Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Gospodine potpredsedniče, uvažene kolege narodni poslanici, i ja sam u ime SPS podneo amandman na član 2. predloga zakona o podeli besplatnih akcija, ali moja diskusija ide upravo u pravcu mojih kolega Miše i Rajka koji kažu da je najveći broj amandmana koji je podnela SPS usvojen kroz predloge Vlade Republike Srbije. Znači, imamo jednu apsurdnu stvar, da Vlada Republike Srbije podnosi amandmane nakon uvida u amandmane koje podnose poslaničke grupe. I čudno je da toliko amandmana Vlada podnese na sopstveni predlog zakona, što u najmanju ruku nije korektno.
Podneo sam amandman: U članu 2. stav 1. u tački 2), na kraju, tačka-zapeta se zamenjuje zapetom i dodaju sledeće reči: ''odnosno da su do navedenog datuma podneli zahtev za prijem u državljanstvo Republike Srbije;''.
Ovo ne bih dugo obrazlagao jer je suština ovog predloga ono o čemu su govorili prethodni poslanici, koji su i obrazložili. Šta je suština? Pažljivo sam slušao obrazlaganje gospodina ministra i nemam sreću da ga ovde konkretno i pitam. Rekao je da je jedna od stvari koje zakon prezentira upravo kontinuitet i jedno teško rešenje, da se svi nađu i da takav zakon da jednu ravnopravnu i pravednu sliku.
Upravo zbog toga i kažem, najveći broj ljudi koji su se bukvalno rodili ovde ili svoj radni vek proveli radeći u Republici Srbiji, u skladu sa zakonom koji smo tokom ove godine donosili o državljanstvu, nisu u mogućnosti da dobiju besplatne akcije. Predlog da se ovo usaglasi sa vremenom podnošenja predloga za dobijanje državljanstva bio bi najbolji predlog.
Međutim, to je odbijeno uz jedno vrlo čudno obrazloženje koje kaže da Vlada nije u mogućnosti da ustanovi ko će od ovih koji su tražili pravo državljanstva dobiti to pravo, tako da ja nemam ništa drugo da dodam, osim da kažem – Vlada je u obavezi da rešenje nađe.
Juče sam govorio o zakonu o privatizaciji, upravo da Vlada vrlo često kroz svoje zakone pribegava jednom zaista lošem rešenju, a to je da, kada ne vidi neku zakonsku mogućnost da do rešenja dođe, ona naprosto određenu kategoriju ljudi, juče sam govorio određenu kategoriju opština, u najmanju ruku samo precrta i izbriše iz svih onih prava koja im po Ustavu i zakonu pripadaju. To je jedan deo amandmana.
Drugi deo amandmana odnosi se takođe na ono što je gospodin ministar rekao, upravo je ovo kontradiktornost svega toga. To je: U istom članu, stav 1. tačka 4), reči:''ili delimično'' brišu se.
Neću mnogo govoriti o tim pravnim stvarima, verovatno ima mnogo kompetentnijih kolega koje će o tome govoriti, ali, s obzirom da najveći broj ljudi koji su pogođeni jednim ovakvim zakonskim rešenjem sluša ovo, ja ću otprilike to prevesti za one najšire slojeve društva koje konkretno ovo i zanima.
Šta je suština? Najveći broj ljudi koji su po starom zakonu o svojinskoj transformaciji upisali i dobili određeni broj akcija, ostaju u podređenom položaju zato što ovaj zakon ne predviđa šta će se dogoditi u takvim slučajevima.
U obrazloženju odbijenog amandmana kaže se: ''U preostalom delu, amandman je trebalo da postigne efekat koji će se postići serijom amandmana koje je predložila Vlada''.
Zaista ne znam koji su to amandmani i došao sam u situaciju da, poput mog druga Rajka Baralića, budem u dilemi da li da povučem ovaj predlog ili da ovakav predlog ostane.
Znači, to je neka serija amandmana koja treba ovoj kategoriji ljudi da omogući da ceo svoj radni vek, znači do penzije, upravo nađe prostora za dobijanje akcija.
Najgore što se moglo dogoditi je da su ljudi u proteklom periodu, znači pre 2000. godine, po starom Zakonu o svojinskoj transformaciji upisali akcije za jednu godinu i na taj način nisu ostvarili pravo za sve ovo ostalo.
Predlažem da Vlada Republike Srbije, ukoliko je u mogućnosti, zaista učini, što je maločas i gospodin ministar ovde govorio, i ono o čemu je govorio gospodin Buha, da za sve ljude nađu prostora, jer baš ta ravnopravnost, a ovo nije ono da neko poveže tu ravnopravnost sa nekim ideološkim konceptima, nego upravo, ako je to bio cilj Vlade, onda mislim da ovakva zakonska rešenja, u najmanju ruku, nisu dobra.
