Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je četvrti budžet koji ova vlada donosi. Četiri godine svetske ekonomske krize i možemo da kažemo kao i za svaki prethodni budžet – da je ovo budžet koji čuva standard građana u teškim vremenima, da čuva stabilnost naše ekonomije i otvara perspektive za veći ekonomski rast kada kriza prođe.
Kažu da umetnost i religija potiču od istog korena, imaju mnogo sličnosti. S druge strane, umetnost i ekonomija su potpuni stranci. Čuli smo danas mnogo slobodnih tumačenja, mnogo narodnih poslanika koji su računali na umetnički dojam, što bi se popularno reklo. Želeli su da nas impresioniraju metaforama i tumačenjima. Ali, kada je reč o ekonomiji, nema mnogo prostora za impresije i za umetnost. Reč je o ciframa i treba da kažemo šta nam cifre govore. Kažu da je tehnički budžet, s jedne strane, drugi narodni poslanici kažu da je izborni budžet. Da vidimo šta je od toga tačno.
Kada je budžet na dnevnom redu, ne treba da budemo nerealni i da zamišljamo šta bi trebalo sve finansirati. Neki kažu – treba više u poljoprivredu. Treba. Treba više za zdravstvo, za socijalu, itd, ali to nije realno i to nije ozbiljna rasprava. To je ono – kako mali Perica u školi zamišlja kako bi trebalo finansirati državne potrebe.
Šta je ono što moramo da platimo iz budžeta? Ukupni prihodi budžeta su 750 milijardi dinara. Penzije koje se dotiraju iz budžeta iznose 278,4 milijarde ili 37% prihoda od budžeta. Više od jedne trećine. Plate iznose 218,8 milijardi ili 29% prihoda. Kamate 59,2 ili 7,9%. Ukupno 74%. I šta sad predlažete da radimo? Da li treba da smanjujemo penzije? Da li treba da smanjujemo plate i da otpuštamo policajce, učitelje, profesore, lekare? To nije rešenje.
Kažu da treba izvršiti reformu PIO, samo niko ne kaže kako treba izvršiti reformu penzijsko-invalidskog osiguranja. Mnoge reforme su sprovedene. Još neke su ostale, ali suština našeg penzionog fonda jeste u tome da imamo veliki broj penzionera i relativno mali broj zaposlenih. Dok se ta proporcija značajno ne promeni, ne možemo očekivati manja izdvajanja iz budžeta za penzije. Jer, naša je dužnost da zaštitimo standard onih građana koji su penzioneri.
U 2009. i 2010. godini smo zamrzli plate iz budžeta i penzije, a ove godine povećanja su pratila rast bruto domaćeg proizvoda i rast inflacije. To je plan i za narednu godinu. Dakle, budžet nije izborni, nije predizborni, ne planira veća trošenja od onih koji su predviđeni Zakonom o budžetskom sistemu, između ostalog. Da li treba da nas zabrinjava deficit budžeta od 4,25% bruto domaćeg proizvoda? Elementarna ekonomska nauka, ali i Zakon o budžetskom sistemu nam nalažu da kod recesije treba ići sa povećanjem deficita, kako bi se dodatnim novcem podstakla privreda. To je nešto što vam je kolega Aleksandar Vlahović objasnio na adekvatan način.
Naša procenjena stopa rasta sledeće godine je 1,5%. To nam dozvoljava deficit od 4,5%. Dakle, mi smo ispod te granice za 0,25% i dozvoljavamo izvesnu marginu u slučaju nepredviđenih okolnosti.
S početkom krize velika većina zemalja se opredelila za veći deficit i veće zaduživanje, kako bi dala injekciju ekonomiji i to je dalo rezultate. To je slučaj svuda. Ja vam neću navoditi evropske zemlje, jer ste se bunili šta je Britanija, šta je Nemačka, šta je Francuska. Ali, evo, u BiH, na primer, 2007. godine budžet je bio 0,6, godine 2010. je bio 4,2; Crna Gora 6,7, suficit, onda deficit 4,9 u 2010. godini; slična je situacija bila i kod nas. Srbija se s tim u vezi odlično suočila sa krizom. Izvršeno je prilagođavanje privrede bez velikih rezova.
