Dame i gospodo narodni poslanici, pozivam se na član 225. i 226. Poslovnika. Izvinjavam se što na prvi pogled možda to nema veze sa temom i paketom zakona iz oblasti zdravstva, ali nasilje je zdravstvena tema. Član 226. kaže da narodni poslanik ima pravo da traži obaveštenja i objašnjenja i da ne nabrajam dalje, da ne oduzimam vreme.
Ja tražim i obaveštenje i objašnjenje i delovanje države; noćas je u Surčinu izvršen napad na Skupštinu opštine Surčin. Gomila ljudi tamo, naoružani su upali, na silu. Ljudi koji su zaposleni tamo su zaključani kao taoci. Ovo nije prvi put da se događa u Surčinu.
Sećate se, ne tako davno, kada smo polemisali sa Bogdanovićem, kada je ukinuo finansiranje opštine Surčin, sve dok demokrate ne preuzmu vlast, kada je dobijeno tumačenje Ministarstva za lokalnu samoupravu da nije u pravu, tada je morao da isplati, a sada su se demokrate opredelile za nasilje, za upad, ono što smo nekada gledali, što nam je poznato, a mislili smo da je za nama.
Zato tražim hitno objašnjenje, obaveštenje i intervenciju državnih organa da se Skupština opštine Surčin deblokira, odnosno oslobodi svih onih koji su na silu upali tamo. Tamo su zaposleni ljudi zaključani u kancelarijama i ne smeju da izađu napolje. Još jednom se izvinjavam, ali mislim da je i nasilje zdravstvena tema.
Prema tome, još jednom, tražim objašnjenje od nadležnih ministara i obaveštenje, a tražim i hitnu intervenciju državnih organa koja će omogućiti da tamo legalno funkcioniše Skupština opštine. Neka budu oni koji imaju većinu, uopšte me ne interesuje ko će to biti, ali omogućimo da se to uradi na demokratski, legalan način, a ne nasiljem, upadima i zatvaranjem radnika u prostorije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, svaki poslanik ima pravo da traži dodatna obrazloženja da bi mogao da učestvuje u radu. Tražim vrlo precizno, upravo iz razloga što je ovde u ispravci stavljeno 9a, a odnosi se na izmene člana 5, odnosno dodaje se član 5a.
Pitam da li će da bude problema, da li je ta ispravka i uz to postala sastavni deo teksta zakona? Hoću vrlo precizan odgovor, da ne bi bilo situacije, na stranu ovo za šta se ko zalaže. Zoran Anđelković je jasno rekao za šta se zalaže SPS i ona nosi odgovornost za to što se zalaže, ali nas interesuje da li je postao sastavni deo zakona ili nije, imajući u vidu ovu tehničku grešku. Da li podrazumeva otvaranje rasprave ili ne? Ne insistiram, samo pitam i hoću vrlo precizan odgovor. Ako se otvori rasprava, imaćemo dosta toga da kažemo o tome.

Mora da se otvori rasprava.

Mislim da je delikatno pitanje. Odmah da kažem da nemam nameru da branim ni predloženo rešenje, niti da branim amandman, ali hoću da budem vrlo jasan u tome šta hoću. Mislim da nije dobro da ministar bude car, ali nije dobro ni da opštinski carevi budu carevi. Imam takav primer.
Živim u gradu gde je vlasnik Beograda gradonačelnik Bogdanović, koji sam raspolaže sredstvima kao nekada država Srbija, koji raspolaže suficitom u Beogradu, koji povećava cene i koji, naravno, dozvoljava da to ide u zarade, koji kvalitet komunalnih preduzeća ne diže na viši nivo boljim i organizovanijim radom.
On radi na taj način koji ne daje odgovore na pitanje kakvi se tenderi sprovode u Beogradu u preduzećima, na koji način se oštećuju ta preduzeća; ministre, ispravite me ako nije tako.
To je povod da budem jasan. Treba naći rešenje da zarade i cene ne mogu da budu u vlasti ni careva u lokalnoj samoupravi. Da li je to ova varijanta ili ona ne znam, ali hoću da budem jasan.
Još nešto, nekoliko meseci sa pravom se javna kritika upućuje poslanicima Skupštine zbog velikih plata, i jesu velike, ali nekoliko meseci mi tražimo da se objave plate u javnim preduzećima, koje se kriju, za koje ne znamo, i to je razlog. Ako svi treba da podležu ograničenjima treba da podležu i javna preduzeća u jedinicama lokalne samouprave. Ako svi treba da vode računa o povećanju cena onda to treba da čine i jedinice lokalne samouprave.
Naravno, žestoko sam protiv toga da ministar bude vlasnik lokalne samouprave, da određuje da li neko može ili ne da dobije sredstva. Žestoko sam protiv toga da se to radi na jedan nefleksibilan način, da se ne sagledaju sve opravdane potrebe tih preduzeća i lokalne samouprave za povećanjem zbog raznih ulaznih faktora koji utiču na cenu, ali isto tako žestoko sam protiv toga da se onemogućava razvoj opštine, razvoj grada.
Dakle, u tom smislu mislim da sam žestoko protiv toga. Jesam da im se ne dozvoli da povećavaju zarade na račun cena, a cene nekontrolisane. Kao primer za to naveo sam Beograd, gde vlasnik Beograda gospodin Nenad Bogdanović raspolaže sa ogromnim sredstvima bez ikakve kontrole.
Navešću samo jedan primer, a vi procenite. Zbog primene Zakona o porezu na dodatu vrednost od 1. januara 2005. godine, molim da pamtite brojke, Javno komunalno preduzeće Beogradski vodovod i kanalizacija utvrdio je razliku stvarne i akontacione potrošnje za period 2003. i 2004. godina i naravno poslao enormna zaduženja, treba im još para.
Dakle, zbog primene PDV koji je stupio na snagu ove godine, evo jedna ogromna priznanica građanina za 2003. i 2004. godinu, pa sami procenite, treba li neko tome da stane na put. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, stav poslaničke grupe SPS na Predlog zakona o policiji na početku ove rasprave izneo je šef poslaničke grupe SPS, gospodin Ivica Dačić. Naravno, napomenuli smo, pre rasprave o ovom zakonu imali smo i jedan detaljan razgovor sa ministrom i njegovim saradnicima, gde smo razjasnili neka nejasna pitanja. Uz to da ponovim da imamo i nekoliko amandmana, kojima pokušavamo da još više pojasnimo neke odredbe zakona. Dakle, nije mi cilj da ponavljam sve ono što je već rečeno, ali bih se zadržao samo na nekoliko pitanja.
Naravno, SPS će podržati i glasaće za ovaj predlog zakona. Međutim, želim da postavim nekoliko pitanja. Gospodin ministar u uvodnom izlaganju je posebno istakao nekoliko pitanja koja već kod ljudi postaju koliko popularna za iskazivanje toliko i nejasna. Ne znam da li ima neke oblasti a da se ne govori o depolitizaciji, profesionalizaciji, decentralizaciji, demilitarizaciji, dekoncentraciji reforme i da ne nabrajam dalje.
Mislim da je ministar ovde s pravom istakao kao prvo pitanje depolitizacije policije, nužno pitanje bez koga se ne može. Ali, želim da upozorim, nije dovoljno da se ostvari depolitizacija policije samo time što će se direktor policije birati konkursom, odnosno Vlada ga postavljati na osnovu konkursa.
Naravno, to je potreban, ali ne i dovoljan uslov. To treba u daljem postupku dovesti da ne sme da bude nikakvih političkih uticaja kada se vrši taj izbor. Paralelno s tim pitanjima je i pitanje profesionalizacije. Nije dovoljno da to bude samo depolitizovano, da bude samo konkurs, već mora da bude stručnjak, dokazani stručnjak, sa kvalitetima da može da vodi policiju.
