Zahvaljujem.
Pošto nema teksta bez konteksta, ja ću u raspravi kojom želim da doprinesem poboljšanju teksta ovog zakona, samo u par rečenica u kontekstu, u kojem danas menjamo Zakon o hipoteci iz 2005. godine i o onome što danas nazivamo bankarskim tržištem ili hipotekarnim tržištem, u tri vrlo grube linije, kojim se do 1990. godine kod nas u bankarskom i finansijskom sistemu, je postojao i izraz – bespovratni kredit. Svašta je postojalo, i način na koji su organizovane banke su bile takve da su postala lica koja imaju bespovratne kredite, a to nikada nismo uspeli da prevedemo ni na jedna jezik bilo kome ko je pokušao da razume, kako su to funkcionisale banke.
Devedesetih godina smo imali nelikvidne banke i to je deset godina bez kredita, bilo kakvih, hipotekarnih, gotovinskih, razvojnih, kakvih god hoćete, zato što su banke bile nelikvidne. To je isto bankarsko tržište i to je sve naša skora budućnost, odnosno skora prošlost, a nadam se, nikako i skora budućnost.
Ovde imamo zakon koji pokušava da popravi ono što radimo kao izgradnju i tržište hipotekarnih kredita i hipotekarno tržište, uopšte i uređivanje položaja banaka i sve ono što bi trebalo da primenjeno, učini da ličimo na bilo koju srednjeevropsku državu, kojoj je BDP ili po glavi ili generalno, prihod do 40% evropskog proseka ili do 60% evropskog proseka. To je kontekst.
Tekst koji hoću da podelim sa ministrom, pre svega, su manje ili više pitanja uz nekoliko opaski, koje su iznete u obrazlaganju zakona od strane ministra finansija. Rečeno je da su ravnopravni dužnik i poverilac. Nikada.
Ja znam da to lepo zvuči i ja sam sklona tome da kažem, ali da objasnim da to znači da i dužnik i poverilac unapred znaju zakonske uslove pod kojima će morati da vrate dug ili pod kojima će moći da naplate dug, ali ravnopravnost između dužnika i poverilaca, to ne postoji, pošto poverilac kaže – ti imaš nešto moje, pa ću ja to tebi da otmem. Nema tu, u najboljem smislu reči, ne govorim uopšte u ružnom kontekstu.
Bilo bi dobro da se o tome više priča, jer je važno da razumemo da kada su dužničko-poverilački odnosi u pitanju, bilo koji, to nisu pregovori. Mi to možemo da zovemo ponekad pregovorima, kada se dužno-poverilački odnosi bilo koje vrste odnose na gradove ili na zemlje, ali to suštinski nisu pregovori, zbog toga što ne mogu dužnik i poverilac da imaju ravnopravan položaj.
Ono što je ministar još, ja to ne zameram, pitam, prosto dajem opasku, jer mislim da je dobro po primenu zakona, da sa mesta pozicije moći i ovlašćenja, kao što je Ministarstvo finansija, ne idu priče o tome kako su dužnici ravnopravni i kako je ovaj zakon zato donet, jer kada pročitate, onda vidite da nije, ali dobro zvuči, ne kažem.
Dakle, zakon u suštini pravi veću pravnu sigurnost i bolju poziciju za ostvarenje nespornih poverilačkih prava, za kreditore i za poverioce. To je potpuno jasno i kada se radi o rokovima i kada se radi o tome na koji način će biti potraživanje naplaćeno, kada se radi o drugim mehanizmima koji se definišu kao novi u ovom zakonu, u odnosu na zakon iz 2005. godine.
Ono što je važno da se takođe razjasni, spomenuo je kolega Janko Veselinović, šta se dešava sa odredbama ovog zakona u odnosu na hipoteke koje su u toku i u kojima postoje ugovori od ranije.
Ja mogu da imam svoj stav i to se ne vidi jasno u zakonu, kao što nema jasne odredbe ni da će biti retroaktivnosti, da se Skupština izjašnjava o tome, ali mislim da je zbog jasnoće i zbog sigurnosti svih koji su učesnici, bez obzira da li kao poverioci ili dužnici, da to bude potpuno jasno. Nema mnogo rešenja.
Ili će svi postojeći hipotekarni dužničko-poverilački odnosi od dana stupanja na snagu ovog zakona biti podvrgnuti odredbama ovog zakona ili neće. Jedno od ta dva, ne može da bude ni oba, ili ni jedno, mada bi voleli dužnici da bude nijedno, ali to ne može.
Za spomenutost, za likvidnost banaka, i za nemogućnost dugo godina, da uopšte imamo posla sa kreditima, sada neki mogu da kažu bolje nam je bilo bez kredita, bilo kakvih vrsta, ali moderna tržišna ekonomija i ono što imamo kao privatna fizička lica, želja da imamo, to ne ide bez banaka i ne ide bez kredita.
