Dame i gospodo, amanmdan na član 3. stav 2. predviđa da se taj stav 2. člana 3. briše. Trostruka je poruka amandmana koji vam predlažem, da se o njemu izjasnite pozitivno. Član 3, definitivno, definiše ono šta su ljudska prava u smislu ovog zakona ili u najopštijem smislu, a stav 2. kaže: "Ako je utvrđena povreda ljudskih prava posle 23. marta 1976. godine, kao dana stupanja na snagu Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima u SFRJ, a postoji suprotnost između odredaba tog pakta i unutrašnjeg prava, primenjivaće se pravila tog pakta".
Zašto predlažem brisanje ove odredbe? Ponavljam, trostruko. Prvo je da dokažem, dokazivo papirom, zalaganjem za brisanjem ove odredbe, da imamo sluha za primedbe o saglasnosti sa postojećim Ustavom Republike Srbije. Drugo je da pošaljemo poruku da, ako želimo da izbrišemo ovaj član, istovremeno želimo da u budućem ustavu Republike Srbije takva odredba o hijerarhiji akata međunarodnog prava i domaćeg prava bude ustavno određena. Treće je da imam šansu da u par minuta dam svoj dopinos onome što je po argumentaciji ovde jasno definisano kao nerazumevanje kategorije ljudskih prava.
To je potpuno prirodno za naše društvo i za sistem koji gradimo, ali mi je obaveza, kao nekoga ko pripada vladajućoj većini, da strahove koji postoje zbog nerazumevanja kategorija ljudskih prava, pokušam da razdvajam i na ovaj način. Zakon se najopštije odnosi na ljudska prava čoveka i građanina u društvu koje gradimo i na obavezu svih na javnim poslovima da ta ljudska prava čoveka i građanina uzimaju najozbiljnije u obzir, da se čuvaju njihovog kršenja, ako hoće da se bave javnim poslovima.
Da, to se odnosi na sve one koji su sada na javni poslovima i na sve one koji će ubuduće biti na javnim poslovima u Republici Srbiji. Normalno je da postoji nepoverenje, jer je to prirodno, pošto je sumnjičavost odlika inteligentnih ljudi, a ovde sedi 250 takvih, da sumnjaju da će primena ovog zakona biti ono što u zakonu piše. Ali, nije normalno da svaki zakon osporavamo na osnovu toga što ne verujemo u sposobnost ljudi na javnim funkcijama u državnim institucijama da zaista sprovode zakone. To je nedostatak samopoštovanja.
Ono što hoću da uradimo svih nas 250 zajedno, da razvijemo samopoštovnje za sve nas koji odgovaramo za bilo koji javni posao, da ulijemo samopoštovanje drugima koji su na javnim poslovima i da dokažemo da je princip da zakon mora biti jednak za sve, dokaziv u praksi. To je ideja hijerarhije međunarodnih pravnih akata i domaćeg zakonodavstva i zalaganje za primenu međunarodnih pravnih akata u domaćem zakonodavstvu je zalaganje za to da kao društvo i kao država, na osnovu sličnosti, postanemo deo Evropske unije. To je ogroman posao.
Donošenje ovog zakona o odgovornosti za kršenje ljudskih prava je jedan kamenčić na dugačkom putu, kojim ćemo hoditi dok zajedno konsenzusom, nadam se, društvenim i političkim, obavljamo poslove pridruživanja integraciji Evropska unija. Svaka sumnjičavost je potrebna, svaka dokazivost od onoga na koga se sumnja od nas je obavezna. Znam da ovo što vam govorim neće služiti kao dokaz, biće i dalje na proveri, ali tome skupštine služe, da se na ovom amandmanu, na drugima koje sam podnela, a svi su u tom duhu, proveri da li zaista hoćemo da budemo u skladu sa postojećim Ustavom, da li ovim hoćemo da damo poruku budućem ustavu i da li smo ljudi koji uvode odgovornost za javne poslove svih onih koji imaju posla sa građankama i građanima Srbije.