Drugo pitanje koje je ovde pominjano, a to je pitanje decentralizacije, jedno takođe moderno pitanje. Ali, da pogledamo kako to zakon predviđa i da li su takve mogućnosti realne. Mislim da je u ovom delu, koji govori o organizaciji policije, nađena prava mera kako da se ti poslovi organizuju. Naravno, imali su dilemu, i dalje je imam, da li se ovde direkcija poistovećuje sa policijom, ili je to možda sistem.
Možda nije primereno uporediti, u vojsci imate Ministarstvo odbrane i Generalštab sa vojskom.
Da li je to adekvatno i ovde, gde imate MUP, direkciju, kao Generalštab, sa policijom kao vojskom? Nastavićemo to i dalje da razjašnjavamo.
Tamo gde mislim da je nađena dobra mera, to je da nije samo teritorijalna decentralizacija prava decentralizacija, već da je dobro što su decentralizovana ovlašćenja, odnosno poslovi. Inače, zamislite policiju koja bi bila zbir policijskih uprava u Srbiji, gde bi svako imao svoju policiju, a da ne govorim u ovakvim uslovima koji važe u Srbiji - zlo i naopako.
Zamislite policiju u Beogradu gde bi bio komandant policije gradonačelnik Bogdanović. On bi hapsio svakoga ko postavlja pitanje šta je sa parama za gradsku garažu. Gde su otišle te ogromne pare? Šta je sa parama za "Arenu"? Šta je sa izgradnjom mosta na Adi, koji još nema nikakvu dokumentaciju, a silne pare se daju za projekat itd? On bi pohapsio odmah one koji postavljaju ta pitanja, a ogromne pare su u pitanju. Zato mislim da je tu nađena dobra mera i da jednostavno na tome treba dalje insistirati.
Ono o čemu može da se razmišlja u ministarstvu, postoji li mogućnost u nekom daljem postupku da se uvede neka vrsta lokalne policije, ali nenaoružane policije, koja bi se bavila samo onim svakodnevnim problemima građana na ulici, školi itd. To je nešto o čemu bi trebalo da se razmišlja.
Takođe, kada se kaže - depolitizacija, da se to stvarno i uradi. Dakle, treće pitanje je primena tog zakona. Svi su nam pričali o depolitizaciji. Imali smo ministarstva, pa i sada, gde je čitavo predsedništvo jedne stranke zauzelo mesta pomoćnika. Zamislite, sve stručnjaci, celo predsedništvo stranke - stručnjaci za tu oblast.
Imali smo priliku u prošloj Dosovoj vlasti da nije samo ministar bio politička ličnost, čak je on bio najmanje bitan tu. Tu su bili glavni stručnjaci Čeda Jovanović, Vesić, Batić, Beba Popović i ne znam više ko nije bio. Dakle, suština je u tome - primeniti do kraja taj princip.
Pretposlednje je pitanje kontrole rada policije, da ne nabrajam sve ono o čemu smo pričali. Ovde se vidi, a i jedino je moguće, postoji spoljna i unutrašnja kontrola. Šta mislim da izaziva nedoumice u javnosti? Spoljna kontrola koja se obavlja u Skupštini, koja je ipak vrhovni organ, nije dovoljno razvijena, nije do kraja razrađena. Zbog toga ljudi traže raznorazne načine kako da uđu dublje i vide suštinu tih odnosa itd.
Zato mi se dopada, ako je to tako, donošenje zakona o parlamentarnoj kontroli svih službi bezbednosti, gde bi se jasno preciziralo kako se vrši spoljna kontrola. To je civilna kontrola. Najvažnija kontrola je civilna kontrola policije.
Ono drugo – unutrašnja kontrola, to je nešto za šta je nađena mera u ovom zakonu, s tim što mi se čini da je falila samo rečenica da se izbegnu svi nesporazumi.
Ako je jasno, a jasno je, unutrašnju kontrolu može da vrši neko odatle i to da bude ne stručan, nego par ekselans stručan. Taj može da vrši unutrašnju kontrolu u okviru policije. Možda je trebalo u zakonu reći da je na čelu toga načelnik sektora koji je pomoćnik ministra. Možda bi se izbegli nesporazumi te vrste.
Nije dozvoljeno da se, pored spoljne kontrole, preko unutrašnje kontrole pravi još jedna spoljna kontrola, prave dva ministra itd.
Dakle, unutrašnja kontrola, na čelu stručnjak par ekselans, a ne kao sada što se događa da Božović vrši unutrašnju kontrolu policije.
Na kraju, mislim da ovo rešenje treba podržati, treba ga do kraja razjasniti vezano za pomoćnika ministra i jasno staviti do znanja da i taj mora da bude stručan.
Sasvim na kraju, mora se učiniti sve da policija dobije status koji zaslužuje. To mora da učini i sama policija tako što će se ponašati u skladu sa zakonom i Ustavom, tako što će izbeći sve moguće političke uticaje.
Kada bi Demokratska stranka imala stalno uticaj na policiju, njoj bi zakon bio najbolji. Dakle, ona sama mora dati odgovor na sva ona pitanja koja je opterećuju, počev od "Sablje", preko svih drugih.
Nije policija bila ta koja je izbrisala "Sablju". Policija je sprovodila naloge ovih malopre rečenih ljudi. Zatim, ako je to policija koja treba da štiti građanina, građanin mora da ima poverenje u nju. Znači, ona mora da se oslobodi svih tih unutrašnjih problema.
Ali, isto tako, država mora da stane potpuno iza policije i ne dozvoli da je iko devalvira. Naravno da joj omogući takav materijalni položaj da tu čovek bude i materijalno i na svaki drugi način obezbeđen.
Tek tada možemo govoriti na pravi način o jednoj profesionalnoj policiji, koja je oslobođena svih pritisaka i, naravno, o onoj koja je u funkciji građana. Toliko, hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, kolega Bušetić je objasnio suštinu našeg amandmana. Rekao bih još nekoliko reči u prilog tome da je ovaj amandman prihvatljiv, dobar i da ga treba prihvatiti.
Mi smo naš stav o zakonu o uplati doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za pojedine kategorije osiguranika - zaposlenih izneli u načelnoj raspravi o ovom zakonu. Apsolutno je ovaj zakon u skladu sa našim zalaganjima i mi ga podržavamo. Naravno, kada podržavamo zakon u načelu ne znači da smo saglasni sa svim odredbama zakona. Iz tih razloga, imamo predlog amandmana koji se odnosi na ključnu odredbu ovog zakona.
U članu 2. predloženog zakona, koji inače sadrži tri stava, već u prva dva stava napravljena je ne jedna, nego dve nepravde. Prvo, u stavu 1. se govori da pravo na uplatu doprinosa imaju sva ona lica koja su od 1. januara 1991. godine do 31. decembra 2000. godine bila u radnom odnosu, za koja je uplaćen doprinos i naveden je jedan broj preduzeća i ustanova, malo nejasno zbog čega nisu svi.
Stav 2. govori o pravu radnika na uplatu doprinosa za period od 1. januara 2001. do 31. decembra 2003. godine, a odnosi se na iste kategorije preduzeća i ustanova, ali već sužava i kaže - one za koje je pokrenut postupak stečaja ili likvidacije.
Mislimo da je ovde ključno pet elemenata. Prvi je pravo radnika da ostvare od države pravo na uplatu doprinosa za ceo period od 1. januara 1991. do 31. decembra 2003. godine. Mislimo da nema potrebe da se deli i da nije dobro da se deli taj period na dva perioda: do 2000. godine i od 2001. godine. I u jednom i u drugom periodu radnici su ti koji su pretrpeli štetu. Mnogi od njih nisu znali da im nije uplaćeno i nisu krivi ni za ekonomsku situaciju, ni za sve drugo zbog čega im nisu uplaćeni doprinosi.
