pojedinog univerziteta zavisi od njega samog, pa neka to, sam, i propisuje. Kako propiše, tako će mu se i vratiti. Ovako su svi jednaki, a to nema nigde. Nisu svi univerziteti isti, kao što ni svi profesori nisu isti. Ima li šta jasnije od toga?
Još da kažem, kao dugogodišnji profesor, da ne verujem u učešće studenata. Oni su najveći pomagači profesorima da sakriju sopstveni nerad. Studenti ovde žele što više ispitnih rokova, a u svetu postoji samo jedan. Mora da ima neki razlog zašto je to tako. Kod nas ih je po ovom zakonu šest, a studenti bi da ih je 12. U svetu nema popravnog roka, ali ima velike odgovornosti nastavnika ako mu mali broj studenata završi kurs.
Ozbiljno uključivanje studenata značilo bi traženje odgovornosti nastavnika, kao i zahtevanje garancije da će tokom godine moći nešto da nauče. Međutim, i u konsultacijama sa Poslaničkom grupom LDP pred ovu raspravu, studenti su se borili unapred samo za nekakve privilegije koje bi im omogućile dodatnu komociju.
Studenti se, kao i svi u ovom društvu, jer su tako odgajani, bave posledicama a ne uzrocima. Tako ispadaju naivni i rade u korist sopstvene štete, kao i svi u ovom društvu, osim njegovih tajkuna.
Gospodine ministre, imaćemo tri amandmana. Neke amandmane koje smo vam već predočili, povukli smo, jer ste nas upozorili da ste to već uradili. Posebno naglašavamo onaj o smanjivanju školarine za zaposlene studente zbog poreza koji plaćaju državi kroz svoj rad, to kada je reč o studentima. Kada je reč o profesorima, kako bi makar oni najbolji među njima, oni najbolji naučni radnici dobili stoprocentnu državnu garanciju sopstvene intelektualne autonomije i potpunost akademske slobode, koja se ponekad ne mora slagati sa aktuelnim trendovima u društvu, tražićemo ''tenier'' koji štiti od administracije koja bi, eventualno, mogla da vrši pritisak na njihove nove ideje koje nisu u skladu sa aktuelnim društvenim trendovima i tokovima.
Adekvatno obrazovanje je utikač za srećnije društvo i ono društvo koje je konačno i zauvek uključeno u svetske tokove. Ako taj utikač nije kako treba, sve ostalo je nedovoljno za prosperitet i bolju budućnost.
Na kraju, u ime svoje poslaničke grupe želim da vam zahvalim, ministre, kao i vašim saradnicima, na dostupnosti i otvorenosti koju ste pokazali u pripremnim razgovorima za ovu raspravu. Hvala još jedanput.

Hvala, predsedavajući, poštovane kolege, celog života se mučim sa autorskim pravima, sopstvenim autorskim pravima u zemlji i inostranstvu. Ako je za utehu, nije u svetu ništa bolje. Moje iskustvo sa svetom je katastrofalno; isto je kao u zemlji.
Izgleda da svi ti zakoni počinju sa autorom, pa i ovaj zakon počinje sa autorom, a ispada da je autor tu najmanje zaštićen od svih. Verovatno svi ovde govore mnogo više o svemu drugome, nego o autorima. Neopisiva je dovitljivost kako da se izigraju autorska prava u svetu i ovde. Ako ćemo iskreno da pristupimo, autor bi trebalo da bude na kraju zakona, pošto je, u principu, takva situacija. Njegova je šansa da ostvari svoja prava najmanja, a šanse da on nekog drugog izmanipuliše su takođe najmanje.
Dakle, u haosu koji u domenu autorskih prava vlada kod nas, kao i u svetu, svakako bi trebalo da se uvede neki red i u tom smislu je ovaj zakon dobrodošao. Nadam se samo da neće biti jedan od onih zakona koji su doneti, a ne upotrebljavaju se, ne primenjuju se i izigravaju se na razne načine, opet neopisivo dovitljive. Generalno je situacija loša i mi ćemo podneti nekoliko amandmana da bi se trenutna situacija kako-tako poboljšala, imajući jedan razuman stupanj nespokojstva, jer ne možemo da rešimo takvu neuređenu oblast sa jednim zakonom odjedanput.
