Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7047">Marko Đurišić</a>

Marko Đurišić

Demokratska stranka

Govori

Ja govorim o politici pristojnosti.
Molim vas samo da završim rečenicu.
Nema problema.
Ja mogu da se složim sa vama šta je tema, što je napisano na sazivu ove sednice, ali govorio sam o političkoj pristojnosti zbog koje smo mi ovde, kako je rekao sam predsednik Vlade, i o pitanju prihvatanja odgovornosti, što su sve stvari o kojima se danas razgovara.
Pozivam sve kolege poslanike i one koji su se do sada izjasnili i koji se nisu do sada izjasnili da glasaju za razrešenje ministra odbrane, za razrešenje zbog toga što nije rasvetljena afera „helikopter“, zbog toga što nije rasvetljeno šta su radili pripadnici Vojske u obezbeđenju brata predsednika Vlade i gradonačelnika Beograda, zbog toga što nije promenjeno to i nije niko sankcionisao zbog nezakonitog praćenja aktivnosti političkih stranaka od strane VBA, zbog toga što nismo dobili odgovor o navodnoj aferi prisluškivanja predsednika Republike od strane bivšeg ministra odbrane, zbog toga što je Agencija za borbu protiv korupcije utvrdila da je ministar Gašić kada je bio gradonačelnik, znači obavljao prethodnu funkciju, protivzakonito dodelio novac za televizije čiji su vlasnici članovi njegove porodice. I na kraju, zbog toga što je uvredio novinarku, a izvinio joj se tek kada je shvatio da je kamera bila uključena. Hvala.
Hvala predsedavajući.
Poštovani predsedniče Vlade, gospodo ministri, mi nećemo odustati od diskusije. Smatramo da smo dva meseca radili, čekali, takođe uvređeni ponašanjem ministra Gašića koje je na kraju i dovelo do današnje rasprave, uvrede koju je izrekao kojom je uvredio jednu novinarku, jednu ženu, a posredno sve novinare i sve žene u Srbiji i o tome smo danas slušali i govorili više puta.
Danas ovaj pokušaj skretanja pažnje sa onoga što je tema, a to je jedna, kako je rekao premijer, nova politika, politika prihvatanja odgovornosti i politika pristojnosti. Smatram da se poslanici moje poslaničke grupe Boris Tadić – SDS, ZZS, ZS, u ove prethodne dve godine ponašaju potpuno u skladu sa tom politikom, da je nismo narušili i hoćemo danas da budemo ovde, da kažemo šta mislimo loše i o radu ministra Gašića i o radu uostalom cele Vlade.
Ne želimo da sada ovu farsu koja je ovo zasedanje poslanici većine hoće da pretvore, da na to pristanemo. Učestvovaćemo u radu, u diskusiji do kraja i nadam se da ćemo imati priliku i da glasamo o poverenju ministru Gašiću. Hvala.
  Hvala predsedavajući.
Poštovani predsedniče Vlade, gospodo ministri, današnja diskusija će svakako biti i ući u anale skupštinskih rasprava od teme gde predsednik Vlade posle dva meseca od jednog sramnog čina ministra u Vladi Srbije dolazi sa predlogom za njegovo razrešenje, do činjenice da Vlada i poslanici vladajuće većine iskonstruišu jedan događaj koji nema nikakve veze sa skupštinskim zasedanjem i izađu iz sale i o svemu onome o čemu smo danas govorili.
Ja želim da gospodine predsedniče Vlade, pre svega odgovorim na neke stvari o kojima ste vi govorili danas u toku dana, kao i da kažem da nažalost od vaše ideje da upristojimo političku scenu Srbije i političku diskusiju, bojim se da se nismo toj ideji primakli ni malo.
Na kraju svog izlaganja rekli ste da jeste istinita vaša izjava o idiotskom vođenju zemlje u kojoj je neko povećao javni dug, u kojoj je neko povećao učešće javnog duga. To bi bilo onda dozvoljeno da i ja kažem da ova Vlada radi idiotski zato što je javni dug povećan za skoro četiri godine za 10 milijardi dolara, odnosno evra. Da je javni dug povećan 30%. Javni dug je bio 14,8 milijardi evra pre četiri godine, danas je 24,8. Javni dug je pre četiri godine bio 45,4%, danas je 75,5% BDP.
Ova, kako vi kažete da je dozvoljeno u politici Srbije, idiotska Vlada je dovela do toga da su prosečne plate u Srbiji poslednje u regionu. Ova idiotska Vlada je dovela do toga da je Srbija zemlja poslednja po uslovima za strane investicije u regionu. I to su brojevi o kojima vi kažete da volite da govorite.
