Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Poštovani gospodine predsedavajući, poštovana gospođo ministarko, uvaženi predstavnici Vlade, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, gledaću da svoje izlaganje sažmem u dva dela. Najpre, bih rekao par reči o setu izmena i dopuna pravosudnih zakona. Ne bih se previše zadržavao na samom meritumu, o tome su dosta rekli uvaženi prethodnici u svojim izlaganjima, a potom bih se osvrnuo na nešto o čemu zaista ne bi trebalo na ovakav način da se govori u jednoj ozbiljnoj državi, a to je ono što je, slobodno mogu reći za mešateljstvo neodgovornog rada Agencije za borbu protiv korupcije.
Što se tiče, seta pravosudnih zakona, analizu izmena i dopuna ovih zakona možemo staviti u pravno-tehnički, materijalno-pravni i politički kontekst. O pravno-tehničko i materijalno-pravnom kontekstu čuli smo dosta od uvaženih prethodnika i gospođa ministarka je dala adekvatno objašnjenje, a po meni lično je najvažniji politički kontekst, jer pravo kao sredstvo političke volje jeste u stvari nukleus funkcionisanja ozbiljne države, ako se tumače i nosioci političke volje odgovornih. U našoj državi to nije slučaj. Zato imamo primenu derogiranih zakona, zato u parlamentu vršimo izmene i dopune nevažećeg zakona. Pre par godina sam i sam govorio o tome, zato postoji dvojstvo primene više propisa, što je u oblasti krivičnog prava, naročito osetljiv teren. Svake godine krajem decembra mi menjamo krivično procesne zakone, hvatajući poslednji voz za ispravljanje nečijeg nemara ili možda još gore neznanja. Meni je jako žao što o tome raspravljamo sa aktuelnom ministarkom pravde, jer se ovde uglavnom radi o ozbiljnim greškama i o ozbiljnom nemaru, pa rekao bih i neznanju nekih prethodnih ministara i nekih prethodnih vlada. Žao mi je što ovde u sali nemamo i protagoniste tog posla, odnosno nemamo protagoniste saučešća, saučestvovanja u tom nemaru o kome sam govorio.
Sada bih se vratio na nešto što sam malo pre nazvao zamešateljstvom neodgovornog rada Agencije za borbu protiv korupcije. U zemlji koja je ogrezla u korupciji, Agencija za borbu protiv korupcije se bavi perifernim stvarima, interesuje ih kako poslanici troše svoje crkvavicu koja se zove poslanički paušal. Traže brojeve tekućih računa i zloupotrebljavaju ih bez odluke pravosudnih organa, umesto da se bave nečim što jeste kvalifikacija našeg čitavog sistema u kome država bitiše, a to je ono što sam malo pre okvalifikovao kao ogrezlost u korupciji.
Da li Agencija za borbu protiv korupcije radi odgovorno svoj posao? Tvrdim, ne. Sada člana Visokog saveta sudstva sa trostrukim legitimitetom, kako reče malo pre moja koleginica Judita Popović, Agenicija za borbu protiv korupcije smenjuje zloupotrebom jednog prekluzivnog roka. Da podsetimo, slušao sam pažljivo diskusije uvaženih prethodnika, niko se nije osvrnuo na to da agencija nikada po tom pitanju nije zašla u meritum, niti je donela rešenje da postoji sukob interesa. Agencija se nije ni bavila onim čime treba da se bavi, pa da konstatujem da je profesor Dimitrijević kasnije zatražio saglasnost i da je u toku postupka ispravljena procesna greška, odnosno procesni nedostatak. To je abeceda postupka u pravu i u bilo kojoj grani prava. Čime se bavila agencija, zaista ne znam, voleo bih da čujem objašnjenje zašto je to tako.
Dakle, da ponovim, meritumom se nije bavila, nije donela rešenje kojim se profesor, u kome se donosi odluka da postoji sukob interesa, što se tiče funkcije profesora Dimitrijevića, a nigde se nije bavila onim što joj je posao, ono što joj je dužnost, da ispravljanje procesnih greški uvede u kontekst onaj koji treba.
Logično se postavlja pitanje šta se krije iza toga? Da li se radi o zloj nameri ili se radi o gluposti. Ako je zla namera u pitanju, onda se otvaraju još neka bolna pitanja gde je rad Agenicije za borbu protiv korupcije samo vrh ledenog brega. Možemo slobodno postaviti pitanje, da li ta agencija radi po nalogu nekog iz vlasti ili je produžena ruka nekih struktura koje na vrlo sumnjiv način ispod žita pokušavaju da upravljaju ovom državom. Ako je to u pitanju, onda smo mi kao država, pored svih ostalih problema u još jednom ozbiljnom problemu. Ako je u pitanju samo glupost, onda ne bih kvalifikovao jer glupost nema definiciju, ali ima bezbroj primera. Hvala na pažnji.
