Poštovan predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, koristim priliku da, govoreći od ovom amandmanu na član 31, koji govori o propisima koji moraju biti usklađeni i doneti da bi se primenio ovaj zakon, ukažem na jedan problem koji može nastati ukoliko se, s obzirom da se, kada je reč o ovim propisima, ne pominje Zakon o socijalnoj zaštiti, ali ukoliko se kao jedan od propisa koji je bitan za promenu ovog zakona ne promeni i Zakon o socijalnoj zaštiti u onom delu koji govori o nadležnosti centara za socijalni rad.

Naime, u članu 11. ovog zakona predviđeno je da sva lica, kada se utvrđuje gde može biti prebivalište i kako se određuje prebivalište, sva lica koja ne mogu na jedan od načina koji je u Predlogu zakona naveden, da se prijave u centar za socijalni rad i da će im prebivalište biti u centru za socijalni rad.

Smatram da to može da izazove brojne teškoće u primeni ovog zakona, a iz više razloga. Pre svega, centri za socijalni rad nisu dužni da postupaju po ovom zakonu. Nadležnost centara za socijalni rad utvrđena je Zakonom o socijalnoj zaštiti, koji ne predviđa da se daje saglasnost na prebivalište određenim licima u centru za socijalni rad, što će centri, svakako, morati da učine da bi neko lice dobilo prebivalište u centru za socijalni rad.

Centar za socijalni rad, ukoliko želi da da saglasnost da neko lice ima prebivalište u centru za socijalni rad, mora da sprovede i određeni postupak. On za to nije nadležan po Zakonu o socijalnoj zaštiti, sa jedne strane, a sa druge strane, nema ni kapacitet u smislu broja zaposlenih radnika da to sprovede.

Prema tome, zakonska obaveza centra za socijalni rad ne postoji i neki malo hrabriji direktor može da kaže – ja neću da postupam po ovom zakonu, dakle, neću da dozvolim da se lica prijavljuju, da imaju prebivalište u centru za socijalni rad.

Sa druge strane, ukoliko kaže – u redu, postupaćemo po Zakonu o prebivalištu, može da nastane problem kada su u pitanju lica koja žive kao podstanari. Naime, vrlo često se dešava da 90% lica koja žive kao podstanari nemaju prijavljeno prebivalište tamo gde zaista žive, jer stanodavci ne žele da zaključe ugovor sa njima zbog bojazni da će morati da plaćaju porez na ugovor o zakupu, tako da, praktično, ta lica ili moraju da prijave prebivalište kod svojih roditelja. Šta ako nemaju roditelje? Dakle, ostaje im jedina mogućnost po ovom zakonu da prijave prebivalište u centru za socijalni rad.

Smatram da je krajnje neprimereno da takva lica, dakle, lica koja nisu u stanju socijalne potrebe, koja nemaju apsolutno nikakve veze sa nadležnošću centra za socijalni rad, sa poslovima koje centar obavlja, da se vode da im je prebivalište u centru za socijalni rad.

Dakle, smatram prvo da ova odredba, da član 11. tačka 4. nije u skladu sa Zakonom o socijalnoj zaštiti. Smatram da centri za socijalni rad nisu dužni da postupaju po ovom zakonu, ukoliko se ne promeni odredba u Zakonu o socijalnoj zaštiti, koja govori o nadležnosti centra za socijalni rad.

Ovakvu jednu nepravilnost bilo bi moguće ispraviti tako što bi se precizirala tačka 4. člana 11, gde bi se navelo da prebivalište mogu prijaviti u centru za socijalni rad samo ona lica koja su u stanju socijalne potrebe. Mislim da bi na taj način potpuno bila ispoštovana namera predlagača zakona koji je, zapravo, i imao ideju da zaštiti osobe koje su u stanju socijalne potrebe, koje nemaju prebivalište, koje zbog toga što nemaju prebivalište ne mogu da izvade ličnu kartu i, na kraju, zbog toga ne mogu da ostvare neka prava koja im pripadaju po Zakonu o socijalnoj zaštiti, npr. pravo na materijalno obezbeđenje, koja ne mogu da ostvare pravo na dečiji dodatak.

Postoji i tehnička mogućnost, iako su istekli rokovi za podnošenje amandmana, da se to uradi, pa vas molim da razmislite o ovome što sam rekla. Mislim da ne bi bila narušena namera predlagača zakona, jer namera i jeste bila da se zaštite ova lica koja nemaju prebivalište, dakle, to su skitnice, lica koja nemaju gde da žive, a sa druge strane, naravno, to jeste posao centra za socijalni rad, on je kao organ starateljstva, kao organ koji se stara o osobama koje ne mogu da se staraju same o sebi, dužan je da to radi. Opet, bilo bi u skladu sa Zakonom o socijalnoj zaštiti, koji određuje šta je nadležnost Centra za socijalni rad.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarka, ja ću staviti akcenat zapravo na činjenicu da se ne prihvatanjem ovog amandmana sudski postupak ne čini efikasnijim, nego se, uslovno rečeno, pravi jedna zbrka.

