Kolege narodni poslanici, gospodine ministre, mislim da je jako velika šteta što ovih nekoliko tačaka raspravljamo u okviru objedinjene rasprave, kao jednu zajedničku tačku dnevnog reda, s obzirom na to da je reč o pitanjima koja ponaosob imaju apsolutno svoj značaj.
Kada se pogleda šta je na dnevnom redu vidi se da stvarno nema ničega zajedničkog, već vreme od pet sati koje će poslanici iskoristiti da bi pokušali da kažu nešto o ovim zakonima.
Videli ste u tekstu ovog zakona, predstavnici Vlade su različiti ljudi, a mislim da je skupštinska većina ovakvim ponašanjem dovela i gospodina Ljajića, kao ministra za rad i socijalna pitanja i čoveka koji je jedini večeras ovde prisutan, u jednu nezgodnu situaciju da, možda revoltiran ponašanjem svojih kolega, ne kaže ništa o zakonu koji apsolutno zaslužuje da bude pomenut i služi da bude afirmisan.
Govorim ne stručno. Mislim da je ovaj zakon kojim se utvrđuje Sporazum između Srbije i Crne Gore o socijalnom osiguranju nešto što apsolutno treba pozdraviti, jer je pokušaj da se između Srbije i Crne Gore poprave one stvari kada je prestala da postoji zajednička država. Mislim da je jako dobro što ćemo mi u Narodnoj skupštini Republike Srbije usvojiti ovaj zakon, odnosno potvrditi Sporazum između Srbije i Crne Gore, jer će se rešiti veliki broj pitanja, koji i te kako tangira građane i jedne i druge države.
U stvari, vidi se u sadržini zakona da su mnogobrojna pitanja vezana za bolesti, materinstvo, starost, invalidnost, smrt, povrede na radu, profesionalne bolesti, nezaposlenost, što znači ceo jedan korpus pitanja. To je nešto što je ministar trebalo da afirmiše.
Gospodine ministre, morate izaći, ne morate vi mene poslušati, ali je red zbog građana Srbije da izađete i da kažete na kraju nešto o ovom svom zakonu, ako niste spremni da govorite o zakonima koji su imale vaše kolege. Ovo govorim zato što smatram da je Vlada Republike Srbije uradila dobru stvar, kao što je uradila i sa Zakonom o državljanstvu. To je dobra stvar i to treba afirmisati, jer je dobra i za građane Republike Srbije i za građane Republike Crne Gore.
Kažem još jednom, on popravlja stvari učinjene onog trenutka kada je jedna defektna politika, da kažem, uzrokovala da dođe do prekida, odnosno do prestanka postojanja zajedničke države. Da ne ulazimo u to pitanje zašto referendum i zašto samostalna država, u odnosu na činjenicu da su se Srbija i Crna Gora u 19. i 20. veku uvek pomagale, uvek bile zajedno, uvek činile sve što je bilo moguće da pomognu jedna drugoj u različitim pitanjima u kojima su se nalazile.
Mislim da od ovog gotovo seta pitanja, pitanje korupcije zaslužuje da bude posebno pomenuto. Ovde imamo dva zakona koji se odnose na korupciju. Mislim da je po tom pitanju potrebno reći nekoliko stvari. Pre svega, mi od 2000. godine pa naovamo ili od 2001. godine pa naovamo donosimo određene zakone, formiramo komisije, odbore, postoje određene izjave, usvajaju se rezolucije i tako dalje, sve vezano za borbu države protiv korupcije, a rezultata nema.
Naime, videli smo da su različite nevladine organizacije koje ispituju, istražuju, utvrđuju stepen korupcije u Srbiji, da tako kažem, da su depresivne u pogledu rezultata, jer pokazuje da korupcije u Srbiji ima. Nažalost, sve ovo što se radi ne daje određene rezultate. To je, po nama iz SPS, iz jednog vrlo prostog razloga, da se sve ono što se usvoji u pogledu zakona ili kao međunarodni dokument koji postaje sastavni deo unutrašnjeg prava, nažalost, ne sprovodi. Kada se nešto ne sprovodi, nema ni sankcija, onda naravno stvara se plodno tle za bujanje korupcije.
Da ne pominjem, a po meni vrlo važnu činjenicu, to je državno i društveno pitanje, potpuno je srušen jedan sistem vrednosti. U stvari, afirmacijom loših stvari kod sistema vrednosti ljudi se podstiču da prekim putem, na indirektan način, koruptivnim radnjama dođu do imovine i do jednog društvenog statusa.