Dakle, u potpuno su istoj poziciji, a u pitanju je nemali broj radnika. Mislim da je nekoliko stotina hiljada ljudi u pitanju i oni svi zaslužuju da se nađu u ovom zakonu, sa istim pravom, odnosno obavezom države da tim radnicima uplati doprinose.
Drugi element koji se nalazi u predloženom članu zakona odnosi se na preduzeća, ustanove itd. Mi smatramo da nije ovako dobro formulisano. Jednostavno, nejasno je zašto banke, finansijske organizacije, zašto ne sve organizacije, zašto ne svi zaposleni radnici.
Treći element je element da je lice bilo u radnom odnosu. Mi to ne dovodimo u pitanje. Četvrti, da je za to lice uplaćivan doprinos za osiguranje – i to ne dovodimo u pitanje, znači, ostaje. Peti element, da se odnosi na period za koji mu doprinos nije uplaćen.
Dakle, od tih pet, tri nisu sporna: jedan da je u radnom odnosu, drugi da je uplaćivan doprinos i treći, da se odnosi na vreme za koje mu nije uplaćen doprinos.
Ono što je sporno i što mi smatramo da treba ispraviti, to je, prvo, da se odnosi na sve zaposlene od 1. januara 1991. godine do 31. decembra 2003. godine i drugo, da se odnosi za ceo taj period i da se odnosi na sve zaposlene u preduzećima, ustanovama, organizacijama i da ne nabrajam dalje.
Iz tih razloga, mi smo predložili amandman kojim se ceo član umesto tri svodi na jedan stav i on, malopre smo čuli, glasi, dakle, da pravo na uplatu doprinosa u skladu sa ovim zakonom ima lice koje je u periodu od 1. januara 1991. godine do 31. decembra 2003. godine bilo u radnom odnosu, da je uplaćivan doprinos za njega, a za vreme za koje mu nije uplaćen doprinos. Nema potrebe da se stav 2. i 3. u tom predloženom članu zakona zadrže. Dakle, suština je u celom periodu, ista prava za sve radnike, a sve ostalo ostaje. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, naš odnos prema predloženim zakonima iz oblasti penzijsko-invalidskog osiguranja smo iskazali javno na sednici Skupštine, kada je razgovarano o zakonima u načelu. Za one koji previše brinu o SPS-u ne brinemo. Za građane, čiji sud poštujemo na izborima, želim još jednom javno da kažem – nije nikakva tajna da SPS ima tri uslova za usvajanje tih zakona. To nije tajna, to smo javno rekli.
Prvi, kada je u pitanju povezivanje staža, zahtev da se odnosi na sve radnike i da se primenjuje sve vreme, bez ikakvih uslova, jer radnici nisu krivi za to što im nije uplaćivan doprinos. Drugi, da se odloži primena zakona u delu koji govori o podizanju starosne granice, za dve godine. Treći, da se zaštiti nivo stečenih prava, odnosno penzija, time što smo predložili jedan amandman koji uvodi zaštitu da ne može da padne niže od 60% od proseka. Želim zbog građana Srbije to još jednom da ponovim, dakle nije tajna, oni će dalje suditi.
U vezi sa amandmanom na član 19. Predloga zakona – predloženim zakonom o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju članom 19. predviđeno je podizanje iznosa najnižih penzija na 25% proseka zarada 1. januara 2006. godine, što je za apsolutnu podršku, ovaj potez Vlade. Zatim, da prate rast kao i sve ostale penzije i treće, da se vanredno povećavaju svakog 1. januara tekuće godine ako najniža penzija padne ispod 20% proseka iz prethodne godine. Znači da važi samo jednokratno.
Predložili smo amandman kojim predlažemo da se vanredno usklađivanje najnižih penzija 1. januara tekuće godine vrši uvek kada padnu ispod 25%. Dakle, ona prva ideja Vlade da se nivo najnižih penzija podigne 1. januara 2006. godine na 25% smatramo da treba da ostane u kontinuitetu. Zato smo predložili amandman kojim tražimo da se ne čeka da padne na 20%, nego čim padne u januaru tekuće godine ispod 25% da se vanredno usklađuje.
Prihvatanjem ovog amandmana štitimo, država štiti (a to je u skladu sa našom politikom i mi se ne stidimo naše politike, borićemo se za nju uvek) najugroženije kategorije građana, penzionere sa najnižim primanjima, koja su inače daleko ispod minimuma potreba. Nije ih malo, to je blizu 100.000, sa ovom promenom.
Prihvatanjem ovog amandmana država pokazuje odgovornost prema svojim građanima, kao i prema međunarodnim obavezama kojima se obavezala da obezbeđuje minimum materijalne i socijalne sigurnosti koja ne sme ići ispod minimuma ljudskog dostojanstva.
Prihvatanjem ovog amandmana ispravljamo nepravdu koja je učinjena 2002. godine, kada je najniža penzija utvrđena čak ispod nivoa do tada najniže penzije.
Naime, prema odredbama tog zakona najniža penzija utvrđena je na nivou tada zatečene, ali zbog nezakonite retroaktivne primene za zadnji kvartal 2001. godine u januaru 2002. godine najniža penzija je iznosila 2.580 dinara, a po prethodnim propisima bila bi 2.960 dinara. Znači, već tada je utvrđena niža nego što je najniža.
Dalje, ona je padala i, koliko smo čuli pre neki dan od ministra, došla je do nivoa od oko 17% u ovom vremenu.
Iz tih razloga, a imajući u vidu da je 2002. godine već naneta ta nepravda... Da podsetim, do 2002. godine najniža penzija se utvrđivala po skali 20, 30, 40, 50%, zavisno od dužine godina staža i od sredstava uplaćenih u Fond osiguranja.
Tada je primenjena odredba da se najniži iznos penzije utvrđuje prema tada zatečenom nivou, bez obzira na dužinu staža i bez obzira na vreme uplate osiguranja.
Dakle, iz tih razloga i iz razloga obaveze države prema najugroženijim kategorijama stanovništva, a to je ta kategorija, predlažemo da se usvoji naš amandman kojim se vanredno usklađuju penzije i onda kada padnu ispod 25%, dakle da se ne čeka 20%. Za te penzionere i ti minimalni procenti mnogo znače.

Dame i gospodo narodni poslanici ja sam danas kada sam govorio o amandmanu na član 19. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju izneo stav SPS-a, da ne bi bilo manipulacije u javnosti, jasan, javan, nikakvih tajni nema, i tri su uslova da se prihvati set penzijskih zakona.
Jedan je povezivanje penzijskog staža (kada bude vreme obrazložićemo detaljno), drugi je odlaganje primene zakona za podizanje starosne granice za penziju (takođe kada dođe na red) i treći ili prvi, sasvim svejedno, to je način usklađivanja penzija, odnosno naš zahtev za očuvanje stečenih vrednosti penzija.
Predlogom zakona predloženo je u članu 22. da se način usklađivanja penzija promeni tako da se penzije usklađuju jednom godišnje, 1. aprila, sa troškovima života, i to iz prošle godine, za razliku od dosadašnjeg koji je bio na snazi.
Zatim, da se penzije vanredno mogu usklađivati onda kada troškovi života, odnosno kada rast cena na malo pređe 5%.
Šta se može primetiti u tom članu? Prvo, da se usklađivanje vrši samo sa kretanjem troškova života; drugo, da se to čini jednom godišnje; treće, da se to čini na način da se uzimaju u obzir troškovi iz prethodne godine i četvrto, da se donekle prati rast cena tako što se uvek kada dostigne 5% penzije vanredno usklađuju.