Žao mi je što gospodin ministar nije ovde. Hteo sam, ovo je otprilike više neka retrospektiva na izlaganja po članu 2. svih mojih prethodnika, da ga pitam nekoliko stvari vezanih za Zakon o privatizaciji, jer nisam imao sreće ovih dana da govorim u njegovom prisustvu.
Ovo je jedan mali doprinos i konstruktivnost naše partije. Žurimo i mi, Mrka nam je otišao, da i mi onaj deo sa našim drugom Mrkom pre roka završimo. Srećno.
Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 23. Zakona o privatizaciji i žao mi je što ministar nije tu, ali mislim da se radi o važnom pitanju, pa ću u najkraćem pokušati da obrazložim o čemu se radi.
Najpre ću reći nekoliko stvari. Ovih dana smo imali žučne rasprave na temu kakav je naš budžet, kakav je odnos prema lokalnoj samoupravi. Čuli smo različita tumačenja, različite kvalifikacije i predloge kako taj budžet da nazovemo.
Neki su ga zvali predizbornim, neki rasipničkim, neki ovako, neki onako, a ja bih ga nazvao selektivno rasipnički, iz prostog razloga što i sama slika budžeta i ovo o čemu ću sada govoriti kroz predlog i kroz ovaj amandman koji sam podneo u ime SPS ukazuje da odnos Vlade prema lokalnim samoupravama nije apsolutno u korelaciji sa onim što su suštinski zagovaralo svih ovih pet, šest, sedam godina. Evo o čemu se radi.
Konkretno, sam budžet predviđa mesto lokalne samouprave kroz jedan, ne bih rekao ništa manje teško, osim ponižavajući oblik kroz te transfere koji se po nekim posebnim kriterijumima, nama u lokalnoj samoupravi još dovoljno nedefinisanim i preciznim, da tako kažem, udeljuju. Taj 24. član zakona o budžetu upravo demonstrira jednu poziciju sile i odnosa prema lokalnim samoupravama, jer jedino taj član zakona predviđa mogućnost da ukoliko se lokalne samouprave adekvatno ne ponašaju sugestijama Ministarstva finansija moguće je ukidanje tih famoznih transfera.
Podsetiću još jednom da je DOS svojim programom od 2000. godine naovamo stalno zagovarao decentralizaciju, fiskalnu decentralizaciju, jačanje lokalne samouprave, što se u suštini nije dogodilo. Zato i danas imamo lokalne samouprave bez svojine, a ovo što je suština ovog predloženog amandmana i sam Zakon o privatizaciji upravo kao da negira postojanje lokalnih samouprava.
Zato sam i predložio amandman koji kaže – u članu 61. stav 1. tačka 4) menja se i glasi: „5% sredstava izdvojiće se za finansiranje razvoja infrastrukture lokalne samouprave na čijoj teritoriji se nalazi sedište subjekta privatizacije, a za deo subjekta privatizacije koji se nalazi van sedišta, ova sredstva pripadaju lokalnoj samoupravi na čijoj teritoriji se nalazi i obavlja delatnost taj deo subjekta privatizacije“.
Pokušaću da objasnim ovo na par vrlo preciznih primera, koji pogađaju naročito male opštine i male sredine, kao što je Raška iz koje dolazim.
Podsetiću da je i ovo vrlo važno pitanje razmatrano na Stalnoj konferenciji gradova i opština i da su sve pozitivne inicijative dolazile u pravcu da se tih famoznih 5% od privatizovanog subjekta, preduzeća društvenog, nasloni za finansiranje infrastrukture, ali zakon dosadašnji je kazao – po mestu sedišta subjekta privatizacije.
U prevodu, to znači da se sve male sredine, poput Raške, sedišta subjekta privatizacije nalaze u velikim gradovima i ovo upravo pokazuje još jedan aspekt metropolizacije naše Srbije, tako da danas u Raški imamo konkretno „Geneks“, čije je sedište u Beogradu, zatim imamo pogon „Zastave“ kragujevačke, čije je sedište u Kragujevcu, zatim dva mašinska pogona, koji funkcionišu u sistemu „Lola“ korporacije i da ne nabrajam dalje. Takvih primera ćete čuti mnogo u Srbiji.
Šta se sada događa? Događa se da kada se privatizuje jedno društveno preduzeće, čak i tih 5% koji su namenjeni za finansiranje komunalne infrastrukture lokalne sredine, odlazi u velike gradove.
