Uvažene kolege i koleginice poslanici, uvaženo predsedništvo, poštovani gledaoci, iskoristiću priliku da se obratim sa par reči, mada je puno toga rečeno.
Ja sam ovde crtala, prepisivala, jer mi je puno tema ukradeno, ali pokušaću da vam se obratim kao poslanik sa poslaničke liste SPS-a, i to kao žena koja je 30 godina u sportu.
Imala sam tu sreću da sam se bavila sportom u vreme kada je država bila uređena i kada je zadovoljstvo bilo biti sportista, kada su navijači dolazili, zaista, da uživaju u sportskim umećima i kada nisu bili izmanipulisani kao što je to sada slučaj.
Za ove mlađe gledaoce koji se ne sećaju, ja sam osvojila sve što se može u sportu osvojiti i mislim da zbog toga reči koje ću sada da uputim sa ove govornice mogu da imaju malo veću težinu, uz sve poštovanje svih ostalih prethodnika.
Reći ću vam svoje viđenje i, možda, dati neke predloge za rešavanje problema vandalizma, koji je sve prisutniji na sportskim terenima.
Na sportska takmičenja, kao što je poznato, krećemo iz kuće, tako da ponašanje koje manifestujemo na sportskim terenima nosimo iz kuće, iz porodice. Kakve su naše porodice u Srbiji?
Manje-više, navijači dolaze iz porodica gde roditelji ili ne rade, ili su otpušteni, setimo se masovnih otpuštanja, ili nemaju novac za školarinu; školarine su visoke i dostupne samo onima sa dubokim džepom i naravno da je taj mlad čovek isfrustriran i svu tu frustraciju ispoljava na sportskim terenima. Mladi nemaju prilike da se normalno školuju, studiraju, da nađu posao, da putuju, a sve to iz poznatih razloga, koje sam i rekla.
S druge strane, klubovima su potrebni navijači, jer sportskim bodrenjem stimulišu klubove da postižu bolje rezultate, velika su podrška sportistima na terenu.
To znam iz velikog iskustva, jer sam imala sreću da igram u jednom od najboljih klubova na svetu, sa kojim sam osvojila 17 titula, a naši navijači su samo navijali za klub, nisu nijednog trenutka bili izmanipulisani od strane naše uprave i nas igrača, jer su se u upravi nalazili uvaženi članovi našeg društva, pravi sportski radnici, između ostalih, i uvaženi gospodin Mrkonjić.
Postoje tereni, odnosno mesta gde bi naši mladi mogli svu tu energiju, snagu, frustraciju, bes, kako već to da nazovemo, jer su puni toga, da pokažu i da se dokažu, a to su školska takmičenja, kampovi, naravno, besplatni, razna sportska takmičenja, a sve to bi trebalo da obezbedi, naravno, besplatno, država i Ministarstvo sporta, jer smo ga napokon dobili, ili ga imamo samo na papiru.
Da kažem samo još nešto, sportisti se ne ogledaju samo na sportskim terenima, već njihovo sportsko umeće počinje u školskim klupama. Zbog toga ovo i govorim. Nadograđuju se dobrim pedagoškim radom, stručnim radom, kako na terenu, tako i od ljudi koji vode klub.
Na kraju, mislim da sam sve najvažnije rekla, samo da završim, dokaz da u pravom sportu ne postoje veze, vezice, kumovi, burazeri, jesu upravo Novak Đoković, Ana Ivanović, Jelena Janković, kao i zvučna imena našeg sporta koja su promovisala našu zemlju u vreme sankcija i nesnosnog embarga, a to su Divac, Sale Obradović, Jasna Šekarić, vaterpolisti. Kao sportista se izvinjavam svima koje nisam spomenula a zaslužili su, jer su promovisali ovu Srbiju mnogo bolje od mnogih.