Zahvaljujem.
Dame i gospodo mišljenja sam da je dokument koji je pred nama od izuzetne važnosti. Rekla bih jedan među hiljade onih kod kojih ćemo raspravljati i o kojima ćemo glasati u Narodnoj skupštini.
Ima takvih dokumenata, koji ne zavrede mnogo medijske pažnje, koji ne zavrede mnogo političke strasti unutar odbora Narodne skupštine i na samom plenumu, ali koji proizvedu duboke, nepovratne posledice po političke društvene, kulturološke, ekonomske, državne i svake druge procese u našem društvu.
Predlog rezolucije koja je pred nama u ulozi Narodne skupštine u procesu pristupanja, odnosno pregovaranja sa EU je jedan takav dokument. Imala sam čast i privilegiju da budem učesnica i pri donošenju prvog dokumenta Rezolucije o pridruživanju Srbije EU koji je donet oktobra 2004. godine, i postoji jedna sličnost, takođe, nije proizvodio medijsku pažnju. Takođe, je bio više predmet odmahivanja rukom, nego što smo se zaista i unutar institucije i u društvu bavili detaljima tog dokumenta, a iz tih nekoliko rečenica, iz tih nekoliko tačaka iz Rezolucije iz 2004. godine je proisteklo sve ono što se u Srbiji dogodilo poslednjih devet godina. I zato što smatram to izuzetno važnim, želim da zaslužim vašu pažnju jednim malim spominjanjem raznih ljudi koji su uložili svoje vreme, svoje znanje, svoj rad, svoj entuzijazam, svoju motivaciju, svoje ideje u promene Srbije po principima evropskih integracija koji su bili na raznim mestima počevši od službe Narodne skupštine kojoj treba reći hvala za podršku i rad na dokumentu u kojem smo učestvovali kao radna grupa na predlog predsednice Odbora za evropske integracije, dakle, o dokumentu koji je pred vama, koji bez službe Narodne skupštine iz Odseka za evropske integracije ne bi bio moguć.
Takođe, želim da spomenem imena raznih ljudi sa nadom da neću zaboraviti neko važno i unapred sa izvinjenjem ako nekog zaboravim. Ljudi koji su učestvovali u procesu evropske integracije između ove dve rezolucije, od onih koji su upravljali Kancelarijom za evropske integracije, pa evropske poslove – Radmila Milivojević, Tanja Mišćević, Milica Delević, Milan Pajević, preko predsednica i predsednika Odbora za evropske integracije – Ksenije Milivojević, Suzane Grubješić, Lasla Varge, Milice Delević i sada Nataše Vučković, do ministara u vladi koji su dobivali evropskih integracija i to od Gorana Pitića koji je to radio kao ministar za ekonomske odnose sa ministarstvom u vladi između 2001-2004. godine, preko Božidara Đelića, Branka Ružića, Suzane Grubješić. Sasvim sigurno ću zaboravi neko ime i još jednom se unapred izvinjavam bilo kome ko je svoje vreme uložio bivajući na nekom od zaduženja na javnim poslovima, a baveći se evropskim integracijama.
Želim da ova imena postanu deo kolektivnog pamćenja ove institucije i spominjući ih želim da pokažem jedan duh evropskih integracija koji je sadržan u kontinuitetu. Promene koje sa sobom nose evropske integracije nikada ne prestaju i promene koje se odvijaju, uvek se odvijaju sa najmanjim potrebnim, ali neophodnim dogovorom, konsenzusom svih nas, šta je što u dogovoru sa EU danas, sa Evropskom zajednicom nekad, treba da uradimo da bi popravili stanje ljudskih prava, da bi popravili vladavinu prava, da bi smanjili korupciju i kriminal, da bi podržali nezavisno pravosuđe, da bi izgradili slobodu medija, da bi kontrolisali primenu ljudskih i manjinskih prava, da bi radili na smanjenju diskriminacije i nepravdi u društvu, da bi znali da je naša zemlja deo zajedničkog tržišta i tržišne ekonomije, po pravilima koja su jednaka ili približna za sve, da bi uklonili birokratske, ideološke i svake druge barijere privatnom preduzetništvu i da bi u neko dogledno vreme od danas, mogli sami sebi da kažemo – dosta dobrih stvari smo izgradili u našem društvu, u našoj državi od recepata evropskih integracija, a sa ljudima i za ljude, pošto su evropske integracije pitanje unutrašnje politike. One nikada nisu bile pitanje spoljne politike.