Ja sam vam evo dao neke brojeve, vi možete da odgovorite vašim lažnim brojevima o navodno smanjenom procentu nezaposlenosti, možete da odgovorite lažima da četiri puta manje mladih danas odlazi iz zemlje.
Stvarno bih voleo da vidim odakle vam taj podatak. Na moju tvrdnju više puta iznetu ovde, kako je četiri puta više medicinskih radnika u 2014. i u 2015. godini tražilo od Lekarske komore dozvolu da ode iz Srbije, nego što je to bio slučaj 2012. godine, ministar zdravlja voli da odgovori da nisu svi otišli, ali je sigurno, kao što i 2012. godine nisu otišli svi, četiri puta, ako je tražilo, četiri puta više je otišlo. Bojim se da će u 2016. godini, ako ne dođe do promene na ovim izborima, tražiti dozvolu i otići još više.
Ono što ste govorili, predsedniče Vlade, nekoliko puta danas, to je kako nešto ovako što vi danas radite nije urađeno nikad u poslednjih 10 godina u Srbiji. Molim vas da mi kažete kada je neki ministar u Vladi Republike Srbije u tih 10 godina, ili ne znam na koji vremenski period želite da računate, rekao pred novinarima – što volim novinarke koje ovako kleknu? Kada je to neki ministar rekao, pa neko nije odreagovao ovako kako ste vi reagovali? To se nije desilo.
Na moju kritiku da je ovo što vi radite farsa i da nećete dovesti do upristojavanja političke scene Srbije, nekoliko puta ste prozivali i mene i moje kolege zašto se mi nismo izvinili za izjave ljudi koji nisu ni u mojoj stranci, ni u mojoj poslaničkoj grupi. Da li ja treba od vas da tražim da se vi izvinite, recimo, za sve one izjave Vojislava Šešelja, koje verujem da smatrate da su sramne, neprimerene, i da, naravno, nikako ne doprinose upristojavanju političke scene Srbije, samo zato što ste 15 godina bili u istoj stranci? Da li će nas to dovesti do upristojavanja političke scene?
Šta je sporno kada kažem da je ministar odbrane trebao da odgovara zbog toga što je dodelio pare iz budžeta, odnosno za vreme dok je bio gradonačelnik sklopljeni su ugovori sa televizijama čiji su vlasnici članovi njegove porodice? Da li to ne piše u obrazloženju Agencije za borbu protiv korupcije? Da li ne piše da je ministar postupio suprotno članovima 27. i 32. stav 1. Zakona o borbi protiv korupcije? Rekli ste da pročitam. Evo, mogu da pročitam vama ovde sada, a ne da kažem - čućemo to, pročitaću to, ili reći ću to kasnije, kao što vi volite da uradite kada god diskutujete.
Ono što je zanimljivo, što u zemlji Srbiji ministar Gašić kada se utvrdi da je postupi suprotno zakonu, Agencija za njega na kraju izrekne meru upozorenja. Kada to uradi neki drugi funkcioner, ta ista Agencija donese preporuku za razrešenje sa javne funkcije i taj funkcioner, predsednik Opštine Vračar, onda i da ostavku. To je odgovorno ponašanje i poštovanje institucija, a ne podsmeh, kao što sada i ministar se smeje na to šta je Agencija za borbu protiv korupcije ustanovila, a vidim da je od juče osmehivanje u Skupštini zabranjeno.
Na naše kritike ministra što je izjavio pre godinu dana kako zna da je predsednik Tadić bio prisluškivan od gospodina Šutanovca, u vreme dok je bio ministar odbrane, vi meni odgovarate – ima prisluškivanja, ja sam bio prisluškivan. Sami ste rekli, nažalost, da je to bilo po zakonu. Mislim da je loše ukoliko se zakon zloupotrebljava za prisluškivanje političkih neistomišljenika.
Želim, a vi to možete i da mi kažete da li je tačno ili nije tačno, s obzirom da ste sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost, iako ste predsednik Vlade skoro već dve godine i rekli ste da nećete obavljati i tu funkciju, pa evo, desilo se da ćete očigledno završiti mandat, a da niste tu funkciju prepustili nekom drugom, da se to danas ne dešava?
Na primedbu o ponašanju ministra, kada se istraživao slučaj o tuči Kobre sa pripadnicima žandarmerije, vi meni govorite da je ranije bilo devet takvih slučajeva. Molim vas i osuđujem svaki od tih devet slučajeva i ne znam kako mislite da upristojimo dijalog u Srbiji politički i život u Srbiji ukoliko je odgovor – vi ste to radili devet puta, a mi evo samo jednom. Da li to znači da vi možete još osam puta da uradite pa da budemo isti?
