Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, između mnogih stvari koje su pomenute u platformi kandidata za predsednika Vlade Republike Srbije, u ime Socijalističke partije Srbije govoriću o tri postavljena cilja i našem opredeljenju da podržimo ono što u toj platformi piše, jer mislimo da je to od izuzetnog značaja za Srbiju.
Naime, potrebno je da buduća vlada učini sve što je moguće da suzbije prisutnu korupciju koja postoji u Srbiji, da učini što je moguće da kriminal bude što manji, pošto je teško reći da nestane, i da učini sve što je moguće da se nerešeni slučajevi ubistava privedu svom logičnom kraju, da dobiju sudski epilog. Pretpostavka za to je, naravno, jačanje pravne države, izgradnja porušenih institucija, poštovanje i primena zakona, jednakost građana pred zakonom, uklanjanje politike dvostrukih aršina i svega onoga što u protekle tri godine u Srbiji nije bilo.
Buduću vladu čeka težak posao, počeću od pitanja korupcije, s obzirom da je toga bilo jako mnogo. Ali, sa druge strane, kada bude reč o rezultatima, sigurno će ih biti, jer i najmanje što bude uradila, biće mnogo više nego što je dosadašnja vlast uradila, jer nije uradila ništa.
Čuli smo malopre od predstavnika dosadašnje vlasti jedan iskaz, da oni podržavaju da se reše sve afere i slično i zalaganje da se konstituišu anketni odbori. To opredeljenje nije bilo iskazano kada su bili na vlasti i kada su mogli sve to uraditi. Jer, u protekle tri godine u Srbiji, prema različitim političkim analitičarima, bilo je oko 60 afera, od čega 20 imaju karakter značajnih afera.
Za te afere je karakteristično da su funkcionisale po određenim pravilima. Naravno, objavi se nekoliko informacija, po pravilu o političkim protivnicima, eventualno o nekom sukobu unutar DOS-a. Opoziciji se, po pravilu, prilepi što negativniji epitet, bez mogućnosti da druga strana odgovori. Naravno, činjenice i argumente niko ne pominje.
Vodi se orkestrirana kampanja u javnosti, po medijima određeno vreme, nedelju, dve, tri i posle toga ništa. Tu aferu, po pravilu, smenjuje neka druga, a o prethodnoj se ne priča i niko iz vlasti, pogotovu oni koji su aferu plasirali, nije želeo te stvari da dovede do kraja, da utvrde istinu i eventualnu krivicu.
Naprotiv, gotovo sve afere su ostale bez logičnog epiloga. Od tih 20 značajnih afera, zbog kratkoće vremena, pomenuću samo nekoliko najkrupnijih, do sada nezavršenih: špijunska afera iz marta 2002. godine; glavna ličnost je bio tadašnji potpredsednik Vlade Republike Srbije; onda znate šećernu aferu; duvanska afera iz maja 2001. godine; naažalost, ubistvo Gavrilovića iz avgusta 2001. godine; afera "Orao" iz oktobra 2002. godine; «Difens roud» iz decembra 2002. godine; afera pranja novca iz 2003. godine; šećerna afera iz marta 2003. godine, koja i dan-danas traje; prepucavanje članova Vlade iz aprila 2003. godine, ko je išao u Šilerovu i ko se sa kim družio itd.
Niko nije našao za shodno, a pomenuo sam nekoliko afera koje su, čini mi se, potresle Srbiju, da ta pitanja reši, da se sve stvari razjasne do kraja i da te afere dobiju sudski epilog.
Moram reći da se prava paradigma odnosa tadašnje vlasti prema aferama može videti kada se posmatra odnos vlasti prema špijunskoj aferi. Sećate se, ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije imali smo aferu prisluškivanja i zajedničku sednicu dva odbora povodom izjava lica posle ubistva predsednika Vlade gospodina Đinđića.
U prvom slučaju imali smo primer da potpredsednik Vlade bude uhvaćen na javnom mestu kako predaje dokumenta stranom diplomatskom predstavniku.
Umesto da se rasvetle svi elementi, sve činjenice, da se utvrdi šta se sve tu dešavalo, zbog čega, sećate se, dignuta je dreka, vojni organi su optuženi da su prekoračili ovlašćenja. Naravno, Vlada je gledala da taj slučaj minimizira, da se u javnosti o tome ne priča, što je moguće manje, da se DOS-u ne bi prilepio negativan imidž. U stvari, cela njihova politika na suzbijanju afera i na rešavanju spornih pitanja u Srbiji bila je vođena tom politikom što boljeg utiska, odnosno imidža u javnosti.
Sa druge strane, imali smo ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije, pomenuo sam, aferu prisluškivanja i zajedničku sednicu dva odbora, kada smo imali nekoliko dana direktan prenos iz Narodne skupštine Republike Srbije, pripremljene emisije, pripremljene izjave svedoka.
A naravno, poenta priče je bila, optužiti političkog protivnika da je on učinio nešto loše, bez dokaza, jer cele su priče trajale po nekoliko dana. To je najbolji dokaz kako se tada radilo i mislimo da se to nikada više ne sme dozvoliti. Srbiji su potrebne istitucije. Potrebno je da se postavljena pitanja reše i, naravno, da pravda stigne one koje treba.
