Poštovane narodne poslanice i narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo, nikako se ne slažem s prethodnim govornikom da je usvajanje ovog predloga zakona gubljenje vremena, i to ne samo zato što sam žena, već i zato što je antidiskriminaciona politika sastavni deo politike LDP-a.
Zato smo, kao poslanička grupa, prvi u proceduru podneli jedan takav predlog antidiskriminacionog zakona, da bi kasnije, nakon godinu dana, zahvaljujući glasovima naše poslaničke grupe, jedan takav Vladin predlog bio usvojen. Ovo ne govorim da bih istakla zasluge LDP-a, nego da bih istakla koliko je nama u LDP-u važna borba protiv diskriminacije i ova koja se konkretno bavi diskriminacijom žena.
Međutim, ono što je očigledno i što je razočaravajuće, jeste da ni institucije, ni ovaj parlament, ni Vlada, niti mediji nisu učinili dovoljno da bi podigli svest o neophodnosti usvajanja ovog zakona, o tome da je to naša civilizacijska potreba. Rekla bih da postoje izvesne sličnosti u načinu i okolnostima u kojima se usvajao i sam opšti antidiskriminacioni zakon. Podsetiću vas da ni tada ovo društvo, ni ova vlada, ni ovaj parlament nisu iskoristili priliku da podižu svest ljudi o tome da je to nužno radi našeg društvenog preobražaja, nego je, umesto toga, rasprava o tom zakonu bila iskorišćena kako bi se diskriminisala jedna manjina. Radi se o manjini drugačijeg seksualnog opredeljenja. Ono što je najgore, ti glasovi koji su se zalagali za diskriminaciju bili su glasniji od onih koji su je branili, a, uz to, bili su potpomognuti onima koji, zapravo, u ovoj zemlji diskriminaciju ne razumeju, ili se ne bore protiv nje iz čisto populističkih razloga.
Podsetiću, to su bile izjave gradonačelnika grada Beograda, pojedinih ministara, pomoćnika ministara.
Sve se završilo tako da ti ljudi, koji su ostvarili zakonsku garanciju za svoju slobodu, nisu mogli mirno da prošetaju Beogradom.
Bojim se da nas, dame i gospodo, ovakva nepažnja, nepridavanje značaja, vodi u situaciju da će biti otežana i primena ovog zakona. Poći ću samo od nas, od Parlamenta. Znamo da je bila odiseja da se ovaj zakon uopšte nađe u proceduri, višegodišnja borba, a danas se nalazi na dnevnom redu kao 20. tačka od 54 tačke dnevnog reda. Pre ove tačke je uvršćen i predlog koji je suprotan Ustavu i Zakonu o eksproprijaciji. Naime, radi se o zakonu o cevovodnom transportu. Ne znam šta bi još moglo biti gore, možda da ste spojili raspravu s nekim zakonima koji su po redosledu uvršćeni kao sledeće tačke dnevnog reda, kao npr. zakon o žigovima, ili o zaštiti topografije integrisanih kola i tome slično.
Drugo, Vlada nije posvetila potrebnu pažnju, nije alarmirala društvo i tu se, pre svega, moje kritike odnose na resornog ministra. Naime, organizovan je jedan okrugli sto. Odbor za rodnu ravnopravnost, čija sam članica, bio je organizator tog stola. Ministar nas nije udostojio ni da dođe na taj okrugli sto, niti da dođe kasnije, kada se o Predlogu ovog zakona raspravljalo u tom matičnom odboru.
Mislim, ministre, da jesu važni jednokratni dobročini akti kojima se vi bavite, i to pozdravljam, to je lepo, to je korisno, ali mogli ste za te pojedinačne akte da pošaljete izaslanike, a za ovaj jedan opšti akt, koji je reformski, koji ima karakter sistemskog zakona, jer utiče na celokupni preobražaj društva, bilo je neophodno da i vi prisustvujete, da ne govorim o tome da nisu prisustvovali ni mediji, pa su tako ti sastanci bili konspirativni.
Moje pitanje je sledeće – šta mislite o primeni i sprovođenju ovog zakona, pošto je vaše ministarstvo nadležno, kako će se žene uopšte upoznati s pravima koja ovim zakonom garantujemo? Na primer, kako će žena koja traži posao znati da poslodavac ne sme da je uslovljava njenim porodičnim statusom, odnosno planiranjem rađanja, ili kako će znati da može da podnese tužbu koja je bazirana na diskriminaciji? Tako što će čitati službene glasnike ili tako što će članice nevladinih organizacija da idu peške od vrata do vrata da bi im to pojasnile?
To nije dobro i mislim da opravdanje ne može da bude ni to o čemu se govorilo ovde pre mene, ni to što postoje prioriteti ovog društva. To je i da osudimo zločinačku politiku koja je činjena u naše ime, to je i činjenica da je zaista prisutno i siromaštvo, i ekonomska kriza, i korupcija, ali sve to, ako ništa drugo, najviše pogađa žene, s jedne strane, a, s druge strane, žene su osvajale slobodu i najbolje rezultate pravile upravo u vreme kriza i posle Prvog i Drugog svetskog rata, ili u toku ratova.
Posebna zamerka ministru, mada bi se, možda, kao neka vrsta opravdanja za njegovo nečinjenje moglo uzeti u obzir to da je ovlašćeni predstavnik za ovaj zakon ministar koji pripada partiji koja u ovom parlamentu nema nijednu ženu narodnu poslanicu. Dakle, od četiri ministra, nijedan nije žena. U 21. veku ste osnovali novu partiju. U toj partiji nijedna žena nije potpredsednik, od četiri potpredsednika, sve su muškarci. Mislim da bi neke konzervativnije partije u ovom parlamentu, koje uvažavaju potrebu da žene učestvuju u odlučivanju, možda ovaj zakon predstavljale i branile bolje.
Međutim, na sve ovo, na to ignorisanje, na taj indifirentan odnos celokupne Vlade, dodala bih i to da bi bilo dobro da je danas ovde došla ministarka pravde, pošto su odlične norme o sudskoj zaštiti u pogledu diskriminacije žena, da bi bilo dobro da je ovde ministar Bradić, da ukaže koliku štetu ženama i celom društvu čine mediji, zato što smo svakodnevno predmet omalovažavanja, zato što nas ukupno u medijskom prostoru ima 15 procenata, a od tog ukupnog procenta, 25 procenata se odnosi na kriminalističke izveštaje, gde su žene žrtve.
Kažem, uzimajući u obzir sav loš i indiferentan odnos, Predlog zakona je daleko bolji nego što se Vlada postavila prema njemu. Pre svega, tačno je da on afirmiše politiku jednakih mogućnosti i uvodi nov režim rodnih odnosa, pokriva skoro sve oblasti, mada ne jednako dobro sve. Tačno je da su napravljeni značajni pomaci u pogledu rada, zapošljavanja, socijalne i zdravstvene zaštite, obrazovanja, porodičnih odnosa, mada bih i tu imala izvesne primedbe.