Postoji čuveno pravilo u srednjem i malom biznisu, nikada ne posluješ sa svojim novcem. Svako pametan posluje sa novcem banaka ili kreditora, a ne sa svojim, i najbolnija tačka ovde su stambeni krediti koje su ljudi počeli podizati, kako je likvidnost banaka postala realnost u našoj zemlji. Od najdrastičnijih primera gde su ljudi dobrom voljom rešili da imaju kredit u švajcarskim francima i gde se potezima od strane Švajcarske, sada imaju problem da prežive zajedno sa kreditom od ukupno skoro milijardu evra. To je, da se vratim na opasku ministra, da su dužnik i poverilac u ravnopravnom odnosu. Nisu, niti mogu biti, niti možete vi bilo kome, ko hoće da se zaduži, da ga zaštitite zakonom da to ne učini.
Ne znam da li se sećamo, mi smo imali odredbe da u iznosu na zaradu koju imaš mesečno, ne možeš da imaš neku ratu kredita 30%, 20%, 10%, pa smo razumeli da to ne biva i da bi možda nekako obrazovanje za kreditiranje, kako god smešno zvučalo, dobro došlo stanovništvu u Srbiji, da bolje poznaju rizike podizanja kredita hipotekarnih ili kakvih god.
Banke to imaju kao poslovnu obavezu, ali vidimo od kredita u švajcarskim francima, da banke to ne rade.
Za deo koji ću posvetiti pitanjima, svodi se na nekoliko ocena, na molbu za razjašnjenje o tome šta se dešava sa odredbom ovog zakona i postojećim hipotekama. Nekoliko pitanja koja se tiču samog teksta, članova odredbi zakona koji se menjaju.
Član 11. u Predlogu izmena i dopuna kojim se menja posle člana 20. dodaje se naziv člana 20a i član koji glasi u tri stava.
Prvi stav – hipotekarni poverilac ili više njih, mogu u pismenoj formi sa overenim potpisima odrediti treće lice ili jednog od njih da preduzima pravne radnje radi zaštite namirenja potraživanja obezbeđenog hipotekom.
Drugi stav – u slučaju iz stava 1. ovog člana, treće lice, postupa u ime i za račun hipotekarnog poverioca ili više njih u odnosu na hipotekarnog dužnika, odnosno vlasnika hipotekovane nepokretnosti, kada to nije isto lice, kao i prema svim trećim licima koja su neposredni držaoci hipotekovane nepokretnosti.
Treći stav – u registar nepokretnosti upisaće se ime trećeg lica iz stava 1. ovog člana, s tim da hipotekarni poverilac ili više njih uvek mogu tražiti da se upišu u registar nepokretnosti, odnosno zamene treće lice.
Jako bi bilo dobro da ovo objasnimo, baš kako piše.
Ja znam šta je namera da imate prenos hipoteke, ali to ovde ne piše, to pažljivo pogledajte drugi stav ili šta god da je namera, ovde ostaje potpuno nejasno, da li je to namera ili je namera da se oni među sobom dogovaraju, što je dosta nelogično, zašto bi se više poverilaca dogovorilo da je najbolje da jedan od njih zastupa sve njih.
Razumem posebne slučajeve kada je to tako, ali je ovo opšti član zakona i to je važno. Ne pominjem „u pismenoj formi“, da li u „pisanoj formi“ to je manje-više važno. Dakle, taj član bi trebalo da bude objašnjen na primeru, ako možete, hipotetički, dakle, imate četiri njih i jedan od njih četiri i šta se onda dešava kada se primenjuje ovaj član zakona, jer mislim da će biti problema.
U članu 17. kojim se menja član 31. to ste objasnili, zajedničko, na primeru očigledno nekoliko nas, u nekim od poslednjih stavova govorite o tome da će žalba biti uvažena ako dužnik ili vlasnik hipotekovane nepokretnosti uz žalbu dostavi i pismene dokaze itd, žalba ne može da bude uvažena.
Pošto je vreme za amandmane narodnih poslanika prošlo, postoji odličan mehanizam u okviru Poslovnika Narodne skupštine pa sa odborom da se dogovorite da koliko god ja razumela vas to je bilo u nekom prethodnom tekstu zakona, pa smo mi samo prepisali da prestanemo sa tradicijom da smatramo da ako jednom je neko dao primedbu pa nije prošlo, da je onda to u redu. Nije, primedba ostaje, ta je primedba data i onda, ali većina je bila većina i onda ja sam imala primedbu i onda bila je opozicija i onda i sada, nažalost nije primenjen.
I ono što želim da pitam na kraju su odredbe koje se tiču člana 4. On nije predmet izmena i dopuna, mi ne možemo da podnesemo amandman gde su ostale društvene svojine, a nije uneta odredba o registrovanim nepokretnostima po planiranju i izgradnji. Ne možete ni vi, nažalost, sada član 4. Poslanička pravila su takva da se amandmani mogu podnositi samo na članove zakona koji su predmet izmena i dopuna, ovaj nije. U osnovnom tekstu je ostao kao takav i o usklađivanju odredbi sa Zakonom o javnom beležništvu.
