Zahvaljujem.
Rezolucija Narodne skupštine o zakonodavnoj politici je tekst, akt, strateški dokument sa nekoliko aspekata, pa ću pokušati da zadržim vašu pažnju u pokušaju da doprinesem kako u onome što je u aktu napisano, tako i razumevanju svih onih koji nas slušaju, a zašto mi sada razgovaramo i donosimo rezoluciju u Narodnoj skupštini o zakonodavnoj politici?
Prvo, sama reč rezolucija, uz deklaraciju, predstavlja akt kojim izražavamo potpunu svest o tome kako neka oblast treba da izgleda u budućnosti. Na osnovu rezolucije se dejstvuje, kao i na osnovu deklaracije. Podsetiću vas da nekoliko dokumenata sa tim nazivom, koji su proizveli korenite, nepovratne i revolucionarne promene i u domaćem i u svetskom zakonodavstvu, deklaracija o ljudskim pravima, pravima čoveka i slobodama čoveka i građanima donete 1948. godine je oblikovala drugu polovinu 20. veka, donele su je UN.
Rezolucija Informbiroa, koja je doneta u delu organizacija, ne institucionalna, ali među političkim strankama i naš odgovor na tu rezoluciju je oblikovao 50 godina jedne regije, naš život kao jednopartijski bez sloboda, ali meki socijalizam.
Rezolucija o pridruživanju EU, koju je ova Skupština donela oktobra 2004. godine je odredila kako će Srbija izgledati, kako za nas, tako i za sve one koji dolaze posle nas. Rezolucije su moćna dokumenta.
Svaki pristup da ono što je u rezolucijama napisano je načelno, da ne obavezuje nikoga, je izraz straha da rezolucija neće biti primenjena. Ako imamo volje, znanja, veštine, dijaloga, da načelne odredbe, kakve su zapisane u rezoluciji Narodne skupštine o zakonodavnoj politici zapišemo, onda taj isti dokument kaže, hajde sada da vidimo kako će to da izgleda u realnosti.
Moja druga opaska se tiče realnosti. Za poslednjih evo 23 godine obnove više partijskog sistema u Srbiji, pokušaću u par rečenica da oslikam koncept u kojem na kraju 2013. godine ovaj dom odlučuje o usvajanju rezolucije o zakonodavnoj politici. Ne spominjem jednopartijski period ne zato što mislim da se pre 1990. godine ništa dobro nije događalo u jednopartijskoj državi, nego što mislim i pripadam onoj školi mišljenja da ne možemo govoriti o nezavisnim institucijama, o podeli vlasti, o izgradnji institucija, o integritetu narodnih poslanika bez više partijskog sistema. Zbog toga, ne uzima u obzir poređenje naše percepcije o institucija u toku jednopartijskog sistema u Srbiji, odnosno u bivšoj Jugoslaviji.
Od devedesete na ovamo jasno se vide kroz ukupno devet republičkih izbora i toliko vlada koje su u proseku trajale dve i po godine, dve vlade u tih devet izbora su imale pun mandat, Vlada koja je izabrana 1997. godine, odnosno formirana marta 1998. godine i Vlada koja je formirana maja 2008. godine, što znači da su samo dve vlade za 23 godine imale pun mandat, a što se tiče Skupštine, vrlo jasno možete videti kontekst rada naše institucije u dva perioda - period devedesetih i period posle 2000. godine. Ne vrednujem ni jedan ni drugi period, samo opisujem. Period devedesetih zovem period bez institucionalnog dijaloga. Ništa što je bilo važno u našoj državi nije se dešavalo u Skupštini, dešavalo se na ulici. Dijalog nije postojao u instituciji, postojale su samo percepcije o tome da jedni idu šumom, jedni drumom. Imali ste procese u Srbiji koji su divergirali. Teška vremena, vrlo teška vremena i vrlo loša vremena za institucije jer nisu nigde oduzimale ikome moć da zaista donose odluke.
Zanimljivost tog perioda, na primer, je da niste imali percepciju Skupštine u to vreme i od zakonodavne aktivnosti Skupštine u to vreme o troškovima poslanika i o putovanjima. Svaki put kada čujemo demagoške komentare o tome koliko košta Skupština, molim vas da se setite devedesetih, nikakvih troškova nismo imali pošto nigde nismo mogli da putujemo. Ne znam baš šta smo uštedeli za tih 10 godina. Sa malo cinične šale, ipak je neodoljivo da se da opaska.