Svaku takvu stvar treba ispitati, svakog sankcionisati i ne znam kako mislite da se odmaknemo iz ovog stanja koje je danas, a ono nije dobro, slažem se sa vama, ukoliko na taj način vodimo diskusiju – vi ste nešto uradili devet puta, a mi samo jednom. To nas, po meni, neće povesti napred u Evropu, neće dovesti do boljeg života, neće na moju primedbu da ova Vlada promoviše ljude sa lažnim diplomama…
Mislim da sam imao devet minuta.
Onda se izvinjavam, a o lažnim diplomama govorio sam ne zato što imam problem zato što neko ima veću ili manju školu, nego što ima lažnu školu. Hvala.
Hvala, predsedavajući.
Kao što ste vi ovde više puta danas ponovili i tražili pravo da kažete šta mislite i šta radite, ja ne znam ko vama to pravo u Srbiji danas uskraćuje. Ja mislim da ne postoji u istoriji Srbije predsednik Vlade koji se više puta u toku dana, sa više mesta, u više prilika, na više elektronskih medija obraća građanima i objašnjava ono što radi i stalno nekako provejava da vas neko u tome sprečava. Nažalost, niko drugi u Srbiji, ni od članova vaše stranke, vaše Vlade, a kamoli opozicije, nema ni približno toliko vremena da iznese svoja mišljenja, svoje ideje i svoje predloge za budućnost Srbije.
Mi smo ovu diskusiju danas hteli da iskoristimo i za to, da iznesemo kritike, da iznesemo predloge i to smo radili u prethodne dve godine. Ni jednom jedinom rečju ja ne mogu da prepoznam mržnju iz reči koje sam izgovorio i koje su govorili poslanici iz moje stranke, iz moje poslaničke grupe. Ja se nadam da će takav ton i takvo raspoloženje obeležiti predstojeću kampanju. Nadam se, tj. imamo vrlo malo očekivanja po tom pitanju, jer znam da nismo ravnopravni i sumnjam da to može da se promeni u narednih nekoliko dana.
Ponavljam, predsedniče, mržnja nije motiv nikoga iz Socijaldemokratske stranke. Mi želimo da ponudimo građanima bolju budućnost, razlog da rade i da ostanu da žive u Srbiji i da se borimo za tu ideju nećemo prestati. Hvala vam.
Hvala, poštovana predsednice.
Imao bih dva pitanja za predsednika Saveta REM-a, Regulatornog tela za elektronske medije. Naime, REM je po zakonu ovlašćen da kontroliše rad emitera i član 47. govori o zabrani političkog oglašavanja van predizborne kampanje, a u toku predizborne kampanje, kaže – mora da se obezbedi zastupljenost svim kandidatima bez diskriminacije.
Mi ovih dana imamo paradoksalnu situaciju da su najavljeni vanredni parlamentarni izbori u Republici Srbiji, ali formalno još nisu raspisani. Formalno predizborna kampanja ne postoji u smislu zakona i tumačeći zakon oglašavanje političkih stranaka je zabranjeno do trenutka raspisivanja izbora. Nasuprot tome, realnost je da se najveća politička organizacija u Srbiji svaki dan oglašava po nekoliko sati na programima emitera, tako što se njeni funkcioneri pojavljuju na raznim mestima u ulozi državnih funkcionera, a onda u nastavku svojih aktivnosti pred pristalicama svojih stranaka drže predizborne skupove koji se prenose direktno na programima pojedinih TV stanica, suprotno zakonu.
Moje pitanje predsedniku REM-a je - da li će REM preduzeti nešto iz svoje nadležnosti kako bi se sprečilo ovo kršenje zakona i kako bi se omogućila fer kampanja do izbora koji će biti održani, ne znam, u naredna dva i po, tri meseca, saznaćemo verovatno ovih dana?
Drugo pitanje, takođe za REM - šta se desilo sa najavom da će biti usvojeno obavezujuće uputstvu za emitovanje rijaliti programa? Bili smo svedoci cele prošle godine da su se na brojnim TV stancima u emitovanju rijaliti programa dešavale najstrašnije i najvulgarnije stvari koje su bile dostupne i najmlađim gledaocima, zato što se taj program emituje maltene 24 sata. Dana 20. novembra prošle godine REM je usvojio preporuku o emitovanju rijaliti programa koja preporučuje, odnosno govori o tome da se takvi programi mogu emitovati samo posle 23 sata. Pošto tu preporuku niko nije poštovao, REM je najavio usvajanje obavezujućeg uputstva koje treba da prođe nekakvu javnu raspravu od 15 dana. Prošlo je četiri ili pet puta po 15 dana, a to obavezujuće uputstvo nije usvojeno. Sada se najavljuju novi rijaliti programi koji će, pored ovog gde učestvuje premijer u predizbornoj kampanji koja zvanično još nije počela, početi i neki drugi rijaliti programi koji će se opet emitovati 24 sata. Opet ćemo gledati kriminalce, probisvete, ljude bez škole i morala kako ceo dan na televiziji rade najvulgarnije stvari u vremenu kada maloletnici i svi drugi gledaju televiziju.