Setite se samo krize s kraja 2008. godine, povlačenja depozita, poziva, juriša na banke. Danas je štednja na rekordno visokom nivou. Ono što je neverovatno jeste da smo zemlja, jedina po mom saznanju, u Evropi koja je uspela da poboljša sliku, krvnu sliku svoje ekonomije u očima stranih investitora. Probaću sad na brzinu da vam pročitam dugoročne kreditne rejtinge, standarde "en purs" za zemlje u okruženju i, naravno, za Srbiju. Šta se dešavalo? Hrvatska, 21. decembra 2010. godine – kreditni rejting snižen. Slovenija, 20. oktobra 2011. godine – snižen. Makedonija, 1. maja 2009. godine – kreditni rejting snižen. BiH, 30. novembra 2011. godine – snižen. Crna Gora, 31. mart 2010. godine – snižen. Mađarska, 17. novembra – snižen. Mađarska, 30. marta 2009. godine – snižen. Rumunija, 10. novembra 2008. godine – snižen. Bugarska, 30. oktobra 2008. godine – snižen. Grčka, 14. januara 2009. godine, 16. decembra 2009. godine, 27. aprila 2010. godine, 29. marta 2011. godine, 9. maja 2011. godine, 13. juna 2011. i 27. juna 2011. godine – svaki put za jednu lestvicu niže, dakle, snižen. Srbija, 16. marta 2011. godine – povećan. To su činjenice.
Da li treba da nas zabrinjava javni dug koji se približava granici od 45% bruto domaćeg proizvoda? Najpre treba razjasniti da je to granica koju smo sami sebi postavili da bismo se sačuvali od prevelikog zaduživanja. Sa druge strane, javni dug Nemačke i Francuske iznosi preko 80%. Ako pogledate zemlje evro-zone i zemlje EU, svuda je preko 60% u gotovo svakoj zemlji.
Ovaj budžet, kao što sam već rekao čuva standard onih koji su ugroženi, dakle, onih koji su zaposleni sa niskim primanjima, penzionera, on čuva stabilnost, jer ovo su podaci koji se naslanjaju na ono što sledi u budžetu 2011. godine i omogućava i neki rast u budućnosti, naravno onda kada okolnosti u svetu to budu dozvoljavale. Srbija nije ostrvo, tako da je kriza koja je u Evropi i evro zoni išla u obliku slova duplo ve, najpre 2008. i 2009. ogroman pad, 2010. i početkom 2011. porast i u drugoj polovini 2011. izvestan pad. To je pad koji se dešavao u celoj Evropi i Srbija je pratila takav trend. Mi nažalost, nemamo mogućnosti da se izdvojimo i da imamo ekonomiju koja je potpuno nezavisna od našeg okruženja.
Ali, i pored toga u 2011. godini imamo stagnaciju privatne i javne potrošnje, što je dobro za stabilnost, ali i privredni rast koji je pre svega zasnovan na rastu investicija i taj rast investicija, dakle ukupne investicije u Srbiji u ovoj godini su veće nego sve ostale zemlje bivše SFRJ zajedno. U izvesnoj meri rast je zasnovan i na rastu izvoza.
Koliko smo povezani sa okruženjem jasno nam govore ovi podaci. Mi ne možemo očekivati da 2012. bude godina prevelikog rasta, ali nam je ovo pokazatelj u kojoj meri smo zavisni u kojoj meri smo ranjivi, a i pokazatelj nam je u kom smeru da gledamo kada je reč o budućem ekonomskom razvoju.
Mi 80% svojih proizvoda izvozimo u zemlje EU i zemlje najbližeg okruženja i hteli mi to ili ne, sviđalo nam se to ili ne, Evropa je naša sudbina. Mi smo vezani za evropski kontinent, vezani smo za evropsku ekonomiju. Niko ne može da ubedi i da natera privatnike da izvoze u zemlje EU ako im se to ne isplati niti da izvoze u Kinu, Indiju, Brazil ako im se to ne isplati. Nije država uredila naše ekonomske odnose sa Evropom nego su to uredili ljudi koji se bave privrednom zato što im se najviše isplati da izvoze tu gde izvoze.
Isto tako i kod uvoza je slična stvar. Zbog toga je Evropa naša sudbina i hvala Bogu da je tako, jer je Evropa najprosperitetniji deo sveta ma koliko mana imao i mana koje viđamo svaki dan. Još jedna stvar pa završavam.
