Zahvaljujem.
Nisam ja uopšte sporila dobru volju, ni dobru nameru, ali i ovo je bio jako lep odgovor, ali to nije odgovor na moje pitanje, što je svačije pravo da govori šta god hoće, ali ako je već podnosilac amandmana, onda bi bilo logično i da da odgovor na pitanje nekog ko komentariše amandman.
Dakle, moje pitanje i za saradnike ministarstva je - u kontroli neregistrovane delatnosti inspektor postupa identično, kao da kontroliše i registrovanu delatnost kod kojih se pojavljuje neka nezakonitost. Kada inspektor kod registrovanih delatnosti izrekne mere, onda vlasnik ima mehanizme kojima će osigurati svoje pravo da su mere koje je inspektor izrekao izrečene na zakonit način. I to nije sporno, to imate i sada, samo što se ne radi dovoljno kao što sam spomenula primer kršenja prava iz rada, na mnogim mestima, sa nedeljnim radom, neizdavanjem listinga, neplaćanjem dodatnih sati i slično.
Ono što vas ja pitam je – kako da osiguramo da mera koja se primenjuje ovim zakonom i na neregistrovane delatnosti bude zaista primenjena, jer lice na koje, kada je neregistrovana delatnost inspektor izriče mere, ono ne može nikome da se obraća o tome da li je postupak inspektora pri tome zakonit i u skladu sa drugim propisima ili nije, jer mu je prva mera da registruje delatnost?
Ja ne mogu jasnije da pitam šta je mogući prostor spora od kojega ćemo imati zajedničku štetu? Ja to pitam i predstavnike Vlade i podnosioca amandmana, jer ako nema jasnog odgovora za lice neregistrovane delatnosti koje dobija od inspektora nalog da registruje delatnost i onda mu još inspektor pleni robu, dokumentaciju, objekat i ostalo, da li ima to lice bilo kakvu zaštitu od nezakonitog postupanja inspektora u tom slučaju? Ne govorim o Zaštitniku građana. Govorim o onoj vrsti zaštite koju ima lice koje ima registrovanu delatnost.
Vama to može izgledati potpuno jasno i očito i zato sam spomenula član 22. Pre samo nekoliko dana, u toku načelne rasprave svima je bilo jasno i potpuno očito da je član 22. u redu. Pa, kad smo malo imali dijalog i pričali, onda odjedanput nije bilo u redu, pa je Odbor podneo amandman i rekla sam - ja ne volim kada sam ja u pravu kod ovakvih rizika za zaštitu zakonitosti ili zaštitu prava ili obaveza na zakonito postupanje imaoca javnih ovlašćenja.
To je jedino pitanje koje imam oko amandmana, a odgovor koji sam dobila je, nažalost, očekivan, da se pod neregistrovanim delatnostima posmatraju ljudi koji prodaju stvari na kutijama. U načelnoj raspravi sam imala komentar i srećom, potpredsednica Vlade me je razuverila jer sam pitala hoće li vam se ovo svesti na pijace i na ljude koji na kutijama prodaju? I onda je bilo odličnog odgovora potpredsednice Vlade o sveobuhvatnim merama gde je ovo samo jedna mera, a da su poslednje na listi tih mera upravo ljudi o kojima govori predlagač amandmana, bez davanja odgovora na moje pitanje.
Od toga ne biva koristi, od toga ne biva boljeg zakona i od toga ne biva smanjivanja onoga što je cilj ovih odredbi u zakonu, a to je poziv svima koji imaju neregistrovane delatnosti, subjektima koji rade u nelegalnim objektima, koji imaju radnike koje ne plaćaju prema Zakonu o radu da zbog mogućnosti i zbog zakonskih ovlašćenja koje će inspektor imati urade registraciju pre nego što zakon stupi na snagu. To je dobra ideja.
Ono što mene zanima je zaštita prava pri primeni ove dobre ideje kojom će se povećavati legalnost, legitimitet svega onoga što radi u našoj ekonomiji, pa bez obzira s kolikim obimom i ko bio lice koje radi kao registrovani subjekt i o kakvom objektu se radilo. Zahvaljujem.

Tema, verovatno, potpuno nezanimljiva najširoj javnosti, zanimljiva usko stručnoj javnosti koja nije malobrojna, naprotiv, koja se bavi prosvetom i obrazovanjem i zanimljiva nama koji sebe smatramo i čuvarima procedure i onima koji vode računa da se zapisano u zakonima zaista i sprovodi.
Pošto se ovde od kolega čulo da se ne zna odkud rok od četiri meseca – piše u zakonu. Rok od četiri meseca piše u zakonu kojim se bavimo - da četiri meseca pre isteka mandata ovlašćeni predlagači treba da predaju predloge za Nacionalni prosvetni savet.
Eventualni nesporazum koji mi ovde imamo je banalan, ali dubok. Ja bih o tom nesporazumu nekoliko rečenica, ako može.
Svima je jasno šta piše u zakonu i direktno poricanje realnosti, pošto u realnosti oni koji su birali nastavnike nisu gledali zakon kako mi smatramo da jeste. Volja u Skupštini da se poriče realnost nije dobra ni za koga. Volja da se od toga pravi percepcija isto nije dobra ni za koga, to je zajednička šteta.
Dakle, četiri meseca pre isteka mandata ovlašćeni predlagači članova Nacionalnog prosvetnog saveta smatraju da nastavnik znači univerzitetski profesor i bilo ko je zadužen da primeni izbornu funkciju Skupštine, odnosno Odbora ima obavezu da počne proces autentičnog tumačenja zakona.
Da li je ili ne Vlada koja treba o tome da odlučuje? Nije. To je volja većine u Odboru za zakonodavstvo i ustavna pitanja, manje više. To će biti nešto o čemu je većina na tom odboru i odlučila.
Šta je pred nama u ovom trenutku? Pred nama je proces koji je složen zbog toga što imamo sklonost ka poricanju realnosti. Kada usvojimo autentično tumačenje oko kojeg imamo raspravu i treba da je imamo proces kandidovanja ovlašćenih predlagača za članove Nacionalnog prosvetnog saveta počinje iz početka.
Imamo tu još jednu tačku realnosti o kojoj smo u obavezi da pričamo. Oni koji su navikli da predlažu univerzitetske nastavnike imaju protiv da mi odlučimo da se autentično tumači da su nastavnici, kada je u pitanju predškolsko, osnovnoškolsko i srednjoškolsko, oni koji tamo rade. Kad ćemo time da se bavimo? Hoćemo li time da se bavimo ili ćemo smatrati da je nam je poricanje realnosti i te vrste dozvoljeno. Većina može svašta. Može čak i jedno vreme da poriče realnost, ali je ne može poreći i ne može je poništiti. To nam istorija mnogobrojnih primera pokazuje.
Šta treba da uradimo jednom kada se saglasimo oko autentičnog tumačenja kojim će ovlašćeni predlagači biti upućeni da za osnovno, predškolsko i srednjoškolsko obrazovanje predlažu ljude iz tog sektora? Dakle, nastavnike, vaspitače, oni koji to rade, oni to znaju da rade. Šta ćemo da uradimo?
Imam za vas predlog za koji znam da ću ostati u manjini, što me neće sprečiti da predlog sa vama podelim. U okviru onoga što, takođe, u zakonu piše da pozovemo taj Nacionalni prosvetni savet kao Skupština i da vidimo šta rade. Šta radite vi? Kako vam ne smeta, kao članovima Nacionalnog prosvetnog saveta, istraživanja koja pokazuju da svega 14% građana smatra da je obrazovanje važno za budućnost? Kako vam ne smeta prezir prema obrazovanju koji se pojavljuje u raznim segmentima? Kako vam ne smeta očita kritika koja postoji kada su udžbenici u pitanju, kada je odnos onih koji rade u obrazovanju u pitanju, kada je stanje dece u pitanju, kada je stanje znanja i obrazovanja u pitanju?
Možemo mi da kažemo – što mi u Skupštini time da se bavimo. Zato jer smo nadležni za to. Zato što smo izborna funkcija. Imamo izbornu funkciju za te ljude. Oni su autonomni i nezavisni. Biti autonoman i nezavisan ne znači da ni sa kim ne razgovaraš. Videli smo kako to izgleda kada se autonomnost, samostalnost, nezavisnost tela razume – šta ja imam sa kim da pričam, šta ja imam koga da slušam. Nema veze da li si nezavisno regulatorno telo, da li si ministar koji sebe sam smatra – šta on ima sa Skupštinom da priča ili da dođe na odbor ili si narodni poslanik koji kaže – šta ja imam da gledam u Zakon o Narodnoj skupštini ili Ustav, ja ću da pitam moju stranku.
Tema autentičnog tumačenja jedne odredbe, koja je proizvela probleme u realnosti biće od nje manja šteta i u rokovima i u onom što je i Odbor za prosvetu i obrazovanje i Odbor za Ustav mogao da uradi, nije ono što smo mi, kao Skupštini, u svojoj izbornoj funkciji mogli da uradimo, a nismo. Ta šteta će biti manja, ako ova priča o izborima bude neposredan povod da otvorimo temu sa Nacionalnim prosvetnim savetom.
Ako ovde u ovoj Skupštini ne postoji svest koliko je za našu budućnost opasan prezir prema obrazovanju, nemar prema onome što su problemi obrazovanja, mi imamo zajedno svi mnogo veći problem, nego da li predlagači sa univerziteta smatraju da je nastavnik samo sa univerziteta, da li je u pravu Odbor za ustavna pitanja, da li je trebalo ili nije trebalo konsultovati Vladu i da li je sve urađeno na vreme? Dobra vest je da je moj predlog na vreme. Na nama svima je da razmislimo da li ćemo na moj predlog odgovoriti – ma šta pričaš, mi smo super, pa time poreći realnost ili ćemo, ono što su resursi ove institucije, staviti u funkciju jedne dugoročne debate o stanju obrazovanja u Srbiji.
Da ne bude nikakve zablude da hoću da govorim o štrajku prosvetara, ja bih o tome govorila, ali ja o tome ne govorim. Ja govorim o jednoj ozbiljnijoj, opisnoj, suštinskoj, u sistem utkanom stanju, a o kojem u Srbiji niko neće da priča. Ko u 21. veku neće da ima 84% stanovništva koje kaže da je obrazovanje važno za budućnost, taj svoju budućnost je prodao unapred ni za šta.
Molim vas da o ovom predlogu razmislimo, kada budemo bili u izbornoj funkciji za članove Nacionalnog prosvetnog saveta, da i sa njima otvorimo dijalog o tome. Taj dijalog bi morao da bude svima na korist. Hvala.