Kolega Miković je stavio akcenat na činjenicu da stranke ne bi bile izjednačene, u zavisnosti od toga da li je vrednost spora od 1000 ili 300 evra. Smatram da je suština u tome da bi se postupak neopravdano odugovlačio, jer zapravo ukoliko je doneta prvostepena presuda gde je jedna stranka uspela u sporu, dakle, ima pravo da potražuje od druge stranke 300 evra, ona odmah, s obzirom da žalba ne odlaže izvršenje rešenja, može da traži u izvršnom postupku tih 300 evra.

Pretpostavimo da ona u izvršnom postupku i dobije tih 300 evra, s tim što će drugostepeni sud vratiti ukoliko ukine tu prvostepenu presudu, vratiće ceo predmet na ponovno raspravljanje prvostepenom sudu. Dakle, ona druga strana koja je izgubila u prvostepenom postupku ima pravo na protiv izvršenje. Dakle, ovde se ne postavlja pitanje samo između dve stranke, jedna ima pravo na izvršenje, a druga na protiv izvršenje, pa pravimo jednu veliku zbrku. Sada se postavlja i pitanje advokata koji ima pravo na naknadu troškova. Dakle, on će posle prvostepene presude, s obzirom da je uspeo u sporu i da žalba ne odlaže izvršenje rešenja, imati pravo i na naknadu troškova. Zatim, imamo žalbu. Pokaže se da advokat u suštini nije uspeo u sporu zato što je drugostepeni sud ukinuo prvostepenu presudu. Šta sada biva sa tim troškovima koje je naknadio posle donošenja prvostepene presude?

Dakle, pravi se jedna zbrka. Nije logično da žalba ne odlaže izvršenje rešenja. Smatram da bi bilo vrlo celishodno usvojiti ovaj amandman.

Postavlja se pitanje i ko plaća praksu na te predloge za izvršenje, šta biva sa tim taksama? Mislim da bi bilo dobro da razmislite i da usvojite amandman. Zahvaljujem.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo ministri, narodni poslanici. Postaviću pitanje ministru zdravlja, gospodinu Stankoviću i ministarki pravde, gospođi Malović.

Moje pitanje je motivisano jakom željom da pomognem porodicama koje brinu o bolesnim članovima koji nisu u mogućnosti da se leče kod nas u Srbiji i čije zdravstveno osiguranje ne pokriva troškove lečenja. Nedavno sam gledala jednu veoma potresnu emisiju na televiziji gde četiri porodice moraju periodično, ja mislim dva puta godišnje, da vode svoju decu u Kinu da bi se tamo lečila matičnim ćelijama. Naravno, to iziskuje ogromne troškove koje, po pravilu, te porodice nemaju a smatram da smo kao država obavezni da im pomognemo. Ovo moje pitanje bih više formulisala kao predlog gde bi mogla da se nađu sredstva da bismo pomogli takvim porodicama.

Naime, u Zakonu o krivičnom postupku ustanovljeno je nešto što se zove institut odloženog krivičnog gonjenja, kada tužilac može da odloži krivično gonjenje za lakša krivična dela ukoliko bi okrivljeni, optuženi ili osumnjičeni u zavisnosti o kojoj je fazi krivičnog postupka reč, priznao da je učinio krivično delo. U tom slučaju, dakle, okrivljeni bi mogao da uplati određena sredstva na račun neke humanitarne organizacije koju odredi tužilac.

Ja ne sporim da su ta sredstva i do sada išla u prave ruke, ali, to je uglavnom bilo po principu nekih poznanstava i da li tužilac ima žiro-račun neke humanitarne organizacije i da li postoji određena saradnja i koje su to humanitarne organizacije na nivou grada, tako da praktično smatram da ovo jeste dobro i ta sredstva su dobro došla tim humanitarnim organizacijama. Ne želim da poredim humanost kada kažem da bi ovo bilo humanije, ali ipak mislim da su ova sredstva potrebnija porodicama koja se brinu o svojim bolesnim članovima.

Stoga ću pitanje koncipirati ovako – da li ministar zdravlja zna koliko ima porodica koje nisu u mogućnosti da se leče u Srbiji? Da li ministarka pravde ima evidenciju koja su ukupna sredstva uplaćena i na koje žiro-račune i da li postoji mogućnost da se obrazuje jedan žiro račun na koji će ići sva ta sredstva i koja će biti namenjena u svrhu lečenja ovih ljudi? Jer, zaista smatram da smo kao država dužni da brinemo i o njima, a ne da ih prepustimo da sami skupljaju ta sredstva.

