Gospodine predsedavajući, obraćam se samo vama zato što i u našem Poslovniku stoji, a to je i običaj u svim evropskim parlamentima, da se poslanici ne obraćaju jedni drugima, izbegavaju replike, svađe i uvrede, nego se obraćaju isključivo predsedavajućem.
Prema tome, ja ću od sada voditi dijalog sa vama. Upravo, obraćam se vama.
Reč je o ovom zakonu na tehnički način kako će se urediti medijska sfera, ali iza toga ovde je reč pre svega o slobodi, a o slobodi se razgovara jako dugo, hiljadama godina.
Problem nije bivao u tome ima li negde slobode ili ne, već kako je ona raspodeljena. U najvećim diktaturama bilo je najveće slobode za pojedince. Oni su mogli da rade šta hoće, da kažu šta hoće. Bila je jedna anegdota sa Čaušeskom, imao je on uvek te svoje miljenike, pisce. Ima jedan pisac u Rumuniji koji je mogao da kaže šta god hoće, dok bi drugi za to dobijali robije i onda mu ovaj pisac kaže, u ovoj zemlji, slobodni smo samo nas dvojica, ti da radiš šta hoćeš, a ja da kažem šta god hoću.
Prema tome, oko slobode se vodi stalno spor, da li je ona postala univerzalno pravo koje važi za sve ljude ili je neko to prigrabio. Dakle, to se menjalo.
Ono što želim da kažem ovde jeste nešto što se tiče evropskih vrednosti i da znamo, da ne pravimo nikakvu mistifikaciju. Sam je ministar rekao da je morao da požuri i da smo mi morali da donesemo ovaj zakon. Mnogi su se govornici ovde i hvalili da je sve to bilo na proveri u Evropskoj komisiji, raznim komisijama za medije pri Savetu Evrope.
Dakle, mi smo uradili nešto pod moranjem. Možda smo to i želeli, ali forma je ta da moramo da usaglasimo sa evropskim zakonom. To neće biti slučaj samo sa ovim zakonom, nego sa svim zakonima, jer ono što mnogi ne znaju, svaka zemlja kada ulazi u veliku zajednicu, kao što je EU ili bilo koja druga, ona jedan deo suvereniteta delegira njima.
Međutim, ovde me je koleginica Vukomanović prozvala za svedoka, da sam ja svedok vremena i verbalnog delikta i neprijateljske propagande itd. Dakle, nadam se da to nije učinjeno zbog mojih godina, da bi se one istakle, već više zbog mog pamćenja, da ja pamtim vremena kada se bez suđenja ili zakona išlo na debele robije, kada su ljudi proglašavani politički nepodobnim, pa gubili poslove, kada je uzimao pasoš ko je hteo ljudima itd.
To su bila vremena, a u tim vremenima, bio je osamdesetih godina jedan forum za odbranu ljudskih prava i sloboda. Mi smo branili prava i slobode, jer su bile strašno ugrožene. Bilo je hiljade ljudi koji su uhapšeni zbog neprijateljske propagande. To je bio član 133. Krivičnog zakonika, skupljali smo peticije po čitavoj zemlji.
Dakle, borba za slobodu je uvek bila prisutna kao i želja onih koji poseduju moć da je ograniče. Ono što je kasnije bilo, to sam opisao u knjigama i neću da zloupotrebljavam ovo skupštinsko vreme, devedesete godine i šta se tada radilo, govorilo, pisalo i činilo.
Hteo sam ovo da kažem samo zbog toga, da neki ljudi ne pomisle da istorija potiče upravo od onog trenutka kada oni obeleže taj trenutak. Ima istorija, a naročito istorija ugnjetavanja i borbe za slobodu, jako dugu istoriju. U to treba da uđu pisci i da o tome govore.
Kada je reč o slobodi, o čemu ovaj zakon govori, gospodine predsedavajući, to treba da branimo svi. Mi se predstavljamo, dakle, biračko telo ili narod i oko toga ne bi trebalo da bude mnogo sporova i ko god želi da popravi, da te slobode bude više, dobro je došao i nikada nisam, gospodine predsedavajući razumeo ljude koji napadaju poslanike zašto pišu amandmane.
Znate, poslanik je slobodan i da govori šta hoće, piše mu tamo u knjižici da za to i ne odgovara, a kamoli da podnese amandman ili ne.
Uskraćivanje ili sumnjičenje unapred, nije dobro za širenje slobode.