  Zahvaljujem.
Zakon o inspekciji bi trebalo da bude zakon oko koga se svi slažemo, bez obzira na to da li pripadamo podršci vladajuće koalicije, ili smo opozicija, jer to predstavlja uređivanje jednog sektora za koje nemamo spor, da nam je od interesa, da radi glatko, da dokazuje da gradimo vladavinu prava i da povećava sigurnost građana. Kroz taj spektar ću i ja podeliti sa vama i nadam se zaslužiti vašu pažnju u ovih 10-15 minuta, sa komentarom kako je zakon predstavljen.
Ono što smo čuli o zakonu je da će on za godinu dana od dana stupanja na snagu, tu samo kratka digresija, on je po hitnom postupku, stupiće zakon za osam dana a doći će u primenu… Nije po hitnom postupku? Predamnom je Predlog zakona po hitnom postupku zajedno sa obrazloženjem.
Dakle, tu nam treba neka inspekcija, da pokaže kada se Vlada odlučuje da je hitan postupak, a kada odlučuje da nije hitan postupak, pošto je neodlučna Vlada o tome. Za tih godinu dana u stvari, ja bih volela da ministarka i mi poslanici kroz odbore, kroz razne mehanizme u samoj Skupštini, pratimo pripremu za primenu zakona, jer će to biti najveći problem.
Same odredbe, osim par odredbi koje ću pomenuti, možda i nisu problem, a da dokažem da bi mi bilo stalo da oko ovog zakona imamo jasan dijalog o realnosti, zato ću da komentarišem šta smo čuli.
Znači, čuli smo da će ovaj zakon da pomogne da se smanji siva ekonomija, da će omogućavati pristup i onima koji nisu registrovani u sistemu, da će time povećati pravnu sigurnost, da će uticati na jednakost između subjekata koji su podvrgnuti nadzoru, da će sam izbor inspekcija biti bolje uređen i da će time biti i u skladu sa manje-više način na koji ovaj sektor inspekcije funkcioniše u EU ili u zemljama modernih pravnih država.
Podeliću sa vama tri primera koji su paradigma za to kakva je inspekcija sada. Prvi slučaj je slučaj građanina Aleksandra I. Beograd - Kruševac. Građanin je bio na intervjuu za posao i pitao ga je da li je oženjen. Pošto on zna da ne treba da bude pitan, jer je to lično svojstvo na osnovu kog ne može da bude diskriminisan, on se naravno usprotivio odmah na intervjuu braneći svoja prava za koja zna koja su. I, onda mu je objašnjeno da je mnogo bolje za poslove kada je neko oženjen, jer, na primer, onda se bolje, bolji su borci i tako raznih folklora je bilo. Uglavnom je taj uslov da on neće da saopšti svoj podatak bio eliminatorno za njega kao kandidata. I to je jedna ilustracija o nedopustivom stanju kod nas, kao što ne možete ženu da diskriminišete pitanjima o udaji i deci, tako ne možete ni muškarca. On se obratio inspektoru rada i dobio je odgovor – mi radimo samo sa onima koji su zaposleni. Na šta je građanin Aleksandar I. kazao – ali da pogledamo član 18. I, onda inspektor kaže – jao, da, stvarno. Onda bi možda mogao da radim, ali da mi doneseš napismeno.
Koliko vam reformi treba da bi inspektor rada pročitao zakon koji treba da primenjuje i da bi znao da u njemu postoji član 18? To je naša realnost, kada kažem naša, to govorim kao sliku onoga da nema tu razlike između vladajuće koalicije i opozicije i da je to problem o kome tako mora da se govori.
Drugi primer, da znamo kakva je realnost, kakve god slatke reči stavili okolo, imam puno razumevanja za sve slatke reči. U tekstu koji se u Novom Sadu daje kao plan zaštite životne sredine do 2020. ima opis stanja inspekcije sada. Od 40 prijava, 33 su zastarele. Radi se o zaštiti životne sredine. Ko je pred nama svima građanima za to odgovoran? Mi vidimo inspektora, a on ne nosi odgovornost, pošto ni ovaj zakon ne popravlja situaciju za inspektore iz oblasti zaštite životne sredine. Pouzdano znam da oni i kada urade celu svoju proceduru, kada znaju koji je zakon koji oni treba da primenjuju u pitanju kada su temeljiti, vredni, radišni i kada nisu površni, kao ministar koji je kao inspektor rada u prvom primeru, oni ne znaju šta se dešava nakon podnošenja prijave, niti imaju pristupa. Valjalo bi nam tokom primene za ovaj zakon, razgovarati o tome u Skupštini, zbog toga što mi svi vidimo inspektora, a vrlo često za ne primenjivanje zakona je odgovoran i neko drugi ko se ne vidi, kao u slučaju primera 40 prijava koje su inspektori vredno podneli, 33 zastarela, dakle duže od dve godine.
Treći primer, kada je u pitanju prosvetna inspekcija za visoko obrazovanje, 17 univerziteta, četiri inspektora, uz paralelnu priču i ideju da nema zapošljavanja, nema ništa. Šta će ta četiri inspektora da rade? Kako će oni da obave svoj posao? Kako su ga do sada obavljali? Ko njih vidi kao odgovorne za sve ono što slušamo kao tračeve i spletke o tome šta se dešava po univezitetima a što jeste predmet rada prosvetnih inspektora. Njih četvorica, od toga su dva u Vojvodini i dva u drugim delovima Srbije.
Još jedan komentar na zakon, i to jedino što bih molila potpredsednicu Vlade za pojašnjenja, radi se o članu 22. koji govori o uviđaju u stambenom prostoru. Kada čitamo taj član, meni bar, postaje dilema. Kad počinje uviđaj? Da li može da bude uviđaja u stambenom prostoru ako se onaj ko je u stambenom prostoru jednostavno ne protivi ulasku inspektora, ili ne može? Ako se neko usudi da tumači na ovakav prvi način, imamo vrlo ozbiljan problem ustavnih odredbi o nepovredivosti stana. Koliko god ja podržavala ideju u tom delu da se inspektorskim procedurama, kako nezakonite i nedozvoljene radnje, tako i ono što uslovno govoreći od milja ne zovemo nezakonite nego zovemo siva ekonomija. Trebao bi mi jasan odgovor koji nije čitanje člana zakona, jer je stvar prilično ozbiljna.
Na kraju, ta novina koja podrazumeva da inspektor može da vrši nadzor, da kontroliše, da planira nadzor u ne registrovanim, malim, srednjim, kakvim god hoćete preduzećima. Godina o kojoj govorim, koja je pred nama da bi se napravila infrastruktura, da bi onaj prvi, koji je građanin Aleksandra I. prvo rekao – nemaš ti nikakva prava, da bi onaj drugi, koji je podnosio prijave džabe, da bi ovaj treći bio ne samo njih četiri, nego i malo više za prosvetnu inspekciju, da bi se to sve dogodilo tokom ove godine, mora biti van svake sumnje svima jasno kako će uticati na smanjenje sive ekonomije ova odredba. Pošto to u zakonu ne piše.
Ja razumem ideju, ali smatram stvar suviše važnom da bi samo verovali na reč bilo kome od nas kao kritičara ili kao nekoga ko daje dobre primedbe na zakon ili bilo koga od njih, od nekog drugog ko predstavlja zakon.
Znači, ako imate sivu ekonomiju, da li će to značiti da inspektor traži radnike koji nisu prijavljeni da kontroliše kvalitet robe koja je u prometu, da kontroliše uslove rada radnika koji su u neprijavljenom, nelegalnom, za državu nepostojećem objektu ili će se sve svesti na ljude koji na kutijama prodaju po pijacama ono što imaju.
Vrlo su ozbiljne tvrdnje da će reforme inspektorske službe dovesti do smanjenja sive ekonomije, kao što su neozbiljne tvrdnje da ljudi samo treba da dobiju odgovarajuću ponudu od države da bi iz sive zone prešli u javnu fiskalnu, jasnu zonu pred zakonom.
Meni je jako žao što se o tome u Srbiji malo priča, bez obzira da li se radi o Vladi koju ja podržavam ili u kojoj sam opozicija, to je sve, kako se kaže na starom srpskom, „wishful thinking you wanna be“, ideja o tome kako da stvarno sanirate sivu ekonomiju.
Ako ovo bude jedna od poluga, ali to ne piše u zakonu, onda bih ja volela da godinu dana pred nama provedemo u jasnom opisivanju kakva je to poluga, da inspektorskim službama motivišete ljude da pređu iz sive zone u fiskalnu i legalnu zonu. To je osnovni problem našeg društva. To je osnovni problem prilaza i pristupa koji imamo kao društvo, bez obzira na stranke, čak bez obzira i na to kakve su, uslovno govoreći, ideologije.
I ovaj zakon ima taj, po meni, generalno pogrešan pristup, a to je, u prethodnim propisima bilo je još gore, dakle da te uhvatim, da ti zabranim, pa do besmislenog kažnjavanja, bez ideje o tome zbog čega su ljudi u tom sektoru u sivoj ekonomiji, a nisu legalno prijavljeni.
Postoji niz razloga i meni bi bilo drago da godinu dana od danas kada ovaj zakon zaista bude na snazi ili ako potpredsednica Vlade prihvati neke amandmane da bude i ranije, da stupi na snagu tako da je svima objašnjeno koji su to mehanizmi kojima će sistem da zaista radi tako da građanin ima manje problema bez obzira po kom osnovu se obraća inspekciji.
Zašto ja govorim o građaninu koji je centar ovog zakona? Zato što je po meni, i ovde se meni rugalo onoliko, važno da svi mi razumemo da je građanin centar države, da su građani država i da svaki zakon koji gledamo, gledamo kroz pokušaj primera kako će odredbe tog zakona da menjaju kvalitet života građana i tu je potpredsednica Vlade u pristupu imala meni potpuno jasnu i dobru poruku. Ne govorim o ovlašćenjima same inspekcije, gde se ona menjaju u odnosu na dosadašnji rad, nego govorim o tome kako će na bilo koga od nas ko ima susret sa inspekcijom, kakve će dobre posledice da ostavi promenjen način kojim rade inspektori.
Imam zadovoljstvo i privilegiju da poznajem ljude koji rade u inspekcijama i to je mahom i vredan i čestiti svet koji prilježno radi posao. Strašno mi je žao što je percepcija o njima negativna zbog ili dva tri slučaja koji poznajemo, ili zbog ovog što sam ja učestvovala, jer je inspektor rada rekao da to nema u zakonu ili ga je mrzelo da radi, ne znam šta mu je bilo, a ne može to da radi, ne može. Ne može nijedan drugi inspektor da stranku koja mu se obraća ili iz sopstvenog rada da zanemari sopstvene obaveze.
S nadom da ćemo, ne tokom ove rasprave, imati dovoljno razjašnjenja, sem ovog o članu 22, zaista bi, ne zbog mene, zbog javnosti je važno da se van svake sumnje ostavi član 22. koji govori o uviđaju u stambenom prostoru. Ne sumnjam ni u struku, ne sumnjam ni u izveštaj NALED-a, ni u razgovor, apsolutno nemam nikakve sumnje, samo više je molba da zbog ljudi koji žive u ovoj državi se to jasno objasni, kada je nepovredivost stana, a nadam se da ćemo u mesecima pred nama imati prilike da ne u okviru debate, nego u okviru odbora, javnih slušanja, okruglih stolova, šta god smisli Vlada ili šta god smisle nadležni odbori, da budemo neprekidno u razmeni informacija o tome kako se gradi kostur, da bi sa svim članovima ovaj zakon bio meso koje pravi telo vladavine prava, u kome se svaka inspekcija ponaša tako da vidi građanina Srbije kao centar svog delovanja. Hvala.