Ovo govorim ne stručno, jer mislim da je situacija u društvu loša i nažalost ne pruža dovoljno osnova da bi borba protiv korupcije bila efikasna. Pomenuo sam da se formiraju saveti, komisije i druga tela koja se bore protiv korupcije, a rezultata nema.
Svi znamo, nadam se, da je država, Vlada Republike Srbije formirala Savet za borbu protiv korupcije kao stručno savetodavno telo i da taj savet radi nekoliko godina. Zainteresovani mogu da se upoznaju sa radom Saveta. Bilo je nekoliko publikacija koje su izdali putem internata, putem zajedničkih skupova koje održavaju, bilo sa predstavnicima drugih država koje afirmišu borbu protiv korupcije, bilo sa drugim nevladinim organizacijama, i oni prezentuju mnogo toga u borbi protiv korupcije. Očigledno da nemaju pravog saradnika u onome ko ih je formirao, u Vladi Republike Srbije.
Da ne bi bilo iznenađenja, u ruci držim Izveštaj Saveta Vlade Republike Srbije za borbu protiv korupcije, Izveštaj o radu za 2006. godinu, pa ću ovu svoju tezu, da nemaju pravog saradnika u onome ko ih je formirao, potvrditi i u onome što su članovi Saveta napisali, vezano za odnose sa Vladom Republike Srbije.
Na strani 2. govore, s obzirom na to da je Vlada usvojila Predlog zakona o agencijskoj borbi protiv korupcije u oktobru 2006. godine, da Savet ne poseduje informaciju da li je Vlada razmatrala predloge zakona, ali, kako tvrdi Savet, Vlada nije uvažila preporuke Saveta. Onda, kada je reč o analizi Zakona o sprečavanju pranja novca i Zakona o državnoj revizorskoj instituciji, Savet je ukazao na nedostatke ova dva zakona, naravno, sa stanovišta borbe protiv korupcije. Međutim, nisu dobili povratnu informaciju da li je Vlada uopšte razmatrala analizu Saveta.
Dalje, kada je govorila o pitanjima korupcije, Vlada Republike Srbije je odbila da pozove Savet na svoju sednicu, kada su se razmatrala neka pitanja iz oblasti korupcije. Kada su se članovi Saveta dogovorili i javno uputili poziv Vladi Republike Srbije da budu pozvani na sastanak, iz Kabineta predsednika Vlade nisu dobili nikakav poziv za sastanak.
Opet moram da citiram jer je zanimljivo, na 10-ak stranica Savet, osam ili devet puta, tvrdi da nemaju informaciju da je Vlada razmatrala pitanja koja su važna za pitanja korupcije ili nisu dobili tražene informacije ili im, jednostavno, nije bilo omogućeno da dođu i u neposrednom razgovoru utvrde šta je problem, zašto Vlada ignoriše Savet za borbu protiv korupcije.
Sada kad imate činjenicu da je Vlada formirala Savet, a ignoriše rad tog saveta, ignoriše predloge tog saveta, ignoriše neke druge aktivnosti tog saveta, moguće je izvući dva logična zaključka – ili Savet ne radi šta treba, i treba ga raspustiti, ili ljudi u Savetu nisu dorasli poslu koji im je poveren, pa treba izabrati druge ili je Savet tu strano telo, Vlada radi svoj posao ili u Srbiji korupcije nema. A ima je, iako je moguć i taj zaključak. Međutim, kako u Srbiji tvrde da ima korupcije, onda nešto nije logično.
Čini mi se da postojanje i Saveta i Vlade koja ignoriše rad Saveta ne služi dobro u sprečavanju korupcije u Republici Srbiji i tu se objektivno moraju preduzeti neke mere. Kakve mere će preduzeti Vlada Republike Srbije, ne znam, ali mi poslanici SPS mislim da moramo dići glas protiv takvog stanja, javno govoriti o slučajevima korupcije, da bi izazvali Vladu i druge državne organe da svako u okviru svojih ovlašćena i nadležnosti reaguje.
Od 2000. godine pa naovamo bilo je mnogo slučajeva korupcije. Naravno bilo ih je i '90-ih godina, a nažalost, kako je pomenuo moj kolega Mihajlović, za razliku od 90-ih godina, s obzirom na sankcije, izolaciju, građanski rat, milion izbeglica, agresiju na našu zemlju, mimo onoga što postoji u samim ljudima, sklonim, ne svi, nego određeni, ka korupciji, postoje i neki objektivni uslovi koji su doveli do korupcije. Posle 2000. godine, formalno, na rečima, to pitanje nije trebalo da bude predmet dnevnog reda ni poslanika. Međutim, bilo je drugačije i od 2000. godine naovamo u Srbiji je bilo nebrojeno slučajeva korupcije u različitim oblastima.