Kao primer imamo zemlju u našem susedstvu, Bosnu i Hercegovinu, gde je njihovo telo koje prati rad emitera usvojilo obavezu da se rijaliti programi mogu emitovati samo posle ponoći, do šest ujutru. Ja postavljam pitanje - da li Republika Srbija ima snage, REM ili Ministarstvo možda, ako se ministar seti da možda dođe sa predlogom nekog zakona koji će zabraniti ovo emitovanje? Mi imamo najavu da ćemo narednih dana usvajati zakon koji se bori sa posledicama ovakvih programa. To je Aleksin zakon, Zakon o vršnjačkom nasilju. Problem je što ovakvi rijaliti propagiraju nasilje kao takvo i nema nikakve zabrane njihovog emitovanja. Ja se nadam da ćemo dobiti odgovor, a pre svega da ćemo dobiti rešenje. Hvala.
Pa, zahvalio bih se ministru na prihvatanju ovog amandmana, kao još, čini mi se četiri – pet amandmana koje smo predložili na ovaj zakon, ali nam je žao što nije bio hrabriji i mislimo da je šteta što nije više, ne samo naših nego i drugih amandmana, prihvaćeno, amandmana koji su trebali da pomognu da se reše problemi koji danas postoje u sportu.
U sportu, nažalost, pričali smo o tome u načelnoj raspravi, danas ima puno sive zone u finansiranju, u upravljanju, u transferima. Mislimo da ovakvim zakonskim rešenjima se propušta prilika da se uradi više. Napravljen je jedan korak napred, mali, ali po nama nedovoljan.
Ministre, takođe, još jednom da kažem, nema, što se nas tiče, garancija da će po usvajanju ovoga zakona se razvijati školski sport, da će više ljudi, mladih ljudi i dece biti uključeno kroz školski sport, u sportske aktivnosti. Ne vidimo da će i stariji ljudi kroz rekreativni sport se više uključivati i ono što nas možda najviše brine, vidimo da Vlada istrajava u nameri i u ulaganju u određene sportske infrastrukturne objekte koji po nama nisu neophodni i naravno, ono što smo govorili, nema rešenja privatizacije.
U svakom slučaju, nama jednostavno ovako usvojen zakon, ako samo ovi amandmani koje je Vlada prihvatila, budu prihvaćeni, ne daje nadu da će se stvari u sportu promeniti na bolje dovoljno brzo i onoliko koliko je potrebno, pa nećemo na kraju podržati ovaj zakon. Hvala.
Hvala predsedavajući.
Poštovani ministre, slažemo se da i vaši motivi, naši motivi, idu u prilog da se zaštite na maksimalni mogući način kroz slovo ovog zakona prava deteta. Mi smo smatrali, kao što se slažemo da su i do sada postojale zloupotrebe da jedan od roditelja možda nije davao saglasnost za bavljenje sportom svoga deteta, mislimo da ćemo na ovaj način možda oštetiti u nekim drugim slučajevima, u onim nefunkcionalnim porodicama gde jedan od roditelja svesno zanemaruje svoje roditeljske obaveze.
Nažalost, puno je slučajeva, i u našim sudovima danas možete da vidite gde sudovi pokušavaju da dođu do roditelja koji izbegavaju svoju roditeljsku obavezu. Smatrali smo da ako ostane ova formulacija nekako, ja recimo ne mogu da vidim iz ove formulacije koja sad stoji u zakonu, vi kažete u obrazloženju da se od roditelja neće tražiti davanje saglasnosti jedino ako je lišen roditeljskog prava, odnosno ovlašćenja da odlučuje o pitanjima koja bitno utiču na život deteta. To ste vi protumačili zakon na taj način kao ministar i ljudi iz Ministarstva. Možda će neki sudovi u praksi sada to tumačiti drugačije, pa će ultimativno tražiti, kao što slovo zakona kaže oba roditelja, bez obzira na stvarnu situaciju i da li taj drugi roditelj uopšte ispunjava svoje zakonske obaveze, a onda konkretno u ovom slučaju se pojavi i traži da ima neka prava.