  Zahvaljujem.
Koristim vreme ovlašćene predstavnice poslaničke grupe DS za pitanje ministru o razjašnjenju o upravnom postupku.
Malopre je u odgovoru narodnim poslanicima ministar rekao da može lice koje je označeno na listi da pokrene upravni postupak. Kako? Kako će da pokrene upravni postupak? Da li vi kao ministar finansija dajete rešenje o tome da je označeno kao lice za terorizam, je podložno bilo kom drugom podzakonskom aktu o kome mi ovde danas nemamo nikakve informacije, jer to u zakonu ne piše.
Ako bilo ko, evo Petrović Petar, uredno plaća porez nema nikakvih problema sa finansijskom policijom, poseduje nekretnine, poseduje pokretnu imovinu, znatnu, srednju, kakvu god hoćete, neka bude u iznosu od dva miliona evra. Nije član…
Ja molim narodne poslanike da ne dobacuju, ako neće razgovor sa dobacivanjem. Ja mogu, jer smo navežbani na to da se dijalogom smatra prostakluk, i pokazivanjem gestova i dobacivanjem. Ako iko smatra da će se iskazivanjem prostakluka ućutkati bilo ko…

Ja nažalost, moram vašu ulogu, pošto ne upozoravate poslanike da ne mogu sa prostaklukom da se obraćaju kolegama narodnim poslanicima.

Ja obrazlažem amandman i nastaviću da obrazlažem sa nadom da ćete upozoravati poslanike da ne koriste prostakluke da bi ućutkali kolege narodne poslanike.
Dakle, ukoliko Petrović Petar ima pokretnu i nepokretnu imovinu, ne mislim na prisutno narodnog poslanika Petra Petrovića i to nije razlog za repliku. Sve najbolje mislim prisutnom narodnom poslaniku Petru Petroviću.
Dakle, ukoliko on ima pokretnu i nepokretnu imovinu, uredno plaća porez, Ministarstvo finansija ima neki izvor informacija da on finansira terorizam ili da ima saznanja o terorizmu, Ministarstvo će onda izdati rešenje kojim će Petrović Petra obavestiti, a bez osnova koji je izvor informacija, da je stavljen na listu označenih lica za terorizam. Tada će Petrović Petar pokrenuti upravni spor. To u zakonu ne piše. To je važna stvar za detalje ili da mi kažete da li će se odvijati ovako kako će se odvijati, ili će biti podzakonskog akta o kome mi za sada nemamo informacije, pošto je to pitanje koliko Zakona o upravnom postupku koji takođe treba da se usaglasi, toliko i vaša odgovornost da se ne bi dogodilo da vas neko prosto tuži za zloupotrebu položaja, jer uzimate sebi nadležnosti koje vam nisu date po zakonu koji primenjujete u stavljanju lica na listu ozančenih za terorizam.
Ozbiljan je problem ako ostane i bilo kakva sumnja o proceduri, jer je to jedini instrument koji u okviru ovog zakona iole se osvrće na ljudska prava građana da ne budu maltretirani od strane izvršne vlasti, državne uprave ili bilo koga na poziciji moći, da ne budu predmet samovolje, da ne budu predmet osvete. To je jedini instrument koji ovakav zakon razlikuje od zakona koji može da pravi čisto osvetničko društvo među grupama uticajnih ljudi, umesto društva u kome ima vladavine prava. Nema ni jednog drugog instrumenta u celom zakonu osim upravnog postupka koji to omogućava. To ne znači da zaštićen bez ikakvog drugog mehanizma rad drugih službi, ali mi smo društvo i država koja ima teškoće sa dobrovoljnim podvrgavanjem na osnovu zakonskih odredbi službi, koje vama daju informacije da se ova lica stave na listu lica označenih za terorizam.
Dakle, imate dvostruki problem službe, organa i organizacije, izuzimam strane države koje diplomatskim putem dostavljaju podatke o tome ko da bude na listi lica označenih za terorizam, nažalost, moram da ih izuzmem jer nemamo nadležnost da njihove organe kontrolišemo, ali mora biti tokom ove rasprave potpuno jasno i nedvosmisleno na koji način je ovim jedinim mehanizmom osigurano da ovaj zakon neće proširiti raspoloženje osvetničkog društva, nego će biti dodatak i dodatni kamičak u mozaiku vladavine prava, koji nadam se, zajedno gradimo. Hvala.