Evropske integracije i način na koji se država organizuje uvek je bilo, biće i ostaće pitanje unutrašnje politike. Zato kratak pregled bar onog dela u kome sam neposredno i učestvovala i onog dela kome sam svedočila.
Između 1990-2000. godina kada je došlo do obnavljanja višestranačja, do dozvole za osnivanje političkih stranaka i do početka obnove što inače demokratske države imaju kao svoje sastavne delove stotinama, ili desetinama godina, u toj prvoj dekadi nismo imali nikakav problem sa dijalog o tome da li ćemo ili nećemo biti deo EU, bar ne neki od nas.
Odabrala sam da pripadam političkoj stranci DS koja to ima u svom programu kao jedan od ciljeva, od obnove rada, pismom o namera, od 11. decembra 1989. godine, odnosno osnivačkom skupštinom februara 1990. godine.
Tih deset godina nismo imali dilema jer nismo bili deo međunarodne zajednice, na našu zajedničku žalost i na zajedničku štetu. Imali smo sankcije, nije bilo brojki o izvozu, deficitu, budžetu, nije bilo problema o tome da li se ili neće trošiti na putovanja, jer nismo bili članovi UN i to je faktički period pune izolacije naše zemlje, nezavisno od toga da li je to bila ičija namera.
Ne verujem da se može imati politika gde vam je namera da budete izolovana država, izolovano društvo, osim ako niste Severna Koreja, ali verujem i vrlo je očigledno da možete imati rezultate politike koja dovodi do zajedničke štete, potpuno je nezavisno ko je tu politiku podržavao, ko nije. Volela bih da smo devedesete svi bili za EU i da smo u nekom od proširenja, zajedno sa Finskom 1995. godine već postali članovi, ali nismo. Zato je to bespredmetno danas za dijalog, govorim samo radi podsećanja, po vremenskoj liniji, o raznim događajima koji su vezani za EU.
Od 2000. godine do 2003. godine Srbija, odnosno Savezna Republika Jugoslavija je bila samo članica UN. Nismo imali nikakve veze sa Evropskom Unijom, niti smo bili deo procesa integracija. Nažalost i članica Saveta Evrope smo postali tek 3. aprila 2003. godine, nakon atentata na Zorana Đinđića, jer do tada su rekli da nismo ispunjavali uslove u elementarnom poštovanju ljudskih prava koje Savet Evrope zahteva od svojih članica. Tek 21. juna 2003. godine na samitu EU u Solunu smo ispostavili naš zahtev da postanemo članica EU i da počnemo proces pridruživanja. To je pravi početak evropskih promena Srbije.
U prethodnom periodu između 2001. i 2003. godine, Vlada Republike Srbije jednostrano je donela odluku da harmonizuje svoje zakonodavstvo sa zakonodavstvom EU i sve ono što smo činili i u Skupštini, prateći tu odluku Vlade, bilo je da odmaknemo sve ono što je neophodno da se uradi u tom vremenu dovoljno brzo i dovoljno daleko od vremena bez kontrole javnih finansija, što su propisi koji su doneti u tom vremenu, Zakona o radu bez zakona koji su se ticali poreskih reformi itd. Svakom od nas je dostupno da pogleda koji je sve spisak zakona koji smo doneli u to vreme jednostavnom odlukom smatrajući svojom obavezom da uradimo što više da bi bili pripremljeni za trenutak kada će zaista i Evropa početi da sarađuje sa nama. To se dogodilo pozitivnom odlukom o našem zahtevu, tako da je saziv Skupštine između 2004. i 2007. godine praktično udario temelje onome što danas imamo kao instrumente koji se bave EU ili pomažu Narodnoj skupštini da se bavi pitanjima i problemima EU.
Oktobra 2004. godine, takođe su narodni poslanici, kao i ovu rezoluciju, potpisali rezoluciju o pridruživanju i ona je usvojena i iz nje je nastala i kancelarija i obaveze kancelarije da podnose tromesečni izveštaje i monitoring i naravno nastala su tela koja mogu da imaju dijalog sa EU o tome šta se dešava u Srbiji i da li je studija izvodljivosti, kad joj je pravo vreme da bude predstavljena. I to se dogodilo istovremeno ili nešto ranije nego što je jedna od članica u bivšoj SRJ, odnosno državnoj zajednici SCG 21. maja 2006. godine na referendumu odlučila o svom nezavisnom putu. To je defakto ključni momenat i za Srbiju jer smo srećom i voljom naroda u CG na tom referendumu i mi postali nezavisna država.