Hvala bogu da kod nas ima dobrih ljudi i da se uglavnom desi da te porodice prikupe sredstva i da odvedu svoje najbliže na lečenje u inostranstvo, ali smatram da bismo i mi kao država trebali da damo svoj doprinos. Zahvaljujem.

Meni je drago da to čujem jer zaista, možda je tim ljudima poslednja nada i država brine o njima, ali ne bih zanemarila čak ni ove ljude za koje vi kažete da je u domenu eksperimenta a ne lečenja, jer ne znam, svako ko je roditelj, kad mu kažete vama je to poslednja nada, ali država ne može da vam pomogne, mislim da to baš i nije u redu. Zbog toga, sasvim razumem da naš zdravstveni sistem ne može da pokriva to i da naši zakoni ne dozvoljavaju takav vid lečenja, ali prosto napominjem i želim da skrenem pažnju da postoje sredstva koja, po mojim saznanjima nisu mala, da će ovaj institut zaživeti i da će ta sredstva biti još veća i da mogu vrlo, vrlo humano da se iskoriste. Pa vas stoga molim, da ako smatrate vi da je ova ideja dobra, znam da gospođa Malović smatra da je ideja dobra potrebna mi je vaša pomoć da ovu ideju realizujemo kako bi smo pružili makar tu poslednju nadu ovim ljudima. Hvala.

Samo ću još jedanput, radi javnosti, pročitati član 8, da bi se otklonila svaka dilema u pogledu toga da poslanici opozicije ne govore istinu.

Stav 2. člana 8. kaže: ''Član političke stranke dužan je da uplatu članarine vrši isključivo sa svog tekućeg računa. Stav 3. kaže: ''Izuzetno od stava 2. ovog člana, članarina čiji iznos ne prelazi 1.000 dinara na godišnjem nivou može se platiti u gotovini ili putem uplatnice.''

Dakle, ova rečenica iz stava 3. apsolutno je jasna i nema nikakve dileme da svaka članarina koja je ispod 1.000 dinara može da se uplati u gotovini, a ne sa tekućeg računa. Upravo ideja predlagača ovog zakona je i bila, kada je navedeno da se članarine uplaćuju sa tekućeg računa da bi se mogla vršiti kontrola i da se ne bi desilo da neko uplati milione dinara na račun neke stranke u gotovini i da se ne znaju tokovi novca.

Prema tome, ovo što kažu poslanici opozicije, vezano za član 8. i njihov amandman, ne treba ga prihvatiti, to apsolutno nije tačno.

Pre svega želim da se zahvalim Vladi koja je prihvatila moj amandman koji sam dala na član 6. stav 1. tačka 10) zakona o advokaturi, na osnovu koga se briše ova zabrana o ograničenju da bivše sudije i javni tužioci, kao i funkcioneri u upravi, ne mogu da se bave advokaturom. Dakle, ovakvo ograničenje po novom zakonu o advokaturi ne postoji i mislim da je bespredmetna svaka dalja rasprava u pogledu ove teme.

Poštovani potpredsedniče, gospođo Malović, dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o četiri veoma značajna zakona iz oblasti pravosuđa, koji u svakom smislu zadovoljavaju evropske standarde. To je veoma važno, obzirom na našu evropsku orijentaciju.

Ono što mene, kao nekoga ko živi u ovoj zemlji, raduje i što mi je posebno značajno, što će ovi zakoni umnogome doprineti poboljšanju situacije u kojoj se građani nalaze kada se nađu pred sudom.

Moje kolege su govorile o zakonskim rešenjima i osvrnule su se na pojedine članove zakona, a ja ću se u svom izlaganju osvrnuti na to kako će ovi zakoni poboljšati položaj građana kada se nađu pred sudom. Upravo u tom smislu ću govoriti o zakonu o izvršenju i obezbeđenju i zakonu o javnom beležniku.

Po dosadašnjem Zakonu o izvršenju, po mom mišljenju, složićete se, ipak je bilo mnogo lakše biti dužnik nego biti poverilac. Država je, zapravo, takvim zakonskim rešenjem, postupanjem suda u dužničko-poverilačkom odnosu, štitila dužnika. Dužnik se prilično bahato ponašao: naručim određeni posao, posao bude realizovan, obaveza kada je trebalo da platim taj posao davno je nastupila, a ja se i dalje ponašam kao baš me briga, jednostavno, štiti me država, štiti me zakon.

Po ovom zakonu to više neće moći. Zbog toga mi kažemo dosta takvom ponašanju, ne može više dužnik da izigrava državu, ne može više dužnik da izigrava poverioca. Napravili smo takvo zakonsko rešenje u kome se po prvi put štiti poverilac.

Da bih potkrepila ovo što sam sada rekla, navešću tri noviteta u ovom zakonu, koja govore u prilog činjenici da mi danas štitimo poverioca, što je i normalno, a ne da štitimo dužnika.