Naša zabrinutost je i konkretna i tiče se člana 127, gde se predlaže jedan obavezni sistem zajedničke, kolektivne administracije tantijema od izvođenja. Zabrinuti smo i zbog ograničenja mogućnosti proizvođača da deluju nezavisno. Taj kolektivni dogovor između proizvođača i interpretatora će ići na štetu interpretatora, jer se oni sami nisu organizovali na sjajan način. To je njihova lična nesposobnost, ali dok se oni... Oni jednostavno nemaju neke parametre u odnosu na koje bi mogli da ostvare sve to.
Mislim da nije najbolje rešenje da naplatu jedinstvene naknade vrši jedna organizacija, određena ugovorom zaključenim između organizacije interpretatora i organizacije proizvođača fonograma.
Mi ćemo predložiti: „Organizacija proizvođača fonograma i organizacija interpretatora dužne su da evidentiraju sve ugovore koji su zaključeni do stupanja na snagu ovog zakona između proizvođača izdatih fonograma i interpretatora, a kojima je regulisano pravo na naknadu na osnovu emitovanja fonograma, javnog saopštavanja fonograma i javnog saopštavanja fonograma koji se emituje.“
Čini se da je donet predlog bez dovoljne analize veoma složenih odnosa koji postoje u tim grupacijama i da zakonodavac nije imao dovoljno informacija iz neposredne prakse i iskustva sa tržišta na kojem ove grupacije deluju, pa se zbog toga uočava nesklad i kontradikcija između određenih odredaba u predlogu.
Mislim da je zakonski okvir koji omogućava nosiocima prava da se kolektivno organizuju i dalje najefikasniji način da se prilike u kojima smo dovedu nekako u red. Ne mislim da su organizacije interpretatora iskoristile sve svoje potencijale da se organizuju, pa je kolektivna organizacija proizvođača fonograma ipak u nekoj prednosti, ali to ne mora tako i da ostane, što zavisi velikim delom i od sposobnosti samoorganizovanja interpretatora, jer oni to uglavnom rade po sistemu – pare unapred.
To ih dovodi u situaciju isključenosti sa tržišta, ali i u rizik isključivanja iz eventualnog uspeha, tako da sebe stavljaju u jednu poziciju koja je automatski pozicija u minusu. Naravno, zašto bi onda ovi koji idu u taj rizik naknadno delili eventualnu dobit iz uspeha?
Eto, to je jedna od naših zabrinutosti, nadamo se da će ta dva amandmana koja ćemo podneti donekle popraviti situaciju, ako budu usvojena. Smatram da je ovaj zakon jedan korak i tako ga treba kritikovati; to nije konačno rešenje, to je jedan korak ka uređivanju tih odnosa u društvu koji su dugo bili predmet kriminala i radnji koje su pre svega ugrožavale autora, a naravno i sve one koji su preko tih njegovih autorskih dela ostvarivali dobit. Hvala.

Iako je ovaj amandman odbijen, ostaje nelogično zašto se zakonom ustanovljava postojanje knjižarstva, a ne recimo filmarstva - da tako kažem nepravilno, da bi bilo jasnije. Pretpostavljam da je zbog toga što je gospodin Hamović u ministarstvu obratio pažnju na to, jer se time bavi.
Pretpostavljam da na kinematografiju i ostale audio-vizuelne delatnosti nije imao ko da obrati pažnju, pa se na taj način u zakonu ne nalazi ništa o pirateriji i ostalim stvarima koje su zaista veliki problem. To ostaje neregulisano zakonom.

Predložio sam da se ova strategija produži na 10 godina. To je odbijeno. Prihvaćen je predlog gospodina Čolakovića da se produži na četiri. Četiri je jedan veoma politički broj.