Što se ovog zakona tiče, kao što sam malopre rekao, znamo da je ovo evropski zakon, jer ga je EU formulisala i ambasador EU je nekoliko puta javno urgirao da se on donese što pre. Tu ima malo primedbi. Ima nekih koje su promakle ili se provukle. Jedna od tih je onaj član 76. o namerama. To je najopasnija stvar koja se može doneti. Taj čuveni član o neprijateljskoj propagandi je govorio o namerama nekoga da time što je rekao, želeo da prekrši ugled države, a taj spor je vođen kroz ceo liberalizam i nije to ništa slučajno. Jedan od najvećih liberala Džon Stjuart Mil, kad u glavi o slobodi medija, on kaže, ja se nadam da su prošla vremena, kada je trebalo da se borimo za slobodu govora.
Onda ima jedna fusnota gde kaže – prevario sam se. Pre nekoliko godina stigao je jedan krajnje represivni zakon u Engleskoj.
Prema tome, budimo svesni da ovo što činimo, činimo iz potrebe da nam EU veruje da idemo u reforme, a ako mislimo da ćemo mi to tako reći i prihvatiti i doneti zakon, a onda ćemo ostaviti sadašnji haos u našim medijima, ostaviti sve tabloide udružene sa policijom, više su pendrek policijski, nego neka obaveštenost da će to tako prolaziti, onda se ljudi o tome varaju.
Mi moramo da učinimo da danas što ovde donesemo, postane i praksa, jer i najgori režimi su donosili sjajne zakone, ali to ništa ne znači. Zavisi sve od toga koliko ćemo imati snage da ovo sprovedemo, bez toga, možda nije imao dobru nameru ili da ostavimo da o tome razmišlja, ne zna se ko tačno, da li je iza toga stajala neka loša namera ili ne.
I na kraju, ovde ima jedan problem - čemu služe mediji? Dakle, oni imaju tri zadatka. Ona su definisana u Minhenskoj deklaraciji iz 1971. godine. Prvo, da obezbede slobodu informisanja, slobodu medija, drugo, da obezbede najvišu vrednost istine, upravo traganju za istinom ko osnovnim ciljem medija i treće, da se mora poštovati ljudsko dostojanstvo i privatnost ličnosti. To je ključno.
Ako mi širenjem jedne slobode, kao što je sloboda govora ili medija, ugrozimo drugu slobodu koja je dostojanstvo ličnosti, onda mi nismo napravili dobar posao. Dakle, te dve stvari moraju da idu zajedno. Da li mi danas imamo garanciju da naši mediji neće tako olako tretirati ljudsko dostojanstvo, pa će svako ko bude pozvan na neki informativni razgovor već biti obeležen kao najveći kriminalac, pa kada se sutra ispostavi da su ga zvali zbog neke informacije to se neće ni objaviti. To je ugrožavanje ličnosti.
Na kraju, ovde se govorilo o autocenzuri. Šta je autocenzura? To je kada sami sebi kažete – e, to je opasno, to nemoj da radiš, zbog toga će te otpustiti, izgubićeš platu, da ne kažem ići ćeš u zatvor, ili nešto gore. To onda pretpostavlja postojanje atmosfere širenja straha, ili deficita vladavine prava u društvu i to loše o tome govori.
Da li smo razmatrali jedan ključni subjekt ovde, novinare? Imam kod sebe papir i nekoliko rasprava smo o tome imali u jednom demokratskom, političkom forumu, gde sindikat novinara govori da veliki deo novinara ima vrlo mizerne plate, drugo, da veliki deo njih je samo na ugovoru ili na nekakvoj reči da su tu i svakog trenutka se oni osećaju nesigurnim za svoju egzistenciju i ne možemo sada od njih tražiti da budu heroji nekakve etničke časti i da oni samo to brane. Moraju se stvoriti uslovi da oni budu potpuno slobodni, da nemaju nikakav osećaj prisile od urednika, od bilo koga drugog.
Zadatak je novinara da služe istini i da se odupre, pre svega uticaju vlasnika i javne vlasti. To piše u jednoj drugoj deklaraciji iz 1946. godine, a uključena je i u Povelji Ujedinjenih nacija. Prema tome, mi ovde raspravljamo o nekim vitalnim vrednostima, a ove tehničke stvari dajte da popravimo amandmanima, pa će o njima biti reči. Ali, nemojmo tvrditi da nekakva sloboda počinje od juče ili prekjuče, ili nekakvo zlo, ne znam od kada, nego dajmo da raspravljamo šta danas u svetu jeste dominantno regulisano međunarodnim poveljama i čega se mi moramo pridržavati, a te naše priče da li je neko za Evropu, ovoliko ili onoliko, to se neće mnogo ceniti.
Hteo sam samo toliko reči namerno, kao što vidite predsedavajući, nisam pomenuo ni jednu ličnost, kako ne bih izazvao replike i onaj deo debata u Skupštini ovde, koje me zbilja mnogo ne veseli, kada do njega dođe. Hvala vam lepo.