Mislim, vrlo je osetljivo pitanje, naravno, postoji Porodični zakon, naravno, da će sada u nekim drugim slučajevima zakomplikovati i mi i vi smo vođeni brigom za dobrobit dece, talentovane dece koja mogu da postanu vrhunski sportisti koja u ranoj mladosti već potpisuju neke ugovore. Jedino da kažem, vi gledate jednu stranu, mi gledamo drugu stranu, mi smo našim rešenjem pokušali ovim zakonom da pomirimo obe strane, videćemo šta će praksa doneti. U svakom slučaju ta briga za prava mladih, talentovanih sportista je ono što delimo. Hvala vam.
Poštovani predsedavajući, povredili ste član 103. Vaše postupanje, kada ste prethodnom kolegi poslaniku oduzeli reč zato što po vama on ima osmeh na licu, dok je govorio o amandmanu u okviru rasprave o amandmanima na predloženi zakon. Mislim da nema potrebe da ovu Skupštinu pretvarate u neki teatar. Vi i vaše kolege koji predsedavate ste nam u prethodne dve godine čitali misli, šta mi nameravamo da kažemo … (Isključen mikrofon.)
Podržavam kolegu Markovića, i podsetiću vas, predsedavajući, na član 100. Poslovnika.
Ovaj amandman je predložila poslanička grupa Boris Tadić-SDS. Drago nam je da je Vlada prihvatila, kao što je i naša politika sadržana i u amandmanu koji smo predložili. Bilo je nekih stvari koje nam se sada spočitavaju, koje su bile loše u prošlosti, podnošenje ovog amandmana pokazuje da smo nešto naučili i toga se ne stidim.
Ono što želim da kažem je da ipak ostaje jedna nedorečenost u principu koji smo predložili, član 33. na koji je usvojen amandman govori o upravnim organima sportskih organizacija, klubova, udruženja, u članu 99. koji govori o upravnim organima saveza, gde smo dali amandman sličnog sadržaja nije prihvaćen. U obrazloženju se poziva na član 98. koji se opet poziva na stvari kojima se regulišu odredbe stvaranja koje govore o radu udruženja sportskih.
Posle svega, ako ovako zakon bude usvojen, otvara se pitanje da li će ova odredba, tu govorim o učešću funkcionera koji su na javnim funkcijama u državi i koji su članovi organa političkih stranaka, moći posle usvajanja ovog zakona, ako se ne usvoji naš amandman i na član 99, da li će u savezima moći da budu javni funkcioneri i funkcioneri političkih stranaka, jer onda i ova diskusija koju smo vodili u nekim segmentima nije baš smislena?
Znači, imaćemo situaciju da može u savezima, a da ne može u klubovima. Mi smo našim amandmanima predlagali da ne mogu političari da budu u upravnim organima ni klubova, ali ni saveza. Hvala.
Hvala, predsedavajući.
Poštovani potpredsedniče Vlade, tekst amandmana koji smo mi predložili je deo politike za koju se Socijaldemokratska stranka zalaže, a to je što brže priključenje EU. Naša politika je dosledna od samog početka bavljenja politikom, poslednjih 25 godina je ista.
Oni koji danas osporavaju naše ideje i tvrde da se deklarativno zalažu za EU, sve rade da se to danas i ne desi, kao što su radili svih prethodnih godina. Da smo 2002. godine svi koji danas ovde pričamo o EU bili za EU, 2003, 2004, 2005, 2006, 2007, 2008. godine, da nisu bile najave hapšenja kada su se vraćali predstavnici Vlade sa potpisivanjem ovog SSP-a 2008. godine, da nisu bili protesti kada je država završavala svoju međunarodnu obavezu saradnje sa Haškim tribunalom, što je bio preduslov da se otkoči proces evrointegracija, možda bi danas i mi bili deo EU. Oni koji su bili protiv svih ovih godina, mislim da imaju najmanje prava da govore o tome što danas nismo deo EU.
Mi smo se za to borili 25 godina i borićemo se i dalje. Drago nam je da sada imamo podršku i drugih kolega poslanika. Ovaj naš amandman je bio namera da se jasnije ono što jeste ideja ovog zakona, a to je da Republika Srbija u međunarodnim odnosima prati i međunarodne mere i preporuke EU, jasnije naznači ovim zakonom.
Svesni smo da u ovom trenutku ovo rešenje nije moglo da prođe u parlamentu Srbije. Pozdravljamo rešenje koje će biti, nadam se, usvojeno kroz usvajanje amandmana Odbora i primenu ovog zakona u budućnosti, ali smo spremni i nećemo da oćutimo na demagoške priče ko je zaslužan za to što je Srbija danas u ovoj fazi pregovora sa EU. Jer, četiri godine ova Vlada nije uspela da otvori nijedno poglavlje praktično i da nas pomeri sa tog puta….
(Zoran Babić, s mesta: Kako nije?)
Praktično, govorim praktično zato što su otvorena dva poglavlja…(Isključen mikrofon)
Hvala poštovana predsednice.