Zahvaljujem.
Koristim vreme ovlašćene predstavnice poslaničke grupe, uživajući u političkom folkloru ruganja ljudskim pravima i ruženju ljudi, jer se to smatra takođe duhovitim i pristalim za rasprave. No, svako o sebi priča sve čim izgovori bilo šta.
Dakle, ministre, amandman o kome je reč govori o tome da Vlada sama jednom godišnje najmanje proverava opravdanost stavljanja nekog lica na listu. To je samo po sebi najmekši oblik zaštite, odnosno stavljanja obaveze pred izvršne organe za zaštitu elementarnih ljudskih prava, ali nedovoljno efikasan.
Kada ovako razjašnjeno analiziramo vaš odgovor, pojedinačno rešenje koje dobija lice je isto što i odluka Vlade da jednom godišnje razmatra opravdanost cele liste. Lice koje je upravnim rešenjem stavljeno osporava opravdanost stavljanja svog imena ili pravnog lica čiji je zastupnik na listu označenu za terorizam. Taj upravni spor, tako koncipiran, treba da bude jedini garant.
Ovde smo čuli u raspravi, sasvim ispravno, da bilo ko ko se bavi skupljanjem podataka o licu koje treba da bude opravdano stavljeno na listu označenu za terorizam, ko se bavi bezbednosnim proverama, ko se bavi informacijama agencija koje se time bave, da ne mogu to da rade bez odluke suda. Juče smo u ovoj dvorani imali informaciju da je to jedna agencija radila bez odluke suda.
Ako ja vas pitam da li imamo potpuno garantovanje sistema zaštite ljudskih prava, ja to ne pitam zato što mislim da je zakon u celini loš, ja to ne pitam zato što imam bilo kakav lični stav prema bilo kome, ja to pitam zato što je juče u ovoj Skupštini jedna od agencija bez odluke suda i mimo zakona radila političke stranke, a nije joj osnov.
(Veroljub Arsić, s mesta: Nije tačno.)
Narodni poslanik Arsić dobacuje – nije tačno. Ja vas molim, predsedavajući, ili da vi intervenišete i radite svoj posao, ili pustite mene da objasnim svima koji imaju nameru da dobacuju oko izveštaja Odbora za odbranu i uloge agencije koja je prekršila propise.
(Veroljub Arsić, s mesta: Kakve veze ima Odbor za odbranu?)
Nije nikakav problem, ja sam vam na raspolaganju za sve vrste dobacivanja, ako predsedavajući neće da radi svoj posao.
Osnovni razlog zašto pitam o upravnom postupku je upravo zato što, ne samo u Srbiji, postoji sklonost pozicija moći, obaveštajne službe, informativni, agencije raznih nivoa, dostupa informacija, imaju sklonost da ne budu kontrolisane. To nema veze sa Srbijom. Srbija je divan primer u odnosu na to kako su tome sklone stvarno moćne agencije u stvarno moćnim zemljama. To je ključni razlog zašto Vlada treba najmanje jednom godišnje da razmatra opravdanost liste.
Ukoliko ne razumemo da je taj upravni postupak, dakle upravni spor, jedino što imaju ljudi koje će neko, da li u skladu sa svim propisima ili samovoljom, kao što smo juče videli ilustrativan primer, stavljati na listu, Vlada će onda nakon okončanja upravnog spora, ako je lice koje je bez razloga stavljeno na listu dobilo rešenje da je neopravdano stavljeno imati problem šta se dešava dalje, da li ide upravni spor sa zahtevom za obeštećenje, da li se vodi parnični spor, da li neko podnosi ostavku, da li je postojala namera da se lice koje je neopravdano stavljeno na listu označenu za terorizam, po odlukama organa u našoj državi, da mu se to zaista i desi.
Nije upravni spor koji vodite kao lice koje se stavlja na listu označeno za terorizam prepodnevni posao, vađenje lične karte. Nije to upravni spor koji se dešava u roku od 24 sata. Ako se radi o nevinom čoveku, bez obzira ko je od državnih organa pogrešio, upravni spor vam, ovako kako ste mi objasnili da će da se dešava, osim što nedostaje usaglašavanje sa zakonom, ne rešava i nije dovoljno snažan mehanizam da zaista zaštiti ljudska prava.
Ako ja sa vama delim takav stav, to ne znači da smatram da bilo ko u Srbiji unapred ima namere da zloupotrebljava, ali vidim da se prostor za zloupotrebu jasno kreira. Naš zajednički zadatak je da onemogućimo bilo kakav prostor za zloupotrebu. Upravni spor koji će neko povesti je preslab, kao mehanizam, da bi bilo ko ko je sklon da uradi zloupotrebu svojih ovlašćenja, ili čak neka uradi iz nehata. Šta će biti sa paklom koji mu je priređen zato što je stavljen na listu označenu za terorizam?
Primer koji sam spomenula je ilustrativan, nije vezan za terorizam, mada se tako predstavlja, ali je primer iz realnosti. Mislim da je dobro da vodimo dijalog o onome o čemu treba da se vodi dijalog u ovoj Skupštini, o tome kako će pojedine odredba, pojedina rešenja u zakonu, kako će proizvesti posledice na jedno ljudsko biće u Srbiji. Kako ćemo izvesti odgovornost onoga ko primenjuje, ako zloupotrebljava, ako s nedovoljno znanja, ako iz nemara, iz nehata, neodgovorno? Sve je to nedopustivo za izvršnu vlast, ako piše u drugim propisima. Šta ćemo sa tim ministrom i sa tom vladom kod koje se desi ovakva teška omaška, sa namerom ili bez nje?
Amandman koji kaže - hajde da Vlada dva puta razmatra, da li je on dovoljno jak mehanizam? Nisam sigurna. Meni je dovoljno što je uveden taj mek mehanizam da Vlada mora da razmatra opravdanost lica koja je stavila. Znači, čim stavite takvu odredbu, vi znate da je to delikatan proces. Vi znate da je to pitanje procesa koji nastaje zato što su ućutale organizacije koje se bave ljudskim pravima, vi znate da morate da bar to pošaljete kao poruku u zakonu i to je međunarodna odredba. Tu se sa vama, ministre, potpuno slažem, da Vlada mora da proverava kako je sastavila listu zločinaca.
Nažalost, baveći se terorizmom u Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju, praveći izveštaje o terorizmu, pogotovo u OSCE regiji centralne Azije, imam niz primera o tome kako jedno isto ime se stavlja pa se skida sa liste lica označenih za terorizam, u zavisnosti od toga kako se pomeraju centri moći koji odlučuju regionalno da li je neko terorista ili nije. To su ozbiljne stvari, taman toliko koliko i bilo koje ljudsko pravo. To je jedini razlog zašto smatram da ne treba da štedimo vreme da bi našoj Vladi dali jasnu poruku da razumemo kakav problem može da nastane zbog odredbe da će najmanje jednom godišnje da razmatra opravdanost lica i kakvu u stvari snagu ima upravni spor.
Ovaj amandman komentarišem sa nadom da neće biti nijednog upravnog spora i da će lista označenih za terorizam biti potpuno utemeljena. Zašto gajim takvu nadu? Zato što je to pravna država, to je vladavina prava, želim da se to desi. Ali, to se ne dešava zato što piše u papiru, nego što razmenimo svi svoje stavove o tome šta sve treba da postoji u realnosti da ne bi zaista bilo onoga što želimo u primeni ovog zakona, a to je potpuno opravdana lista lica označenih za terorizam. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Na osnovu odredbi Zakona o Vojsci i Zakona o odbrani, postavljam sledeća pitanja ministru odbrane. Postavljena su pisanim putem i postavljam ih i usmeno u okviru prava na osnovu člana 287. Poslovnika Narodne skupštine, sa zahtevom da mi po osnovu subordinacije odgovore daju i pripadnici Ministarstva odbrane i pripadnici Vojske Srbije.
Prvo pitanje – da li je odluka ministra o akciji spasavanja životno ugrožene bebe iz područja blokiranog odronom u petak 13. marta 2015. godine, odronom koji je onemogućio drumski saobraćaj, da li je ta odluka o upotrebi helikoptera i učešću pripadnika Vojske Srbije doneta usmeno ili pisano? Ako je odluka koja je subordinaciji data pisano, molim da mi se ta odluka na osnovu procedura Poslovnika Narodne skupštine dostavi na uvid.
Drugo pitanje – da li je naredba, koju je na osnovu odluke ministra odbrane i na osnovu svojih ovlašćenja izdalo nadležno lice u Vojsci Srbije, sadržala osnov izdavanja naredbe pripadnicima jedinice i vrste sredstava koja će se u akciji koristiti? Molim da mi se prepis naredbe, ako postoji, u skladu sa Poslovnikom Narodne skupštine Republike Srbije, dostavi na uvid. Ako je naredba bila usmena, molim da mi se o tome dostavi pisano obaveštenje.
Treće pitanje – da li je, i ako jeste, tokom akcije za vreme leta i obavljanja zadatka menjan plan leta u odnosu na prvobitni tekst naredbe? Ako jeste, ko je donosio odluke o promeni i zašto?
Četvrto pitanje – koje je nadležno lice, pripadnik Vojske Srbije ili lice iz Ministarstva odbrane, po kom osnovu i kome na aerodromu „Nikola Tesla“ dalo informacije o sletanju helikoptera Vojske Srbije na aerodrom u petak 13. marta 2015. godine, oko 22,30 časova?
Poslednje pitanje – ko je nadležno lice, pripadnik Vojske Srbije ili pripadnik Ministarstva odbrane, koje je novinskim agencijama, po opšte poznatim saznanjima sigurno novinskoj agenciji BETA, prosledilo lažnu vest o sletanju helikoptera na aerodrom „Nikola Tesla“ i uspešnom okončanju spasilačke akcije? Ako pripadnici Vojske Srbije ili pripadnici Ministarstva nemaju saznanja o tome ko je poslao tu lažnu vest, ako je to učinio neko van svojih nadležnosti i zloupotrebom ovlašćenja iz Vlade Srbije ili iz bilo kog drugog ministarstva, zašto po Zakonu o Vojsci Srbije i Zakonu o odbrani nije reagovalo Ministarstvo odbrane koje je tim zakonima obavezno na tačno davanje svih informacija javnosti o svojim aktivnostima?
Postavljena pitanja ni na koji način ne ometaju istragu o tragičnom događaju, a koja je najavljena sa prvim rezultatima za juče, 18. mart 2015. godine, odnosno tehničku istragu koja je najavljena za 31. mart ove godine. Sva postavljena pitanja su u skladu sa Zakonom o Narodnoj skupštini i obavezom parlamentarne kontrole izvršne vlasti, a po Poslovniku Narodne skupštine Republike Srbije koji zahteva pismene odgovore i uvid u tražene dokumente od ministra odbrane u roku od 15 dana. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Četiri predloga zakona koja su pred nama u ovoj zajedničkoj načelnoj raspravi trebalo bi da svima predstavljaju prilično jednostavan posao jer ima uporište svaki od predloga i za dva od četiri, prvi Predlog zakona o izmenama i dopunama Carinskog zakona i drugi sporazum, Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Saveta ministar Republike Albanije o uzajamnoj pomoći u sprečavanju, istraživanju i suzbijanju carinskih prekršaja zaista nije potrebno višestruko čitanje ili posebno dodatna pitanja da bi se dala podrška glasanjem za ova dva zakona.
Ono što ostaje kao pitanje čak i za ova dva je primena Zakona o izmenama i dopunama Carinskog zakona sa punom svešću o tome da se donosi zbog naše želje da pristupimo Svetskoj trgovinskoj organizaciji i zbog usklađivanja poslovanja, standarda i protokola u okviru carina sa drugim zemljama članicama EU ili zemljama koje pristupaju. Dakle, posao nas poslanika je da pitamo ministra šta je spremno da bi zakon zaista bio primenjen.
Isto važi i za Sporazum između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara Republike Albanije da bude saradnje, samo da vidimo kako će ta primena da ide, kako će se suzbijati carinski prekršaji, na kojim graničnim prelazima, prometu kopnenim, vazdušnim, vodenim, šta je pripremljeno, to bi bilo lepo da smo čuli od ministra, no ne pravi veliku štetu iako nismo. Druga dva zakona, odnosno zakon i sporazum predstavljaju temu o kojoj treba razgovarati mnogo detaljnije.
Zakon o ograničavanju raspolaganjem imovine u cilju sprečavanja terorizma i Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o zajmu između KfW Frankfurt i Republike Srbije u iznosu od 15 miliona evra, a za projekat „Energetske efikasnosti u javnim objektima“.
Rečenica o potonjem prvo. Iz teksta koji je pred nama prosto samo se stvara pitanje zašto smo mi kao zajmoprimac tražili od KfW da se za poslove konsultacije konsultanata na ovom poslu izdvoji milion i trista hiljada evra? Na koji način će biti raspolagano tim novcem i da li je to uobičajeni način ugovora između KfW i još nekih banaka manje dobrih nego što je KfW ili zaista zajmoprimac, odnosno mi smatramo da nam treba konsultant u tom iznosu? Dakle, samo da se pojasni, objasni, detaljno odgovori.