Imajući u vidu naša zalaganja o kojima sam govorio na početku, imajući u vidu našu poziciju, imajući u vidu da smo odgovorna partija i da znamo da treba finansijska konsolidacija sistema, ali isto tako da i država mora da bude garant stečenih prava, nismo rekli da nećemo da menjamo ništa, pa dokle traje. Naprotiv, ponudili smo amandman kojim se u ovakvim situacijama štite prava penzionera.
Tako smo rekli da ukoliko prosečni iznos penzije korisnika osiguranja zaposlenih isplaćen za prethodnu godinu iznosi manje od 60% od iznosa prosečne zarade bez poreza i doprinosa zaposlenih na teritoriji Republike u prethodnoj godini, penzije će se vanredno uskladiti od 1. januara tekuće godine za procenat kojim se obezbeđuje da se iznos prosečne penzije za prethodnu godinu korisnika u osiguranju zaposlenih dovede na nivo od 60% prosečne zarade bez poreza i doprinosa isplaćene u prethodnoj godini. To je taj naš uslov i predlog.
Mislimo da bi se na ovaj način sačuvao nivo stečenih penzija penzionera. Moram da podsetim na ono što sam rekao i u načelnoj raspravi – princip usklađivanja penzija samo sa troškovima života je za stabilne zemlje sa razvijenom ekonomijom, za zemlje bez inflacije, dakle razvijene zemlje. Tamo može samo sa troškovima života.
Takođe sam napomenuo da je nešto sa čime se ne slažemo ovde uzeto kao osnovni razlog – finansijska konsolidacija sistema. Mi to ne sporimo, ali sporimo pristup predlagača da je penzija javna potrošnja i da javnu potrošnju treba smanjivati. Mi ponovo insistiramo na tome da je penzija stečeno pravo, da je penzija osiguranje, da radnik dok radi uplaćuje doprinos za penzijsko osiguranje ne samo da bi se isplaćivala tekuća penzija, nego i da bi sebe osigurao za period kada ne bude radio da ima pravo da prima penziju.
Ako se to ima u vidu, mi u tom slučaju mislimo da penzija mora da zadrži onaj nivo stečenog prava u vreme kada je stečena. Ovako predloženi zakon, odnosno ovaj član za usklađivanje penzija potvrđuje da su penzije male i tako male da će sporije rasti u odnosu na zarade i sve više će se praviti razlika između zarade i penzija, a da predlagač nije predvideo nikakvu zaštitu.
Šta to može da znači? To može da znači da će jednog dana penzije toliko pasti u odnosu na prosek zarada da će se čak primicati najnižim penzijama i da u jednom trenutku mogu postati socijalna kategorija, socijalna penzija i da će sistem penzijskog i invalidskog osiguranja izgubiti svoj smisao.
Iz tih razloga, a imajući u vidu da kada reforma bude celovita, kada sva tri stuba penzijskog sistema zažive – obavezni, obavezni kapitalizovani i dobrovoljni penzijski fond, tada može da se nađe takva odredba, jer postoje druge mogućnosti koje će doprineti da penzioner ima pristojnu penziju.
Dotle, dok postoji obavezan penzijski fond, ovakav kakav je danas, mi smo u poziciji da pravimo, kako to kaže predlagač - reformu, za neko vreme, narednih desetak godina za koje će dati rezultate, a da za to vreme ničim nismo zaštitili postojeće penzionere. Oni su već jednom platili visoku cenu reformi penzijskog osiguranja.
Da vas podsetim, 2002. na saveznom i 2003. godine na republičkom nivou, donošenjem, prvo, osnova sistema penzijskog osiguranja, zatim republičkog Zakona o PIO bitno je pogoršan položaj penzionera. Napomenuću četiri stvari: prvo, nije više uzimano u obzir deset najboljih godina, nego sve godine; drugo, munjevito je, takoreći za jedan dan, starosna granica podignuta za tri godine za žene i za muškarce; treće, danas sam pričao, najniža penzija utvrđena u momentu kada je isplaćivana, niža nego postojeća; četvrto, za usklađivanje penzije uveden je novi sistem tzv. švajcarska formula, kada su penzije usklađivane tromesečno na osnovu kretanja troškova života i zarada sa po 50%.
Posledica te, kako su tada vlasti zvale, danas kao da zaboravljaju na to, reforme penzijskog sistema, jeste da je penzionerima uzeto šest penzija na legalan, tako da kažem, način. Posledica toga je isto tako da su trošak te reforme platili samo penzioneri.
Reći ću još jedan podatak: prosek penzija stalno pada u odnosu na prosek zarada, od 90, 85, 77, 72, 67, a sada je nešto preko 60%. Nije bitno da li ćemo to da zovemo prosekom zarada, kako god hoće neka daju naziv koji odgovara bilo kome, ali mora da bude u tom nivou, ne moraju ni te reči da se upotrebljavaju.
Dakle, da ne bismo došli u tu situaciju, da bismo zaštitili postojeće penzionere, a omogućili da se izvrši ova konsolidacija, zatražili smo da se u članu 22. doda nov stav koji kaže da se penzija mora vanredno usklađivati uvek kada 1. januara tekuće godine padne ispod 60% proseka zarada. Time, dakle, usvajanjem ovog amandmana, država, Vlada, pored odgovornosti za finansijsku konsolidaciju penzijsko-invalidskog osiguranja, odnosno fonda, da ga učini održivim, javno ispunjava svoju nespornu obavezu i odgovornost, kao garanta stečenih prava penzionera iz osiguranja.
Isto tako, teret neće pasti samo na penzionere, a vlast će imati dodatnu obavezu da traži i druga rešenja za konsolidaciju sistema, a ne samo ona koja idu na teret penzionera.
Na kraju, još jednom podsećam, jeste naš uslov, mi to ne krijemo, to smo otvoreno pričali, nema nikakvih tajni, ovakva zaštita penzionera je nužna i omogućuje da se ide dalje. U tom smislu, pozivam poslanike da glasaju za ovakav amandman. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas sam, govoreći o amandmanima na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, nekoliko puta jasno isticao stav Socijalističke partije Srbije. Ponavljam, on je javan, to nije tajna. Prema tome, nema nikakvih špekulacija, nikakve trgovine, a za one koji brinu o SPS-u ja ne brinem.
Bili smo jasni i u načelnoj raspravi. Dve naše ključne primedbe na izmene Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju odnose se na: prvo, uslove za sticanje prava na penziju; drugo, očuvanje vrednosti stečenih prava.
O očuvanju vrednosti stečenih prava govorio sam malopre, obrazlažući amandman kojim tražimo da se prilikom usklađivanja penzija uvede zaštitni mehanizam po kome država garantuje penzionerima da im prosek penzija neće pasti ispod 60% proseka zarada. Naravno, korigovalo bi se za procenat pojedinačno (da tu ne bude nikakve dileme, jer se želi napraviti konfuzija) za svakog penzionera kolika je razlika između proseka zarade i proseka penzije.
Jedan od naših ključnih uslova jeste i taj da tražimo da se podizanje starosne granice pomeri, odnosno da se odloži primena za dve godine. Član 70. je, inače, u direktnoj vezi sa članom 4. predloženog zakona, koji kaže da se u članu 19. tačke 1) do 3) menjaju i glase: pod jedan, da se u penziju odlazi kada se navrši 65 godina života za muškarce i 60 godina za žene i najmanje 15 godina staža osiguranja; kada navrši 40 godina (muškarac), odnosno 35 godina (žena) i najmanje 53 godine života.