Poštovani ministre, u toku ove rasprave, slušajući prethodne diskusije stekao bi se utisak da problema u sportu u Srbiji danas nema, ali činjenica je da to tako danas nije.
Mi imamo vrhunske rezultate sportista, ponosimo se njima, slažem se da su oni među najboljim ambasadorima naše zemlje, ali kada čitate vesti o sportu, prečesto te vesti liče na vesti iz crne hronike ili na vesti iz nekih tabloida, neke vesti estradne.
Da li je problem zakon koji postoji do danas, nisam čuo u prethodnim diskusijama da je to slučaj. Da li će ovaj zakon da reši te probleme, takođe nisam siguran. Sam Predlog zakona nije loš, on je unapredio neke stvari koje su se u praksi za ove prethodne četiri godine pokazale nedovoljno dobrim, kreće u određenim stvarima u dobrom smeru, ali ne ide do kraja i naši amandmani idu ka tome da se obezbedi još veća transparentnost u finansiranju, da se još veća depolitizacija u sportu obezbedi, da se smanji uticaj sivog kapitala i svega onog ružnog što se dešava u sportu danas.
Ovaj zakon je bio u planu da se donese još 2014. godine, pa 2015. godine, početak, stajalo u planu Vlade, čini mi se, mart mesec 2015. godine. Donet je krajem prošle godine i evo danas, u februaru, januaru, ne znam koji je mesec danas, ga usvajamo. Činjenica je da je postojala široka rasprava i da je sasvim sigurno ovaj zakon postigao najširi mogući konsenzus svih onih ljudi koji rade u sportu i koji žele da doprinesu da sport u Srbiji bude bolji. Ali, problem, ponovo kažem, nije zakon. Problem je njegova primena, i ovog starog i ovog kojeg ćemo danas, odnosno narednih dana, verovatno, usvojiti.
Sam zakon, ovaj stari, predviđao je 24 podzakonska akta, razne brojne pravilnike, strategije, odluke i u obrazloženju zakona stoji da samo jedan pravilnik nije donet - pravilnik o školskom sportu. Puno smo dana slušali o tome kolika je važnost školskog sporta i mi se potpuno slažemo sa vama, ministre, da je ono što je možda najvažnije razvijati u narednom periodu je školski sport, da bi se proširila baza, da bi se podiglo zdravlje nacije, znači, sa tim se slažemo. Ali, šta nam garantuje da će se ovo stanje koje, evo, nije se desilo od 2011. godine, jedino taj pravilnik nije donet, kaže se samo u jednoj rečenici – zbog neslaganja ljudi koji su radili u izradi tog pravilnika, da li će se tu postići konsenzus ili neće? Koji će biti kvalitet ostalih 14 novih pravilnika, koje ovaj zakon predviđa? U kom roku će oni biti doneti? Da li će ovi prethodni pravilnici biti unapređeni u skladu sa zakonom dovoljno brzo da bi se stvari u sportu pomerile na bolje?
Potpuno se slažemo sa ministrom da sport treba da bude dostupan svima, ali to danas nije slučaj. Nas zanima da li će ono što je predviđeno ovim zakonom ostati samo mrtvo slovo na papiru ili će Vlada nešto konkretno raditi da se te stvari promene?
Tu imamo ozbiljne sumnje. Kako možemo da računamo na razvoj školskog sporta, ako ministar nadležan za prosvetu ima obavezu da otpusti nekoliko hiljada zaposlenih u prosveti? Te dve stvari su u koliziji, za razvoj školskog sporta potrebno je zaposliti nove profesore i nastavnike, jer očigledno da postoji manjak kvalitetnih programa. Njih nema ko da osmisli i da sprovede.
Kaže zakon, tamo negde, da prioritet u korišćenju školskih sportskih sala imaju naravno škole i da tek kada se svi termini vezani za programe ostvare, onda oni slobodni termini mogu da budu na tržištu. Ali, šta je danas slučaj? nema nikakvih programa, van školskih aktivnosti, njih nema ko da sprovede. Nema nastavnika, nisu plaćeni, nisu motivisani da rade to i onda se to prepušta klubovima i sport postaje privilegija bogatih, odnosno onih koji imaju novac, deci čiji roditelji imaju novac da plate da treniraju neki sport, a onda se za školska takmičenja prijave oni koji treniraju u klubovima da nastupaju za školu. Ne stvara škola, nema škola treninge, rukometa, odbojke, nekih drugih sportova, nego se to trenira u klubovima, pa se onda pokupe ta deca i onda oni predstavljaju školu. Te stvari treba da se promene. Da li će se promeniti, ostaje pitanje.