Godina 2006. inače nije godina dobra za pamćenje kada su upitanju srpske integracije zbog toga što su bili praktično zamrznuti odnosi sa EU jer je to bila posledica nedovoljne, nepotpune saradnje sa Haškim tribunalom, što je bila još jedna od velikih obaveza koje je Srbija imala pred međunarodnom zajednicom i pred EU sve do nedavno, do 2010. ili 2011. godine kada se ta saradnja završila.
Proces koji je bio posebno opterećujući za Srbiju je odnos sa KiM, odnosno situacija tokom koje se najavljivalo jednostrano proglašenje i strategija naše države – kako harmonizovati stav u obavezi da čuvate integritet i jedinstvo države, a da ipak izvedete promene u državi.
Tokom 2007. i 2008. godine, mandata Vlade 2007/2008 godine i mandata Vlade 2008/2012 godine urađeno je još nekoliko koraka u evropskim integracijama. Napravljen je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Popunili smo Upitnik koji je EU stavljala pred zemlje koje se pridružuju. Dobili smo status kandidata, odnosno status pridružene članice, da bi Vlada u mandatu 2012. godine, koja upravo teče, sada bila Vlada koja počinje pregovore.
To je evropski duh onoga što radite kada hoćete da uredite svoju zemlju, kontinuitet, saglasnost, ali ono najvažnije – dijalog. Ako hoćete da pogledate po čemu se najznačajnije razlikuju uspešne i razvijene zemlje u današnjem svetu, one koje ekonomski vode, one koje vode idejama, one koje se pitaju šta će se desiti u svetu za deset ili dvadeset ili pedeset godina, to su zemlje EU, SAD, zemlje koje čine Rusija, Brazil, Kina, Australija, pri čemu je ova poslednja grupa koja se zove Brikte od nedavno uvela dijalog kao sredstvo. Dijalog je najmoćnije sredstvo koje je istovremeno i strategija demokratije. Samo ako ste dijaloško društvo možete u 21. veku zaista da budete i uspešno razvijeno društvo.
Kao društvo imamo problem sa tim da se definišemo kao dijaloško društvo. Skloniji smo mitovima, skloniji smo ne slušanju onog drugog i skloniji smo stavu – sve to znam, šta imam da slušam bilo koga drugog o bilo čemu.
Evropske integracije će naterati sve one koji još uvek nisu skloni tome da učestvuju u dijalogu da u tom dijalogu budu deo i da daju svoj doprinos kao ovi ljudi, žene i muškarci koje sam spomenula, koji su tokom proteklih deset odnosno 13 godina uložili deo svoga rada, svoje volje, svog političkog i društvenog bića u promene Srbije po receptu evropskih integracija.
Šta je tema i sadržaj rezolucije koja je pred nama? Ona definiše šta će da nam se desi kada ispregovaramo za deset, 15 ili 20 godina od sada. To se vrlo retko sluša jer ljudi obično kažu da je to dosadno. Dajte nešto zanimljivo, ko je kome šta rekao i šta je bilo u Briselu, a kao i što ova naša rasprava ne izaziva medijsku pažnju, tako verovatno nažalost neće ni pregovori i daću vam samo jedan primer kako to izgleda kada loše ispregovarate, čuveni primer koji se uvek provlači kroz dijalog o pregovorima – zato što nije dobro pregovarala i zato što nije dobro procenila obaveze iz Poglavlja 27 – pravne tekovine, koje se tiču zaštite životne sredine i energetske efikasnosti, Slovenija je morala da zatvori jedinu rafineriju koju je imala. Mogu takvih primera da navodim i za proširenje kada je Hrvatska upitanju, poslednje, i za Bugarsku i Rumuniju i za deset zemalja koje su se učlanile 2004. godine.