Naime, radi se o čl. 13. i 19. To su odredbe koje se odnose na obaveze poslodavaca koji imaju preko 500 zaposlenih radnika. Međutim, videla sam da su i poslanici iz vladajuće većine i opozicija podneli amandmane, pa verujem da će to biti ispravljeno i prihvaćeno. Znači, potrebno je smanjiti broj. Recimo, 50 zaposlenih da bude broj u kome bi poslodavci morali da vode računa o rodnoj zastupljenosti.
Član 19. se odnosi na stručno usavršavanje i obuku poslodavca, dok u članu 31, to je četvrto poglavlje, naslov je – Ravnopravnost polova kao sastavni deo obrazovanja, u 1. stavu, iako se i poglavlje i naslov odnose na obrazovanje, vi razvodnjavate i razblažujete tu obavezu, uvodeći pojam vaspitanje. Ne smatram da je vaspitanje manje važno, ali, s obzirom na to da vi ovde predviđate da je ono sastavni deo predškolskog, osnovnog, srednjeg i visokog obrazovanja, kao i trajnog učenja, kako mislite da vaspitavate decu, odnosno mlade koji studiraju? To nisu deca, to su već ljudi. Tu bi trebalo da se koristi termin – obrazovanje.
Nemam puno vremena, a ima puno toga da se kaže. Rekla sam, odlične su odredbe koje se tiču sudske zaštite, zapravo, građansko-pravne zaštite.
Koristim priliku da kažem, možda neke žene slušaju, da te odredbe imaju u vidu i prevenciju, znači, sprečavanje daljeg vršenja nasilja i zaustavljanje tog akta i, drugo, što je jako dobro, predviđa se hitnost tog postupka, tako da je sud obavezan da prvo ročište održi u roku od 15 dana od prijema tužbe.
Takođe je jako dobro i pozitivno što se predviđa i rodno osetljiva statistika, znači, vođenje podataka koji se zasnivaju na različitosti polova. Naročito bih istakla da je zakon dobar u onom delu, tj. to su dve odredbe koje uvode udruženja u sistem države. Dakle, udruženja koja se bave ženskim pravima će činiti sastavni deo radnog tela Vlade koja se bavi ovim pitanjem, to je jedno. Drugo, ženama koje budu podnosile tužbu za diskriminaciju moći će da pomažu, kao umešači, te nevladine organizacije. To je sve bilo pozitivno i ima velikih pomaka.
Međutim, kada je reč o odredbama koje regulišu učešće žena u odlučivanju, u političkom i javnom životu, u jednakoj dostupnosti poslova i položaja, tu ovaj zakon pada i možemo reći da ovaj zakon, zapravo, znači – ženama čast, muškarcima vlast, jer nisu napravljeni nikakvi pomaci od postojećih, tako da ovaj zakon nije ledolomac, nije čak ni čamac za spasavanje, po sistemu, prvo žene i deca. Jer, u zakon čak nisu inkorporirane odredbe koje već postoje u Zakonu o lokalnim izborima i Zakonu o izboru narodnih poslanika, iako jesu neke druge odredbe, koje se tiču, npr., opšte norme o pravu na biračko pravo, ili iz drugih oblasti porodičnih odnosa, bez obzira na to što su sastavni deo posebnih, dakle supsidijarnih zakona.
Druga stvar, i u vezi s tim sam podnela amandmane na čl. 14. i 32, što se tiče jednake dostupnosti poslova i položaja i ravnomernog učešća prilikom imenovanja članova upravnih i nadzornih odbora u javnim službama, ovde je korišćen termin "treba da nastoji". Pošto sam po profesiji pravnica i radila sam i u sudu i u advokaturi i više godina sam poslanica u Narodnoj skupštini, ne znam koliko sam zakona pročitala, ali ovo je prvi put da vidim da postoji u zakonu jedna takva deklarativna odredba. Ovo bi mogla da bude deklaracija, ili preporuka, ali nikako ne može da bude sastavni deo zakona.
Šta znači – ''treba da nastoji'' i kako će se meriti da li onaj koji je dužan da treba da nastoji to činio ili nije? To mora da se ispravi. Podnela sam amandmane, ali sam videla da su i predstavnici kako vladajuće većine, tako i opozicije, podneli amandmane u vezi s tim, pa se nadam da će i ovo pitanje biti rešeno.
Što se tiče ravnomerne zastupljenosti, već sam rekla da nisu inkorporirane odredbe koje nam to garantuju. Mogao je da se napravi pomak, ne da budu kandidovane u procentu od 30%, nego da budu imenovane. Ali, ministre, s obzirom na to da sam objasnila vašu situaciju, na neki način je razumljivo da bi vam možda bilo teško da to branite.
Međutim, ne možemo zbog jednog pojedinačnog slučaja i zbog jedne političke partije da ispustimo ovakvu šansu, s obzirom na to da poslednji u Evropi donosimo ovaj zakon i da bi trebalo da se u svim segmentima oseti neki pomak.

Što se tiče učešća žena u Parlamentu, zaista je napravljen pomak. Sada imamo preko 20%. Ne možemo se porediti sa skandinavskim zemljama, ili Švedskom, koja ima 47%, ali, u odnosu na zemlje u okruženju, taj procenat nije tako loš. Istina, Hrvatska, Makedonija i Bugarska imaju veći procenat zastupljenosti, ali je manji kod Albanije, Bosne i Rumunije.
Da bih ilustrovala koliko je učešće žena, na neki način, pokazatelj modernizacije politike, reći ću podatak da su 90-ih godina žene bile zastupljene samo sa 1,6%. Zato mislim da je važan ovaj procenat, da nije loš. Dakle, od demokratskih promena napravljen je neki pomak, ali bi se moglo postići više.
Sledeća primedba odnosi se na institucionalne mehanizme. Dakle, ne postoje, nisu predviđeni lokalni mehanizmi, niti telo, niti lice koje će se baviti ovim poslovima. Odbor Narodne skupštine, dakle, moj matični odbor, apsolutno nije uvršćen u ovaj zakon. To su veliki propusti i u tom pogledu sam podnela amandman.
Dobro, popravićete, baš dobro, zato što ne verujem da bi, bez obzira na to koliko su sposobni, koliko su veliki posao uradili, recimo, Uprava za rodnu ravnopravnost mogla da ovako obiman posao i ovakve odgovornosti i nadležnosti sprovede samo u okviru tog jednog tela. S druge strane, ta uprava za rodnu ravnopravnost nije pokazala razumevanje ni ranije.
Recimo vi ste, ministre, spomenuli u februaru ove godine da je usvojena Nacionalna strategija za poboljšanje položaja žena. Reći ću vam, tu strategiju smo mi poslanice pročitale u "Službenom glasniku", ta strategija nije prošla kroz Odbor za rodnu ravnopravnost. To nije dobro. Ako ćete tako primenjivati i ovaj zakon, onda čemu nas to vodi?
Mojim amandmanom sam predložila da Uprava za rodnu ravnopravnost najmanje jednom godišnje podnosi izveštaje o svom radu i postignutim rezultatima.