Govorili smo ovde i o rekreativnom sportu. Vrlo mi je bilo zanimljivo da pročitam u obrazloženju zakona kakav je odnos ljudi u EU i u Srbiji u bavljenju rekreativnim sportom. Kaže neko istraživanje - 40% ljudi u EU se bavi rekreativno sportom. U Srbiji taj procenat je 10%. A u EU 34 nikad, a 56 u Srbiji nikada nema, kako je rekao ministar, nikakvu aktivnost. Da li će se ovo promeniti? I na koji način? O tome danas nisam čuo i juče ništa.
Ono što smatramo da je dobro, to je korak, ali po nama mali, nedovoljan, da se finansiranje u sportu učini transparentnijim. Predviđeno je da se podnosi izveštaj APR-u, da ti izveštaji tamo se objavljuju, ali smatramo da to nije dovoljno i da takvi izveštaji nisu dovoljno transparentni da bi građani Srbije mogli da vide na koji način se troši njihov novac, ne samo za izdvajanja iz budžeta, za programe koji klubovi prilažu Ministarstvu i lokalnim samoupravama i za to dobijaju određeni novac, nego i za finansiranje od strane javnih preduzeća, od strane preduzeća sa državnim kapitalom, kao i od strane privatnih firmi.
Kao rešenje za brojne probleme u našem sportu, pre svega u fudbalu, evo, prošle godine bilo je nekoliko skandala i sa optužbama za nameštanje mečeva u našoj fudbalskoj Super ligi, pa su ovde i poslanike, našao sam te izveštaje u medijima, pitali na koji način stvari mogu da se promene, onda je odgovor poslanika većine bio da je to privatizacija u sportu.
Na žalost, ovaj zakon nije dao odgovor na to pitanje, a to smo slušali skoro svaki put u prethodne dve godine - kada će zakon o sportu, pa evo, čekamo da vidimo pitanje privatizacije sporta. Vrhunskih sportskih klubova, znamo i sami, da je to veliko pitanje, ko je vlasnik imovine koju oni koriste, ko upravlja klubovima, na koji način država daje sredstva, na koji način se javna preduzeća odlučuju za sponzorstvo tih klubova.
Sve to je danas netransparentno. Na sajtovima tih klubova ne možete da nađete podatke o upravi klubova, to ne možete da nađete ni na sajtu APR-a. Mi smatramo da ti svi podaci moraju da budu javni i da to mora da uđe u ovaj zakon. Ponavljam, privatizacija nije rešena, prepušteno je to nekom novom zakonu. Ministar je rekao – formirana je radna grupa, ali koji je rok? Kada će i ta tema doći na dnevni red i da li će ona rešiti sve te probleme? Ako mislimo da će da reši, zašto onda to nije urađeno sada sa ovim zakonom ili zajedno sa ovim zakonom, da je i taj zakon ovde u proceduri?
Smatramo i naš predlog kroz neke amandmane je da se politizacija sporta, odnosno uticaj politike, što više umanji i da u upravnim odborima klubova i saveza po slovu zakona više ne mogu da sede političari, odnosno članovi organa političkih stranaka. Neke stranke su to najavljivale kao deo svojih političkih programa. To je i najveća stranka najavljivala kao svoju odluku. Neki su funkcioneri najveće stranke u Srbiju to sproveli, neki nisu. Mi smatramo da to ne treba da bude dobra volja ni pojedinaca ni stranaka, nego slovo zakona.
Smatramo da je dobro što će ugovori vrhunskih sportista sada biti sastavljani i overavani u skladu sa zakonom, ali smatramo da treba da postoji i zaštita od diskriminacije u slučajevima kada sportista odbije, recimo, neki transfer. On ima pravo po zakonu da odbije, ali ne govori se o tome da li će i na koji način biti zaštićen da ne snosi posledice toga.
Smatramo da registar koji se uvodi mora da bude širi od onoga što je danas predloženo u predlogu zakona, da moraju jasno i obavezno da se nađu podaci o osnivačima, upravi i godišnji finansijski izveštaji koji će tačno navesti iz kojih izvora i sa koliko novca su finansirani klubovi i savezi.
Ove sve stvari su, po nama, krenule u dobrom pravcu, ali nije učinjen još taj jedan korak i nadam se, ministre, i od toga će zavisiti naša podrška na kraju ovog zakona, na koji način ćete se prema tim našim amandmanima odnositi.