Novinu u ovom zakonu predstavlja to da nema povraćaja u pređašnje stanje. Vrlo često se dešavalo da dužnik navodi u podnescima sudu da nije bio u mogućnosti da preduzme neku pravnu radnju, sudije su prihvatale to kao činjenicu, nisu to proveravale, desi se povraćaj u pređašnje stanje, izvršni postupak se neopravdano odugovlači i sve to ide u prilog dužniku.

Druga novina, koja je predviđena u ovom zakonu, to je povećan broj izvršitelja. To doprinosi efikasnijem izvršnom postupku. Sada će poverilac moći da bira da li će hteti sudsko izvršenje, dakle sudskog izvršitelja ili će angažovati novog izvršitelja. Sama činjenica da ima više izvršitelja, da poverilac može da bira da li će sudskog izvršitelja, da li će sam angažovati izvršitelja, govori da će izvršni postupak biti mnogo efikasniji.

Na kraju, po mom mišljenju najznačajnija novina u ovom zakonu, koja je i pružala najviše mogućnosti da se izvršni postupak neopravdano odugovlači, jeste novina koja se odnosi na sam postupak dostavljanja pismena u izvršnom postupku.

Naime, dosadašnji način dostavljanja pismena izvršnom dužniku omogućavao je odugovlačenje, bilo je dovoljno da znate izvršitelja koji će se pojaviti kod vas, konstatovati da vas nije našao na mestu gde ste prijavili prebivalište i tako će se postupak u nedogled odugovlačiti.

Kod nas u Šapcu čak je poznata jedna simpatična priča, kada se kao dužnik pojavio advokat. Sudski izvršitelj je odlazio kod njega u kancelariju da mu uruči pismeno o izvršnom postupku. On se, nećete verovati, maskirao. Stavio periku, nalepio brkove i stavio naočare, kada se sudski izvršitelj pojavio i pokušao da mu uruči pismeno, on je rekao – nisam taj, mogu da mu poručim da ste ga tražili, ali nisam taj. To je jedna vrlo simpatična priča. Da nije tužna, bila bi smešna.

S druge strane, ovim zakonom predviđeno je da se pismeno smatra dostavljenim, znači, izvršitelj će pokušati jedanput da dostavi pismeno. Ukoliko to ne uspe, istaći će ga na oglasnoj tabli suda. U roku od pet dana smatra se da je dostavljanje izvršeno uredno. Prema tome, može dužnik da se maskira koliko hoće, to mu više ništa ne vredi.

Drugi zakon o kome želim da govorim je zakon o javnom beležništvu. Ovaj zakon predstavlja novinu i našem pravnom sistemu. Mislim da će povećati pravnu sigurnost.

Opet ću navesti jedan primer, da bi naši građani shvatili šta to konkretno znači i zašto je bitno da imamo javne beležnike i zašto će se sad popraviti položaj nekoga ko dođe u situaciju da su mu potrebne usluge javnog beležnika.

Kada sam svojevremeno radila u Centru za socijalni rad, imali smo veliki problem i mnogo me je zbog toga bolela glava, zbog jedne žene koja je u srednjim godinama, a nije bila obezbeđena u smislu da je imala nečiju podršku i zaštitu, živela je sama, zaključila je ugovor o poklonu sa jednim, slobodno mogu da kažem, prevarantom.

Znamo da bi taj ugovor o poklonu bio validan, potrebno je da potpisi ugovornih strana budu overeni kod suda, te je ta forma bila ispunjena i rekli bismo - u redu, žena je sama htela da zaključi ugovor o poklonu, a ostala je bez imovine, to je njena volja, tu ne možemo ništa. To bi bilo tako da nije bilo očigledno da ta žena nije bila u mogućnosti da sama shvati značaj svoje pravne radnje i da je to bila zaista njena prava volja.

Na kraju, ona je završila u gerontološkom centru. Smestili smo je u dom za stare, jer nije imala gde da živi, ostala je bez imovine. Prevarant je ostao nekažnjen. Kasnije smo pobijali taj ugovor, a država je snosila troškove njenog boravka u gerontološkom centru. Prevarant je ostao nekažnjen i s pravom je mogao i ovog puta da se naruga centru za socijalni rad, da se naruga i državi.

Takva situacija više neće biti moguća uvođenjem javnih beležnika, koji će pored toga što odgovara krivično i materijalno u krivično pravnom smislu za svoje radnje i za posao koji obavlja, to u krajnjem slučaju nije mnogo ni bitno strankama koje se pojavljuju kod javnih beležnika, ali on odgovara i deponovanim sredstvima za štetu koju pričini u vršenju svoje delatnosti, što je naravno strankama mnogo važnije da budu sigurne da će eventualna šteta koju pretrpe biti nadoknađena.

Dakle, ovo je jedno dobro zakonsko rešenje, ovo je dobar zakon. Naravno, podržaću ga, a sigurno i poslanička grupa ZES.