Energetska efikasnost, tema o kojoj se relativno malo zna nažalost u Srbiji, a velika tema koja nas čeka jer smo preuzeli rokove za kako „Energetsku efikasnost“ u javnim objektima, tako i u privatnim, odnosno u svim našim kućama sa rokovima 2023, 2025. i 2020. godine u zavisnosti od toga šta ćemo i na koji način uspeti da primenimo.
Zato je ovaj sporazum važan za davanje odgovora na pitanje o prirodi zajma, o tome koji javni objekti, da li se govori u školama, da li se govori o 30 škola ili se govori o drugim javnim objektima i javnim ustanovama u kojima treba uložiti u izolaciju prozora, vrata na fasadama da bi grejane zgrada, pa čak i osvetljavanje bilo bez gubitaka koji su sada merljivi u skoro u svim zgradama i kućama u Srbiji.
Kako će biti odabrani objekti? Ko će za to biti zadužen? To je važno izgovoriti zato što javnost ima pravo da zna, jer kada su u pitanju škole, mi imamo veći problem sa većim brojem škola od energetske efikasnosti, nažalost, a to su sanitarne funkcije koje škole bi trebalo da imaju, a nemaju u previše velikom broju osnovnih i srednjih škola širom Srbije. Dakle, ta dva detalja razlog je za plaćanje konsultanta i način kako će biti i u kom roku, da ne bi bilo plaćanja penala, realizovan ovaj projekat sa naše strane.
Zakon koji samo liči da je jednostavno za njega glasati za je Zakon o ograničavanju raspolaganja imovinom u cilju sprečavanja terorizma i ako gledamo generalni put Srbije i vrlo jasno definisano određenje da ćemo pristupiti EU, da ćemo usaglasiti i svoju spoljnu politiku na osnovu poglavlja pri pregovorima sa EU u potpunosti, ako smo već potpuno jasno, što je dobro, dali poruku i SAD da su naši koalicioni prijatelji i saveznici u borbi protiv islamske države, ako smo u partnerstvu za mir, ako znamo da je 21. vek vek u kome postoje bezbednosni rizici kakve je poznavao 20. vek, u kome su glavni bezbednosni rizici potpuno novi sa stanovišta 20. veka, to su Non-state actors i to je energija, hrana, verovatno i voda i ono što imamo kao opis terorizma. Dakle, ako sve to znamo, onda prosto ne treba reči, pa da bi kazali - glasamo za ovaj zakon.
Međutim, ovaj zakon se tiče jedne ozbiljne oblasti o kojoj se, takođe, malo priča, kao i o energetskoj efikasnosti u Srbiji, a to je oblast ljudskih prava. Odredbe pojedinog zakona bi trebalo da čujemo od predlagača tako formulisane da nas potpuno razuvere da nakon 2011. i 2012. godine, kada je radna grupa radila kroz nacrt konsultacije i sa Savetom Evrope i sa OEBS-om, da su otklonjene svake sumnje da može doći do narušavanja ljudskih prava u bilo kom segmentu.
Objašnjenje koje imamo zapisano da lice prema kojem je kršenjem njegovih ljudskih prava postupano protivzakonito na osnovu ovog zakona može pokrenuti upravni spor, je nedovoljno dobro i zato ću o najmanje tri detalja iz ovog Zakona tražiti odgovore od ministra.
Prvi se tiče člana 2. gde se govori o značenju pojmova i tu se slažem sa kolegama koji su govorili, već u definiciji terorista je lice koje samo ili sa drugim licima sa umišljajem, pa onda, vrši različite radnje od pokušaja ili činjenja terorističkog akta, preko podstrekavanja u izvršenju ili imanju saznanja grupe terorista, i to je taman toliko ilustrativno za moju tezu da je lako glasati za ovaj zakon, jer je sve to u skladu sa putem kojim se Srbija menja, jednako toliko nije lako ne čitati odredbe detaljno i bilo bi dobro da se pogledaju amandmani koje su podnele kolege i da se razume da terorista teško može da se bude iz nehata, što je alternativa delu umišljaja.
Zašto se pojavljuju ovakvi problemi? Zbog geneze pojedinačnih nacionalnih propisa o terorizmu, zbog nedostatka međunarodno priznate i prihvaćene definicije terorizma, možemo da se slažemo, i zbog toga što imate pojedine organizacije koje kažu - ovo je terorizam.
Mi smo tek počeli, kao civilizacija da imamo problem sa te tri stvari. Položaj Srbije u budućnosti mora da bude najbolje moguće zaštićen i zakonodavnim oblikom, ali i našim razgovorom o tome šta znači naše učešće u borbi protiv terorizma, jer kao što je problem što nemate potpuno jasnu, nedvosmislenu i u međunarodnim sudskim instancama priznatu definiciju terorizma, tako isto imate teroriste koji su za jedne teroristi, a za druge su borci za slobodu. Kao što imate konvencije i rezolucije UN koji govore o obavezi da nacionalna zakonodavstva razrade opšta pravila o borbi protiv terorizma, tako imate i zemlje, članice UN koje druge zemlje članice UN optužuju da kao države finansiraju terorizam.
Nije glasanje za ovaj zadatak nimalo jednostavno i lako kako se čini na osnovu kratkog uvoda koji je dao ministar i na osnovu naše zajedničke svesti o tome da nemamo nesporazum o tome da je Srbija u okviru koalicije borbe protiv terorizma i da je antiteroristički orijentisana.
Poslednja tačka u ovom članu 2. je poseban sklop rečenica koji pokazuje genezu ovakvih akata u nacionalnim zakonodavstvima, od Patriotskog akta u SAD do raznih akata u Velikoj Britaniji. Verovatno mi to ne možemo da izbegnemo, ali bi ipak valjalo da se razmisli o preformulaciji ove tačke 8. koja kaže šta je opravdano uverenje da je neko terorista. „Opravdano uverenje da je lice terorista da finansira terorizam, da je uključeno u aktivnosti terorističke grupe ili vršenje terorističkog akta je onaj stepen uverenja koji razuman čovek prosečnih intelektualnih sposobnosti može steći na osnovu dokaza, činjenica koje su opštepoznate ili dokazive i verodostojnih informacija kojima raspolažu nadležni državni organi“.
Zašto se razlikuju verodostojne informacije od činjenica koje su opštepoznate i da li se razlikuju? Šta to znači – razuman čovek prosečnih intelektualnih sposobnosti? Da li postoji osoba koja će za sebe reći – ja nisam razuman čovek prosečnih intelektualnih sposobnosti, pa ne mogu da steknem uverenje da li je neko terorista? Bez obzira na to koliko opaski možemo da imamo o razlozima zašto je ovakva formulacija stavljena, nije dobro. Ja znam iz kog dela zakonodavstva vuče koren ovakva formulacija. Znam da je bilo i drugih primedbi i predloga tokom priprema zakona. Znam da se o tome govorilo i unutar OSCE, ali ostalo je tako u zakonu i trebalo bi, bez obzira da li usvajanjem amandmana koje smo podneli mi iz poslaničke grupe DS ili kolege iz bilo koje druge stranke ili odbor, ali da se o tome zaista povede računa, zato što je to pitanje ljudskih prava.
Koliko god ja bila protiv ideje terorizma, suštinska ideja terorizma je da zaplaši te ljude ubijanjem potpuno nevinih ljudi koji nemaju nikakve veze ni sa čim, da raširite strah, da sejete teror bez granica i bez zvaničnog izvora finansiranja, teror koji podrazumeva onda reakcije nacionalnih država.
Terorizam se pojavio kao svojevrsno đubrište globalizacije i imaćemo sa tim svi mnogo problema u budućnosti. Baš zato je važno da se o toj temi govori, pa da se i ovakvi zakon, zato što se podrazumeva, ne puste kroz skupštinsku raspravu bez dovoljno razjašnjenja.
Šta radi ovaj zakon, rečeno u onome što se zove prepričavanje predloga zakona? Ovim zakonom naša država kaže – sarađivaćemo sa međunarodnim organizacijama, sarađivaćemo sa drugim državama i pravićemo listu lica za koje, kako sam malopre pročitala, svaki razuman čovek prosečnih intelektualnih sposobnosti smatra, na osnovu opštepoznatih činjenica, da je terorista. Onda ćemo im uskratiti finansije, pokretnu i nepokretnu imovinu. U osnovi je to tema zakona, sa postupanjem, naravno, različitih organa i organizacija.
Ako nećemo utvrđivati opšte uverenje da je neko terorista na osnovu opštepoznatih činjenica, onda to ne treba da piše u zakonu, a ako ćemo, onda piše i onda ja molim da mi se objasni ko će to da radi.
Ko je osoba na koju će se primeniti ovaj zakon, ako živi u Srbiji, ako je državljanin Srbije? Ako ima imovinu, ako ima finansijska sredstva koja je legalno stekao, na koja plaća porez, a postoji saznanje da finansira terorizam, da učestvuje u organizaciji terorističkih akata ili da ima saznanja, onda je to ta osoba, zbog toga što svako drugi potpada pod drugi zakon.
Srbija je jedna od retkih zemalja koja na osnovu iskustava Sicilije ima Zakon o privremenom oduzimanju imovine, ako lice ne može da dokaže poreklo te imovine na osnovu poreskih prihoda. To je metod borbe protiv organizovanog kriminala. Dakle, ako je neko osumnjičen za organizovani kriminal, njemu se imovina ne oduzima privremeno zato što je on učesnik organizovanog kriminala, nego zato što ne može da dokaže odakle mu pare. Pošto organizovani kriminal ima tu nezgodnu osobinu da stvara jako puno para na gomilu sa kojima oni ne znaju šta će. Takvi ljudi mogu da finansiraju, naravno, i terorističke akcije. Takvi ljudi mogu da imaju i saznanja o teroristima. Zašto se onda nismo pozivali na zakon koji postoj?
To znači da lice koje je građanin Srbije, ako je utvrđeno da nema poreskog osnova, da nema razloga da ima toliku imovinu, da to lice nije predmet istrage organizovanog kriminala, nego je postalo označeno lice na listi. Zato kreće procedura za privremeno oduzimanje, raspolaganje finansijskom pokretnom i nepokretnom imovinom.
Šta je tu problem? U zahtevu za stavljanje na listu označenih lica i ograničavanje raspolaganja imovinom ili sredstvima učinjenih od strane drugih država dostavlja se diplomatskim putem. Ja razumem ideju zakona, i znam slične zakone na osnovu kojih je ovaj i pisan. U celom zakonu imate ne saradnju različitih organa i organizacija, nego preplitanje. Imate započeto kao u članu 6. da neko lice stavljamo na listu zato što smo diplomatskim putem dobili od neke države zahtev da ono bude na listi. Nemate posle šta se dešava sa tim licem. Nemate procedure i protokole za različite organe i organizacije koje učestvuju u sprečavanju onog ko hoće da finansira terorizam, koji ima saznanja o terorističkim aktima, da ga zaista efikasno u tome i sprečite.
Za postupke u upravi, to je poslednja opaska koju hoću da dam, dakle na čl. 8. i 9, koje obavezuju ministra finansija da na predlog Uprave uredi način dostavljanja obaveštenja i informacija o označenom licu i njegovoj imovini. U članu 8. i članu 9. da uređuje način dostavljanja podataka označenom licu njegove imovine od strane državnih organa, organizacija i lica koja su mu poverena javna ovlašćenja. To bi u ta dva stava možda mogao da bude ponovljen odgovor od strane ministra, pa ću ga ja zamoliti da me poštedi, jer ja znam razliku između onoga što pitam i ovoga što piše ovde, pogotovo zbog pravog razloga zašto to spominjem kao treći komentar.
U članu 22. kaže se da Vlada utvrđuje listu označenih lica u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona. Malopre dva pročitana poslednja stava daju ministru šest meseci da utvrdi način dostavljanja obaveštenja i informacija itd, odnosno da o tome obavesti sve državne organe i organizacije. Kako će Vlada na osnovu ovog zakona, u kome piše da utvrđuje listu označenih lica u roku od 30 dana, to uraditi bez ovih akata? Ako će i ovi akti biti uređeni i urađeni u roku d 30 dana, što piše šest meseci?
Za bilo koga ko može da postavi pitanje da li ima iko da podržava teroriste, zaprepastili bi se koliko ljudi na ovoj planeti podržava one koje mi zovemo teroristi, s pravom ih zovemo teroristi, jer seju strah, šire teror, ubijaju se nevini. Ne govorim uopšte o ideologijama, razlikama među grupama. Terorizam ima taj jedan cilj i ne možete da birate, kao da je na švedskom stolu, e ovi su teroristi, ovi nisu, ovi mi se dopadaju. Zato je strašno važno precizirati stvari o kojima s vama delim pitanja.
Ponavljam, uz punu svest, da ovakvi predlozi zakona, i biće ih takvih još, koji se tiču ugledanja na slične propise, ne u svim zemljama EU, u nekim zemljama EU se o ovome vode teške bitke, baš među aktivistima boraca za ljudska prava. Zašto? Kad vi kažete da neko može stići na listu ili diplomatskim putem ili na osnovu slobodnog uverenja, jer je očito i opšte poznato, pa se onda utvrdi…