Istine radi, treba jasno reći, taj uslov od 35 godina za žene i 40 za muškarce je bio i ostaje, i to je osnovni uslov. Znači, povećano je samo za muškarce sa 63 na 65 i za žene sa 58 na 60. Uveden je još jedan uslov, kada se navrši 45 godina staža osiguranja, bez obzira na godine života.
Član 70. predviđa da se ove odredbe člana 4. zakona, kojima se reguliše pravo na starosnu penziju, primenjuje odnosno povećava za period od četiri godine. Dakle, podizanje starosne granice za dve godine predviđa se ovim članom da se poveća za naredne četiri godine, tako što bi se sledeće godine povećalo pola godine, bilo bi 58,5, a naredne godine - godinu, 2008. - godinu i po i 2009. godine bi bila puna primena ovog člana 4. zakona.
Mi smo predložili da se odloži primena ove odredbe do 2008. godine. Dakle, da 2006. i 2007. godine važe dosadašnji uslovi, a da se od 2008. u naredne četiri godine, od tada primeni ovaj zakon po pola godine, što znači do 2011. godine. To je suština našeg predloga amandmana.
Zašto smo to uradili? Prvo, da ne bi bilo nekih sporenja ili nekih nejasnoća, svako od nas ima za cilj da radi, da ima uslove rada, uslove života, da može da radi što duže. To je jedan humani cilj kome svako treba da teži i on nije sporan. Ovde je nešto drugo sporno: uslovi u kojima se nalazi Srbija u vreme kada se vrši promena starosne granice. Ovi uslovi, gde se u penziju ide sa 65, odnosno 60 godina života, mogu da se primene u razvijenim zemljama, sa stabilnom ekonomijom, sa velikom uposlenošću, sa malim brojem nezaposlenih.
To nije sporno, ali u ovoj zemlji u kojoj ima milion nezaposlenih, koji ne mogu da dobiju posao, u ovoj zemlji gde je jedna od najugroženijih kategorija ono stanovništvo koje je u drugoj polovini radnog veka, koja čak najveći broj otkaza ima za tu kategoriju stanovništva koja je u drugoj polovini radnog veka, koja ne da više ne može da dobije posao, već se nalaze u situaciji da moraju da jure godine života, kada će otići u penziju...
Ponoviću, ne znam po koji put: 2002. godine, kada je podignuta starosna granica odjednom za tri godine, čitave generacije ljudi nisu mogle da odu u penziju, jer im je pobegla granica za tri godine. Ta ista generacija, koja dostiže postojeću granicu od 58 godina za žene i 63 za muškarce, ponovo će morati da juri dve godine, bez posla.
Meni nije u prirodi da polemišem i da brinem šta drugi misle i za šta se drugi bore; ja pričam šta ja predlažem i za šta se ja borim. Dakle, iz tih razloga, kada imamo veliki broj nezaposlenih u drugoj polovini života, kada imamo veliki broj inače nezaposlenih, a treba stvoriti neki prostor za zapošljavanje, nije primereno podizanje starosne granice u ovim uslovima sa 58 na 60 i sa 63 na 65 godina.
Sada očigledno nema potrebe, ali nije ni smetnja ponoviti – uveren sam da predlagač nije tražio druga rešenja, a mogao je da ih nađe. Ja sam pominjao, bilo je ovde u igri jednom - da se napravi stepenovanje, da se može ići u penziju sa 65 godina i 15 godina staža, ali može i sa 60 godina i 25 godina radnog staža. Ima i drugih mogućnosti. Pominjao sam primer Nemačke, gde se u penziju može ići i sa 60 godina, govorim o muškarcima, ali je 18 posto manja penzija. Dakle, postoji mnogo veći broj mogućnosti i daje se mogućnost i pravo čoveku koji odlazi u penziju da bira da li će i koju će od tih opcija prihvatiti.
U vezi sa članom 71... Ja sam racionalan čovek i ne mislim da ćemo bilo šta učiniti više ako više pričamo. Ovo je obrazloženje za član 71, pošto imam amandman na taj član. On je predviđao da samo određene kategorije radnika mogu u naredne dve godine da idu po starom zakonu. S obzirom da mi predlažemo za sve zaposlene da se pomeri primena ovog člana zakona do 2008. godine, a od 2008. godine da se postepeno primeni, mislimo da je član 71. suvišan.

Dame i gospodo narodni poslanici, u današnjem radu sednice Skupštine učinili smo sve da vrlo jasno kažemo koji su naši uslovi da bismo podržali ovaj zakon. Ponoviću to još jednom: prvo, uslovi za sticanje prava na penziju, kojim tražimo da se odloži primena do 2008. godine, a od 2008. do 2012. godine, da se u tom periodu izvrši ta promena. Obrazložili smo i obrazlažem ponovo: uslovi u kojima se Srbija sada nalazi, broj nezaposlenih, veliki problem ljudi u drugoj polovini radnog veka, nisu uslovi u kojima se može primeniti ta odredba.
Direktna posledica tog amandmana, a to je amandman na član 70. ovog zakona, jesu i amandmani na čl. 72, 73. i 74. Takođe se odnose na pomeranje primene te odredbe: član 72. kod porodičnih penzija, kod udova, član 73. kod udovaca i član 74. kod roditelja. Dakle, radi se o porodičnim penzijama. Isti taj korpus, tražimo da se pomeri primena podizanja starosne granice za odlazak u penziju sa 58 na 60, odnosno sa 60 na 65, isto tako i da se pomeri za dve godine primena i za porodične penzije, sa 48 na 50, sa 53 na 55 itd. Dakle, to je naša suštinska primedba, to je naš suštinski zahtev kada je u pitanju sticanje uslova za odlazak u penziju.
Drugi naš zahtev koji smo pokušali da obrazložimo danas, to je da se očuva vrednost stečenog prava penzije, odnosno da se to zaštiti, da ne može da padne niže od 60% prosečna penzija u odnosu na prosečne zarade. Obrazlagali smo šta to znači i zbog čega to činimo.
Činimo zato da zaštitimo postojeće penzionere do momenta dok se ne stvore uslovi da ceo sistem zaživi sa sva tri stuba osiguranja. Kada to bude bilo, očigledno će biti povoljniji uslovi da se može to primeniti. Dotle mora da postoji taj zaštitni mehanizam za sadašnju generaciju penzionera.
To su dve naše ključne primedbe, naša dva zahteva, naši amandmani za koje tražimo da se usvoje, u kom slučaju bismo podržali zakon. Dakle, članovi 72, 73. i 74, koji govore o porodičnim penzijama.

Dame i gospodo narodni poslanici, Vlada Srbije predložila je pet zakona iz oblasti PIO. Od toga, tri zakona koja rešavaju aktuelne probleme i dva koja su nazvali nastavkom reforme penzionog sistema.
Vrlo kratak komentar: ova tri zakona koja rešavaju aktuelne probleme, zakon o javnom dugu, kojim se preuzima obaveza isplate zaostale jedne i po penzije za zaposlene i 20,5 penzija za poljoprivrednike je dobar korak koji je ova vlada učinila. Naravno, bili bismo zadovoljniji da je on učinjen u smislu da se isplate odjednom. Očigledno je da mogućnosti to nisu. Dobar je u tom smislu što je preuzela obavezu i preuzela da to reši, posle pet godina priče o dugovima penzionerima i nečinjenja ništa.
Dobro je što je ministar danas izneo i precizne podatke o dugu i istorijatu nastanka duga. Dobro je da je Srbija čula iz usta ministra, a ne mene, da je dug do 5. oktobra 2000. godine iznosio pola penzije. Dobro je da je iz usta ministra Srbija čula da u periodu od 5. oktobra 2000. godine, vremena kada je uvedena oružana demokratija, dug ne samo da nije vraćen, nego je uvećan za celu penziju. To su podaci ministra koji je danas ovde rekao. To je dobro da Srbija zna. Zbog toga je pozitivan odnos prema ovom predlogu Vlade da prihvati tu obavezu da je izmiri, doduše ne odjednom, ali bar je utvrđen tačan period kada će to da izmiri.