Moram reći da su krivične prijave bile podnete i protiv nas, članova Socijalističke partije Srbije, i to od marta 2001. godine, ali to je zanimljiv primer kako ne treba raditi. Umesto da se po tim krivičnim prijavama postupi, pa ako je neko kriv da se utvrdi krivica, te krivične prijave su, pre svega, korišćene kao dobro marketinško oružje, da se protivnik, tj. mi, što više blati i anatemiše i da postoji negativan imidž u javnosti.
Jer, te su prijave stajale praktično od marta 2001. godine i do dana današnjeg nisu rešene. Znači, DOS je imao dvostruke aršine. Mogao je, a nije želeo, DOS je tada bio država Srbija, ta pitanja da reši, ali je važno bilo protivniku zalepiti negativnu etiketu.
Čuli smo da se predlaže formiranje anketnih odbora. Kada smo mi, kao tadašnja opozicija, zajedno sa nekim drugim strankama u ovom parlamentu, tražili da se formiraju anketni odbori po mnogim pitanjima, nismo naišli na razumevanje tadašnje skupštinske većine i potrebu da se neka pitanja reše.
Predlagali smo formiranje anketnog odbora za utvrđivanje svih elemenata i činjenica vezanih za kidnapovanje Slobodana Miloševića. Nije se smatralo da to treba. Tražili smo da se formira anketni odbor da se utvrde svi elementi i činjenice vezani za šverc cigareta. Nije se smatralo da to treba. Pominjem i tragično ubistvo gospodina Đinđića. I tada smo smatrali da je anketni odbor o tako tragičnom događaju primeren, da bi se utvrdili svi elementi i činjenice vezani za to. Nije se želelo. Naravno, isterivala se neka svoja pravda. Tako, naravno, više ne treba i ne sme da bude.
Drugo pitanje je kriminal. Treba da se suzbije kriminal u Srbiji i da se utvrdi veza između kriminalaca, pripadnika organizovanog kriminala i predstavnika prethodne vlasti i veze koje su postojale pre i posle 5. oktobra, ko se s kim i zbog čega družio, ko se okupljao u Šilerovoj i nazdravljao, kako su kriminalci puštani na slobodu, zašto su ljudi sa kriminalnom prošlošću angažovani u državnim poslovima i mnogo toga drugog, ali bez marketinga, već sa željom da se stvarno utvrde činjenice.
Smatramo da treba zatvoriti belu knjigu ili bele knjige koje MUP poseduje, jer 2002. godine, prilikom jedne rasprave ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije, čuli smo iz usta tadašnjeg ministra da MUP poseduje bele knjige, gde su pobrojana sva lica koja se bave kriminalom u Srbiji. Do dana današnjeg ostalo je nerazjašnjeno zašto ti ljudi nisu pohapšeni, zašto nisu privedeni licu pravde i verovatno bi se i stopa kriminala smanjila, a Srbija bila mnogo čistija bez kriminala.
Na kraju, dozvolite mi da kažem nekoliko reči o još jednoj temi, ljudski vrlo teškoj, a politički, nažalost, previše ekspoatisanoj u ove prethodne tri godine, a reč je o slučajevima ubistava koja su se desila u Srbiji u proteklom periodu. Kažem, u proteklom periodu, ne praveći razliku između perioda pre i posle 5. oktobra, jer ubistvo je ubistvo, čovek je čovek, ali se ne može apriori nekom ubistvu prilepiti epitet - političko, jer to se može tek kada sudski organi završe posao, kada se izrekne sudska presuda i kada se na osnovu motiva utvrdi da je on imao političku dimenziju.
Ovo govorim, jer su za nas, članove SPS-a, nažalost, sva ubistva ista, a sva treba da se isteraju pred lice pravde, i ubistvo zamenika ministra tadašnjeg Stojčića, i ubistvo Pavla Bulatovića, ministra odbrane, i Slavka Ćuruvije, novinara, i ubistvo koje se desilo na Ibarskoj magistrali, smrt četvorice, i ubistvo Ivana Stambolića, i ubistvo Momira Gavrilovića, i ubistvo predsednika Vlade, gospodina Zorana Đinđića, i ubistvo novinara Pantića i ubistvo generala policije Boška Buhe.
Sva ova i neka druga ubistva koja sam pomenuo treba da budu rešena. Mi, članovi SPS-a, poslanici SPS-a, to tražimo i poručujemo svima onima koji pominju ove slučajeve, naravno političkog marketinga radi, ili ako kažu da u protekle tri godine Srbija nije bila sposobna i spremna da sazna istinu, da sada imaju priliku da se ta istina sazna i neka se ta istina saopšti Srbiji.
Mi smo spremni da čujemo istinu, ma kakva ona bila, ali, verujte mi, mi članovi SPS-a smo izgleda jedini koji tu istinu žele. Mi ne zaslužujemo da nosimo taj kamen oko vrata i da se stalno nešto nama spočitava, pa tražimo da se ta pitanja reše, pa kako kome bude, neka mu bude, ali će sigurno najbolje biti Srbiji, jer jedanput i to pitanje moramo ostaviti iza sebe i okrenuti se budućnosti. I zato je dobro da ova buduća Vlada i ta pitanja reši, jer biće svima bolje, a Srbiji ponajbolje. Hvala.