Zašto nije bilo govora o finansijama koje Skupština ima ili nema, o budžetima? Zato što se o tome nije raspravljalo. Teme koje nisu bile sadržaj institucionalnog dijaloga u Skupštini u tom prvom periodu višepartizma su bile teme Ustava, okruglih stolova, izbora, osnovnih sloboda i prava. Zemlje slične nama su to rešile na okruglim stolovima, kao u Mađarskoj, na forumima, kao u Češkoj, Slovačkoj i Poljskoj, a mi smo ostali bez okruglih stolova, sem par njih o izbornim zakonima, i te devedesete proveli bez institucionalnog dijaloga.
Ovaj drugi period obeležava upravo suprotno, obeležava temeljenje institucionalnog dijaloga i osvajanje institucionalne moći. Jedan ogroman broj ljudi, najviše ljudi koji su stalno zaposleni u Narodnoj skupštini, je držao taj zakonodavni proces svojim znanjem, umećem, lojalnošću i slobodnim izborom da pripadaju Skupštini i tokom devedesetih i posle 2000. godine, a mi ostali koji smo se nakon bilo kojih izbora priključivali radu Skupštine, pomagali smo zbog toga što smatramo da je važno da Narodna skupština osvoji mesto moći koje joj po Ustavu pripada.
Spomenula sam da ne pravim poređenje sa jednopartijskom državom zbog toga što i tako želim tom opaskom da pomognem uobičajenom poređenju, u javnosti pogotovo, da se institucija Narodne skupštine urušava, da ne donosimo zakone koji odgovaraju realnosti ili donosimo zakone koji se ne primenjuju, da smo partokratsko društvo potpuno, da nema nikakve nezavisnosti nikakve institucije i da je, ukratko, omiljeno među raznim analitičarima institucionalnog rada sve bezveze. Zato spominjem jednopartijski, jer, koliko god bilo malo, nezavisnost, integritet poslanika, integritet ove institucije, kontrola primene zakona, način donošenja zakona je korak napred u odnosu na vreme bez mogućnosti da kroz višepartijski sistem dođete do dijaloga.
Mogu da procenim da će načelna rešenja iz ove rezolucije proizvesti mnogo više dobrih posledica nego što se ikome u ovoj Skupštini čini. Navešću samo dva primera. Jedan primer se tiče podzakonskih akata koji nam nedostaju, a drugi primer se tiče razumevanja propisa koje donosimo. Zašto mi uopšte donosimo zakone i da li iko razume kakve mi to zakone donosimo i zašto su nam procedure potrebne za donošenje zakona? Zato što je kultura jednog društva procedura. Da karikiram malo, kada naiđete na dvokrilna vrata, ako ne piše šta je ulaz, a šta je izlaz, možete se sudariti sa onim drugim. Po navici dešnjaci ulaze na desna vrata, a levaci znaju da je sa suprotne strane. Procedure i dužina trajanja procedure su ono što jedno društvo čini uređenim. Mi hoćemo ovom rezolucijom i zajedničkim radom da uštedimo vreme, a da se procedure ipak uspostave.
Navešću još jedan zakon da se vidi koliko je nedostatak procedura, odnosno ovakvog dokumenta o zakonodavnoj politici nekada strašan, a to je Zakon o vanrednim situacijama. Sada već nekoliko godina gledamo gospodina Predraga Marića koji je ili tamo gde su požari ili tamo gde su poplave trenutno visoke vode dunavske ili gde je bilo koja nesreća, zemljotres. Do donošenja Zakona o vanrednim situacijama niko nije znao ko treba da ode i niste imali procedure ko je za šta nadležan.
Kada govorimo o procedurama, moramo da razumemo da svaki zakon koji mi donosimo ovde proizvodi posledice po nečiji život. Ova rezolucija u suštini o tome govori. Kakve su naše obaveze, recimo, kada donosimo poreske zakone? Evo nedavni slučaj promene poreza na imovinu. Za devet meseci će neki ljudi dobiti rešenje o porezu i tamo će umesto 6.500 da piše 25.000. Onda će neko da se pita – otkud mi sad 25.000? Naša odluka je proizvela posledice za nečiji život. Juče smo razgovarali o promenama zakona iz oblasti prosvete. To je direktna posledica života porodica i dece. Da li ti ljudi za koje mi radimo, da li mi imamo procedure kojima oni razumeju kako će im se menjati život i da li mi imamo procedure kojima razumemo kolika je naša odgovornost ako ne znamo da napravimo model kako će neki zakon da proizvede posledice na naš život?