Ne mogu večeras, po ko zna koji put da preskočim, ovo radim već nekoliko godina, da ne pomenem primer privatizacije ''Sartida'', kao najveći primer korupcije u Srbiji.
Poštovani poslanici, građani Srbije, sve dok država Srbija ne učini nešto po pitanju privatizacije ''Sartida'' neće biti u ovoj zemlji i u ovoj državi Srbiji jednog čoveka koji će moći javno da kaže da korupcija ne postoji ili da je korupcija suzbijena.
Moram da pomenem, citirajući i odredbe, odnosno tekst Saveta za borbu protiv korupcije, za one koji to ne znaju, da je ''Sartid'' neposrednom pogodbom prodat za 23.000.000 dolara, sam ''Sartid'' za 21,3, hvala kolega Todoroviću, a ovih ostalih pet preduzeća, 1,7, što znači ukupno 23.000.000 dolara.
Ekonomski institut u Beogradu je procenio vrednost samo investiranog kapitala matičnog preduzeća ''Sartid'' na 57.645. 000 dolara, da je kupac ''Sartida'' američka kompanija U.S. ''Steel'', da je oprošteno da preuzme obaveze koje su postojale kod ''Sartida'' prema trećim licima, da se pominje suma do čak 1.700.000.000. Neki podaci govore da je reč o sumi od 583.000.000 dolara, ali se pominje i suma od 1.700.000.000 dolara.
Sada, gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, imamo slučajeve ukazivanja na korupciju, ljudi se privode sili zakona zbog različitih suma, moram to da pomenem, spominju se različite vrste mafija, a imamo primer gde se kupcu oprosti od 583.000.000 do 1.700.000.000 dolara i nikom ništa. Ta suma je oproštena kupcu i prebačena na teret građana Republike Srbije, koji će to vraćati. Nemojte da iko ima primisli da ovo neće biti vraćeno onima koji taj novac potražuju.
To će se vratiti iz budžeta Republike Srbije i vratiće se preko leđa građana Republike Srbije, jer oni će to morati da plate pre ili kasnije.
Ima mnogo pitanja vezano za prodaju ''Sartida'' koja su u celom ovom periodu, od te prodaje do danas, ostala otvorena. Kako je moguće da taj jedan slučaj uterivanja preduzeća ''Sartid'' u stečaj bude izuzet iz nadležnosti jednog privrednog suda, pa prebačeno u drugi privredni sud? Kako je moguće da se u toku od nekoliko dana ili u toku jednog dana donosi nekoliko odluka koje su bile relevantne za rešavanje sudbine ''Sartida''.
Kako je moguće da čelni ljudi Vlade Republike Srbije, nemam nameru da prozivam bilo koga poimenice, ali ako nekog interesuje, može u ovom izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije da pročita ko je u Vladi Republike Srbije, govorim o Vladi 2003. godine, da ne bi bilo nedoumica na koga se odnosi, i šta činio da bi ''Sartid'' bio prodat neposrednom pogodbom.
Zanimljivo je napomenuti, pošto su se tada pojavila i neka druga dokumenta vezano za prodaju ''Sartida'', postoji jedan dokument koji potvrđuje da je tu bilo mnogo sumnjivih stvari, pa se pominje da je naš ambasador u Americi, gospodin Ivan Vujačić, pred američkim zvaničnicima rekao – ''Sartid'' je kupio američki U.S. ''Steel'' za 33.000.000 dolara.
Nije sada 23 nego 33.000.000 dolara, od kojih 23.000.000 u gotovini, šest miliona za provizije, transakcijske takse, a četiri miliona dolara za zbrinjavanje zaposlenih. Ovu izjavu ambasadora državne zajednice SCG preneli su neki američki mediji. Ona nikad nije javno negirana, nije opovrgnuta i ona kao takva stoji.
Ali, postavlja se jedno logično pitanje – koji je to posao i kolika je suma tog ukupnog posla da bi neko dobio proviziju 6.000.000 dolara, jer autor ovog teksta, koji citira izjavu gospodina ambasadora, kaže: bankarska provizija za plaćanje iznosa preko 10.000.000 dolara iznosi 0,5 ili 165.000 dolara. Znači, ovde je reč o sumi od preko 500.000.000 dolara, da bi se dobila provizija od 6.000.000 dolara.