Drugi zakon koji rešava takođe aktuelne probleme, to je zakon, pojednostavljeno rečeno, o povezivanju staža. Radi se o periodu od 1991. godine do 2003. godine. Ono što mi tražimo, podržavajući ovaj predlog Vlade, a da bi do kraja prilikom usvajanja ovog zakona imali podršku, to je da se ne pravi nikakva podela do 2000. i od 2000. do 2003. godine, ni u drugim uslovima. Jednostavno, to da važi za sve radnike od 1. januara 1991. godine do 31. decembra 2003. godine. Ni u jednom slučaju radnici nisu krivi što im nije uplaćen doprinos, bilo koji uslov da je u pitanju. Prema tome, sve njih treba staviti u isti položaj, a država neka nađe načina kako će da reši naplatu od onih firmi koje su to zloupotrebljavale i nisu plaćale zarade.
Drugi deo ovih zakona, ova dva zakona, zakon o dobrovoljnom penzijskom osiguranju i zakon o izmenama i dopunama zakona o penzijskom osiguranju, to su zakoni koji su nastavak reforme penzionog sistema. Vrlo kratko ću podržati zakon o dobrovoljnim penzijskim fondovima i finansijskim planovima kao ideju, kao nužnu potrebu koju treba uraditi. Što se tiče konkretnih rešenja koja su data u tom predlogu zakona, mi imamo dosta amandmana i, naravno, učinićemo da on bude što bolji.
Konačno, peti zakon, koji je u stvari prava suština reforme penzionog sistema, a to je izmena i dopuna Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, ovako kako je predložen za nas je neprihvatljiv. To su moje kolege danas govorile i ja ću još iz nekoliko uglova da to pojasnim.
Promene u sistemu PIO koje se nude usmerene su na uspostavljanje finansijske održivosti tog sistema, finansijsku konsolidaciju tog sistema, i to kada bi se posmatralo samo jednostrano nije sporno. Sporno je ko će platiti trošak finansijske konsolidacije tog sistema. Sporno je ono u čemu se mi razlikujemo od predlagača, a to je nekoliko tačaka. Sporno je što nijedna reforma, pa ni ova, penzijskog sistema ne može da bude uspešna ako prethodno ne sadrži politiku i ciljeve koje želi da postigne, strategiju razvoja u toj oblasti, dinamiku, neki period do kada će da stigne da ljudi već znaju šta ih čeka za deset godina. Onda zakonima praktična rešenja da se rešavaju.
Sporno je sledeće: koliko god je nesporna težnja ove vlade da u dugoročnom periodu uvede sva tri stuba, odnosno da pored prvog, državnog fonda, ovog trećeg koji sada uvodi, dobrovoljnog privatnog fonda, uvede i drugi obavezni privatni fond, nešto što vodi stabilizaciji penzijskog sistema, i to nije sporno. U čemu se mi sporimo? Sporimo se u tome ko će da obezbedi onima koji ne mogu da sačekaju taj period da prežive, ko će da im obezbedi sigurnost. Naime, sadašnji penzioneri ne mogu da sačekaju da taj sistem funkcioniše. Država mora da brine i o tome.
Treće, u obrazloženju zakona piše – kao i u većini drugih zemalja, sistem PIO u Srbiji zasniva se na tekućem finansiranju penzija, što znači da svi koji rade i ostvaruju prihod, po principu obaveznosti, izdvajaju kroz doprinose za PIO sredstva za finansiranje penzija, odnosno korisnika. To reče ministar Dinkić danas i to nije sporno.
Šta ministar i ministri ne pričaju? Drugu rečenicu iz njihovog obrazloženja, koja kaže – na taj način današnji obveznici uplate doprinosa stiču pravo da u budućnosti njihove penzije budu finansirane iz prihoda budućih obveznika, odnosno budućih osiguranika. To je ključ, razlika između nas i predlagača. Reformu sistema penzijskog osiguranja predlagač gleda samo kao smanjenje javne potrošnje. Sistem PIO gleda kao javnu potrošnju.
Mi se sa tim ne slažemo i to nije tačno. Zato sam citirao ovu drugu rečenicu. Penzija je stečeno pravo, baš ovako kako piše, uplatom doprinosa za vreme svog radnog veka, ne da bi samo finansirao postojeće penzije, nego da bi stekao pravo i sebe osigurao za vreme kada neće raditi. Tu se razlikujemo. Dakle, penzija je vrsta osiguranja, tako i stoji – penzijsko i invalidsko osiguranje, ne stoji – penzijska i invalidska potrošnja. Tu se razlikujemo u suštini.
Četvrto, svaka reforma da bi uspela mora da ima smisla, ne samo u konsolidaciji, ne samo u stvaranju ambijenta, nego, u krajnjem, da ljudi žive bolje. Ovde se mi suočavamo sa još jednim problemom. Ovakva reforma kakva je predviđena ne samo da ne omogućava ljudima da žive bolje, penzionerima ne omogućava ni da zadrže nivo stečenog prava, odnosno vrednosti stečenog prava. Dakle, trošak ove finansijske konsolidacije će platiti jedino penzioneri. Sa tim se ne slažem.
Peto, ovo je druga reforma penzijskog sistema za tri godine. To valjda nigde u svetu nema da se reforme tako prave. I jedna i druga u osnovi imaju smanjivanje socijalnih prava. Podsetiću, a mislim da nije tu, izađoše ovi koji govore o pravdi, moralu i čovečnosti, ona prva reforma 2002, odnosno 2003. godine je napravila pravi pokolj. Tada je došlo do najvećih umanjivanja socijalnih prava. Tada je granica za starosnu penziju pomerena munjevito za tri godine. Tada je način usklađivanja penzija promenjen.
Ne samo da je ta DOS-ova vlast još jednu penziju ostala dužna, nego je toliko brige za penzionere, koliko slušam ovih dana, pokazala da im je na legalan način uzela šest penzija za samo tri godine, prelaskom na nov sistem obračuna penzija. Da je ostao postojeći, penzioneri bi primili šest penzija više, i oni su podneli teret toga.
Iz tih razloga mislimo da ne mogu reforme da se zasnivaju samo na umanjivanju socijalnih prava. Konkretno, dva ključna problema sa kojima se suočavamo, a to je i sedmi razlog – ima li i drugih rešenja da se konsolidacija penzionog fonda izvrši? Šta je sa sredstvima privatizacije? Malopre smo slušali i druga rešenja, da ih sada ne ponavljam. Da li je restrikcija prava trebalo da dođe kao krajnja, zadnja mera ili kao što je sada slučaj?
Iz tih razloga mi nismo saglasni. Naravno, mi smo ozbiljna i odgovorna partija, ne pada nam na pamet da ne prihvatamo ništa, neka traje koliko traje, pa šta bude; ne, borićemo se za ova prava, ali smo spremni da učinimo i da pomognemo koliko god može da se omogući i reforma, ali da se ne ugrozi toliko restriktivno pravo penzionera.
Dva konkretna primera: prvi je produženje godina starosti za sticanje uslova za penziju, dakle prvo je ključ sticanja prava na penziju – mislimo da ovo rešenje nije dobro i ne slažemo se sa tim. Rešenje po kome će ljudi kasnije ići u penziju je nešto čemu treba težiti, to nije sporno. To se odnosi na zemlje koje imaju stabilnu situaciju, gde ima posla, gde ljudi mogu da rade i, fala bogu, treba da se bore da što duže rade. U ovoj Srbiji ima milion nezaposlenih, što je ova vlada nasledila, a to je još jedna briga prethodne vlade, koja se ogledala u tome da 500.000 ljudi otpusti i tako reši problem ekonomije, jer 500.000 ljudi neće primati platu. Problem ove vlade jeste ne samo 1:1, nego 1:1:1, jedan radnik - jedan penzioner - jedan nezaposlen, to je ova vlada zatekla.