Još jedan primer su izmene Krivičnog zakona i donošenje Porodičnog zakona. Do tog trenutka, do 2002. godine, pa 2005. godine tema porodičnog nasilja nije postojala. Ako vas bije neko u kući, nema veze da li ste žensko, muško, dete, da li ste starac, svekrva, nije važno, ako vas bije neko u toj kući i maltretira godinama, to je bila privatna stvar, vaša lična nesreća. Uspostavljanjem izmena zakona, novog vrednosnog sistema da ne postoji privatno nasilje i sporom, tegobnom, ali ipak primenom odredbi tih zakona životi nekih ljudi se menjaju na bolje. Da li smo sve to znali u trenutku donošenja recimo tog zakona o označavanju porodičnog nasilja kao krivičnog dela? Neki od nas jesu, a neki od nas nisu.
Ova rezolucija obavezuje sve da znamo tačno kako će se koji zakon videti, osetiti kao posledica na onog na koga se odnosi, od Porodičnog zakona koji se odnosi na sve, do zakona iz prosvete koji se odnosi na vrlo veliki broj, preko krivičnih zakona koji se odnose samo na one spremne da počine krivično delo.
Za reputaciju Skupštine, za ugled Skupštine, sa punom svešću sa vama delim moju procenu koja je, nažalost, tačna, koja je niska. Ljudi nam ne veruju, ljudi imaju utvrđen stav da smo mi u principu neko ko samo troši budžetski novac, a ne radi ništa. Ljudi ne vide da nema nikoga, sem narodnih poslanika, između samovolje, bahatosti izvršne vlasti bilo koje vrste, da nema nikoga drugog da zaštiti njihova prava, osim svih 250 poslanika koji sede u ovoj Skupštini i nezavisnih tela i regulatornih, koja su nadležna da štite njihova građanska i ljudska prava.
Ako se omalovažavanjem značaja ove Skupštine i mi neznanjem i nepoštovanjem odredaba ove rezolucije priključimo, ako se popusti kampanjama koje se vode vrlo očito protiv onoga što treba da bude Narodna skupština, šteta će biti zajednička i neće niko biti na dobitku, a najveća šteta će biti za građane Srbije. Tu ide druga opaska, osim ovih ilustracija o tome šta u stvari govori rezolucija Narodne skupštine o zakonodavnoj politici.
Mi nemamo procedure za sve predlagače zakona Ustavom određene. Mi imamo ovde i opaske i učešće rada i Narodne banke kao predlagača na osnovu Ustava i svoje nadležnosti i Zaštitnika građana i naravno svakog narodnog poslanika i Vlade ali nemamo 30.000 birača. Upravo trenutno se odvija jedan pokušaj dijaloga sa zakonima koje je predložio Zaštitnik građana kako je spomenula moja koleginica Vesna Marjanović koji se tiču izmena i dopuna Zakona o radu i Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, a odnosi se samo na decu sa invaliditetom i retkim i teškim bolestima. Iza te ideje stoji 60.000 potpisa peticije.
Ova Skupština nema proceduru šta se dešava, šta mora da se desi ako dobijete nekakvu vrstu peticije, odnosno predlagača ovlašćenog ustavnog koji predlaže ili zakon ili amandman ili šta god. Ako ste opozicioni poslanik i podneli ste predlog zakona znate šta se desi. Većina će odlučiti da li će taj zakon doći na dnevni red ili ne bez obzira na to šta piše u zakonu.