Zahvaljujem se ministru zato što je prihvatio ovaj amandman. Još u raspravi u načelu, kada sam govorila o ovom zakonu, rekla sam da je zakon dobar i da ćemo, naravno, poslanici Demokratske stranke i ja glasati za ovaj zakon. Dobar je zato što ćemo donošenjem ovog zakona obezbediti više para za veći broj socijalno ugroženih lica i kvalitetnije socijalne usluge. Vi ste usvajanjem velikog broja amandmana pokazali dobru volju da ovaj zakon učinite još boljim.
Naravno, dobro je što ste prihvatili ovaj amandman Odbora koji se odnosi na postavljanje direktora centara za socijalni rad. Naime, u predlogu ovog zakona stajalo je da jedino ljudi odgovarajućeg profila koji imaju pet godina radnog iskustva u socijalnoj zaštiti mogu biti postavljeni za direktore centara za socijalni rad. Mislim da je dobro što ste prihvatili amandman Odbora koji kaže da direktori centara za socijalni rad mogu biti ljudi odgovarajućeg profila sa radnim iskustvom, pet godina radnog iskustva u struci. Na ovaj način mi otvaramo ustanove socijalne zaštite, ne zatvaramo sistem socijalne zaštite. Obezbedićemo kvalitetnije usluge za korisnike socijalne zaštite, što je, naravno, dobro.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, zadovoljstvo mi je što danas raspravljamo o zakonu o socijalnoj zaštiti, pre svega zbog toga što je postojeći Zakon o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana prevaziđen i upravo je zbog toga veliki broj građana kojima je pomoć bila neophodna ostao van sistema zaštite.
Naravno, pre svega da kažem da ću glasati za ovaj zakon, kao i moje kolege iz Demokratske stranke. U svom izlaganju osvrnuću se na nekoliko članova koji su po mom mišljenju značajni i koji će popraviti položaj naših najugroženijih građana. Najpre, treba istaći da će donošenjem ovog zakona biti obuhvaćen veći broj građana kojima je pomoć neophodna.
Kad govorim o socijalnoj pomoći, s obzirom na to da sam radila pre par godina u Centru za socijalni rad, ne mogu da se ne setim jedne moje korisnice, jedne bake koja živi u prigradskom naselju blizu Šapca. Imala je skromnu kuću i okućnicu od 50 ari. Bila je, naravno, radno nesposobna, a upravo zbog toga što ima nazoviplac od 50 ari nije mogla da ostvari pravo na socijalnu pomoć. Ona, naravno, nije bila prepuštena samoj sebi zbog toga što kod nas u Šapcu postoji dobro razvijen sistem socijalne zaštite na lokalnom nivou, pa smo mi kroz trenutne pomoći i ostale oblike socijalnih davanja pomogli toj baki, a i drugima korisnicima koji su bili u sličnoj situaciji, tako da želim da pohvalim odredbu ovog zakona koja daje mogućnost nesposobnim licima koja imaju nešto više zemljišta, a to je do jednog hektara, da ostvare pravo na socijalnu pomoć. Imam tu i neke primedbe, ali kad završim o stvarima koje su dobre osvrnuću se i na te primedbe.
Ono što je takođe bitno, to je da ovaj zakon daje mogućnost ne samo da veći broj korisnika ostvari pravo na socijalnu pomoć, dakle, na novčana davanja, nego da i ta davanja budu uvećana, ukoliko se radi o licima radno nesposobnim, kada je u pitanju dodatak za tuđu pomoć i negu, kada su u pitanju osobe kod kojih je utvrđen invaliditet sto posto. Dakle, to je još jedna dobra stvar koja je predviđena ovim zakonom i koja pokazuje da je predlagač zakona imao sluha za ove kategorije koje i jesu najugroženije. Različiti su tu procenti koji se pominju, ali otprilike 30 - 40% lica kojima je neophodna pomoć dobiće pomoć kada ovaj zakon stupi na snagu, što je veoma dobro.
Veću socijalnu pomoć primaće i porodice koje imaju šest članova. Naime, po trenutno važećem zakonu bile su izjednačene porodice koje imaju šest članova i porodice koje imaju pet članova. Kad zakon stupi na snagu, šestočlano domaćinstvo dobijaće veća novčana davanja nego što je to bilo po starom zakonu, i to je takođe dobro.
Druga novina, i tu ne mogu da se složim sa mojom koleginicom Jorgovankom Tabaković, odnosi se na formiranje, odnosno osnivanja centara za porodični smeštaj i usvojenje. Do sada su poslove zbrinjavanja i brige oko dece bez porodičnog staranja radili centri za socijalni rad, koji su opterećeni pružanjem i ostalih usluga. S obzirom na značaj materije i na to da se radi o deci, mislim da je jako dobro što će postojati posebni centri koji će se isključivo baviti zaštitom dece bez roditeljskog staranja. Ne može niko da me ubedi da je bolje jednom detetu koje se nalazi u domu, ma koliko taj dom bio dobar, koliko dobro bio opremljen i koliko su dobri ti vaspitači, nego detetu koje se nalazi u jednoj porodici, u hraniteljskoj porodici, koja praktično menja njegovu prirodnu porodicu.
Uostalom, i moje skromno iskustvo u radu u Centru za socijalni rad pokazalo je da deca koja žive u hraniteljskim porodicama mnogo bolje napreduju, mnogo se brže razvijaju od dece koja žive u ustanovama socijalne zaštite.
Dakle, i na ovaj način je predlagač pokazao da je odgovoran i da želi da zaštiti decu bez porodičnog staranja.
Na kraju, ništa manje značajno jeste to da će usvajanjem ovog zakona biti pružene kvalitetnije usluge, govorim o svim uslugama socijalne zaštite, iz prostog razloga što je u zakon uneta obaveza svih stručnih radnika, svih institucija koje se bave socijalnom zaštitom, da moraju da se edukuju, znači, stalno učenje, obnavljanje licence, dobijanje licence, što automatski dovodi do efikasnijeg i kvalitetnijeg pružanja socijalnih usluga.