Poštovani gospodine predsedavajući, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani predstavnici, odnosno poštovani predstavniče Vlade, pošto vidim da je samo jedan predstavnik Vlade prisutan.
Ne bih da ponavljam ono što je već izneseno o prirodi izmena i dopuna ovog važnog zakona i neću se previše zadržavati na meritumu zato što ima, uglavnom, pravno-tehničke atribute, sem nekih suštinskih stvari o kojima je detaljno govorio kolega Bojan Đurić, a delimično i kolega Krasić. Osvrnuću se na opštu prirodu onog što je postupak donošenja izmena i dopuna ovog zakona, a što je u stvari slika političke scene u Srbiji, pa i jedan segment slike društva uopšte.
Sada smo čuli nekoliko praznih pohvala i ispravljanja sopstvenih loših postupaka od strane predstavnika vladajuće koalicije. To ponekad može da zvuči jako uvredljivo jer se stavlja u opšti kontekst jedne naopake politike koja je uzrok posrnuća svih društvenih struktura u našoj zemlji, nažalost.
Osvrnuću se na par rečenica koje stoje u delu obrazloženja ovog zakona. Zove se "razlozi za donošenje zakona", gde se kaže – Zakon o Ustavnom sudu donet je novembra 2007. godine. U toku primene ovog zakona, pojavili se određeni problemi u praksi Ustavnog suda, koji se, pre svega, odnose na preopterećenost Ustavnog suda, iz razloga nasleđenih predmeta suda Srbije i Crne Gore, kao i velikog broja podnetih ustavnih žalbi itd. Onda kaže – postojeći zakonski okvir nije omogućavao Ustavnom sudu da određene procesne stvari rešava na drugi način, osim na sednici svojih sudija itd. O tome je više govorio kolega Krasić.
Nama se opet i opet ponavljaju politički promašaji koji ishodište nalaze u izmeni loših zakona. Da li je potrebno doneti ovakav zakon i izmene i dopune sa ovakvom sadržinom? Da, potrebno je. Pravo pitanje je – zašto se došlo do toga? Onda se vraćamo na prapočetak stvari, odnosno donošenje osnovnog teksta, odnosno Zakona o Ustavnom sudu i onoga što je krasilo, ili, pre bih rekao, predstavljalo anomaliju Vlade koja je vodila ovu državu 2007. godine.
Žao mi je što ovde nema kolega iz DSS, jer su i oni bili protagonisti donošenja lošeg Ustava, a potom i loših zakona. Doduše, ima protagonista koji su i tada činili vladajuću većinu i sada su vladajuća većina. Bilo ih je, doduše, i u toj vladi više, ali su u vođenju države bili druga violina jalove politike Vojislava Koštunice i zato smo ovde gde jesmo.
Pitanje je isto kao i pitanje koje se tiče samog Ustava. Setimo se, kada je donošen Ustav, a znamo kako je donet, znamo uz kakve anomalije i znamo kakva je bila referendumska krađa koja je trajala 48 sati. Kada smo, odmah, neposredno posle donošenja Ustava postavili pitanje o prirodi normi koje su suprotstavljene jedna drugoj, kao na primer, član 105. u odnosu na član 134. koji odlučuje o imunitetu ministara, a to je samo vrh ledenog brega cele priče o Ustavu. Onda smo na to postavljeno pitanje u ovom domu dobijali prazne poglede i odgovor gospodina Nikolića, takođe, protagoniste referendumskih anomalija, koji je rekao – to je pitanje za Ustavni sud. Što ste doneli Ustav koji je loš i koji je, samim činom donošenja, pitanje za Ustavni sud?
Čini mi se da sada opet imamo nešto slično. Naravno, ima smisla donositi ovakav zakon. Pitanje je – ima li smisla poboljšavati zakon, ako nema političke volje da se usvojena rešenja primenjuju? Vrlo često svojim studentima definišem pravo kao sredstvo, odnosno produžetak politike.