…da taj ipak nije na listi, onda ide problem da je upravni spor preblaga mera da bi se zaštitila ljudska prava. Hvala.

Zahvaljujem.
Prvo pitanje upućujem ministru Verbiću i tiče se objašnjenja i zahteva za objašnjenjem i razlozima za uskraćivanje finansiranja domaćem portalu „SCIndeks“ koji je baza za pretraživanje stručnih radova i koji je široko korišćen u naučnoj i akademskoj zajednici pri obradi, pretrazi i radu sa naučnim radovima. Naime, korisnici ovog portala dobili su praktično od onih koji portal vode obaveštenje da se prestaje sa finansiranjem portala „SCIndeks“ i da već jednom dobrom delu baze naučnih radova ne može da se pristupi.
Smatram da je to uz „KoBSON“ dakle uz portale koji inače imaju registar naučnih radova jedno od osnovnih alata za naučnu zajednicu i ne vidim nikakav logičan razlog da ako je u pitanju bila odluka ministra da uskrati finansiranje, zašto to da uradi, zašto da u 21. veku uskraćujemo jedan takav portal naučnoj sceni i ne samo naučno istraživačkoj sceni u Srbiji. Ako je u pitanju dogovor sa onima koji organizuju i rade na bazi, zašto nije bilo kulturnog obaveštavanja svih korisnika šta će biti sa bazom podataka. U svakom slučaju to je nedopustivo i očekujem da mi ministar Verbić sasvim detaljno odgovori, ne samo o razlozima prestanka finansiranja „SCIndeks“ nego i ako je moguće o motivima da se tako nešto uradi.
Drugo pitanje, prenosim informacije koje je svim poslaničkim grupama uputila grupa radnika kompanije „Agroživ“ AD u štrajku. Naime, njih oko 500 želi da od poslanika dobije podršku da se reši status u kojem su već deset meseci, bez plate, pet meseci bez zdravstvenog osiguranja, vode se kao radnici kompanije „Agroživ“, ali ne mogu da ostvare pravo time na materijalno i zdravstveno osiguranje kod Nacionalne službe za zapošljavanje. Pre svega, ministru privrede, ali pošto je ovo i problem koji je počeo 2008. godine odlaskom u stečaj, pa odlukom Vlade predajom „Agroživa“ javnom preduzeću „Srbijagas“, pa zatim pojavom firme „BG Mibras“ koja je preuzela „Agroživ“.
Dakle, pretpostavlja ulogu nekoliko ministarstava osim gospodina Sertića, ali ne sumnjam da će on umeti da napravi grupu ljudi koja će umeti i hteti da ljudima koji godinama idu od sastanka do sastanka, štrajkuju u zgradi Opštine Žitište i ne mogu dođu do konačnog rešenja o svom statusu kada je u pitanju sve ono što im se uz kršenje radnih prava događalo tokom 2014. godine.
Sindikat „Nezavisnost“ je imao bezbroj molbi i zahteve za sastanke u Vladi za pronalaženje rešenja za radnike „Agroživa“ i uputio je zahtev za mirno rešavanje mirnog spora između radnika „Agroživa“ i vlasnika „Agroživa“, ali povratne informacije nema. Zbog toga se ovi ljudi obraćaju nama poslanicima, jer smo mi mesto koje bi trebalo da bude zagovarač ostvarenja njihovih garantovanih prava. Kakvo god rešenje da bude, spor predugo traje i sve ono što vide od nadležnih, ne upućuje u to da imaju ikakve nade osim da se u javnosti da ova informacija, da se izvrši pritisak na ministra i da se problem reši. Hvala.