Kaznene odredbe su katastrofalne. Veoma blaga kaznena politika i te kazne, naročito za medije, od 5.000 do 25.000, recimo, za omalovažavanje, podsetile su me na rimsko pravo, kada su patriciji mogli druge slobodne Rimljane da omalovažavaju, da im lupaju šamare, da ih pljuju i da im pri tom isplate neku simboličnu sumu solida. Na to najviše podseća ova kaznena politika.
Znam da je ona predviđena u skladu s ovim opštim antidiskriminacionim merama, ali to nas ne sprečava da je popravimo. Može se promeniti i opšti antidiskriminacioni zakon. Mogli smo to sada, u okviru ove sednice, da uradimo.
Dalje, nedostaju odredbe koje se tiču višestruke diskriminacije. Tu, pre svega, mislim na žene s invaliditetom, zatim na žene Romkinje, žene sa sela, za koje danas kao da i dalje važi srpski građanski zakon u pogledu prava na imovinu, na nasleđivanje, u pogledu prava na zdravstvenu zaštitu.
Da zaključim, za nas je ovaj zakon jako značajan, za LDP, ne zato što je to ustavna odredba, što je to međunarodni standard, što je to evropski standard, već zato što je ovaj zakon unutrašnja potreba društva, jedan značajan korak ne samo za žene, nego za čitavo čovečanstvo. Ovo je veliki dan za nas, ali i za Evropu, s obzirom na to da poslednji u Evropi, odnosno u jugoistočnoj Evropi usvajamo ovaj zakon.
(Predsednik: Molim vas, privedite izlaganje kraju.)
Evo, samo ovo, molim vas. Značajan je i najznačajniji je zbog toga što ovim zakonom prestaje praksa da samo pojedinci i pojedinke, kao i nevladine organizacije koje se bave ovim pitanjima, daju svoj doprinos. Danas ovde, odnosno u danu kada budemo usvajali ovaj zakon, država preuzima odgovornost za ova pitanja.
Kada sam pomenula pojedince i pojedinke, dozvolite mi, time završavam, samo da citiram Dositeja Obradovića, koji je pre 225 godina rekao – neka se ne uzda nijedan narod do veka k prosveštenju razuma doći u kojem žene u prostoti i varvarstvu ostaju. Ukoliko ne budemo primenjivali ovaj zakon, i dalje ćemo nastaviti da žene držimo u prostoti i varvarstvu. Ženama je potrebna šansa, a ne milostinja. Zbog toga će LDP glasati za ovaj zakon, kao i za amandmane koji ga popravljaju.

Gospođo predsedavajuća, zapravo koristim pravo na repliku, pošto mislim da je gospodin Marko Đurišić mislio na mene kada je rekao - koleginica koja sedi ispred Maraša. Valjda mu je bilo teško da izgovori moje ime, pretpostavljam.
U svakom slučaju, gospodin Đurišić je započeo svoju raspravu rečima da je dužnost narodnog poslanika da govori istinu i u prvoj sledećoj rečenici izgovorio neistinu, a to je da ja znam kako je poslanički klub DS raspolagao novcem, platama i dnevnicama koje je dobijao u vreme dok je bojkotovao parlament i nije učestvovao u radu.
Kao dokaz da o tome ne mogu znati (niti sam znala, niti sam mogla znati) podsetila bih samo na činjenicu da sam napustila poslanički klub DS kao poslanica Građanskog saveza Srbije. Prema tome, apsolutno ne znam (na kraju krajeva, to je bila vaša slobodna volja) da li ste zaista davali novac u dobrotvorne svrhe.
Druga stvar koju želim da istaknem jeste da LDP svaki put učestvuje u kvorumu i na taj način pomažemo ne vladajuću većinu, nego javni, društveni interes ove zemlje.
Svaki put smo glasali za one zakone koji na bilo koji način doprinose napretku i razvoju zemlje. Bez LDP ne biste usvojili ni zakon o pasošima, ni antidiskriminacioni zakon, ni mnoge druge zakone koje, zbog nesposobne vladajuće većine, zapravo ne biste ni uspeli da usvojite.
Na kraju, pošto se ovde danas često spominjao Bodrum i Solun, dakle i te afere, koje jesu bile zloupotrebe i našle su svoj epilog na sudu, zapravo su bile posledica toga što opozicija takođe tada nije učestvovala. Ali, to je danas tako bezazleno u odnosu (Predsednik: Vreme.) na ono što vi radite. Recimo, jučerašnji dan. (Predsednik: Zahvaljujem.) Nije važno da li je poslanik ili poslanica u Bodrumu ili u toaletu, činjenica je da poslanici nisu učestvovali u jučerašnjem radu i kvorumu.

Gospođo Čomić, vi ste povredili član 103. Poslovnika Narodne skupštine, koji određuje da možete prekinuti govornika u izlaganju samo ukoliko se on ne drži teme dnevnog reda. To je jasno naznačeno, pogledajte. Vi ste prekinuli gospodina Zorana Ostojića ulazeći u to da li on govori istinito ili ne. Kada bi se tako primenjivao Poslovnik kako vi mislite, vi biste morali da budete stručnjak za sve oblasti i morali biste da prekinete gospodina Dinkića i da ga pitate zašto ništa nije progovorio o parku prirode Mokra Gora, na pitanje narodnog poslanika.
Prema tome, povredili ste Poslovnik, član 103. Ne morate da mi objašnjavate, tražim da se Skupština izjasni, zato što ćemo da gubimo vreme pošto ćete da pričate pet minuta. Znači, predsednik Skupštine ili onaj ko ga menja ne ulazi u istinitost onoga što narodni poslanici govore. Sami narodni poslanici snose za to odgovornost.

Gospođo Čomić, reklamiram povredu Poslovnika član 27. st. 2. i 3. koji se zapravo odnosi na način vođenja sednice. Naime, u prepodnevnom delu istakla sam povredu člana 103. kada ste grubo prekinuli narodnog poslanika Zorana Ostojića u korišćenju prava na repliku time što ste tvrdili da je poslanik u svom prethodnom izlaganju pominjao Kopaonik. Sada sam uzela stenografske beleške, apsolutno se ne pominje Kopaonik.
Nisam se javila samo za to da bih ukazala na tu vašu grešku. Mislim da je dobro, radi budućih rasprava i načina vođenja sednice, da znate... a vi imate dugogodišnje iskustvo i nisam srećna što vam ukazujem, zato što ste bili i moja saradnica, da ne znate da se prilikom korišćenja prava na repliku ne vodi računa o temi dnevnog reda. Vaše ovlašćenje je samo da vodite računa o vremenu i da li poslanik koristi neke uvredljive reči i izraze. Takođe ste grubo isključili mikrofon vašoj koleginici potpredsednici koja se pozvala na član 31. Mislim da to nije lepo.