Mi smo podneli zakon o izmeni i dopuni Zakona o oružju i municiji kojim smo tražili da se utvrdi mera lekarskog nadzora na pet godina, za nosioce oružja. Odbijeno je. Podneli smo Zakon o nostrifikaciji diploma zato što postoji problem, očigledan problem, jer to ne radi, ne radi nostrifikacija diploma. Odbijeno je. Niti zameram, niti smatram da bi se kao većina, uz moj otpor bi sigurno bilo takvog ponašanja ali ja znam da mi to radimo. Šta se dešava kad se opozicioni? Šta se dešava kad si pripadnik vladajuće koalicije? Znači, da li pitaš ili ne pitaš Vladu ili radiš samostalno što bih lično volela da se vidi ovde da imamo integritet poslanika. Kad si zaštitnik građana znaš tačno ako neće Skupština da ti prihvati, znaš kanale i mehanizme da se izboriš za svoj predlog, ako si Narodna banka takođe.
Šta da radi 60.000 ili 30.000 građana ako Vlada neće čak ni da da mišljenje na ono što je njihova ideja, a mi nemamo proceduru da se sada nešto sastanemo i kažemo – hajmo ljudi da otvorimo dijalog o tome. Ne moramo prihvatiti, ne moramo staviti na dnevni red. Kolega Miloš Aligrudić je spomenuo da ova Skupština radi kao radna ali radi kao i raspravna. Hajde da napravimo, to tačno piše u ovoj Rezoluciji, ovo je raspravna, a radna je na odborima. Imamo moć da otvorimo dijalog sa ljudima da to uvedemo u proceduru sa ljudima koji podnose inicijative o kojima žele da se raspravlja i da se onda razumemo zašto mi mislimo da ne može, a zašto možda može uz neke izmene i zašto može malo kasnije. Ta nesklonost dijalogu je nešto što ovakva Rezolucija treba da ukloni iz naše parlamentarne prakse.
Ključ vidim u tome da ova Rezolucija bude primenjena jeste integritet narodnog poslanika. Integritet narodnog poslanika podrazumeva svest da ministra kod podržavate kažete mu da radi loše na odboru, da mu kažete da ne valja, da je šteta zajednička. Podsetite ga šta mu je obaveza i po postojećem Zakonu o Narodnoj skupštini i po Poslovniku i po svemu. Ministar koji dođe na odbor i čita obrazloženja morao bi da ima zajedničku osobu svih poslanika bez obzira da li dolazimo iz opozicije ili iz vladajuće većine. Ako to mi ne razumemo kolika je to šteta zajednička onda će se dogoditi samo da se ponavljaju greške onih prethodnih koji su bili na vlasti, s tim što ponovljene greške imaju jednu neugodnu osobinu, ona je veća kad je ponovite.
Integritet poslanika podrazumeva da razumemo šta je kontrola i nadzor kada je izvršna vlast u pitanju, da razumemo ako nam ljudi od struke, sekretari, zaposleni u Skupštini kažu, daju svoje mišljenje bez uticaja i ja sam im beskrajno zahvalna za sve što su mi pokazali i naučili kada je u pitanju čitanje zakona. Ako vam kažu da ta odredba ne valja, ne kažu oni to zato što glasaju za vašu ili našu stranu, oni to kažu zato što je to deo integriteta zaposlenog u Skupštini.
Ako ne pridružimo i to je jedina tačka krize ove Rezolucije, ako ne pridružimo zajedničku izgradnju integriteta narodnog poslanika za sprovođenje ove Rezolucije i usvajanjem etičkog kodeksa i razumevanjem zadataka i nadležnosti narodnog poslanika, šteta će ponovo biti zajednička. To će biti odgovor svima nama koji se pitamo zašto je naše društvo neuspešno. Zato što nemamo hrabrosti da stvarno stavimo u pogon sve ono što imamo na raspolaganju kao razloge uspešnosti jednog društva. To je nas 250, to je naša nadležnost po Ustavu da zajednički kontrolišemo i nadziremo Vladu i to je naša zajednička odgovornost prema instituciji i prema pravnoj državi i pre svega prema ljudima koji žive u Srbiji da se zakonodavna politika objašnjava, da se upravlja objašnjavanjem i da ostavljamo van svake sumnje sa koliko pažnje, odgovornosti, brižljivosti i temeljitosti razmatramo svaki akt i da se tako izborimo protiv najvećeg i najtežeg problema koje Srbija ima, to je površnost, šlamperaj i traljavost koju vidimo na mestima gde ne bi smelo da ga bude. Ova Rezolucija ima obavezu da sve to ukloni i potpuno sam sigurna, svedočeći i učestvujući u radu ove institucije da će se tako i dogoditi. Hvala vam.