Zahvaljujem.
Koristim vreme poslaničke grupe za podršku amandmanu koji su podnele kolege narodni poslanici Marko Đurišić, Janko Veselinović, Snežana Malović, Ninoslav Stojadinović, Biljana Hasanović Korać, Aleksandar Senić, Branka Karavidić, Goran Bogdanović, Slobodan Homen i Blagoje Bradić.
Podrška ovom amandmanu sa predlogom da od sve površnosti, neznanja i kršenja i zloupotrebe procedura tokom donošenja ovog zakona po hitnom postupku, izvučemo bar neku pouku, da izbegnemo bar neke greške u budućnosti.
O čemu se radi? Amandman koji su kolege podneli je dobar i ja ću glasati za njega nezavisno od toga da li će ili neće imati amandmansku većinu.
Problem je u tome što je ovaj amandman sada u proceduri a mora biti po Poslovniku u proceduri, na član zakona koji više ne postoji. U ponedeljak smo imali ovlašćenu predstavnicu šest narodnih poslanika koja je obrazlagala dva člana zakona. Jedan od tih ne postoji odlukom da Odbor za pravosuđe podnese amandman. Zašto kažem da treba o ovome razmisliti, da bi izbegli iz potpuno nepotrebnih razloga površnost koja je glavna karakteristika donošenja ovog zakona?
Šta se dešava, ako ovaj amandman, kolega narodnih poslanika iz Socijaldemokratske stranke dobije amandmansku većinu? Kako izgleda zakon? Kako izgleda član zakona? To nije samo u ovom slučaju proceduralno poslovničko pitanje koje je nedovoljno jasno rešeno u našem Poslovniku, nego ilustracija arogancije kojom smo u ponedeljak govorili o zakonu koji u sredu više ne postoji i nije prvi put. To se već dešavalo tokom zasedanja i podnošenja zakona po hitnom postupku.
Želeći da ovu proceduru koja ne postoji, iskoristim svojim izlaganjem kao upozorenje, da vodimo računa ili izmenama Poslovnika, ili temeljitijim pristupom izradi zakonskih predloga koje kao narodni poslanici podnosimo u Narodnoj skupštini, jer amandmana treba da bude i oni treba da se podnose i nije bilo još ni jednog zakona koji je u Narodnu skupštinu ušao i izašao u potpuno istom obliku. Svaki je menjan amandmanima, ali ovo je ekstremni slučaj.
U ponedeljak je postojao jedan tekst zakona, u sredu on više ne postoji, a raspravljamo o amandmanima na član zakona koji više ne postoji. Sav pokušaj da se pričom o nekakvim drugim temama, da se političkim razmiricama političkog folklora pokrije jedan ozbiljan proceduralni nedostatak, verovatno je jako zgodan za sve one koji se obraćaju ljudima koji žele podršku zato što drže kitnjaste govore, ali se to ne radi ako poštujete instituciju u kojoj smo svi obavezni da radimo predano, prilježno sa znanjem i poštovanjem kulture procedure kojom smo obavezni.
Amandman koji su kolege podnele je u nekoliko sličan i amandmanu koji je podneo odbor, ali rasprava u plenumu ni nalik nije na ono što se zaista dogodilo sa propisom. Od toga može biti samo zajedničke štete i moj apel je da ovo uzmemo za nauk i da takvu zajedničku štetu izbegnemo u budućnosti. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Trenutno je u pretresu amandman Odbora za ustavna pitanja za pravosuđe državnu upravu i lokalnu samoupravu, on je u pretresu, da ne bude nejasnoća oko toga na osnovu kog amandmana se javljamo. Ja želim da uputim pitanje ovlašćenoj predstavnici o obrazloženju stava 2. ovog usvojenog amandmana Odbora kojim se potpuno menja koncept zakona koji je ovlašćena predstavnica branila u ponedeljak.
Dakle, još jedanput - izuzetno od stava 2. ovog člana u gradovima i opštinama za koje nisu imenovani javni beležnici potpise, rukopise i prepise će overavati osnovni sudovi, sudske jedinice, kao i prijemne kancelarije osnovnih sudova u skladu sa Zakonom o sedištima i područja sudova, javnih tužilaštava, odnosno opštinske uprave kao povereni posao i posle 1. marta 2017. godine, a do imenovanja javnih beležnika.
Kako ćete me sprečiti? Sa boravištem u opštini ili u gradu, gde postoji javni beležnik da uradim overu potpisa u drugoj opštini, bilo kojim poslom? Kako ćete objasniti da smo mi građani zbog mesta boravišta u različitom položaju pred onim ko overava potpis, zapis, prepis, i dokle će to da se radi?
Imam vrlo obrazloženo razumevanje koje ću, braneći svoj amandman, iskoristiti da podelim sa svima nama, ali ovakav amandman će napraviti veći problem, nego činjenica da nema beležnika koji mogu ovo da rade 1. marta 2015. godine. Osim što smo mi građani stavljeni u različit položaj, u zavisnosti od mesta boravišta. Ne postoji više poruka Institutu javnih beležnika oko kojih nemamo spora, i ministarstvo koje je nadležno i komori koja je nadležna da obave svoje poslove u roku koji piše u zakonima kojima se definiše javno beležništvo.
Ovaj amandman je iznudica za kontekst u kojima postoji i institut javnog beležnika i arogancija izvršne vlasti prema javnog beležništvu, i volja da se ne čita apsolutno ništa od propisa kojima se definiše oblast, a da se u plenumu Skupštine Srbije priča s ponosom na sopstveno neznanje sve i svašta, a problem koji će ljudi imati stvaramo usvajanjem ovog amandmana.
Kome ću se ja žaliti ako beležnik u mom gradu, jedan, nije tog trenutka u mogućnosti da uradi meni uslugu overe prepisa, zapisa, odnosno potpisa i rukopisa, a ja dođem u upravu, a neko u upravi kaže - to nije moj posao, vidi šta mi je Skupština izglasala. To radi javni beležnik u tvom gradu. Ja kažem - znam, čekaj, ali, on zato, zato, ona zato, zato, ne radi. Ko mene štiti?
Zašto smo sebi ovo dozvolili? Zato što neko u izvršnoj vlasti ne čita rokove u sopstvenim zakonima koje treba da primenjuje. Zato što imamo šest odgovornih ljudi u ovoj Skupštini zajedno sa predstavnicom koja je rekla - dajte ljudi da sačuvamo Vladu koju podržavamo, jer smo joj većina, a da ipak ne napravimo problem. Zato što smo shvatili da se na tako površan šlamperajski način ipak pravi problem i zato što ćemo sada da pravimo veći problem nego što ga imamo, ako nemamo nikoga da overavamo potpise.
Zašto o ovome govorim? Zato što ovde nije više u pitanju funkcionisanje državne uprave, ovde su u pitanju ljudska prava. Ljudska prava mene kao nekog ko treba da koristi usluge javnog beležništva, sudova ili prijemnih kancelarija u sudovima ili opštinskih uprava gde živim. Ne smatram da smo bez odgovornosti, bez obzira da li predlažemo zakon, da li hoćemo da branimo Vladu koja brlja i nesposobna je da primenjuje sopstvene propise ili kritikujemo sa stanovišta sagledavanja svih propisa o čemu ću govoriti kad budem branila svoj amandman.
Nije ovo što ja govorim u očekivanju da ovlašćena predstavnica da meni odgovor, precizan, jasan i da on bude garancija ljudima koji će od stura kada ovaj zakon stupi na snagu biti u poziciji da do 1. marta 2017. godine imaju svi opštinske javne uprave, prijemne kancelarije i sudove, a posle 1. marta 2017. godine samo neki. Ovo je ponovo, kao i u slučaju procedure moja apel, da ne dozvolimo sebi više ovakve stvari. Zato postoji Kolegijum Narodne Skupštine, zato postoji dijalog šefova poslaničkih grupa, zato postoji rad na odborima na kojima je ovo trebalo da se raspravlja, a ne da gledamo iz sednice u sednicu odbore na kojima nema pitanja i nema dijaloga o tome kakve će posledice proizvesti akti koje donosimo u Narodnoj skupštini. Hvala vam.