Jedino što ste ispravno rekli jeste da je potrebno da pažljivo slušate izlaganje, a time što ste tvrdili da je poslanik govorio o Kopaoniku, a govorio je zapravo o parku prirode Mokra Gora, a na šta ministar apsolutno nije ništa odgovorio, zapravo ste potvrdili da vi čak niste dobro ni slušali šta je narodni poslanik govorio. Molim vas da ubuduće ne pravite ovakve greške i da se izvinite i gospođi Juditi, i gospodinu Ostojiću i meni. Unapred zahvalna.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarka, lepo je što ste vi sa nama, ali to ne opravdava odsustvo gospodina Mlađana Dinkića, za koga ne smatram da je neki veći ekspert od vas, jer je dovoljno i taj pojam devastiran u ovoj zemlji, nego mislim da je on najodgovorniji za set ovih zakona, pa se pitam šta je to bilo preče i važnije danas nego da se ministar nađe ovde sa nama u Parlamentu.
Imala sam sreću da prof. Mićunović govori pre mene i to je jedan dokaz da ovim šturim i nepreciznim zakonom, bez dovoljno podataka, bez ikakve analize, komparativne ili bilo koje druge vrste, čak i poslanici vladajuće većine, i to jedan iskusan političar gospodin Mićunović, kao član poslaničke većine, doveden je u dilemu da li da podrži ovaj zakon.
To je ono što je moja osnovna zamerka ovom setu zakona, a to je da mi nemamo ovde dovoljno podataka, nemamo nikakve kredibilne analize koje bi nas uverile u to da se zaista ovim paketom zakona vrše neke reforme u tom realnom sektoru.
To što se usvaja po hitnom postupku zakon koji će se primenjivati tek od 1. januara 2013. godine, zapravo, govorim o vašem odnosu prema Parlamentu, ali i o društvu ukupno, jer u današnje vreme, u vreme nerešenih državnih pitanja, u vreme ekonomske krize, u vreme unutrašnje krize, pored te ekonomske krize koju imamo, neprekidno devastiranje institucija, mi usvajamo neki zakon koji će se primenjivati tek 2013. godine.
Moje pitanje glasi: Šta će biti sa imovinom privrednih komora, centralne i ovih regionalnih, do te 2013. godine i zašto je neophodno četiri godine da se prijavljuju za konkurenciju koju im ovaj zakon omogućava?
Međutim, više bih se zadržala na ovom drugom zakonu, zakonu o Fondu za razvoj. Takođe, ista primedba. Zapravo, mi raspravljamo ovde o jednoj mački u džaku. Mi nemamo nikakve konkretne rezultate. Zašto nikada nije dostavljen izveštaj Narodnoj skupštini ili javnosti, medijima, svejedno, o poslovanju Fonda za razvoj? Mislim da on deluje po partijskim direktivama i verujem da će se složiti svi poslanici ovde da su to neki odokativni kriterijumi kojima vi dajete mogućnost da neki privredni subjekti ostvare kredite i da taj fond posluje, na neki način, i u sivoj zoni.
Recimo, uspela sam sa teškom mukom da nađem izveštaj za 2007. godinu, revizorske institucije koju ste vi angažovali, dakle, Fond za razvoj, koja je ocenila kao nezakonito poslovanje Fonda, odnosno uzdržala se od mišljenja, navodeći da, na prvom mestu, Fond nije izvršio obelodanjivanje informacija o finansijskim sredstvima i obavezama, kao ni obelodanjivanje ciljeva i politike upravljanja rizicima, zatim, otpis obaveza i priznavanje prihoda nisu u skladu sa odgovarajućom dokumentacijom, kako Fond ne poseduje odgovarajuću dokumentaciju, dalje, da ne postoje komisioni ugovori, a osnovni način delovanja tog fonda jeste putem komisionih fondova, pa se pitam, kako mi, nakon izveštaja koji je negativan, danas ovde raspravljamo o jednom zakonu kojim mi Fondu dajemo još veće nadležnosti.
Dakle, stavljamo mu Garancijski fond i nije dovoljno da se raspodeljuju sredstva, nego da taj isti fond daje i garancije, ukidamo nadzorni odbor, a pri tom će predsednik upravnog odbora ponovo biti ministar za ekonomiju i razvoj, a nadzor će vršiti Ministarstvo za ekonomiju i razvoj.
Postavlja se veliko pitanje celishodnosti uopšte i raspolaganja tim sredstvima. U samom obrazloženju zakona, u jednoj rečenici, gde govorite o određivanju problema koje bi trebalo ovaj zakon da reši, naveli ste da je posledica navedenih problema neracionalno korišćenje sredstava iz budžeta Republike Srbije. Nama, poslanicima, prosto se duguje odgovor na pitanje, ko je odgovoran za neracionalno korišćenje budžetskim sredstvima.
Sve ovo što sam iznela zapravo ukazuje na stav Liberalno demokratske partije da mi ne možemo glasati za ovaj set zakona. Pored toga smo prethodno, a pošto je ministarka za Nacionalni investicioni plan i članica Odbora za Nacionalni investicioni plan, mi smo ukazivali da je i to jedan kvazibudžetski sistem, taj Nacionalni investicioni plan, pa se sredstva raspoređuju, takođe, odokativno…
(Predsednik: Vreme, gospođo Mićić.)
Završavam u jednoj rečenici. Dešava se da jedna mesna zajednica u gradu odakle ja dolazim, Užicu, MZ Mokra Gora dobije dva i po puta više sredstava, 244 miliona je dobio Emir Kusturica za Park prirode, dok, recimo, Priboj koji bi trebalo da bude nerazvijena opština, u poslednje tri godine nije dobio ništa. Emir Kusturica dobije više od jednog Vranja, dobije dva i po puta više od Užica i dobije 244 miliona više nego Priboj.

Reklamiram povredu člana 100, pogrešno sam protumačena, odnosno ministarka nije rekla istinu. Rekla je da za Fond ne postoji nikakav izveštaj koji negativno govori o poslovanju Fonda.
Zapravo, to govori koliko bi bilo bolje da je ministar Dinkić ovde jer bi on znao, on je angažovao revizorsku instituciju koja se zove BDO-BC EKSEL, koja je 16. juna 2008. godine napravila revizorski izveštaj za poslovanje 2007. godine. Za 2008. godinu još nije urađeno. To su samo neke stavke koje sam navela, koje se uočavaju kao negativne.
Pored toga, revizor koja je to potpisala, gospođa Ksenija Ristić-Kostić, takođe, navodi i skreće pažnju da Fond nije dobio mišljenje od nadležnih državnih organa u vezi sa tretmanom oslobođenja poreza na dobit. Recimo da vam je i to nedostajalo.
Zatim, tu se spominju i razni neki prihodi, između ostalog, mislim da bi i to isto bilo interesantno reći da je u jeku naše borbe za očuvanje Kosova, Fond sticao prihode i od prodaje stanova na Kosovu.
Prosto, to nema nigde u javnosti. Da je negde procurelo, verujem da biste trpeli velike kritike, pošto je Liberalno demokratska partija imala različit stav od većine, odnosno od svih drugih po pitanju Kosova, znate kroz kakve kritike je prošla u javnosti.