Mogu da kažem da socijalna pomoć možda nije dovoljna da ljudi obezbede sve svoje egzistencijalne potrebe, ali, u svakom slučaju, ne treba zaboraviti da ova država i Vlada, u kojoj je Demokratska stranka, uz određene pauze, daje redovna novčana davanja. Ne kažem da su dovoljna, ali svakako su veoma značajna za ljude koji nemaju od čega da žive. Ne treba zaboraviti da su 2001. godine bila zaostala davanja za materijalno obezbeđenje i za tuđu negu i pomoć 24 meseca, odnosno 27 meseci. Sve je to tadašnja vlada Zorana Đinđića nadoknadila. Od tog perioda pa sve do danas davanja za ta lica su redovna, što je naravno veoma značajno.
E, sad nešto o primedbama. Već sam napomenula da osobe koje žive u kući sa okućnicom od 50 ari do sada nisu mogle da ostvare pravo na socijalnu pomoć. Dobro je što će, kad se radi o licima nesposobnim za rad, po ovom zakonu to moći, s obzirom na to da je gornja granica jedan hektar. Mislim da ne treba ostaviti ovu granicu kada su u pitanju čak i radno sposobna lica, s obzirom na to da se ne može očekivati da jedna četvoročlana porodica koja je nezaposlena i ima 50 ari može da obezbedi sebi na osnovu toga normalnu egzistenciju. Pa, eto, prosto da razmislite, s obzirom na to da još uvek postoje mogućnosti da se izmeni ovaj član, o mogućim izmenama.
Još jedna primedba; ona se ne odnosi na usluge koje će eventualno pružati ustanove socijalne zaštite, već na izbor direktora u centrima za socijalni rad. Verujem da su socijalni radnici, uopšte stručni radnici koji se bave socijalnom zaštitom, želeli da zaštite struku, jer znam šta je konkretno bila primedba kad sam ja 2001. godine došla u Centar za socijalni rad, i da su mislili da je dobro da direktor centra bude neko ko se bavi socijalnom zaštitom.
To možda jeste dobro ukoliko u centru za socijalni rad ili ustanovama socijalne zaštite postoje ljudi koji bi mogli dobro da obavljaju funkciju direktora, ali ukoliko ne postoje ili ne žele iz različitih razloga, prosto nema mogućnosti da onda dođe neko sa strane. Onda bih ja taj član... jer još uvek postoje, iako nisam podnela amandman, mogućnosti, da to budu lica koja imaju sedmi stepen stručne spreme i pet godina radnog iskustva u struci.
Naravno, ove primedbe nisu toliko značajne koliko su značajni pomaci koje će doneti primena novog zakona o socijalnoj zaštiti.
Na kraju, da rezimiram, novi zakon o socijalnoj zaštiti obezbediće više para, za veći broj socijalno ugroženih lica, obezbediće bolju zaštitu dece bez roditeljskog staranja i, naravno, kvalitetnije usluge socijalne zaštite. I, kao što sam na samom početku rekla, upravo zbog toga Poslanička grupa ZES glasaće za donošenje ovog zakona.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, veliko mi je zadovoljstvo da danas u Parlamentu raspravljamo o zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom.
Ovaj zakon će omogućiti da osobe sa invaliditetom suštinski poprave svoj život. Kada razmišljam o osobama sa invaliditetom ne mogu a da se ne setim reči jednog mog prijatelja koji zbog prirode posla vrlo često putuju po evropskim zemljama. Nedavno se vratio iz Austrije i kaže mi da je prosto neverovatno koliko tamo ima osoba sa invaliditetom. Dakle, mogao je da ih sretne svuda, i u autobusu i u pozorištu i u bioskopu, na svim mestima.
Prosto je evidentno da takve osobe vode jedan aktivan društveni život, a kaže da ih kod nas u Srbiji ima jako malo. Verujem da to misle mnogi građani iz prostog razloga što nemaju kontakt sa ovim osobama ili nemaju sličan problem.
Dakle, ovakvi društveni uslovi stvaraju privid da kod nas ima jako malo osoba sa invaliditetom, iz prostog razloga što ne postoje uslovi za normalan život ovih osoba.
Kod nas se briga države uglavnom svodi na neka socijalna davanja prema ovakvim osobama, što je dobro iz prostog razloga što su uglavnom osobe sa invaliditetom osobe koje su i materijalno ugrožene, ali smatram da jedini pravi način da se pokaže briga prema osobama sa invaliditetom upravo i jeste donošenje ovog zakona koji će suštinski popraviti život ovih osoba i koji će im omogućiti jedno od osnovnih ljudskih prava, a to je pravo na rad.
Pomenuću samo nekoliko novina koje su predviđene u ovom zakonu. Prva novina odnosi se na procenu radne sposobnosti osoba sa invaliditetom, što mislim da je veoma važno, jer po trenutno važećim propisima uglavnom se utvrđivalo kolika je njihova radna nesposobnost, dakle, stepen invaliditeta i vrlo se često dešavalo da je, na primer, slepo lice invalid 100 posto i automatski se izvodi zaključak da je takva osoba potpuno radno nesposobna, što ne mora da bude tačno. Prema tome, utvrđivanjem, odnosno procenom radne sposobnosti utvrdiće se šta ove osobe mogu da rade i zapravo imaće priliku da pokažu koliko u stvari mogu da budu društveno korisne.
S druge strane, procenom radne sposobnosti lica koja, po trenutno važećim propisima, nisu imala regulisan svoj status, a to su, na primer, osobe koje boluju od multipleks skleroze, paraplegije, kvadriplegije, moći će, takođe, da se primenjuju odredbe ovog zakona i na ove osobe, iako do sada nije bio utvrđen njihov status.
Zakon predviđa i posebne oblike radnog angažovanja osoba sa invaliditetom kroz preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju ili neka druga preduzeća socijalnog karaktera, što, takođe, mislim da je veoma važno, ali ono što je najvažnije to je da se prvi put utvrđuje obaveza poslodavca da zaposli osobe sa invaliditetom, na 20 zaposlenih kod jednog poslodavca dolazi jedna osoba sa invaliditetom.
S druge strane, ukoliko poslodavac nije u mogućnosti da ispuni ovu zakonsku obavezu, može da finansira plate osoba sa invaliditetom koje su radno angažovane u ovim preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju.
Dakle, ovaj zakon je dobar. Kao što sam pomenula, suštinski će promeniti život osoba sa invaliditetom u Srbiji, zbog toga će Demokratska stranka glasati za ovaj zakon. (Aplauz.)