Zato je važno pažljivo pročitati šta smo mi kao radna grupa predložili u rezoluciji koja je pred nama. Zašto je važno da Narodna skupština ima konsultativnu ulogu? Zašto ću ja glasati i za amandman koji podrazumeva prisustvo člana i na utvrđivanju pozicije za pregovore? Zato što pregovori, tih 35 poglavlja podeljenih po svim delovima društva podrazumeva u najvećem delu, skoro 40% zaštitu životne sredine i skoro 20% poljoprivredu, zato što ćemo tu odlučiti koliko čega ćemo imati za deset, 20 ili 30 godina unapred od danas kada se tiče broj stabala, površina pod vinovom lozom, načini na koji će raditi rafinerije, načini na koji će biti u obavezi da se poštuje energetska efikasnost, šta god hoćete iz svakodnevnog života da znate kako će izgledati, to će biti ispregovarano.
Smatramo da je važno da imamo informaciju, ne sporeći podršku pregovaraču, i tehničkom i političkom da će uvek imati podršku Skupštine za to da ostvari najbolju moguću poziciju. Zašto je to važno? Zato što je znanje ono što se računa u EU i zato što njihovo iskustvo i njihovo znanje, nisam srećna što to moram da kažem, je mnogo veće nego naše i zato što će vam uvek to jasno staviti do znanja ako se budemo usudili da budemo jako ponosni na sopstveno neznanje i na mestima gde neznanju mesta nema, iskazujemo svoje mišljenje i stavove o procesu u kome treba da budemo direktni učesnici, kao što su to pregovori.
Potpuno sam sigurna da je Srbija na tački sa koje nema povratka. Vrlo ću rado učestvovati u svakoj vrsti dijaloga, u svakoj vrsti tematske debate o tome da li je Srbija odlučila najbolje što je mogla sa svoje tačke uverenja i idejnih i ideoloških i ličnih i političkih, kako god hoćete, da je Srbija odlučivši se 2003. godine za zahtev prema EU uradila najbolju moguću stvar koju smo uopšte mogli da smislimo kao društvo.
Da li nam nedostaje dijaloga? Onoliko. Da li smo spremni svi da u tom dijalogu učestvujemo? Nema nikoga da nas na to natera, osim nas samih. Možemo potpuno slobodnom voljom da, kao do sada kada su bila razna važna pitanja, pa i ova rezolucija, kažemo – mi to znamo, to je nevažno, nema veze, daj da čujem šta je rekao ovaj predsednik, onaj predsednik, šta je bilo u novinama, to kao kažeš par rečenica, nema veze, to će da prođe. Neće da prođe i to je ključ procesa kojim evropske integracije uozbiljavaju nedijaloška društva, jer je strašno skupa cena ukoliko propustite da budete ozbiljni, temeljiti, da se odreknete površnosti, da se odreknete navike da će nešto lako samo da prođe i da zaista učestvujemo svi zajedno u jednom procesu koji je od izuzetnog značaja za sve nas.
Spominjući imena, ako sam zaslužila vašu pažnju da me slušate, čuli ste verovatno priličan broj ženskih imena. To je još jedna od osobina evropskih integracija. Treba jako puno da se radi, a nema tu ni puno slave, ni puno novca. Zato je to obično ženski posao. Onog trenutka kada se uđe u punopravno članstvo, kada se završi proces pregovaranja, odjedanputa se smanjuje broj žena. Volela bih da se i za to potrudimo, da nam se ni to ne dogodi i da sve vredne žene iz srpske politike, srpskih ekonomija, srpskih finansija, kulture, sporta, poljoprivrede, zaštite životne sredine i Srpske akademske zajednice ostanu privržene učešću u dijalogu koji će teži uz pregovore i učešću u onome što će na kraju biti definitivna odluka o datumu za članstvo.
Nebitno je kada će biti određen datum članstva, bitno je koliko ćemo se i gde promeniti po pravilima EU. To je ključna stvar kada je Evropa u pitanju i zato je EU pitanje unutrašnje politike, a nikada spoljašnje politike, čak i kada je u pitanju bezbednost i zajednička spoljna politika. To je takođe tema za dijalog u našoj državi, u našem društvu.
Šta je ono što nam je glavna poruka evropskih integracija, odnosno dijaloga između nacionalnih parlamenata EU i države koja pristupa? Ona poruka koja vam menja pogled na svet. Jako dugo vremena smo mi u Srbiji i u ovom regionu proveli i još uvek provodimo u raspravama o tome šta je ko kome učinio u istoriji i ko je kome naudio, a poruka EU je kako će živeti naša deca i unuci i šta će oni i kakvog dobra jedni drugima učiniti.
Molim vas da zajedno glasamo za Predlog ove rezolucije. Hvala vam.