Na kraju, samo bih još dodala, što se tiče Nacionalnog investicionog plana i ono što sam spomenula za Emira Kusturicu, za 244 miliona dinara, niste ništa o tome pričali, niste mi ništa odgovorili. Ako je vaša namera bila da podstičete Park prirode, turizam, razvoj regiona, onda ni to nije dobar primer kako ste uložili novac, zato što Užice pored te mesne zajednice Mokra Gora, ima i Taru, Zlatibor i razne druge destinacije, jezera, pećine, pa bi bilo mnogo bolje da se, recimo, uložilo u aerodrom, pošto nam je infrastruktura i pošto su nam putevi očajni,, a sa nekim aerodromom možda bismo zaista pospešili i razvoj turizma. Hvala. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, iako je ovaj predlog zakona o zabrani diskriminacije značajan korak ka harmonizaciji našeg sa evropskim zakonodavstvom, iako on predstavlja uslov za stavljanje naše zemlje na belu šengensku listu, usvajanje i primena ovog zakona jeste, pre svega i na prvom mestu, unutrašnja potreba našeg društva.
Ta potreba podrazumeva da učinimo sve da bi ovo društvo bilo humanije, modernije, demokratičnije i zato je potrebno da stvaramo uslove i usvajamo norme koje će sprečavati da manjine u ovoj zemlji osećaju opasnost, da su diskriminisane, da usvajamo norme koje će sprečavati da pojedinci ili grupe zbog svojih ličnih svojstava budu prinuđene da ta lična svojstva prikrivaju, ili da privilegovana većina ispoljava nadmoć tako što će izražavati netrpeljivost, mržnju, pa i nasilje. To je ono što nije prirodno - mržnja, netrpeljivost i nasilje je ono što nas je do sada uništavalo.
Da bismo to postigli, nisu dovoljne opšte, načelne ustavne odredbe i svakako nije dovoljno da na početku trećeg milenijuma imamo ustavnu odredbu koja ukida ropstvo. Nama je potrebno ukidanje, oslobađanje od iracionalnih strahova, od ksenofobije, od homofobije, od rasizma, nacionalizma, mizoginije. Nama je potrebno podizanje svesti i odgovornosti da pomažemo drugima i različitima, bilo da se radi o licima sa invaliditetom, o starim ljudima ili o etničkim manjinama.
Zato je važno da ovaj zakon bude primenjen i za to je, kao i za sve zakone, pre svega odgovorna Vlada. Zato molim predstavnika Vlade, ministra za ljudska i manjinska prava, da učini sve da ovaj zakon ne ostane samo pravni standard, nego da se i vi, i Vlada i svi mi narodni poslanici potrudimo da primena ovog zakona bude moralni imperativ za sve.
Prilikom usvajanja samog zakona , za razliku od mnogih zakona koje smo ovde usvojili koji su bili protivurečni, konfuzni, neprimenjivi, nedovoljno precizni, za razliku od svih tih zakona zaista je ovo jedan ne samo od najvažnijih, nego od najboljih zakona koje smo u poslednjih šest godina imali priliku da usvojimo, jer je vrlo jasan, precizan i primenjiv, jasno je definisana i diskriminacija, i oblici, i slučajevi, i ustanovljen je mehanizam poverenika za zaštitu ravnopravnosti.
Takođe bih htela samo ukratko, ne umanjujući značaj diskriminacije manjina, da kao članica Odbora za rodnu ravnopravnost pomenem i jedinu diskriminaciju većine, to je diskriminacija nas žena. Ovaj zakon je takođe jako važan zato što je on krovni, bolje rečeno zakon temelj koji je potreban da bi se usvojio i zakon o rodnoj ravnopravnosti.
Da žene imaju specifična pitanja koja ih se tiču, govore razni podaci koji oslikavaju položaj žena u našem društvu. Između ostalog, to su podaci koji govore da žene teže dobijaju posao i obično su uslovljene porodičnim statusom. Zatim, one su oko 15% manje plaćene nego muškarci za isti posao. Samo 20% žena se od 2000. godine do danas nalazi na rukovodećim pozicijama. Isti taj procenat žena se nalazi u procesu političkog odlučivanja, a neznatan je procenat žena koje učestvuju u bezbednosti zemlje.
Kolika je ta nebriga o ženskim pravima, govori podatak da su mediji ukupno posvetili samo 15% prostora ženama, a u tih 15% se dobrim delom nalaze mizoginija, crna hronika i zabava. Ono što je najalarmantnije, nasilje kao najgori oblik diskriminacije, želim da ilustrujem podatkom da je 95% presuda za nasilje prema ženama, odnosno deci, svako peto dete je zlostavljano, završava se uslovnim sankcijama.
Zato mislim da je primena ovog zakona važna, da nisu dovoljna samo opšta ustavna načela, da nisu dovoljne samo crkvene dogme, jer koliko god da su pozitivne i dobre, one u istoriji nisu sprečile da dođe do ratova i zločina.
Zato pozivam sve da usvojimo ovaj zakon, da bismo ovo društvo upristojili i učinili ga humanijim i demokratičnijim. Hvala.

Dame i gospodo narodni posapnici, predstavnici Ministarstva, najpre da kažem nešto pozitivno. U ovom setu pravosudnih zakona postoje norme koje su ispoštovale neke evropske standardne i daju neka privremena i dobra rešenja. To je jedna grupa normi.
Druga grupa normi je uvršćena u ovaj set pravosudnih zakona iz razloga usaglašavanja sa Ustavom, a poznat je stav LDP-a, da mislimo da je Ustav loš, pa tako ni te norme kojima se usaglašavanje vrši, naravno, ne možemo dati podršku za to.
Ali, ono što je generalno loše i zbog čega LDP ne može glasati za ove zakone jeste činjenica da apsolutno nije uvažena potreba za korenitim reformisanjem pravosuđa, niti je ovim zakonima postignuta racionalizacija, niti je postignuta efikasnost sudova.
Prosto se postavlja pitanje – kako ste došli do tog magičnog broja 34 osnovna suda? Po kojim kriterijumima? Niko nam nije objasnio. Da li je to broj stanovnika? Da li je to broj rešenih ili nerešenih predmeta? Isto tako četiri apelaciona suda, da li je to dovoljno? Da li je prethodno izvršen neki istraživački postupak u pogledu potreba ovog društva, a koliko smo efikasni, tužno je, između ostalog, što ovom pitanju, ovom problemu, nismo pristupili sa dovoljno ozbiljnosti. Situacija je toliko ozbiljna da možda najbolje govori primer koji je poznat ne samo u sali, nego svakako je svaki građanin upoznat sa tim slučajem – postupkom koji se vodi za ubistvo vojnika Milovanović i Jakovljevića. Prošlo je četiri godine. Postupak je tek na početku. Vodi se protiv N.N. lica. O nezavisnosti suda neću da govorima, samo znam da je ovde vojska pokazala koliko je nezavisna.