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, na početku želim da kažem da će Poslanička grupa ZES podržati ovaj zakon, pre svega zato što je zakon dobar. U toku prepodnevne rasprave imali smo dijalog između gospodina ministra i Poslaničke grupe LDP, gde je praktično ministar jasnim argumentima otklonio svaku sumnju u dobru nameru za donošenje ovog zakona.
Kada govorimo o razlozima zbog čega treba doneti novi zakon, činjenica je da ovu materiju, dakle materiju nastanka i delovanja političkih stranaka, regulišu propisi koji su nastali 1990. godine, dakle pre skoro 20 godina, i da takvi propisi nisu u skladu sa Ustavom Republike Srbije, te je stoga neophodno doneti nov zakon i uvesti red u politički život.
Osvrnuću se na dve najznačajnije primedbe koje su iznete u današnjoj raspravi.
One se odnose na preregistraciju političkih stranaka i na to da li treba imena osnivača da stoje na internetu, dakle, da li građani treba da budu upoznati preko interneta sa tim ko su osnivači određenih političkih stranaka.
Smatram da je preregistracija veoma dobra iz prostog razloga što se na svakih osam godina utvrđuje da li neke političke stranke zaista imaju podršku određenog broja građana i da li one mogu i treba da nastave sa svojim političkim delovanjem, jer, zapravo, smisao političke organizacije jeste da se učestvuje u političkom životu jedne zemlje i da se utiče na kreiranje političke svesti građana Srbije. Stoga ne vidim da postoji bilo kakav problem da se na svakih osam godina preispita da li određene političke organizacije, političke stranke ispunjavaju zakonske uslove za svoje političko delovanje.
S druge strane, smatram da je veoma važno da građani znaju ko su osnivači političkih stranaka, dakle, ko su ljudi koji na izborima traže glas, traže od građana da podrže njihovu politiku i na taj način određuju, praktično, život građana Srbije.
Na početku sam rekla da je zakon dobar. Rekla sam da će DS podržati ovaj zakon, ali želim da istaknem još jednu činjenicu, čini mi se da se moje kolege nisu osvrnule na to, a to je da ovaj zakon ukazuje, odnosno kaže ko ne može biti član političke stranke, što takođe smatram da je veoma važno – to su nosioci pravosudnih funkcija, to su pripadnici vojske i policije, dakle, to su one delatnosti, odnosno nosioci onih funkcija koji zapravo i ne treba da uzimaju na taj način učešće u političkom životu.
Dakle, još jednom, smatram da je zakon dobar i zato će Demokratska stranka podržati ovaj zakon. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ukazujem na povredu člana 104. Poslovnika o radu Narodne skupštine. I gospodin magistar Živanović i gospođica Nataša Jovanović grubo su prekršili Poslovnik iznoseći neistine o stanju privrede u Šapcu.
Naime, Demokratska stranka je u Šapcu na vlasti od 2000. godine. Budžet za 2001. godinu bio je 250 miliona, danas je budžet za 2008. godinu preko dve milijarde. Ako uzmemo u obzir činjenicu da se budžet, između ostalog, puni i porezom na zarade zaposlenih, onda u svakom slučaju ne možemo zaključiti da je u Šapcu propala privreda. Stoga vas molim još jedanput da ne iznosite neistine. Na kraju krajeva, građani iz Šapca i Srbije jako dobro prepoznaju ko govori istinu, a ko ne. Na to ukazuje i činjenica da je DS na lokalnim izborima u Šapcu ove godine osvojila 33 mandata od ukupno 35 koliko je potrebno da formira vlast u opštini Šabac. Prema tome, građani opštine Šabac, odnosno grada, jako dobro poznaju ko govori istinu, a ko ne. Molim vas još jedanput da ne iznosite laži za ovom skupštinskom govornicom.