Mislim da to bar u kulturi možemo da izbegnemo, pogotovo što smo društvo u tranziciji i mislim da jedna dugoročna strategija, koja odsustvuje u svim ostalim segmentima društva, mogla bi da se pronađe barem u tome da političke partije jesu sposobne, možda jedna od retkih stvari za koju su zajedno sposobne, da se konstruiše strategija ovog društva za 10 godina unapred. Jer krizu u društvu, dvadesetogodišnju, pratila je kriza kulturnog modela, koji na kraju više nije bio ni model kulturni, a ni srpski.
Zaista jedna mnogo veća ambicija je bila potrebna, pogotovo kao društvu u tranziciji koje hoće u EU. Trebalo je da formulišemo jasnije, to zakonu o kulturi pripada i to mora da ima, kako bi pozvao i sve ostale učesnike u drugim segmentima društva da tu kulturnu politiku i taj kulturni model prihvate i prate.
Mislim da broj četiri nije dobar. Bolji je bio broj tri, jer onda tera jednu nomenklaturu političku, koja ide ponovo na izbore, da vodi računa o tome i da predaje štafetu nekom drugom, a ovako se to nešto poklapa sa Vladom i ima čak kratkoročnije dejstvo nego onaj od tri.

Poštovani ministre, poštovani predsedavajući, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, nesvesno ili svesno pokazali ste smisao za tvrdu realnost, čak i za istorijsku pravdu, kada ste objedinili raspravu o ova dva zakona.
Jer ima neka finalna ironija u tome što nas je taj nakazni kulturni model koji je devastirao zemlju tokom poslednjih 20 godina, sa svim svojim pogrešnim uzorima i idolima, i koji nije promenjen ni u najavi u Predlogu ovog zakona o kulturi, naterao da navrat-nanos donosite zakon o informisanju da biste zauzdali podivljale medije u njihovom primitivnom shvatanju demokratskih sloboda, a to shvatanje je direktno proizašlo iz naopakog kulturnog modela koji je vladao ovim društvom tako mnogo godina.
To jeste spojeno. Neka finalna ironija, osveta finalne ironije je nastupila u ovom spajanju, nekako prirodno se to samo spojilo i zatvorilo jedan katastrofalni krug koje je ovo društvo opisivalo svih ovih godina.
Žao mi je, ali bez sveobuhvatne promene kulturnog modela ovo društvo neće moći da krene u neku sretniju i bolju budućnost i ovo posrnulo društvo neće moći da očekuje bolje dane bez promene tog kulturnog modela.
A neće biti moguće, niti se bilo kakvim zakonom mogu zauzdati primitivni mediji, jer kao što se zloupotrebljavala sloboda na njihovim stranicama, u tom našem društvu koje nije osvojilo osnovne demokratske kvalitete, tako se ni ubuduće neće moći da spreči zloupotreba ili mogućnost tužakanja za sve i svašta koja se otvara ovim zakonom.
Neće ta mogućnost moći da bude zatvorena bez promene tog kulturnog modela o kome sam počeo da govorim u ovom obraćanju. Tek njegovom sveobuhvatnom promenom daje se mogućnost za nadanje da će taj osetljivi demokratski balans biti mogućan i u srpskom društvu napokon.
Propušta se jedna šansa za oštrim zaokretom, a ništa manje od oštrog zaokreta neće biti dovoljno za bilo kakvu promenu i za formulisanje jednog novog sistema vrednosti kojim bi se društvo rukovodilo u budućnosti, a društvu u tranziciji tako nešto je zaista neophodno i preko potrebno.
Taj kulturni model morao bi biti tako jasno definisan u Predlogu ovog zakona, taj priželjkivani kulturni model u ovoj državi, iz kojeg može da proistekne ono što priželjkujemo i u politici i u ekonomiji, a ne samo u kulturi, on bi morao biti tako jasno definisan da omogući promenu u svim segmentima društva, a ne samo u ovoj delatnosti koja je predmet samog zakona.
Koja je to strateška promena sistema vrednosti u okviru kulturnog modela kojim se rukovodi društvo?
Takva strategija se ne može formirati na samo tri godine, kako to piše u zakonu. Ona mora biti toliko sveobuhvatna da ona mora biti dugoročna.