Iz ovih razloga, pošto nije ni racionalnost, ni efikasnost, niti bilo kakva reforma sprovedena u reformisanju sudova, ne možemo podržati, apsolutno, ovaj set zakona. Ono što je žalosno, takođe, jeste činjenica, prosto mi je besmisleno da pričam, toliko je sve tužno i toliko su ti pomaci mali, takoreći minimalni da nisam ni motivisana, da vam kažem koliko sam razočarana ovim zakonima. Apsolutno nećemo uraditi ništa, a pogotovo ako uzmete u obzir činjenicu da ko zna kada ćemo ponovo biti u prilici da dovedemo ova pitanja na dnevni red u Skupštini. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je još jedan budžetski zakon u nizu u poslednjih pet godina kojim se potvrđuje i produbljuje odvojenost društva od države, kao da je država sama sebi cilj, pri tom, najgora moguća kombinacija - preskupa a nesposobna da reformiše društvo, da se izbori sa korupcijom, sa monopolom, pa čak i da zaštiti građane. Ne samo to, nego ih čak sama zloupotrebljava, ako ništa drugo, onda u izbornim kampanjama.
Ovaj rebalans budžeta je takođe još jedan u nizu u proteklih pet godina koji nije projektovan na bazi ekonomskih parametara, već na bazi političkih, bolje rečeno, partijskih obećanja. Sada ne vidim zašto se to ovde izbegava reći, osim ako ispunjenje tih obećanja nije samo delimično, mislim na penzije 10%, prividno, jer 10% uzimajući u obzir sva poskupljenja i inflaciju neće mnogo pomoći penzionerima, već i nepravedno, jer oni koji imaju penziju od 100.000 dinara dobiće čitavu jednu penziju onih koji imaju 10.000 penziju, a ti će dobiti povišicu od samo 1.000 dinara.
Ovde bih se zadržala na tvrdnjama gospođe ministarke da ovaj rebalans budžeta, pod jedan, nije rasipnički i, pod dva, da cifre govore bolje nego reči. Postavljam pitanje, kako nije rasipnički kada su u Vladi samo kabinet premijera, potpredsednika i prateće službe povećali svoje rashode za 5,2%? Zar to nije rasipništvo?
Drugo, htela bih da kažem nešto pohvalno za ovu instituciju, a to je da je Narodna skupština dala primer i smanjila troškove.
Ovo kažem zbog građana koji su kivni na Narodnu skupštinu, mislim da je dobro da znaju da je Narodna skupština smanjila svoje troškove za 210 milijardi, odnosno 5% i na taj način dala primer.
Zašto Vlada nije dala primer? Zašto kabinet premijera ima budžet 53 miliona, a četiri kabineta potpredsednika imaju 150 miliona budžet, što znači kao tri premijerska; faktički, ova mala siromašna zemlja ima takve rashode kao da ima četiri premijera.
Pri tom, nađite mi u uporednim političkim sistemima gde to postoji da za jedan isti resor postoje dve funkcije, potpredsednik Vlade za privredni razvoj, odnosno ekonomski i regionalni razvoj i ministar za isti resor. Pa, onda postoji budžet od 37 milijardi za Ministarstvo i poseban budžet od 30 miliona dinara za potpredsednički kabinet. Tih 30 miliona je duplo više od budžeta koji ima Savet za borbu protiv korupcije. To je samo 15 miliona. Dalje, a o tome je govorila i gospođa Pešić, da li ova država može sebi da dozvoli i da li je to rasipništvo da mi u okviru jednog budžeta imamo još jedan duplirani budžet, a to je Ministarstvo za NIP, koje je napravilo najveće povećanje troškova, za čitavih 27%? Gospođo ministarka, eto, cifre najbolje govore i nadam se da ćete mi odgovoriti na ova pitanja.
Dalje je ministarka govorila kako je sve po pravilima ekonomske nauke. Kažem vam da se i po pravilima pravne nauke smatra poslovno sposobnim čovekom onaj čovek, ministar koji ima šest državnih sekretara, 11 pomoćnika i 13 sekretara, ali to ne znači da to nije rasipništvo. Dakle, možda po pravilima ekonomske nauke jeste dozvoljeno da ima toliko, kao i po pravilima pravne nauke, ali u svakom slučaju, radi se o rasipništvu i luksuzu.
Na kraju, htela bih da dodam da, recimo, Ministarstvo za Kosovo ima budžet od 6 milijardi, što je za 50% više od svih troškova Narodne skupštine. Pored toga, država izdvaja još 42 milijarde za javni dug Kosova, za dvostruke plate ljudi koji rade na Kosovu. Hajde, da sve to razumemo, onda se postavlja pitanje zašto smo dovedeni u situaciju da već danima gledamo priloge na televiziji kako...
(Predsednik: Vreme.)
... kosovski Srbi nemaju ogrev, pa im se obećava da će im neko nabaviti po dva metra kubna, ne znam. To, naravno, nije dobro. Završavam i sada ću da zaključim.
Zbog svega ovoga, a pre svega zato što se ne radi o smanjenju javne potrošnje, niti reformskom kursu ovog rebalansa, zbog toga što će ovaj rebalans uticati negativno na budžet za 2009. godinu, LDP neće glasati za ovaj rebalans.
Smatramo da država ima dovoljno svojih problema i bez globalne finansijske krize, mada nam se i to predstavljalo...
Jedan isti ministar, valjda zato što ima toliko savetnika, čak nam je govorio da je to dobro, po onoj staroj, dobroj Ćosićevoj - zaostalost je naša prednost, da bi nam juče rekao da će to pogubno delovati na nas i izazvati pad privrednog rasta, za šta je on u suštini zadužen. Hvala na pažnji.

Dame i gospodo narodni poslanici, generalno, problem u ovoj zemlji je to što živimo u partijskoj državi. Na snazi je partijski ustav. Bilo kakvu potrebu da imate, ako hoćete da se zaposlite, morate da budete član partije, ako hoćete da budete na nekom rukovodećem mestu, morate da budete član partije i da dobijete saglasnost, bilo da se radi o profitabilnim preduzećima ili o neprofitabilnim.
Hoću da kažem, čak i direktori škola se biraju po ključu partijske pripadnosti. To nije dobro.
Danas imamo priliku da kao vrhovno zakonodavno telo pošaljemo građanima signal da u ovoj zemlji ne morate da budete član partije da biste mogli da budete profesionalac. Ne vidim razlog zašto bi ovaj direktor direkcije, koji postupa po ovom predlogu zakona o oduzimanju imovine zbog izvršenih krivičnih dela, morao da bude partijski čovek. Kao jedino obrazloženje za neprihvatanje našeg amandmana kojim tražimo da to ne bude uslov Vlada, odnosno ministarka pravde je istakla da taj rukovodilac, taj direktor postupa u skladu sa Zakonom o državnim službenicima.
Ne vidim da je ovaj amandman u suprotnosti s tim zakonom. Na ovaj način Predlog zakona bi se poboljšao, a Skupština i Vlada bi mogli da stanu protiv jednog opšteprihvaćenog načela među građanima, a to je da je apsolutno partizacija i politizacija zemlje na delu. Za svaki problem, za svaku potrebu koju imate, u ovoj zemlji morate da izgubite duplo više vremena i živaca da biste završili taj posao, zato što morate da idete preko partija.