Podsetiću još jednom da je nesporna činjenica da i ta izdvojena preduzeća i pogoni raubuju upravo komunalnu infrastrukturu tih malih gradova, neću reći namerno palanki, ali jednostavno oni nemaju ni jedan jedini dinar prihoda od privatizacije, bez obzira na to što ih Zakon o privatizaciji permanentno pominje kao učešće u onoj raspodeli od finansiranja privatizacije.
Sad slušajte o čemu se radi. Kolege poslanici, obrazloženja su vrlo čudna i ovo je govorila gospođa Jorgovanka Tabaković vrlo precizno, kuda, kako i na koji način. Oni nalaze nekoliko razloga zašto ne može da se izračuna koliko je to 5% od subjekta privatizacije. Onda kažu da se izdvojeni pogoni tih dotičnih firmi, sa sedištem u velikim sredinama, mogu prodavati parcijalno samo u fazi odnosno u procesu restruktuiranja i da se ta sredstva mogu isključivo i namenski koristiti samo za namirivanje poverilaca.
Sada ono najčudnije. S druge strane, ako se proda kapital subjekta privatizacije koji ima organizacione delove, konkretno se radi o ovome o čemu pričam, koji obavljaju delatnost van sedišta subjekta privatizacije, podela sredstava od privatizacionog prihoda prema predloženom amandmanu bila bi nesprovodiva.
Naime, radi se o subjektima čiji delovi obavljaju delatnost na teritoriji više lokalnih samouprava. Gotovo je nemoguće izračunati sa kojim procentom koji od delova subjekta privatizacije učestvuje u prodajnoj ceni.
U prevodu - gospodin koji je smislio ovako famozan član najlakše je bilo da kaže - onda tim lokalnim samoupravama nula, da ne kaže šipak. Onda je to valjda ta računica i matematika koja treba da prenese tih 5% lokalnim samoupravama.
Znate o čemu se radi dalje? Ti famozni giganti, javna preduzeća i sve ono što se u ovom haosu zvanom privatizacija proteklih sedam do osam godina događala, uslovila je to da lokalne sredine, a poput Raške ima ih mnogo u Srbiji, na stotine opština su takve, nisu dobili ni žutu banku od privatizacije.
Sada ću reći sledeću stvar. Tako se često dešavalo da se te male sredine, koje su jako mnogo značile u razvoju ove Srbije, radovale više stečaju nego privatizaciji jer su od tih najružnijih stvari koje su pogodile našu privredu, a to su stečaj, dobijali makar deo novca od prenosa apsolutnih prava, pa su se i tome radovali. Od te famozne privatizacije nisu dobili ništa.
Šta je dalje istina i šta je dalje sudbina ovakvih sredina? Nije problem kada vrednost subjekta privatizacije iznosi ionako obezvređenih desetak-petnaest miliona dinara, tih 5% bude malo, pa onda ovakve lokalne sredine taj problem mogu da prevaziđu.
Međutim, šta da pričamo mi o gigantima poput Geneksa, zato sam mislio da malo ministar sasluša par mojih komentara na ovo, pa se proceni vrednost, recimo, sad napamet, nije ni tender, nego je 100.000.000 evra, tih 5% je 5.000.000 evra. Podsetiću da su to faktički budžeti ovih malih sredina.
Onda možete mislite šta bi tih 5.000.000 evra značilo za razvoj devastiranih, nerazvijenih opština na rubu, na administrativnoj liniji na jugu Srbije, na zapadu i na istoku Srbije, nebitno je, ali te pare bi sigurno otišle i taj novac bi sigurno otišao u finansiranje infrastrukture, u ono što suštinski zakon treba da kaže.
Znači, zaista bi se radili vodovodi, kanalizacije, potencijalno pripremali lokaliteti i infrastruktura za neke grinfild investicije. Međutim, i sada imamo u ovakvoj situaciji jednu poražavajuću istinu, a to je da tih 5% od finansiranja lokalnih samouprava ide, Beograd volim, poštujem i cenim, na kraju krajeva to je grad svih nas, ali mislim da je preče graditi vodovod i kanalizacioni sistem u jednoj Raški nego graditi žardinjere, klupe i uređivati trgove po velikim metropolama.
Treba napomenuti ovde još jedan primer. Taj primer je kako sudbina ovakvih zakona može biti jako surova prema malim sredinama. Te male sredine su, podsetiću, ni krive ni dužne u jednom sistemu koji je poznavao kategorije društvenog vlasništva, gradili su fabrike i firme tokom prethodnih decenija, ali su se one integrisale. Sećaju se starije kolege da je jedno vreme u Srbiji bilo pomodarstvo mali, ono što zovemo sada mala i srednja preduzeća, bilo je moderno ulaziti u velike sisteme i onda su ušli u te velike sisteme.
