Da iskoristim priliku da pokažem građanima koji prate ovu diskusiju šta je spin, a šta istina.
Rok po važećem zakonu koji kaže sam ministar da nije probijen je bio od usvajanja zakona šest meseci, da se usvoje sva podzakonska dokumenta, a u roku od 18 meseci, u slučaju ovog člana, da fizička lica moraju da ispune obaveze po ovom zakonu.
Gde smo mi danas? Prošlo je 17 meseci od usvajanja zakona. Ministarstvo još nije donelo sva podzakonska dokumenta. Znači, Ministarstvo je prekršilo zakon ministre, i tu je ta reč odgovornost o kojoj smo pričali pre dva dana, koju vi ne razumete. Vi ste prekršili zakon, jer ste doneli prvo podzakonski dokument u oktobru 2014. godine, posle 11 meseci, a ne šest koliko piše u zakonu.
Najvažniji, kako sami kažete, podzakonski dokument ste doneli 28. marta 2015. godine, znači posle 16 meseci. To je deset meseci više od zakonom predviđenog roka. Drugi ste doneli, poslednji koji ste doneli je 4. aprila 2015. godine, 16 i po meseci. Znači 10 i po meseci posle zakonskog roka koji je vaša obaveza. To nije slobodan rok pa vi kažete – hoćemo-nećemo. To je rok koji vaše Ministarstvo mora da poštuje, a vi ga niste poštovali.
Prekršili ste zakon vi, gospodine ministre, koji ste glasali za taj zakon ovde pre 17 meseci, kao predsednik parlamenta tada. Smatrali ste da su ti rokovi ispunjivi, mogući. Onda kada dođe ovaj zakon, šta mi kao poslanici radimo? Pogledamo šta može da se popravi i vidimo da ste vi predložili da se rok koji je trebao da iznosi 12 meseci, od izrade podzakonskih dokumenata do usklađivanja sa ovim zakonom iznosio je 12 meseci, a vi ste predložili u originalnom tekstu da taj rok iznosi još šest meseci. Mi kažemo – u redu, pomerićemo, daćemo predlog da taj rok traje još tri meseca duže, da bude što bliži onom prvom roku od 12 meseci, koliko je trebalo da se uskladi, u ovom slučaju da se izvrši obuka fizičkih lica, znači 12 meseci je bilo ostavljeno da se taj posao završi. Mi smo smatrali da ne može za šest, odnosno sedam, bolje da se to uradi za još tri meseca više.
To je vrlo dosadno, koristeći kriterijume koje ste vi, kada ste usvajali prvi put ovaj zakon, kako kažete, posle 20 godina ničega, usvojili ovo. Taj kriterijum smo koristili, jedino što smo ga skratili za još mesec dana upravo iz argumenta da treba što pre da se krene sa punom primenom ovog zakona koji danas slušamo.
Gde smo mi tu nedosledni, a šta je spin? Spin je kada ministar kaže – nismo probili zakonski rok. Probili ste, ostavili te pravnim licima i fizičkim licima manje od dva meseca da završe obuku. To je nemoguće. Niste usvojili sve pravilnike, a trebali ste u roku od šest meseci. Prekršili ste zakon, to su fakti i istina.
Na kraju, šta ćemo imati ako se usvoji zakon sa izmenom koju je kolega Petrić predložio? To je jako zanimljivo, da se pročita ceo član, koji glasi: „Fizička lica koja u vreme stupanja na snagu ovog zakona, zaposlena kod pravnih lica koja vrše poslove privatnog obezbeđenja u neprekidnom trajanju od najmanje pet godina, mogu nastaviti rad, a zahtev za minimalno stručno obrazovanje moraju ispuniti u roku od tri godine od stupanja na snagu ovog zakona“. Taj rok od tri godine će biti 5. decembar 2016. godine, to je rok od tri godine od dana stupanja na snagu, 5. decembar 2016. godine.
Onda sledeći stav: „Ostale uslove propisane ovim zakonom lica koja na dan stupanja na snagu ovog zakona vrše poslove obezbeđenja moraju ispuniti u roku“ i stajalo je „u roku od 18 meseci“, a sada će da stoji – do 1. januara 2017. godine. Znači, prvi stav će da važi, odnosno stupanje na snagu, usklađivanje će biti 5. decembar 2016. godine, a drugi stav će da govori o 1. januaru 2017. godine, znači 25 dana razlike, tako će da izgleda zakonski predlog sa ovim izmenama i dopunama.
Da imate u osnovnoj školi, u prva četiri razreda, da pišete tako recimo neki sastav iz srpskog jezika dobili bi dvojku, na pravnom fakultetu, verujem, evo kolega Martinoviću, da tako pišete zakone da nešto stupa na snagu u roku od tri godine, a nešto tri godine i 25 dana, neko bi vam rekao – nemojte da se igrate, nego stavite u roku od tri godine.
Ova izmena je trebala da glasi da će da se uskladi sa stavom 1. i da kaže – u roku od tri godine. To bi onda imalo pravnog smisla i delovao bi zakon uredno, a ne ovako, kao neki kupus. Menjamo i dopunjavamo kako nam se sviđa. Ko će onda da se snađe u tom brdu rokova, taksi novih koje se uvode i sličnih stvari.
Loše je ovako pisati zakone i mi zbog toga ne možemo da glasamo za ovakve izmene i dopune. Hvala.