Prosto, ne vidim razlog zbog čega bi – naročito zato što je i ministar partijski čovek – direktor agencije morao da bude partijski čovek. Da li to znači da svaki put kada se menja vlada, kad dođe ministar iz nove stranke... Zašto onda ne prihvatite ovo? Onda je ovo način da izbegnete tu mogućnost, jer se ovakvim predlogom zakona otvara mogućnost da to mora da bude partijski čovek. Mi samo našim amandmanom tražimo da direktor te direkcije ne bude partijski čovek.

Dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što ja neću moći da budem ovako euforična. Volela bih da mogu, ali, stvarno, nije prilika za to.
Naime, spajanjem rasprave o tri vrste predloga, o zaštiti privatnosti, predloga koji se tiču viznih olakšica i borbe protiv korupcije, vladajuća koalicija i koaliciona većina pokazali su, u prvom redu, da ne shvataju značaj, važnost ovih zakona. To je pod jedan. Pod dva, dolazimo u situaciju da usvajamo zakone koji nisu primenljivi.
Ja ću se, kao moj kolega prethodnik, zadržati na ovom prvom zakonu, pogotovo zato što nemamo puno vremena, pošto se radi o šest zakonskih predloga. Naime, ovaj zakon o zaštiti podataka o ličnosti nije primenljiv bez donošenja zakona o klasifikaciji podataka, pod jedan. Pod dva, što je još gore, ponovo Narodna skupština donosi zakon koji je u suprotnosti sa nekim važećim zakonom, a u ovom slučaju radi se o Zakonu o slobodnom pristupu informacijama.
Naime, u članu 45. stav 2. pomenutog predloga zakona onemogućuje se organ koji bi trebalo da štiti privatnost, tako što se organima javne i državne bezbednosti daje ovlašćenje da zabrane ne samo pristup podacima ovom organu, nego, čak, i ulazak u prostorije.
Jeste tako, pogledajte u zakonu. To je još jedan zakon koji je u suprotnosti sa važećim zakonom.
Drugo, veoma je problematičan član 16. na koji smo, takođe, ukazivali, on je direktno u suprotnosti sa slobodama i ljudskim pravima naših građana. To treba, faktički, ovim zakonom da omogućimo. Naime, naročito osetljivi podaci koji se tiču, neću nabrajati sve, nacionalne, verske, rasne, seksualne pripadnosti, zdravstvenog stanja, odnosno predvideli ste 8 načina na koje ovi podaci mogu biti zloupotrebljeni. Tako suština zakona nije u zaštiti privatnosti građana, već obrnuto – na velika vrata, organima državne bezbednosti daje mogućnost da ih zloupotrebljavaju.
Znate šta je najtužnije od svega – sve što smo danas radili, faktički smo uzalud radili, jer je ovo, na neki način, manje od onih prava koja garantuje Ustav, pod jedan. Pod dva, apsolutno, nije usklađeno s evropskim standardima.
Dame i gospodo narodni poslanici, živi bili, pa videli, vi ćete mi biti svedok, gospođo Malović, mi ćemo ponovo raditi ovaj zakon i izmene i dopune. Ja ću vas tada samo podsetiti, jer ovo nije u skladu, apsolutno, s evropskim standardima i u suprotnosti je sa našim domaćim zakonodavstvom.
Hvala, tačka.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povredu člana 104, koji se tiče dostojanstva Narodne skupštine, a naime čitav ovaj sporazum jeste protiv dostojanstva zemlje. Takođe želim da repliciram gospodinu Popoviću i Iliću.
Kažete da je ovo istorijski sporazum. Jedino što je tačno to je da je ovo istorijski loš sporazum, jedino što se garantuje našoj zemlji jeste da ćemo štetne posledice trpeti narednih 30 godina.
Gospodin Đelić kaže da je ovaj sporazum generalno dobar, a da pojedinačno neka rešenja su loša. Kako može da bude generalno dobar sporazum kada smo mi jedina zemlja koja dozvoljava monopol Rusiji 51% i kako se desilo to da Bugari zaključe daleko povoljniji ugovor sa ruskom Federacijom, nego što smo to učinili mi. Povoljnije je u pogledu većinskog uloga gasnog aranžmana, jer su Bugari zaključili ugovor 50 : 50%, a mi smo dali isključivo pravo i jedina smo zemlja koja je dala isključivo pravo jednom dobavljaču, a to je Ruska Federacija.
Drugo, jedina korist od ovog sporazuma mogu biti takse za tranzit kroz našu zemlju. Zašto smo onda zaključili takav sporazum u kome se Srbiji nudi protok od samo 10 milijardi kubnih metara protoka gasa, a Bugarska je zaključila ugovor za 30 milijardi, što faktički povećava mogućnost za vrednost taksi za tranzit.
Gospodin Velja Ilić se ponosi da je potpisao ovaj sporazum, naravno, lepo je što ste potpisali, ali zna se da iza njega stoje Koštunica i Tadić i to je potpuno jasno, ali vi na neki način imate i lični razlog da imate zadovoljstvo što ste potpisali ovaj sporazum, zato što ako se setite, a to je radila i poslanička većina i mediji, toliko su vas osuđivali i kritikovali za jednu bezazlenu u odnosu na ovo štetnu posledicu kršenja zakona, radi se o kršenju Zakona o javnim nabavkama kada ste uvezli polovne švedske lokomotive. To je neuporedivo manja šteta, a bili ste izloženi kritici.
Danas je ovo zaista neverovatno i nedopustivo da zato što su u pitanju Rusi, protiv kojih nemamo niša i samo kažemo da nismo sada dovedeni u situaciju da nemamo gasa i nafte, pa da moramo pod nekom prinudom ili pretnjom da zaključimo ovako štetan sporazum.
Gospodin Popović kaže da je ovo ekonomski najkorisniji ugovor koji je zaključen u Srbiji i privatizacija. Pa onda kako komentarišete da je samo jedan, odnosno treći od tri mobilna operatera, radi se o VIP, 320 milijardi uložio za samo pravo licence, da samo uđe na tržište, a ovde se govori o postignutoj ceni od 400 miliona evra za čitav NIS.
A znamo kolika je vrednost NIS. Procenjena je na 2,2 milijarde. Zašto nismo zaključili sa Ruskom Federacijom ugovor o koncesiji o korišćenju prirodnog bogatstva, nego smo im to tako velikodušno i blagonaklono poklonili. Dakle, ovo je samo nažalost kontinuitet Koštuničine politike na koju je pristao Tadić i LDP niko ne može glasati za ovako štetan sporazum.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povredu člana 104. Poslovnika, a u vezi sa članom 194, o predstavljanju Vlade u Skupštini. Prosto ono u čemu se svi slažemo jeste činjenica da je ovo strateški važan sporazum, i u ekonomskom i u političkom smislu. Zaista je nedopustivo i neshvatljivo da ovoj sednici ne prisustvuje premijer. Tako se nastavlja jedna loša praksa koju je uveo prethodni premijer Koštunica, a ima svedoka, gospođo Čomić, barem mi, ako niko drugi, nas dve se sećamo da je to moglo da izgleda i drugačije.