Slažem se sa tim da se mora tražiti rešenje, ali mora da bude takvo rešenje da ne snosi samo onaj koji je nemoćan, koji nije u mogućnosti da to snosi. Zbog toga tu tražimo postupnost. Zašto nisu ponuđena druga rešenja? Šta je sa varijantom da bude 60, 61, 62, 63, 64, 65, kombinovano sa brojem godina radnog staža, pa recimo, 15 godina radnog staža 65 godina života, 25 godina staža 60 godina života itd? Šta je sa varijantom, pošto se svi pozivamo na zapadne zemlje, recimo, u Nemačkoj može i sa 60 godina da se ide u penziju, ali 18% je manja penzija? Šta je sa tim ponuđenim mogućnostima da čovek može da bira?
Podsećam vas, 2002. godine, kada je došlo do promene, ogroman broj ljudi je tek dostizao to pravo, pobeglo mu je tri godine, a nema posla. Sada kada ga ponovo dostiže, opet mu beži. Dakle, ovde možemo da prihvatimo samo da period bude duži.
Konačno, vezano za usaglašavanje penzija, ključni problem. Ovde nije u pitanju nikakva demagogija, nego čista matematika i računica, iako sam malopre govorio protiv matematike kada sam govorio o reformi penzijskog sistema da to nije suva matematika, nego da su to ljudi na koje će da se odnosi i koji treba na osnovu toga da ostvaruju neka svoja prava.
Ovde je precizno rečeno, i to je tačno – neće se penzije smanjivati, ali će sporije rasti. Šta nije rečeno? Težnja svake države, svakog društva je da se bori za veći standard, povećanje zaposlenosti, plata itd, a ovim rešenjem penzionerima se ne omogućava to, omogućava se samo usklađivanje penzija sa troškovima života iz prošle godine, znači ne više.
Ovo rešenje je moguće u zemljama sa stabilnim sistemima i tamo gde sve funkcioniše kako treba. U Srbiji Vladi nije svejedno da li će da konsoliduje finansijski sistem, a da 1.300.000 ljudi to žestoko podnese preko svojih pleća. Zato i ovde kako je dato rešenje da se usklađuje sa troškovima života, osnovna ili najveća, uz čitav niz drugih, zato što nema zaštitnog mehanizma koja je to granica ispod koje penzija ne može dalje da pada u odnosu na prosek zarada, da bi mu bar iole dali šansu da može da se približi tom cilju, a to je poboljšan životni standard. U tom smislu smo dali amandmane i vezali našu podršku za te amandmane. Ključna su dva amandmana na ta dva člana.
Dakle, podržavamo reformu, jer znamo da reforme mora da bude, jer je to nešto nužno. Znamo da privredna reforma mora da ide, znamo da uz privrednu reformu mora da ide i socijalna reforma, ali hoću da i vi budete svesni da nema uspešnosti ni jedne ni druge ako nema socijalnih prava i ako nema socijalne pravde.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneli smo amandman na član 10. Predloga zakona o visokom obrazovanju iz sledećih razloga. Članom 10. Predloga zakona o visokom obrazovanju predviđeno je formiranje i sastav Nacionalnog sastava. Prethodno, Nacionalni savet za visoko obrazovanje obrazuje se radi obezbeđivanja razvoja i kvaliteta visokog obrazovanja. Znači, to je razlog zbog koga se obrazuje.

Nacionalni savet za visoko obrazovanje je nacionalno telo. To nije univerzitetsko telo. To nema veze sa autonomijom. Treće, precizno je regulisano ko sve ne može da bude u Nacionalnom savetu za visoko obrazovanje. I, naravno, u Savetu za visoko obrazovanje ima predviđene tri kategorije: jedna sa univerziteta, druga iz akademija strukovnih studija i treća od predstavnika Vlade.

Naravno, operativno jeste, racionalno jeste, ali imajući u vidu značaj visokog obrazovanja, mislimo da u takvom nacionalnom telu mora da ima mesta za predstavnike SANU. Mislim da im je tu mesto. Drugo, vidi se iz zakona, a pogotovo poboljšanog ovim amandmanima, da su studenti partner visokom obrazovanju.

Intervencijom u zakonu putem amandmana njima je dato pravo ne samo da upravljaju već i da odlučuju. Studenti učestvuju u odlučivanju na visokoškolskim ustanovama. Mi smatramo da im treba dati pravo da učestvuju u odlučivanju i u ovom telu kada je u pitanju kvalitet visokog obrazovanja.

Znamo da je Nacionalni savet za visoko obrazovanje stručno telo, visoko stručno telo, ali isto tako znamo da imamo studente na doktorskim studijama koji i te kako mogu da doprinesu radu tog tela. Imaju ono najsvežije iskustvo kako se to svakodnevno odvija u praksi.

Iz tih razloga smo podneli amandman, smatrajući da i njima treba da bude mesto u Nacionalnom savetu za visoko obrazovanje. U drugom delu amandmana mi smo samo pokušali, ne insistiramo ali upozoravamo, da malo uvedemo red u način predlaganja izbora članova Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, da ne bi došli u situaciju koju smo imali kod Nacionalnog prosvetnog saveta, koji zbog neregulisane procedure godinu dana nije mogao biti izabran.

Mislimo da ta intervencija nije štetna, a jednostavno poboljšava proceduru kako da se oni izaberu. I, ako dozvolite predsedavajući, pošto imamo amandman i na član 22. vezan za studentske konferencije, a vezan je i za ovaj nacionalni prosvetni savet za visoko obrazovanje, neka ovo bude obrazloženje i za taj amandman na član 22, kada se govori o studentskim konferencijama i njihovom pravu, na kome insistiramo, da biraju članove Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje

Iz tih razloga mi očekujemo da Narodna skupština prihvati ovaj amandman. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, samo još nekoliko reči. Komisija obezbeđuje, to je taj stav 6. člana 14, zaštitu podataka o tome kojem od recenzenata je podnet zahtev iz stava 4. ovog člana. Stav 4 - recenzent komisiji dostavlja svoj izveštaj u roku od 60 dana od dana prijema zahteva komisije. Dakle, obezbeđuje zaštitu podataka o tome kojem od recenzenata je podnet zahtev.
Od koga se u stvari obezbeđuje zaštita podataka? Da li se zaštita podataka obezbeđuje od onih koji treba da zadovolje uslove za dobijanje dozvole ili od javnosti. Ako je od onih za koje treba recenzent da da mišljenje, neće biti sakriveno, ti će najpre da saznaju. Dakle, ona visokoškolska ustanova čiji se uslovi ili studijski programi gledaju, znaće ko je to. Ako je od javnosti, onda je to tek nedozvoljivo, od javnosti ne sme da se krije ništa, pa ni to. Ako je zbog toga da se ne vrši pritisak na recenzenta, i to ne sme da bude razlog tajnosti, jer recenzent i sa tim teretom mora da stegne petlju i da mišljenje koje može da obrazloži javnosti, pre svega stručnoj javnosti.
Ministar mora da donosi teške odluke i izložene pritiscima. Hoćemo li da imamo tajne ministre? Čitav niz zanimanja, veoma važnih, izložen je pritiscima, moraju da donose teške odluke. Iz tih razloga mi smatramo da obezbeđivanje javnosti, da pre svega stručna javnost zna ko je recenzent dovodi recenzenta u još veću funkciju odgovornosti, da dobro povede računa kako je svoj izveštaj dao.