Mi smo društvo u tranziciji koje hoće da uđe u EU. Moramo da formulišemo novi sistem vrednosti pre svega u kulturi, pa onda da se to širi, kao što je i propast počela sa kulturnim modelom, tako i oporavak mora da krene sa promenom kulturnog modela.
Nema toga u Predlogu, ni na pravnom, čak ni na poetskom nivou. U preambuli švajcarskog ustava stoji – kroz uvažavanje različitosti okrenuti smo ka budućnosti. To možda jeste poetski, ali to usmerava jedno društvo u određenom vektoru koji je nedvosmislen i koji je precizniji od svake pravne formulacije. Možda u onom trećem stavu o strategijama to negde može da stoji.
Krovni zakon; pa na čemu stoji taj krovni zakon? Gde su ti zidovi, gde su ti stubovi? Koliko se razumem u građevinarstvo, on ne može da stoji u bezvazdušnom prostoru u kome nema života. Ako nema zidova, ajde bar stubovi kao u nekom antičkom hramu. Na čemu počiva taj krovni zakon, na kakvoj promeni sistema vrednosti?
Mi ćemo podneti nekoliko amandmana i molimo vas da ih ozbiljno razmotrite i po mogućnosti usvojite. Oni će možda pomoći da se nešto od svega ovoga pojavi, makar u najavi u nekom zrnu i u tom zakonu. Zakon o informisanju nije zakon. To je pet nekih stvari, to nije ni zakon, koje su sklopljene ovako ili onako, a zakon o kulturi bi se možda mogao dopuniti određenim, nekim sveobuhvatnim pogledom na ovo društvo i mogućom naznakom za njegov izlazak iz krize koja ga tako mnogo godina potresa.
Mnogo veća ambicija je bila potrebna i mnogo veća odgovornost pri sastavljanju ovog zakona. On je od vitalne važnosti za ovaj tranzicioni period u našem društvu. Ako možemo nešto malo da popravimo našim amandmanima ili amandmanima svih ostalih, vidim da i Vlada sama daje dodatne amandmane.
Očigledno se ta žurba, nepotrebna žurba, sveti nečim što će u budućnosti morati ponovo da se radi sa nekim većim obzirom, većom ambicijom i većom odgovornošću. Još jedna u nizu propuštenih šansi koju ovo društvo tako olako propušta.

Poštovana predsednice, kolege poslanici, ja bih samo da ukažem na greške u proceduri, jer politička stranka na vlasti nije želela da Odbor bude patron i da presuđuje između više od dva kandidata, a sada se upravo to čini, i to na zakonskoj osnovi.
Dakle, izmene i dopune možda tehnički rešavaju ovaj problem, zbog neaktivnosti ili javašluka vladajuće stranke je on i nastao, ali to suštinski neće rešiti nijedan problem u radiodifuziji.
To nastavlja jednu tenziju između države i Skupštine, koja treba da izabere članove RRA, i različitih ovlašćenih predlagača, kojima je sama država dala da budu ovlašćeni predlagači. Dakle, to je jedno agresivno nametanje i mešanje države. Ne mogu da se otmem utisku da se to čini zato što nisu... ili su zaboravili da imaju svog kandidata između ovih predlagača u RRA. Zaboravili su da imaju svog kandidata i sada se ceo proces ponovo pokreće zbog toga da bi ga imali, jer su zaboravili. Ne vidim drugog razloga.
Naše mišljenje o radu nezavisnih regulatornih tela je generalno negativno, upravo zbog ovakvog mešanja države u njihov rad. Nakon ovakvih poteza, gde je nezavisnost u radu tih tela? Gde je samostalnost i gde je odgovornost? Šta ako oni opet ne predlože onako kako ste vi zamislili? Hoćemo li celu proceduru ponoviti ili ćemo onda mi biti patroni, ono što sada ovoga puta pokušavamo da ne budemo? Eto, ja upozoravam samo na to da se ta osnovna ideja o nezavisnosti tih regulatornih tela na ovaj način jednostavno briše. Hvala.