Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Ovde se radi o jednom od najvažnijih mesta u ovom zakonu, a to je izbor direktora ustanova kulture. Promenom koja nam je ovde predložena zapravo se centralizuje odlučivanje u liku ministra. Ja sam o tome govorila u načelnoj raspravi, o njegovoj nedemokratskoj tendenciji da o svim odlukama u kulturi pokazuje želju da sam donosi odluke. On je ovde upravne odbore, koji su inače po Zakonu o kulturi sastavljeni iz reda istaknutih stručnjaka i poznavalaca kulturne delatnosti, pretvorio u tehničku službu za prikupljanje dokumentacije. Oni će da sprovode konkurs, da skupljaju dokumenta, da razgovaraju sa kandidatima i da onda to isporuče gospodinu ministru, koji će potpuno bez ikakvih obaveza na kraju sam odlučiti ko će biti direktor.
Sada, to je možda politika na koju ministar ima pravo, da promeni politiku izbora kadrova. Ja smatram da je to pogrešno, ali ako je već želeo da centralizuje, što onda to nije učinio hrabro, pa vratio na onaj stari sistem, ukinuo ovlašćenja upravnom odboru, da Ministarstvo raspisuje konkurs, pa neka ministar odluči onda na kraju ko je direktor? Ovako je ovo jedna farsa, potpuna farsa, razvlašćivanjem upravnog odbora, u kojem već sede neki ljudi koji su stručnjaci, umetnici, koji bi trebalo da se pitaju o tome ko će biti direktori naših ustanova.
Ideja osnovnog teksta zakona je upravo i bila da se departizuje i depolitizuje izbor direktora i da mnogo više na to utiču sami umetnici i struka. Ovo se sada centralizuje, ali tako da se zabašuri da upravni odbor ipak nešto radi, a zapravo ne radi ništa, radi administrativni posao, što je ne samo pogrešno, nego i uvredljivo i nije ni hrabro. Mislim, gospodine ministre, trebalo je potpuno otvoreno da centralizujete izbor tih direktora, pa bi vaša namera bila potpuno očigledna.