Amandman se odnosio na onaj član zakona koji više ne postoji i menjao je rok koji je dat da se reči „1. marta 2015. godine“ zamenjuju rečima „1. januar 2016. godine“.
U raspravi u načelu, navela sam vrlo kratko zašto sam se odlučila za 2016. godinu, zato što ja ovaj zakon i rokove overe potpisa i Zakona o javom beležništvu vidim u direktnoj vezi sa Zakonom o političkim strankama. Naime, članom 30. Zakonom o političkim strankama u svom prvom stavu političke stranke koje nemaju poslanike u Skupštini Srbije ili AP Vojvodine dužne su da obnove registraciju svake osme godine. Zakon o političkim strankama je objavljen ukazom predsednika u Službenom listu 15. maja 2009. godine. Godine 2017. svi oni koji nemaju poslanike u ove dve skupštine, jedna je regionalna i našoj nacionalnoj, moraće da obnove registraciju.
Trenutno, u Srbiji ima oko 100 stranaka. Trenutno oko 45 stranaka ima poslanike i imate 55 koji nemaju. To je 550.000 potpisa, to je fizički posao.
Moja ideja je ili, da skratite rok pa da nateramo beležnike, u najboljem smislu reči, da nateramo, nemojte da me hvatate za reč, da pomognemo beležnicima da se pripreme za taj posao 2017. godine ili da vidimo da li će taj posao možda biti moguće obavljen u ovom, novim zakonom predviđenim rokom do 1. marta 2017. godine, s obzirom da je to ponovo jedno od ljudskih prava. Dakle, 550.000 potpisa zahteva fizički vreme i ljude, a 95, 105 ili 205 beležnika, to ne mogu da urade ili mogu samo to da rade, ne govorim o ceni potpisa.
Poseban ton toga je što se radi o jednom vrlo ozbiljnom pravu na političko organizovanje, ustavom garantovanom pravu, ako ne vodimo o tome računa, 2015. godine ništa nećemo naučiti iz ovog primera, da niko ne čita kada je čemu rok i da niko ne pazi kakav je kontekst da rok treba da bude ispunjen, nego da na vrat na nos radimo ili odlaganje ili brisanje rokova.
Nemam unapred spremljen predlog za to kako da se vodi računa da nemamo problem sa obnavljanjem registracije političkih stranaka 2017. godine. Može da se menja taj član zakona. Ima vremena. Može da se ustanovi samostalan član koji će se odnositi samo na taj posao. Može da se ovde proceni da će taj rok od dva meseca, koliko to mogu da rade i opštinske uprave biti dovoljan ili može da bude potpuno novog nekog rešenja.
Moj apel je da to uradio na vreme, da ne bismo ugrozili druge društvene i političke procese koji su u vezi sa političkim strankama koje moraju biti registrovane, da bi mogli da se bave, okupljeni u političku organizaciju, promocijama svojih ideja, u komunikaciji sa ljudima i kampanjom da za svoju ideju dobijaju neke pristalice.
Dakle, na vreme, pred nama je dovoljno meseci da se ovaj problem reši. To je bio jedini razlog zbog čega sam podnosila amandman gde se jedan datum menja drugim datumom.
Ne bih volela da sedimo zajedno u ovoj Narodnoj skupštini i 25. februara 2017. godine i da produžavamo rok za overu potpisa, da ih proširujemo na sve opštinske uprave i sudove, samo zato što nećemo da se bavimo problemom primene jednog zakona do krajnjih rokova kada u iznudici donosimo rešenja.
Rešenja koja se donose u iznudici su mahom loša, a mi treba sebi da obezbedimo prostor i za dovoljan dijalog, za dovoljno temeljito obrazlaganje, kakve posledice proizvode rešenja koja predlažemo u bilo kom zakonu, pa tako i u ovom zakonu koji se tiče overe rukopisa, zapisa i potpisa.
Hvala.

Zahvaljujem.

Predlog izmena i dopuna zakona o kome danas raspravljamo danas je u Skupštini zato što mu za pet dana preti da nemamo gde da građanima kažemo gde mogu da overe prepise, rukopise i potpise, jer od 1. marta bi to morali da rade javni beležnici, da javni beležnici to ne mogu da rade jer ih nema.

Sav površan, štetan na zajedničku štetu pristup, od avgusta meseca kada je ovakav rok utvrđen do danas, danas ima svoje prvo finale u pet dana pre poslednjeg roka odluke da se to desi 1. januara 2017. godine.

Moja diskusija je da nikako ne bude 1. januar 2017. godine, ili da bude 1. januar 2016. ili 2018. godine. Reći ću zašto. Pošto je sasvim očigledno da ni ovaj zakon malo ko nije čitao, postoji još jedan zakon koji očigledno niko nije pročitao, a koji je duboko u vezi sa tim da ovaj datum koji ste stavili nikako ne treba da bude izglasan.

Radi se o Zakonu o političkim strankama i članu 30, koji kaže u 1. tački – politička stranka je dužna da istekom svake osme godine od dana upisa u registar podnese prijavu za obnovu upisa u registar po istoj proceduri. Ta prijava će da bude 2017. godine, pošto je Ukaz o Zakonu o političkim strankama stupio na snagu 15. maja 2009. godine.

Znači, ako ostavite ovaj zakon, onda ćete imati da će oko 550.000 ljudi između 1. januara i 15. maja 2017. godine kod javnog beležnika overavati svoje potpise za obnovu registracije političke stranke. Ako pomerite rok ili napred ili iza 2017. godine, ima nade da ćemo stići to da uradimo, a da se ne vidimo 2017. godine na istoj ovakvoj sednici, gde vam ljudi koji čitaju zakone najdobronamernije kažu šta u njima piše, a sa druge strane doživljavaju uvrede o tome kako se koristi ili ne koristi procedura i zašto je sada doneta odluka da narodni poslanici, što je potpuno legitimno, donose odluku o tome da se rok koji je bio 1. mart 2015. godine pomera na 1. januar 2017. godine.

Trenutno imamo registrovano oko 100 političkih stranaka. Preko 45 ih je u Skupštini. To znači da ih je najmanje 50 za obnovu upisa u registar u roku koji je zakonom propisan, a to je oko 550.000 potpisa. Ili menjajte Zakon o političkim strankama, ili menjajte rok na koji će ovaj zakon važiti, na 1. januar 2016. godine, što je moj amandman, da beležnici mogu da se pripreme i da oni koji žele da obnove registraciju svoje političke stranke mogu da se pripreme, ili menjajte rok na 1. januar 2018. godine. Nemojte ponavljati grešku koja je nama svima očita danas. Hvala.