Nadam se da je ovo replika sada, konačno? Hvala vam.
Gospodine Martinoviću, drago mi je da ste ponovo iskoristili omiljeni, a čini mi se i jedini argument vladajuće većine kada govorimo da ne radite nešto što je u skladu sa zakonom, sa demokratskim principima. Vi kažete - vi ste radili isto to. To stalno slušamo, godinu dana. Vi ste pitali - šta smo mi to platili, koja je cena? Cena je što smo izgubili izbore. Gospodine Martinoviću, vi ste nas kritikovali kada smo to radili i mi smo izbore izgubili. Mene raduje što vi radite isto to, jer to znači da ćete i vi izbore izgubiti. Slobodno radite. Nastavite tako da radite, jer što više tako radite pre će se desiti taj poraz. Naša je obaveza ovde da ukazujemo kada radite ono što nije po zakonu, po demokratskoj praksi.
Znači, vi ste ovde meni sada govorili da sam ja odgovoran što nisu doneti zakoni. Ja sam bio deo većine u to vreme o kojem govorite. Bio sam jedan od 128 poslanika većine ili jedan od 64 poslanika najveće stranke tada. Daleko su male moje mogućnosti bile da utičem na sve te stvari o kojima govorite. Ja ovde govorim o poslu koji je ministar, odnosno Ministarstvo, a za njegov rad je nadležan ministar, trebalo da uradi u roku od šest meseci, koji je sam sebi zadao. Sticajem okolnosti, kada je usvajan zakon ministar je bio predsednik Skupštine. Ja verujem, ministre, da ste vi glasali za ovaj zakon. U tom zakonu je pisalo – u roku od šest meseci biće doneta sva podzakonska akta. Onda vi dođete posle nekoliko meseci…

Hvala.

Samo želim da odgovorim.
Ja ovde govorim o odgovornosti, odgovornosti zašto je prekršen zakon koji kaže da u roku od šest meseci treba da se donesu podzakonska akta. Zakon je napisan po meni ispravno. Rok od šest meseci za podzakonska akta, a onda još godinu dana da se uskladi poslovanje pravnih lica sa ovim zakonom i da se završi obuka. Ne možete vi sada da kažete – evo, naša je dobra volja, mi smo probili rok za 16 meseci, umesto šest, trebalo nam je 16 da donesemo podzakonska akta i sad smo dobri, jer umesto da smo ostavili pravnim i fizičkim licima da se obuče za dva meseca, što je nemoguće, mi pomeramo rok. Mislim, dobro je što je to urađeno, ali je pitanje odgovornosti zašto je Ministarstvu trebalo, ne šest meseci da donese sva, nego skoro godinu dana da donese prvi, a taj najvažniji o kome vi govorite da donese posle 16 meseci. Ja to pokušavam da saznam.
Ako ste vi stavili, molim vas, na početku paralelu mog mesta u stranci do 2012. godine, da li to znači da ja sada kritike za rad parlamenta i vladajuće većine treba da uputim gospodinu Radomiru Nikoliću? Da li on, gospođo predsednice, vama može nešto da naredi? Da li on može vama da kaže – stavite ovaj zakon, niste stavili ovo ili ono? Da li vi tako funkcionišete?