Dakle, ono što takođe omogućava i podstiče razvoj u narednom periodu jesu investicije koje su na nivou 4%. Dakle, dolazimo u situaciju da ono što su tekući troškovi finansiramo tekućim prihodima, a ono što su investicije finansiramo ovim deficitom. U tom smislu, pošto je pomenuto danas da je moralno zaduživanje, u tom smislu je moralno opravdano zadužiti se, jer ove investicije će doneti najveću korist budućim generacijama i podizaće kapacitete naše ekonomije u budućnosti.
Takođe, su povećana davanja poljoprivredi od devet milijardi dinara. Mislim da je poljoprivreda nedovoljno iskorišćena i vidim da mere koje preduzima ministar Petrović daju rezultate i mislim da u budućem periodu možemo da očekujemo porast izvoza u poljoprivredi i to značajnijih, koji bi nam pomogao i da imamo malo veći budžet pa da onda dajemo malo više ovamo ili onamo kako to naivno neke kolege danas pokušavaju da prestave.
Dakle, imamo budžet koji čuva standard naših građana, obezbeđuje plate i penzije, što je jako bitno. To nisu ljudi iz svemira, to su naši građani. Oni plaćaju račune, oni imaju svoju decu, svoje unuke i naravno da treba da obezbedimo sredstva za to. On čuva stabilnost ekonomije ne prezadužuje nas, vrlo je vešto izbalansiran, ne traži sredstva sa strane, već se opruža prema guberu. Takođe, kao što sam rekao ovaj budžet podstiče i razvoj, između ostalog, kroz investicije koje sam nabrojao. Zato sam siguran da ovaj budžet treba da usvojimo, da se manimo politikantstva, da može ova rasprava da traje do 12 sati večeras, ali bolji budžet nismo mogli da imamo. Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da nam kod rasprave o ovakvim tačkama dnevnog reda treba i više dostojanstva i više jedinstva. Ako nas ovakve tačke i ovakvi datumi dele u Skupštini i u narodu, bojim se da nam ni budućnost nije previše svetla. Zbog toga pozivam na jedinstvo kod usvajanja ovog zakona, odnosno izmena i dopuna Zakona o državnim i drugim praznicima.
Nema ničega sporno u ovim izmenama i dopunama Zakona, a najmanje ima spornog u onome zbog čega sam se ja javio kao Kragujevčanin da govorim o 21. oktobru, Danu sećanja na srpske žrtve, budućem Danu sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu.
Ministar je lepo rekao da to ne može da bude praznik. Praznik podrazumeva opuštenu atmosferu, slavlje. Ovo je dan sećanja. Postavlja se pitanje da li nam treba dan sećanja i zašto nam treba? Znam da nam treba. Treba nam pre svega, zbog žrtava koje su brojne, ne samo u Kragujevcu, nego i u Kraljevu, tih dana i u drugim delovima Srbije. Samo 1941. godine je 33 hiljade ljudi u Srbiji izgubilo život, što u borbama sa okupatorom, što u likvidacijama koje je okupator sprovodio po centralnoj Srbiji.
Dan sećanja nam je potreban i zbog toga, da ne zaboravimo koliko je mir i politika mira značajna za budućnost Srbije. Treba nam i zbog toga, da se setimo koliko su totalitarne ideologije i ekstremne ideologije bile pogubne najviše za male narode tokom 20. veka. Danas kada vidim, doduše, nekim marginalnim grupama pojavu slavljenja nacizma i među srpskim narodom, naježim se. Zbog toga treba da se sećamo ovih žrtava.
Šta je prethodilo 21. oktobru i stradanju skoro tri hiljade Kragujevčana? Prethodilo je, mogu slobodno da kažem, 27. mart 1941. godine, kada se, pre svega, srpski narod, a ne srpska elita, opredelila za borbu proti Trećeg rajha. Većina drugih zemalja je uključena u Drugi svetski rat tako što je direktno napadnuta od strane fašističkih i nacističkih sila, ili tako što je politička elita donela odluku da se uključi u taj sukob.
Kod nas je tu odluku doneo narod i mislim da je to za poštovanje. To je nauk i za neku budućnost za sve nas.