Logično je da sada Ministarstvo pravde ima problem, jer dobra rešenja na kojima insistira Ministarstvo pravde, nailaze na branu naopake politike. Ponovo se onda susrećemo sa problemima o kojima sam govorio. Da li će Ustavni sud imati i odbraniti svoju ulogu koju treba da ima u društvu u ovakvom okruženju i u spletu nemogućnosti primeni zakonskih odredbi?
Malopre sam govorio o problemu koje ima Ministarstvo pravde i meni to ponekad liči na juriš na vetrenjače, jer nešto što je dobro urađeno, jednostavno, nailazi na branu koja se zove naopaka politika.
Voleo bih da i od predstavnika vladajuće koalicije i od svih odgovornih koji mogu sebe da prepoznaju u mojoj diskusiji dobijemo odgovor na pitanja koja sam postavio. Jer, zaista, nema dobrih zakonskih rešenja ako imamo naopaku politiku i ako nema političke volje za njihovu primenu. Hvala na pažnji.
Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, uputio bih pitanje ministru unutrašnjih poslova, zamenu predsednika Vlade i prvom potpredsedniku, ne znam koje sve titule u nazivu svojih funkcija ima. To pitanje želim da postavim najpre kao Nišlija, neko ko je rođen u Nišu i ko je zabrinut nad činjenicom da i moj grad tone u sivilo beznađa juga Srbije, koji se na neki način uklapa i u sivilo beznađa i stramputica na kojima se Srbija već duže vreme nalazi.
Ne tako davno poslanička grupa LDP postavila je pitanje ministru unutrašnjih poslova: Zbog čega već skoro dve godine niška Uprava policije nema načelnika, zašto se ne postavlja načelnik i zašto se na taj način mnogi nagomilani problemi, ne samo u Policijskoj upravi u Nišu nego i šire, počev od kriminala i stvaranja kriminogenih sredina tamo gde im nije bilo mesto i gde se nisu nalazile, pa do najprizemnijih problema koje treba rešavati, a sa kojima se građani svakodnevno susreću?
Da, ozbiljan je problem da grad te veličine i takav centar na jugu Srbije nema načelnika policijske uprave. U novinama srećemo neke odgovore na ta pitanja, neke je dao i sam ministar unutrašnjih poslova. Citiraću neke od tih odgovora. Na primer, jedan od odgovora koji se skoro pojavio u štampi je da niko ne želi da prihvati tu funkciju. Uz to su išla i objašnjenja da Niš nema kadrove za to mesto i da to svakako mora da bude neko sa strane.
Blago rečeno, bio sam začuđen ovakvim odgovorima, jer oni ne samo da prkose pravilima logike, oni vređaju i zdravu inteligenciju. Kako to da niko ne želi da prihvati tu funkciju? Poznajem najmanje nekoliko dobrih policijskih kadrova koji su završili fakultet u Nišu i koji već duže vreme rade u policiji i koji bi svakako prihvatili tu odgovornost. To potire i onu tvrdnju da Niš nema kadrove za to mesto. Grad koji ima i te kako dobre kadrove sa zavidnom obrazovnom strukturom u redovima policijske uprave, grad koji ima Pravni fakultet, grad koji i te kako daje dobre i kvalitetne kadrove, odjedanput se stavlja u kontekst da za mesto načelnika policijske uprave nema kadrove.
Na kraju, jedna tvrdnja koja, blago rečeno, da ponovim, vređa inteligenciju – da to mora da bude neko sa strane. Apsolutno mi je nejasno kako neko sa strane može bolje da razume probleme Nišlija, može bolje da razume kako treba da funkcioniše policija u Nišu i okolini i može bolje da obavlja tu funkciju nego neko ko je rođen, ko je rastao u Nišu, ko se školovao u Nišu i ko i te kako dobro zna probleme svojih građana i svoje okoline.
Da podsetim, mi na ovo pitanje, kao poslanička grupa, nismo dobili adekvatne odgovore kada smo to pitanje postavili. U međuvremenu su se pojavili ovakvi nazovi odgovori i neke tvrdnje koje iritiraju ne samo građane Niša nego sve nas koji imamo mandat da interese građana Niša zastupamo i u Skupštini i na svim nivoima države Srbije.
Da ponovim pitanje upućeno ministru policije: Zašto Niš skoro dve godine nema načelnika policijske uprave i u kom kontekstu su odgovori da niko ne želi da prihvati tu funkciju, da Niš nema kadrove za tu funkciju i da to mora da bude neko sa strane, dakle neko ko nije Nišlija? Insistiramo na adekvatnom i odgovornom odgovoru na postavljena pitanja. Zahvaljujem na pažnji.