Dame i gospodo, na osnovu iskustava koje su imale druge države u sličnoj situaciji kao mi, mada niko u suštini nije u sličnoj situaciji kao mi, svaki zakon, pa tako i ovaj zakon o radu koji obrazlažemo jedni drugima, a nadamo se svi zajedno na korist svih zaposlenih u Srbiji, nailazi na rečenicu-hoćemo, ali ne bi... To je priroda svakog zakona koji duboko zaseca u nešto što je nepromenjen način mišljenja i to je problem psihologije, a ne zanatskog i neiskrenog političkog stava o sadržaju nekog zakona.
Uz vašu dozvolu i uz želju da kažemo da mi zaista hoćemo, ali ne bi nikako; ili hoćemo, svakako, sa puno svešću o tome kakve će sve probleme proizvesti i za nas, i za zaposlene i za poslodavce. Ukratko, da pokušam da utvrdim konsenzus oko toga kakav je ekonomski i politički milje u kome treba da bude primenjen ovaj zakon o radu.
Imamo ekonomiju koja proizvodi nepunih 1.100 dolara po glavi stanovnika u Srbiji, a što nas stavlja u klub siromašnih zemalja, ne veoma siromašnih, ali vrlo blizu tome. Imamo ekonomiju koja je unazađena i sprečena za ono malo razvoja sankcijama, izolacijom iz finansijskih tokova i iz međunarodnih organizacija, ekonomskih i svakih drugih.
Ne ulazim u uzroke i nemojte da u ovome tražite razloge za repliku, jer hoću samo da utvrdimo konsenzus, ako možemo. Dakle, da utvrdimo činjenice na kakav je to ekonomski i politički milje ovaj zakon o radu spreman, ako je spreman.
Imamo 770.000 stvarno nezaposlenih i 700.000 prividno nezaposlenih, a to su ljudi koji su po prethodnom ili po postojećem zakonu o radu na prinudnim odmorima. Znate, izraz prinudni odmor je nešto što nećete moći da prevedete ni na jedan svetski jezik, ali to je naša svakodnevnica, naša realnost; ili je odmor ili nije prinudni, ne ide jedno s drugim, nikako. Znači, to je ukupno milion i po ljudi, sa svojim porodicama, koji su u izuzetno teškoj socijalnoj situaciji. Tu je prva tačka kojoj ću dodati nešto oko čega, sigurna sam, nemamo konsenzusa u ovoj skupštini, a to je da je to posledica lošeg upravljanja javnim dobrima, lošeg upravljanja javnim poslovima i skrivanja tokova javnog narodnog novca, odnosno nečega što se zove budžetski novac.
To je grupacija kojoj se obraćamo kada govorimo o utvrđenim i stečenim pravima. Smatramo, ako kažemo tim ljudima da njima moraju ostati prava stečena i utvrđena po kolektivnim ugovorima, da ih niko ne može otpustiti, mada su prividno zaposleni, i da niko ne može otpustiti ni ove koji su sada stvarno zaposleni, da onda govorimo o konzumaciji prava? Ne govorimo. Tu se sada razilazimo. Konzumacija prava je ako imate odgovor na to ko će to da plati.
Ko će da plati ono što su socijalne potrebe države, to je ona tvrdoglava činjenica koja će ostati i ako većina u ovoj skupštini ne prihvati zakon o radu i ne izglasa ga, sa amandmanima ili bez njih. To neće promeniti činjenice koje su tvrdoglave i u ovom slučaju, u sporu sa teorijom o kojoj govorimo kada govorimo o utvrđenim i stečenim pravima radnika. Dobra vest kada je zakon o radu u pitanju je što je situacija među radnicima, među zaposlenima i među poslodavcima mnogo bolja kada je suočavanje sa činjenicama u pitanju, nego ovde u ovoj skupštini. Možda je i vreme da u zemlji Srbiji bude i dobrih vesti ovakve vrste.
Hipotetički samo uzmite, ako hoćete 150 maraka, a što je otprilike polovina prosečne zarade za protekli mesec u Srbiji, da u okviru socijalnih programa date ovim ljudima, dakle stvarno nezaposlenim (770.000) i prividno nezaposlenim kojih ima ukupno oko milion i po, to iznosi oko milijardu i 400 miliona maraka godišnje. To pada na budžet Republike Srbije, koji iznosi oko četiri milijarde maraka, a što je prosečan budžet srednje razvijenog grada u srednjoj Evropi. To su činjenice.
Ako će političke stranke u ovoj skupštini, koje neće da prihvate te činjenice, biti zadovoljne ukoliko zakon o radu ne bude prihvaćen, to neće osporiti pitanje - a ko će nama da plati naša prava. Upućivanje na Vladu Srbije u tom slučaju biće pogrešna adresa. To je ono oko čega treba u stvari da se objasnimo kada je u pitanju zakon o radu, a ne da se objašnjavamo, kao onda kada smo imali termin bruto plate u ovoj skupštini. Jedno vreme nismo se razjasnili o tome šta je u stvari bruto plata, očigledno imamo još uvek dilema oko toga.
Da se razjasnimo oko porodiljskog odsustva, oko toga koliko se dobija novca kada ste na porodiljskom odsustvu, kao žena koja je rodila. Stvarno bih molila kolege poslanike da što manje imaju takav pristup i da se što manje oni bave porodiljskim odsustvima. Kako se većina poslanika i donosilaca odluka time bavila, od toga u proseku imamo godišnje u Srbiji, oko 5.000 žena koje koriste pravo na odsustvo od dve godine zbog rođenja trećeg deteta. Od toga imamo da žena rodi četvrto dete i ima 80% nadoknadu, a uz to je imala uvek i to tvrdim, jer je to moje iskustvo, i skraćeno porodiljsko odsustvo.
Prema tome, bilo bi dobro da o toj temi, sem kada su u pitanju opet činjenice, kolege poslanici malo zastanu sa pričom. Takođe, poziv vama da, kada govorimo o utvrđenim i stečenim pravima, damo i odgovor na to ko će da plati i od čega će se platiti konzumacija utvrđenih i stečenih prava, je nešto što je moj poziv za dodatak konsenzusa.
Pravo je svih da imaju stav o sadržaju zakona koji se iznosi pred ove poslanike, ali je obaveza i odgovornost svih nas da prihvatimo da bilo koja vrsta demagogije ili bilo koja vrste sitnije ili krupnije političke pobede u ovoj skupštini neće ukloniti činjenice iz ekonomskog i političkog miljea u Srbiji, jer su činjenice tvrdoglave.
Tvrdoglave su kao žene i žene će rađati, ništa ne brinite, odlučili vi ovako ili onako. Hvala.