Već u maju treći oružani otpor okupatorima u Srbiji, a direktno Hitlerovim naređenjem 28. aprila nacistički okupatori su objavili da će za svakog ubijenog Nemca streljati 100, a za svakog ranjenog 50 Srba. Kao posledica toga, 21. oktobra je u Kragujevcu ubijeno 2.900 ljudi, možda i više, reč je o identifikovanim žrtvama, a istih dana je u Kraljevu oko 1.700 ljudi streljano.
Nisu samo stradali Srbi, ovo je i Dan sećanja na srpske žrtve, ali ne možemo na takav način da razmišljamo samo o svojim žrtvama. Stradalo je mnogo ljudi na teritoriji Srbije. Pre svega, Jevreji, Romi, ali i druge nacije. Ne samo tokom 1941. godine, u 1942. godini imamo u Novom Sadu i Šajkaškoj velike likvidacije Srba, Jevreja i Roma pod mađarskim okupacionim trupama. Kada dođe ovakav dan, treba da se setimo i logora Staro Sajmište, gde su hiljade naših sugrađana Jevreja izgubili život.
Vraćam se na početak. Sve ove žrtve zaslužuju poštovanje, zaslužuju naše sećanje, ali zaslužuju da svi zajedno izvučemo i neke pouke. Te pouke su pouke mira, pouke borbe protiv totalitarnih režima i pouka borbe za demokratiju, za ljudska prava i za mirno i kompromisno rešavanje svih konflikata u budućnosti.
Ostaje mi samo na kraju da se zahvalim svim strankama koje su pomogle svojom inicijativom da 21. oktobar postane Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu, pre svega svojoj stranci DS, koja je zajedno sa listom "Pres" pokrenula tu inicijativu i skupila oko 12 hiljada potpisa u Kragujevcu, ali i drugim strankama koje su učestvovale, ima tu i opozicionih stranaka, da se zahvalim državnom vrhu i predsedniku i premijeru i predsednici Skupštine, koji su potpisali i podržali tu inicijativu i očekujem jednoglasnu podršku ovoj inicijativi, očekujem da se makar oko ovoga ujedinimo u Skupštini.
Treba da se sećamo kod ovakvih dana i onih žrtava koje su pripadnici našeg naroda činili u naše ime, jer samo tako smo ljudska bića, pre svega, a ne pre svega pripadnici etničkih zajednica, plemena, naroda i nacija. Zbog toga još jednom pozivam sve prisutne poslanike i one koje nisu prisutni, da ovaj zakon podržimo i na taj način sve ove pouke jasno pošaljemo javnom mnjenju. Hvala.
Ne znam da li da odustanem od govora, pošto za ono što bi rekao neće biti dovoljno vremena. Hajde da kažem makar jednu stvar. Ono što je izostalo u današnjoj vrlo kvalitetnoj diskusiji ili je nedovoljno rečeno, ovo nije zakon o prošlosti, ma kako tretirao prošlost, ovo nije zakon o četnicima, partizanima, ljotićevcima i ostalima, ovo je zakon o budućnosti Srbije. Mi treba kao društvo da se pravno odredimo prema našoj prošlosti, da prekinemo sa autoritarnom prošlošću i da otvorimo stranicu nove budućnosti.
Ako pogledamo mlade ljude danas, vrlo često, prečesto, oni inspiraciju za bavljenje politikom i za interpretiranje današnjih događaja nalaze u prošlosti, u istoriji, i to vrlo često kroz zloupotrebu istorijskih mitova, posmatrajući današnjicu kroz prizmu srednjevekovnih mitova. Činjenica jeste da je velika nepravda naneta mnogim našim građanima, da je tu nepravdu načinila država, bez obzira kako se ona zvala, socijalistička, federativna, demokratska, narodna itd, Jugoslavija, Srbija, svejedno je, naročito u periodu od 1944. do 1951. godine. Ni pre toga nisu cvetale ruže, ali ono što se dešavalo od 1944. do 1951. godine zaslužuje posebnu osudu koju su iznele većine zemalja istočnoevropskog bloka, bivše komunističke zemlje, jer je vlast uspostavljena silom, imovina je otimana ljudima i jednom mi kao društvo moramo da damo svoj stav o svemu tome, a pre svega zbog budućnosti mladih generacija. Zahvaljujem vam na minutu i po.