Da li predsednik izvršnog odbora vaše stranke vama ovde bilo šta naređuje? Da li to danas tako funkcioniše? Da li onda ja da upućujem sve kritike njemu, da ne polemišem sa vama? Znači, ja nisam bio taj koji je mogao na sve te stvari da utiče. Molim vas da govorite o onome što sam ja lično radio.

Hvala poštovana predsedavajuća.
O rokovima jer rokovi koji je propisao zakon koji danas menjamo nisu poštovani. Znači, ponavljam rok koji je većina poslanika koji sede ovde usvojila glasajući za ovaj zakon kada je usvajan 26. novembra 2013. godine, a zajedno sa njima je bio i današnji ministar, tada predsednik Skupštine je glasilo – šest meseci za donošenje podzakonskih akata, šest meseci. Taj rok ste vi odredili, vladajuća većina. Ista ona koja je i danas, mislim, iste stranke, možda nisu svi isti ljudi.
Govorim o tome zašto to nije ispoštovano. Da je ispoštovan taj rok, pa ovaj zakon se ne bi menjao u ovom delu. Izmene i dopune člana 3, odnosno članove 3. i 4. ovog zakona o njima danas raspravljamo jer neko nije završio posao. U ovom konkretnom slučaju ministarstvo. Za rad ministarstva nadležan je ministar. I, ja govorim o odgovornosti ministra. I, ja imam pravo kao narodni poslanik da govorim o odgovornosti. I, ja vam kažem, moralna odgovornost u politici se plaća na izborima. Znači, to što vi meni ovde, ovde što mi se spočitava nešto iz prethodnog vremena, mi smo to na izborima platili, zbog toga smo izgubili izbore. I, vi ćete, to je moja poenta, izgubiti te izbore kada radite ovako. Moja je obaveza kao poslanika opozicije da govorim o tome. Građanima, građani moraju da znaju ko je odgovoran za ono što se njima dešava u zemlji. Vi, kažete, odgovoran je Boris Tadić…(Isključen mikrofon.)

Hvala poštovana predsednice. Kolega Pavićeviću vi i ja znamo da mi ne kontrolišemo ove mikrofone, ja ne mogu ni da ga uključim ni da ga isključim sam.
Znači, moja je obaveza da govorim o političkoj odgovornosti. Ne volim o moralnoj odgovornosti da govorim u parlamentu. Ne meri se tu moralna odgovornost. Ima neka druga mesta gde se to radi, ali hajde možemo i o moralnoj.
Ono što mi govorimo je, gde je ta odgovornost ministara, ne samo ministra Stefanovića, nego i mnogo drugih ministara i Gašića, i Verbića, i Selakovića, i samog premijera koji je stao ispred svih njih, za sve one loše stvari koje se dešavaju u društvu. To je oblik naše političke borbe ovde u parlamentu. Mi ne polivamo vodom predsedavajućeg, ne gađamo cipelama, ne dolazimo ovde u majicama.

Protestujete vi ne poslanici. Ne vidim da poslanici protestuju.

Poslanici slušaju o čemu govorim.

Moje je da govorim, a ne da vodim računa o redu u sali, to vi radite.

Ja govorim o onome što je….

Najvažnija stvar u politici, a to je odgovornost i govorim o tome ko je odgovoran što je rok prekršen. Prekršen je rok jer najvažnije…

Ne, nije mi to namera niti mogu, nemam takve mogućnosti da ovde mesec dana odlažem glasanje, glasaćemo za nekoliko minuta i ne vidim razlog za nervozu.

Znači, dopustite mi da pričam u vremenu koje imam po Poslovniku da govorim o temi, a to je ko je odgovoran.

Ja vam govorim, ali čekam da vi prestanete da govorite da bih ja mogao da kažem.