Može neko da vrši pritisak na njega, neka vrši, neka izdrži pritisak, pa neka da svoje mišljenje, ali neka izdrži pritisak javnosti, pogotovo pritisak stručne javnosti, ako to svoje mišljenje nije dao na korektan način. Iz tih razloga smo tražili da se briše taj stav, iako je prihvatljiv amandman gospodina Simonovića i prethodna dva poslanika, koji takođe sadrže ovaj deo, kao amandmani su prihvatljivi za nas.
Dakle, nemojte da se krijemo od javnosti jer to daje mogućnost za loše uređen posao, švercovanje i sve ostalo. Komisija mora da vodi računa da li je taj, koji je dobio da bude recenzent, stvarno u skladu sa ovim kriterijumima i ona svoju odgovornost stavlja sudu javnosti. I recenzent isto tako pred sudom javnosti odgovara, bez obzira na pritiske, da li je uradio svoj posao kako treba da uradi. Oni koji su podneli zahtev, oni će saznati ko je recenzent i za njih nije uopšte problem. Iz tih razloga tražimo podršku da se ovaj amandman usvoji.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneli smo amandman na član 59. Predloga zakona o visokom obrazovanju. Da podsetim, član 59. govori o sticanju sredstava od osnivača. Osnivač obezbeđuje sredstva visokoškolskoj ustanovi, pa navodi u 14 tačaka za koje sve namene.
Mi smo podneli amandman da se dopuni još jednom tačkom. Naime, predložili smo da se u članu 59. posle tačke 8) doda nova tačka 9): "finansiranje studenata vojnih invalida i studenata dece palih boraca i dece vojnih invalida". Naravno, dosadašnje tačke 9) do 14) postale bi tačke 10) do 15).
Dakle, pored određenih kategorija studenata, za koje se opravdano ovim članom propisuje obaveza osnivača visokoškolskih ustanova da obezbedi potrebna sredstva za školovanje tih studenata, kao što je to u tački 8) - rad sa darovitim studentima, zatim u tački 13) - stvaranje uslova za studiranje studenata sa hendikepom. Mišljenja smo da je opravdano da se takva obaveza propiše za osnivače i u odnosu na obezbeđenje sredstava za studiranje studenata vojnih invalida, studenata dece palih boraca i dece vojnih invalida.
Odmah da budemo jasni, pod uslovima propisanim za upis i školovanje koje utvrđuje visokoškolska ustanova. Znači, ništa van propisanih normi i uslova za školovanje na visokoškolskoj ustanovi.
Mislimo da je ovaj amandman opravdan, imajući u vidu okolnosti pod kojima je nastupio invaliditet kod vojnih invalida, odnosno pod kojima je došlo do pogibije boraca čija deca ostvaruju taj status, obaveza je društva da posebno vodi računa o ovim licima, naravno, koliko je najviše moguće u datim društvenim i ekonomskim uslovima. Pored dece palih boraca i dece vojnih invalida, koji su svakako zainteresovani za to, smatramo da i mlađim vojnim invalidima treba omogućiti prohodnost i do najviših obrazovnih ustanova u zemlji, ako svojim talentom, radom i radnom upornošću to zaslužuju.
Dakle, ne traže se nikakve privilegije za ove studente u pogledu rezultata postignutih na ispitima, na prijemnom ispitu i u toku školovanja, u odnosu na ostale studente. Radi se o relativno malom broju lica koja će konkurisati za upis u visokoškolske ustanove. Prema procenama tih udruženja, ukupan broj koji može da podleže tome nije ni 500, tako da ne zahteva neka velika sredstva.
Ako dozvolite, predsedavajući, iz razloga racionalnosti, amandman na član 84. je logičan nastavak ovog amandmana na član 59, samo što se tamo govori o broju studenata koji se mogu upisati na teret budžeta. Dakle, potpuno isto obrazloženje i za amandman na član 84. ovog zakona.

Dame i gospodo, član 61. Predloga zakona o visokom obrazovanju govori o školarini.
Predviđeno je da visokoškolska ustanova stiče sredstva iz školarine na osnovu odluke o visini školarine za studente koji plaćaju školarinu. Takođe je predviđeno da merila za utvrđivanje visine školarine se utvrđuju opštim aktom visokoškolske ustanove.
Mi smo iskazujući, u načelnoj raspravi svoj stav, tada još upozorili na problem školarina iz nekoliko uglova. Naš stav je da država treba besplatno da omogući svakom ko ima dovoljno znanja da položi prijemni ispit i da se besplatno školuje. To je prioritet države kada je u pitanju visokoškolsko obrazovanje i studenti koji svojim znanjem to mogu da zarade. Samo ukoliko država nije u mogućnosti da obezbedi sva ta sredstva i ukoliko nije u mogućnosti da obezbedi sredstva iz drugih izvora, da samo u tom slučaju se može uvesti školarina koju plaćaju studenti. Tu upozoravamo na dva problema koja se javljaju u praksi.
Prvi je problem nedostatak kriterijuma o visini školarine i mi imamo za posledicu da je ona veoma različita od visokoškolske ustanove do visokoškolske ustanove. Kada se to bliže uporedi, neću navoditi fakultete, vidi se čak da pojedini imaju neopravdano veće nego drugi, koji bi to trebalo da imaju. Rasponi su veliki, od 40 do preko 140.000. Dakle, prvi problem jeste problem nedostatak jasnih kriterijuma kako se može odrediti školarina, koji kriterijumi moraju da budu zadovoljeni. Tako shvatam amandman prethodnih poslanika i mislim da on ide u tom pravcu.
Inače, kada je bila načelna rasprava tada sam, upozoravajući na prenaglašenu ulogu univerziteta koja je dobijena ovim predlogom zakona, upozorio da jedna nije dobijena, iako je trebalo da bude, a to je visina školarine. Visina školarine je određena, ostavljena fakultetima, odnosno visokoškolskim ustanovama da same određuju, a mislim da je baš to bilo nešto što je trebalo izdići na nivo univerziteta i utvrditi jedinstvene i jasne kriterijume. Dakle, iz tih razloga potrebno je utvrditi jasne kriterijume i koliko god je moguće više ujednačiti to.
Drugi problem su veoma visoke školarine. Studenti, iako svojim znanjem to zaslužuju zbog materijalnog stanja u kojem se nalaze, ne mogu da plate. U mnogim slučajevima one su veće nego čak na pojedinim privatnim fakultetima.
Iz tih razloga, a u nedostatku ovih kriterijuma, uz upozorenje vlasti da će sa tim problemom morati da se pozabavi, mi smo se odlučili da predložimo amandman, da se i tu precizira zakonom da visina školarine za jednu školsku godinu ne može preći iznos od dve prosečne zarade u Republici, osim za one visokoškolske ustanove koje, usled laboratorijskih i stručnih vežbi, imaju povećane troškove. U tom slučaju ne bi trebalo da pređu više od tri prosečne zarade.
Možda nije ta brojka adekvatna, ali jeste neki početak gde država stavlja do znanja da vodi računa o tome da i te školarine, koje treba da omoguće dodatna sredstva visokoškolskim ustanovama da bi obavile sve poslove koje treba da obave, takođe ne mogu da budu velike, ogromne, ne mogu studenti to da plate i da posebno mora da postoji red šta se to u stvari sve plaća, da ne bi bilo različitih. Dakle, da li je dve ili tri, to je nešto što mi nudimo kao red u ovoj oblasti.
Ponavljam, obaveza je države da omogući, koliko je god to moguće, koliko joj moć i sredstva dozvoljavaju, svakom studentu da se školuje, ukoliko za to poseduje odgovarajuća znanja, o trošku države na državnim univerzitetima.