Bilo bi dobro, pošto će biti vremena do rasprave u pojedinostima da stručne službe i vaši savetnici vrlo pažljivo pogledaju amandmane moguće je u dijalogu sa narodnim poslanicima koji su podneli amandmane da se nađe rešenje i da odbor onda podnese amandman kojim bi otklonjene bile dileme oko toga da li ili ne mogu oni koji su registrovani po Zakonu o planiranju i izgradnji, da li ili ne je smisao uvažavanja žalbi, šta to znači i šta se u stvari dešava sa trećim licem koje je izabrano, imenovano u pisanoj formi predstavljeno da brani zajednički interes svih poverilaca.
Mi ćemo verovatno Zakon o hipoteci imati vrlo uskoro ponovo u proceduri, pošto se situacija sa hipotekarnim tržištima menja i u Evropi i u svetu. Mi smo svi zajedno globalno žrtva loma hipotekarnog tržišta od 2006. do 2008. godine, a posledično zbog toga što su ukinuti propisi koji su se ticali trgovanja na berzi 1998. godine, odnosno 1999. godine i taj krah hipotekarnog tržišta je povukao lanac lomova pojedinih ekonomija, tržišta i ličnih ljudskih nesreća.
Ja ne verujem da postoji zakon koji može takav lom sprečiti ponovo, ali, verujem u to da Vlada Srbije, da mi poslanici možemo ljudima podeliti informacije šta to znači ako vam neko nudi strašno pogodnu hipoteku, šta je to šta se čita sitnim slovima, šta to znači ako mislite da možete da naplatite kao poverioc, a ne možete, jer nam ta vrsta znanja i informacija nedostaje.
Primeri koje smo navodili u odbranu zakona su najpogrešniji mogući primeri. Znači, navesti primer da ste imali zloupotrebe, pa je to razlog da donosite zakon, nema zakona koji može da vam spreči zloupotrebu.
Imate doslednu primenu postojećih odredbi zakona i vi kao ministar finansija ili ministarstvo koje bude pratilo i bilo konsultovano o primenama pojedinih odredbi, vi niste nadležni za zloupotrebe. Postoje drugi koji će da kažu da je zloupotreba hipotekarnom tržištu bilo ili nije bilo, ali je to isto tako neodoljiva sklonost da novim odredbama zakona kažemo i to da će zbog toga što će biti detaljnija procedura, što će biti tačno određeno vreme, što će biti više mogućnosti za poverioce, da će biti manje zloupotreba.
Realnost će nas demantovati u takvom stavu i zato bi valjalo da se mnogo više pažnje obrati na to da ljudi budu podrobno informisani šta je to što država garantuje kao postupak, kao zakonitost ako biraš da si dužnik ili ako biraš da si poverilac i da se insistira na punoj jasnoći tih odredbi, jer je to jedini trenutak u kome su poverilac i dužnik u takvom položaju da mogu očekivati zaštitu svojih prava.
Ja bih volela vrlo živahno tržište nekretnina, nema ga ni u svetu. Volela bih da ljudi mogu i da dođu do svojih stanova ili do kuća pod povoljnim uslovima, ne bih volela da se ponovo vratimo na institucije bespovratnih kredita, kako se to već zvalo, kao što ne bih volela da se vratimo na prinudni godišnji odmor, to je isto neprevodivo, ali još bih manje volela da danas donesemo zakon da za godinu dana pogledamo dužničko-poverilačke odnose i da se pokaže tačnim da su odredbe ovog zakona pisane, ne zbog vladavine prava, ne zbog informisanja onih koji svojom dobrom voljom hoće da stupe u dužnički odnos, nego zbog toga da banke budu sigurne.
Da li je BEJLAUT u novcu iz državne kase, iz budžeta svih nas kao što je bilo po Evropi ili obećanje BEJLAUT u zakonskim odredbama to baš nema velike razlike, takav je kontekst vremena u kojem živimo da države finansiraju banke koje onda sa visokim kamatama uzimaju dodatni novac od građana. To je slobodan izbor svih nas koji ponekad izgleda nam da nemamo slobodan izbor da stupimo u dužničko-poverilački odnos.
Nije nerešivo i harmonizovanje stanja na hipotekarnom tržištu, ali nikada neće biti na zadovoljstvo dužnika. Naravno, dobro je da popravljamo malo po malo i prava i obaveze poverilaca i prava i obaveze dužnika, to će kod svih malo podići poverenje u vladavinu prava i možda omogućiti i banke koje sada u 70% imaju hipoteke upisane, da i banke promene svoju politiku kada je u pitanju visina kamata i kada je u pitanju, fino rečeno, izostavljanje informacija klijentima, a narodski rečeno obmana klijenata u jako mnogo slučajeva ili obrnuto.
To sve bi trebalo da spada u zloupotrebe, a drugim zakonima da se takve zloupotrebe spreče. Hvala.