Podsetiću još jednom, gradili su ih privreda i nosili razvoj takvih preduzeća male sredine.
Onda, kao da neko kaže puj pike, ovo više ne važi, integrisani u velike sisteme, veliki sistemi se privatizuju a od toga ni dinara lokalnim samoupravama.
Rekao sam nekoliko klasičnih primera da je ovo što od 2000. godine vidime kao jedan zaista, ono što se često koristi, termin regionalnog razvoja i pomoć da se male i nerazvijene sredine dignu, da se privredno podignu, da se uravnoteži taj privredni rast u Srbiji, ovo je apsolutni demanti svega toga i upravo gola istina kakav je odnos ovog momenta u Srbiji prema regionalnom razvoju, prema razvoju malih i nerazvijenih opština.
Koliko je ovo važan podatak mi smo, predsednici opština lokalnih samouprava nekoliko puta, da ne kažem konsenzusom, govorili da se ovaj zakon, pogubni zakon vezan za te male nerazvijene opštine ispravi i konkretno sam predlagač izmene zakona, ali to verovatno neće nikada ući u proceduru ove skupštine, pa i ovim amandmanom pokušavam da kažem da je potrebno uraditi i urediti da se od privatizacije bar jedan žuti dinar dogodi tim malim sredinama.
Još jednom o Raški koja mi je onako posebna važna. Ovih budućih meseci će se događati privatizacija na Kopaoniku. Sad sledeće kažem - šta će se dogoditi? Ova Srbija je opet po svom oprobanom metodu petooktobarskih promena nastavila da one vrlo važne, jake i razvijene stvari u pojedinim segmentima uzme za sebe i puni republički budžet. S tim se slažem, ali opet suštinsko pitanje je šta sa malim sredinama?
Formirano je novo preduzeće, Javno preduzeće skijalište Srbije. Geneks će otići u privatizaciju, znači, imaćemo nekog stranca, dobrodošao na Kopaonik. Šta će ostati sredini zvanoj Raška, šta će ostati toj lokalnoj samoupravi? Ostaće radnici, ostaće jedan veliki balast, na koji način novih 200-300 ljudi uključiti, reintegrisati i u onako slabu privredu slabih, regionalno izbrisanih područja u Srbiji.
Još jednom apelujem, ovo više nije molba, ove se teme stalno okreću i na Stalnoj konferenciji gradova i opština, stalnim šaputanjima među predsednicima lokalnih samouprava, međutim, taj birokratsko-partijski manir je uslovio da i ovog momenta na isti način te male i lokalne sredine budu zaobiđene.
Možda je ovaj amandman bio prilika da se uredbom Vlade, ne postoji matematika koja može da da prodato za iznos taj lokalnoj sredini nula. Mi smo u obrazloženju ovog naučnika koji je pisao obrazloženje rekli, evo ovde sam samo u nastavku notirao - zato je najbolji način lokalnim samoupravama ne dati ništa.
Govorio sam o sudbini Raške. Verujte da u Srbiji ovakvih opština ima preko 100, čiji su subjekti privatizacije, njihova sedišta su u velikim gradovima, a obavljanje delatnosti na teritorijama tih malih opština.
Još jednom apelujem, nemojte da dozvolite da ono na čemu treba egzistira naša Srbija, ne dozvolite da gradići ostanu bez jedne jedine žute banke u procesu privatizacije. Nemojte samo reći da se to kroz ove kompenzacione i ove druge transfere nadomesti lokalnim samoupravama, jer i ti transferi su postali politička opcija i ti transferi više su izgubili svake kriterijume, tako da svaka izmena Zakona o finansiranju lokalnih samouprava daje nova rešenja. Sve što su naplatili porezi sliva se u republički budžet, dok lokalni budžeti ostaju sa stvarima koje nose svoju sudbinu i brigu, osećajući se kao pastorčići.
Još jednom apelujem na poslanike da ovaj amandman, koji je jako smišljen, nije proizvod razmišljanja moje partije SPS i moje malenkosti, on je zaista produkt jednog dubokog razmišljanja, analiza i čestih razgovora ovakvih malih opština, koje zovem najveće opštine u Srbiji.
Dame i gospodo, kolege narodni poslanici, gospodine ministre, moj kolega Dušan Stupar je podneo vrlo sličan amandman, nije istovetan tekst, ali ću probati da obrazložim.
Znači, u amandmanu koji sam podneo na član 39, u postojeći član dodaje se tačka 6) – da je odslužio vojni rok pod oružjem.