Sport u Srbiji je važan za građane Srbije. Mi volimo da kažemo i verovatno jesmo sportska nacija, ali mislim da neke stvari od strane države i tu treba da se promene. Danas u Srbiji je preko sto grana sporta od posebnog značaja, od posebnog interesa za Srbiju. To praktično znači da ti svi sportovi ulaze u finansiranje iz budžeta, mogu da konkurišu sa svojim programom. Pitanje je da li je to odgovarajuće za zemlju veličine kakva je Srbija. Toliki broj sportova od interesa za Srbiju, smatramo da je prevelik. Zemlje naše veličine i naših finansijskih mogućnosti imaju otprilike duplo manji broj takvih sportova. Mislim da je vreme, ako znamo u kakvoj teškoj finansijskoj situaciji se nalazimo, da se i tu izvrši određena revizija.
Dobro u ovom zakonu je definisanje amaterskog i profesionalnog takmičenja. Dobro je što je ostavljena mogućnost da u kriznim situacijama Sportski savez i Olimpijski komitet preuzmu nadležnosti u pojedinim sportskim granama.
Ono što je dosta kolega govorilo, i to jeste jedan kvalitet ovog zakona, jasnije definisanje zdravstvene zaštite, koji govori - obavezan zdravstveni pregled svih koji učestvuju na takmičenjima, obavezan zdravstveni pregled kod svih vannastavnih školskih aktivnosti i školskih takmičenja. Ali, smatramo da nije do kraja i na najbolji način rešeno šta se dešava za sportske preglede kod pristupanja klubovima, rada, vežbanju, učestvovanju, treniranju u klubovima, odnosno ko snosi trošak. Mladima do 14 godina to potpada pod trošak obaveznog zdravstvenog osiguranja. Ali, šta je sa onim starijim? Zakon kaže da te troškove pokriva klub, savez ili sam sportista. Kada, u kojim slučajevima će to raditi klubovi, savezi, a kada je to ostavljeno samom sportisti?
Takođe, smatramo da je potrebno, bez obzira koliko se uvek kaže da je bavljenje sportom zdravo i da je rekreativno i umereno bavljenje sportom zdravo, treniranje određenih sportova nosi i određene zdravstvene rizike. Mislim da je potrebno naglasiti deci, roditeljima ili rekreativcima koji žele u takvim sportovima da učestvuju koji su eventualni rizici, da to bude obaveza klubova koji organizuju te sportove.
Ministre, govorili ste takođe o tome kako danas postoje samo tri sportska inspektora i da je nemoguće da oni 12.000 sportskih udruženja kontrolišu na pravi način i da ovaj zakon sada otvara mogućnost da sportski inspektori rade pri lokalnim samoupravama. Ali, to je opet u koliziji sa politikom Vlade, koja predviđa da iz lokalnih samouprava 10.000 ljudi u narednih nekoliko meseci dobija otkaz. Pa, gde onda pronaći pare u tim budžetima za nove ljude i da li je to realno? Kako će se to finansirati i da li ćemo imati više sportskih inspektora koji će, po ovom zakonu, imati mnogo više posla i obaveza?
Govorili ste sada o nacionalnom centru za vaterpolo koji će biti izgrađen u Vrnjačkoj Banji i ovaj zakon prepoznaje nacionalne sportske objekte. Govorilo se i o nacionalnom stadionu. U godinama kada ova država, zato što navodno nema para u budžetu, od preko milion građana je uzela novac, od njihovih plata i penzija, govori se o 150 miliona za izgradnju novog stadiona u Srbiji. Mi smatramo da je to apsolutno neprimereno u ovo vreme.
Nekoliko reči na kraju, ministre, ministre omladine i sporta, ovo jeste Zakon o sportu i vi ste se posvetili u svom radu pre svega sportu, ali mislim da u ovom delu rada sa omladinom ova država pokazuje lošu brigu ili nebrigu. Imali smo pre nekoliko dana jednu lošu poruku, kada je prvo bilo najavljeno pa otkazano slavlje ispred Skupštine za vaterpoliste i mlade matematičare, pobednike na Olimpijadi. Nažalost, oni se, po jednom potpuno nemuštom obrazloženju, nisu našli na tom mestu. Mislim da vi treba da vodite računa i o omladini i o sportu.
Na kraju, jedan savet sa moje strane. Vi ste se dugo bavili sportom, ja se dosta dugo bavim politikom. Rekli ste u vašem izlaganju i obrazlaganju ovog Predloga zakona kako je poslednje dve godine osvojena trećina medalja od osvojenih na vrhunskim takmičenjima u poslednjih 15 godina.
Sada nam predstoji predizborna kampanja u narednih nekoliko meseci, odnosno ona je već počela. Takve izjave sigurno će dobiti aplauz na predizbornim skupovima Srpske napredne stranke, ali ako bi tako nešto rekli na javnom mestu, verujte mi doživeli bi isto ono što ste doživeli u beogradskoj „Areni“, kada ste krenuli da se zahvaljujete predsedniku Vlade i gradonačelniku Beograda na organizacija Evropskog prvenstva u vaterpolu. Hvala.