Član 104. Zaista vašim izlaganjem, gospodine Živanoviću, vređate dostojanstvo ove Narodne skupštine, ali i dostojanstvo svih građana Republike Srbije koji gledaju ovo i u krajnjem slučaju onih koji su glasali za SRS. Mislim da je krajnje neumesno sve ovo što ste izgovorili. Zapravo, meni gospođa Lovrin nije apsolutno nikakva rođaka, i to ne samo da je neumesno, kao što sam rekla, nego i krajnje bezobrazno, te vas stoga molim da više nikad ne koristite ovu govornicu i da pričate takve laži.

Ukazujem na povredu člana 104. stav 2. Poslovnika o radu Narodne skupštine. Mogu da vam kažem da ste dobro zapamtili moje ime i dobro je da ga zapamtite.
Naime, pred opštinskim sudom u Beogradu vodi se krivični postupak protiv gospođe Vjerice Radete za učinjeno krivično delo klevete. U toku je krivični postupak. Dakle, gospođo, niste oslobođeni. Smatrala sam, ukoliko neko po mom mišljenju učini krivično delo, da je moja obaveza i da to dugujem građanima Srbije da protiv njega podnesem krivičnu prijavu.
Dakle, to ću učiniti i ubuduće i kada smatram da je neko od narodnih poslanika počinio krivično delo, kada imam saznanja da je bilo koji građanin počinio krivično delo, zato što smatram da mi kao političari moramo da se borimo protiv takvih stvari da bi građanima Srbije bilo bolje.
Očekujem i od vas, ukoliko smatrate, a sve vreme to tvrdite ovde već dva dana, da u vašim redovima imate lopove, da u vašim redovima imate nemoralne ljude, da podnesete krivičnu prijavu i da dokažete da je učinjeno krivično delo krađe, da su to učinili poslanici SRS.
Dakle, to je odgovorno ponašanje, to su odgovorni političari. Vi to dugujete građanima Srbije i onima koji su za vas glasali, a i onima koji nisu za vas glasali.
Jedna mala sugestija, sledeći put kada budete išli na izbore, kada budete vodili kampanju, recite građanima Srbije: mi smo kandidovali lopova, među nama su ljudi koji kradu, pa nećete imati problem sa mandatima u vašim redovima zato što nećete imati nijedan mandat.

Poštovane kolege, uvaženi ministri, moje pitanje je za Vladu, u prvom redu za Ministarstvo zdravlja: Kada će Ministarstvo zdravlja preduzeti konkretne mere u cilju izmene zakonskih propisa radi povećanja naknade zarade koju primaju osobe koje su obolele od malignih oboljenja i osobe koje su na održavanju trudnoće?

Poslanički klub DS smatra da trenutno zakonsko rešenje, po kome ove osobe primaju 65% svoje plate, nije dobro, da su to mala sredstva za osobe koje se nalaze u ovakvoj situaciji, te bih želela da dobijem u pisanoj formi odgovor kada će Ministarstvo zdravlja preduzeti konkretne mere u cilju obezbeđivanja boljih uslova za život ovih osoba. Hvala.