Pored toga, bilo bi dobro da je ovde i ministar spoljnih poslova gospodin Vuk Jeremić, da nam objasni zašto smo dozvolili, time što smo omogućili većinsko učešće Ruskoj federaciji i po tom primeru smo jedinstveni, druge zemlje nisu to sebi dozvolile, da nam objasni zašto smo dozvolili sebi da budemo u tom vazalnom odnosu.
Takođe, pošto je već spomenut, bilo bi dobro da je ovde prisutan i ministar ekonomije, gospodin Dinkić, mislim da bi nam on najbolje razjasnio ekonomsku opravdanost, odnosno štetne posledice ovog sporazuma, a mislim da bi naročito dobro bilo da nam objasni kako će ova prodaja NIS-a u bescenje uticati na vrednost besplatnih akcija koje je toliko koristio u izbornoj kampanji.
Dalje, reklamiram član 83. koji kaže da nije dozvoljeno uvršćivanje u dnevni red akata koji nisu u skladu sa Ustavom i zakonom. Dakle, ovaj sporazum nije u saglasnosti sa zakonom o privatizaciji i to je potpuno jasno. Svi smo danas svedoci da u 21. veku jedno strateško preduzeće prodajemo putem javne nagodbe, kao da se to radi na pijaci.
Već sam danas podsetila na drugačiji primer, kad je za daleko manju vrednost javnost osuđivala potpisnika ovog sporazuma za posao uvoza švedskih lokomotiva koji je izvršen bez objave tendera, a ovo je neuporedivo gora stvar. Poređenja radi, 400 miliona, za koliko se govori da se NIS prodaje, zaista je ponižavajuće kad uzmete u obzir imovinu NIS-a, dve rafinerije, prirodno bogatstvo koje predstavlja 20% naših domaćih potreba, 4% koncesije u Angoli, poslovni prostor, 10.000 m2 prodajnog prostora, 497 benzinskih pumpi, 11 hotela, motela, NIS je vlasnik najvećeg broja cisterni na Balkanu i kad to uporedite sa cenama od 360 miliona za robne kuće ili 320 miliona za VIP mobilnu telefoniju ili, kako se sad spominje, FK Zvezda se procenjuje na oko 500 miliona, onda stvarno ne znam o čemu mi ovde raspravljamo i zašto smo dovedeni u položaj da poklanjamo, na štetu naših građana, našu imovinu.
S druge strane, i gasni aranžman je loš, pored te prodaje NIS-a koja je određena članom 9. ovog sporazuma, jer pored toga što nas dovodi u taj vazalni položaj, a nije dobro da budemo zavisni ekonomski samo od jednog dobavljača, pa ako hoćete, to se može koristiti i u političke svrhe, imali smo primer Ukrajine.
Ovaj gasni aranžman je takođe loš zato što ne postoji ni jedan jedini član u ovom sporazumu koji ste nam podneli koji garantuje nešto našoj državi. Dakle, sve odredbe se tiču garancija državi Ruske federacije, i to je obezbeđivanje zemljišta, i potpuno nesmetan tranzicioni tok i sve druge garancije se daju samo Ruskoj federaciji.
Dovodi se u pitanje, s obzirom da je samim zaključenjem sporazuma prekršen Zakon o privatizaciji i Uredba o privatizaciji energetskih preduzeća, postavlja se pitanje, ko nam garantuje da će Ruska federacija poštovati druge zakone, kao što su ekološki zakoni, kao što su zakoni o javnim nabavkama po kojima naša preduzeća imaju pravo da za 20% više u odnosu na druge podignu svoju cenu. Nema apsolutno nikakve garancije.
Stoga LDP ne može glasati i čini mi se kao da se ne razumemo, kao da govorimo različitim jezicima, mi srpskim, a vi ruskim. Nemamo ništa protiv strane ugovornice Ruske federacije, samo smatramo da je mogao da bude zaključen daleko bolji gasni sporazum, i mislim da je duboko pogrešno što nisu ispoštovani zakoni i što se NIS faktički poklanja Rusima u bescenje. Zbog toga LDP neće glasati za ovaj zakon o ratifikaciji.

Gospođo predsedavajuća, reklamiram povredu člana 83. Poslovnika. Naime, ovaj zakon o ratifikaciji gasnog aranžmana sa Ruskom federacijom nije mogao ni biti uvršćen u dnevni red jer je prekršen zakon o privatizaciji. Još kad tome dodate da ustav favorizuje domaće zakonodavstvo u odnosu na međunarodno prekršaj je još veći. Međutim, pre svega ne mogu da se zadovoljim objašnjenjem, odnosno tvrdonjom gospodina Bajatovića, kojom nam on garantuje da će Ruska federacija nakon ovakvog kršenja zakona u buduće poštovati druge zakone. Dakle, zakon o privatizaciji povređen je u članu 9. ovog sporazuma koji se odnosi na prodaju NIS, kojim se omogućava javna pogodba, a izigrava u stvari raspisivanje tendera za NIS. To je jedna stvar.
Druga stvar je da u članu 12. istog sporazuma otvara se mogućnost da Ruska federacija bude oslobođena PDV-a sve do isplativosti njenih ulaganja. Pa, molim vas, ko je u ovoj zemlji oslobođen PDV-a. Osim što znam da su sveštenici oslobođeni, ne znam da je bilo ko drugi. Dovoljno je izračunati samo to koliku štetu nanosi, a da ne govorim koliko je neizvesno, i da na kraju krajeva o tome odlučuje Ruska federacija, ona će nam reći kada će to biti u stvari isplativo.
I treća stvar, ovo otvara mogućnost, ovo kršenje zakona u ova dva člana, otvara mogućnost da se krše svi drugi zakoni. Naročito je opasno kršenje ekoloških zakona ove zemlje i uopšte evropskih standarda.
Što se tiče Bugarske, postavljam pitanje ovde prisutnom ministru kako je moguće, da nam objasnite razlog, možda postoji i dobar argument, nemamo nikakav problem što se taj sporazum sklapa sa Ruskom federacijom, mi znamo da je to potreba Srbije, postavljam pitanje zašto Bugarska nije zaključila sporazum u kome bi dala monopol Ruskoj federaciji nego je zaključila sporazum samo 50% vlasništva, a mi smo zaključili, dakle, u korist Ruske federacije najmanje 51%.
Što se tiče same propusne moći, o čemu smo govorili, dakle Bugarska je zaključila ugovor po kome će propusna moć biti kapaciteta 30 milijardi kubnih metara, što joj omogućava veću zaradu za takse za tranzit.
Zašto smo mi zaključili tri puta manje, obzirom da smo zemlja približne veličine i kapaciteta, da tako kažem, zašto smo mi tri puta pod nepovoljnijim uslovima zaključili sporazum?
Dalje, Bugarska i Ruska federacija su dakle takođe ugovorile u tom sporazum da će raditi na izgradnji nuklearne centrale, a mi smo na sva ova tri još i pride poklonili i NIS. Ovo su sve razlozi zbog kojih LDP zaista nikako ne može da glasa jer prosto ne prepoznajemo interes naših građana.