Ovo pitanje ''Sartida'' jeste nešto što apsolutno ostavlja jedan loš ukus kod građana Republike Srbije i govori da korupcije ima, i da država još uvek nije sposobna da reši pitanje korupcije. Kada je ''Sartid'' prodat, potrebno je to reći, javili su se i drugi zainteresovani kupci koji su javno protestovali.
Sa nemačke strane su reagovali i njihov ministar za privredu i tadašnji ambasador Nemačke u Srbiji, gospodin Leo Berger, ali su to ostala samo reagovanja, ili je u tišini, daleko van očiju javnosti, postignut neki dogovor sa Nemcima, šta će dobiti kao kompenzaciju, da ne potežu dalje javno pitanje privatizacije ''Sartida''.
Nesporno je da je slučaj ''Sartida'' do sada najveći skandal procesa privatizacije u našoj zemlji, a da taj slučaj nije usamljen, govori i ovaj izveštaj Saveta Vlade Republike Srbije za borbu protiv korupcije za 2006. godinu, kada kaže da od predstavki građana koje su upućene Savetu ta privatizacija, nesporno, ubedljivo drži prvo mesto i da je 115 predstavki vezano za tu privatizaciju.
Pitanje ''Sartida'' je nešto što se mora rešiti pre ili kasnije, ili se može desiti ono što se dešava do sada, da Savet iznosi te podatke, neki od nas narodnih poslanika to pričamo, tužilaštvo ćuti, nema dovoljno dokaza, kao Haški tribunal kada je bombardovana naša zemlja 1999. godine. Sve je transparentno, sve se vidi, samo oni koji treba da reaguju o tome nemaju nikakva saznanja, niti mogu da prikupe neposredne dokaze. U ovoj knjizi se pominje sijaset dokaza ili stvari koje mogu služiti kao dokaz i mogu poslužiti kao osnov za pokretanje određenog postupka.
Pored ''Sartida'', mora se pomenuti i pitanje javnih nabavki. Proteklih godina je bio jako veliki broj nabavki koje su bile urađene na način da su apsolutno ostavljale sumnju da je u pitanju bila korupcija. Moram pomenuti, pre par godina, znate i sami, bila je formirana jedna komisija koja je trebalo da se bavi predstavkama po pitanju javnih nabavki i da je tada stiglo oko 800 žalbi. Reč je o tenderima javne nabavke. Bilo je oko 800 žalbi i nijedna nije razmatrana u navedenom periodu.
Takođe, moram da pomenem, ono što pominju i predstavnici Saveta za borbu protiv korupcije, da uopšte ne postoji kontrola trošenja novca na svim nivoima, od nivoa države, do lokalnog nivoa, niko živi ne zna kako se troši novac. Inače, nije nepoznato da su mnoge lokalne samouprave iz daleka probile ona utvrđena sredstva, zadužile se itd, a na šta se troše novci, to je tek posebno pitanje. Nebrojano puta različiti poslanici iz različitih poslaničkih grupa su ukazali Narodnoj skupštini Republike Srbije na primere da jedan ministar odredi nekoj opštini ili manifestaciji ogromnu sumu novca, po samo njemu poznatom kriterijumu, i uvek ima odgovarajuće obrazloženje.
Da završim, korupcije u Srbiji nesporno ima. Dobro je da mi donesemo, da prihvatimo ove međunarodne konvencije i preporuke, ali dosadašnje iskustvo pokazuje, bar kako mi poslanici SPS cenimo, da će prihvatanje tih međunarodnih dokumenata, konvencije i preporuka, nažalost, i dalje ostati samo mrtvo slovo na papiru. Zašto? Očigledno je da se ovde kupuje vreme dok se ne završi proces privatizacije, dok sva ta imovina ne postane deo privatnika, oni koji su proteklih nekoliko godina debelo napunili džepove, a onda tu već neće biti moguće učiniti ništa, jer pogledajte ...
(Predsedavajući: Vreme, gospodine Obradoviću.)
..završavam, stalno se donose zakoni, a rezultata nema.
Na samom kraju, potpuno sam ubeđen, koliko god mi glasali za ovakve zakone, svi mi, rezultata neće biti, jer postoje dva paralelna sveta u ovoj Srbiji. Jedan je svet u kome žive predstavnici Vlade Republike Srbije, svet dobrih plata i lagodnog života, i ovaj drugi svet u kome živi većina običnih građana, kojima je vrlo teško i koji jedini lek za svoju dušu nalaze u činjenici da se mogu obratiti Narodnoj skupštini Republike Srbije ili poslanicima, da pokušaju da ukažu na anomalije koje treba sprečiti ako se želi Srbiji bolje. Hvala vam. (Aplauz.)