Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, biću kratak.
Vi znate mene ne interesuje Šešeljevo bulažnjenje, ali vi ste vlast i danas ja ovde nemam ništa zajedničko sa Marijanom Rističevićem, ali vi budite vlast ili se sklonite. Ja u ovoj Skupštini sedim, ne zato što sam impresioniran društvom, nego zato što poštujem neki red i mi možemo jedno drugom da kažemo šta god nam padne na pamet, ali neću dozvoliti nikada da se ovde u Skupštini ljudi gaze, zato što drugačije misle.
Vlast, Neđo, imate potpredsednika Vlada, baš me briga ko je iz koje stranke. Neću da vas podsećam kakve su bile skupštine u 2000. godine kada je onaj iscepani ovde, svaki put bio komentarisan da govori, bio je i moj poslanik četiri godine. Svako nosi svoj krst. Ili zavedite red u ovoj zemlji, a one sa bakljama, hapsite u policijskom času. One što sa stepeništa Skupštine prete lekarima, kažnjavajte kako što kažnjavate ljude kada se vraćaju iz zemlje, pa ih hvatate oko ulaza zbog toga što su izašli, a treba da budu u nekoj samoizolaciji 28 dana.
Sramota je da vi ovde govorite kako ste napisali 10 hiljada prekršajnih prijava. Mi treba da ratujemo na stepenicama Skupštine. Vlast, budite vlast, vodite zemlju. To je odgovornost. Pa, će onda jednog dana neko da vam govori ovako kako govori Šešelj meni, da me optužuje da sam lopov, da sam na silu nešto uradio.
Petog oktobra je bilo poštenije nego danas ovde na stepenicama Skupštine. Sa jedne strane su bili kordoni koji su u nas pucali, a sa druge mi koji smo se protiv njih borili. Ovde su danas ljudi došli da nešto kažu, a ne da se biju. Nije sporno da to možemo, ali ako tim argumentima počinjemo da uređujemo svoj život, onda bolje da nikada u parlament nismo ni ušli, ni da smo ovoj posao ikada radili. To Srbija ne zaslužuje, pogotovo ne, naše generacije koje imaju to teško iskustvo za sobom. Ovo ne sme više nikada da se ponovi. Ne pada mi na pamet da na konferencijama za novinare o tome govorim. Ovde u Skupštini ili parlament postoji ili ovo je drumska jazbina. Ni na Ibarskoj magistrali se ovako nije u tri ujutro niko ponašao.
Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodinu Jovanoviću, ne radi se ovde ni o Ljotiću, ni o Bošku Obradoviću, ni u tužilaštvu i treće grani vlast, ovde smo tema samo mi, znači, samo mi.
Rekao sam vam ceo život putujem po ovoj zemlji u tri ujutru, u najmračnijoj jazbini na Ibarskoj magistrali više samopoštovanja imaju ljudi nego ovi što sede danas u sali. Mi smo tema, a ne neki tužioci. Ako sami sebe do te mere gazimo i ne poštujemo, kako očekujemo da bilo ko poštuje ovo mesto gde dolazimo svakog dana? Da li postoji dno ili ne postoji?
Ponavljam vam, svašta možemo da kažemo jedan drugom ovde, ljudi će o tome rasuđivati, ko je pristojan, ko nije pristojan, ko laže, ko govori istinu, ali ako nemamo dostojanstvo i samopoštovanje onda Srbija nema ni demokratiju, ni parlament.
Kakvi tužioci? Nisu oni za ovo odgovorni. Boško Obradović, pa ni sam za sebe ne glasa. Dvadeset protova je stalo ispred Skupštine, rade šta im padne na pamet, da li su gladni? Da li su ostali bez posla? Brane Kosovo. Da li su nešto na Kosovu izgubili hulje i protuve? Pljuju žene.
Mi smo tema, a ne oni. Da li hoćete na izbore? Pa, onda ne možeš da ideš na izbore ako nisi spreman da poštuješ drugog. Tačno je što kaže, dan posle 5. oktobra, ma još se dimila Skupština, otišli smo u magistrat, bio je sa Todorovićem, eto ga svedok. Izvadio je izborni zakon i rekao – Đinđiću, Srbija je jedna izborna jedinica. To od devedesete tražimo. Zoran je uzeo zakon, nije ga pogledao, da mi ga je pre nego što predamo u proceduru da vidim da li postoji neki tehnički propust. Taj zakon je bio na snazi dok Tadić nije počeo da se igra sa izbornim zakonodavstvom. To je bilo samo poštovanje, ne prepoštovanje Šešelja, nego samo poštovanje. Ako nešto tražiš deset godina i boriš se za nešto onda nemoj da gaziš sebe.
(Vojislav Šešelj: Replika.)
Gospođo Gojković, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsednice Vlade, ministri, želim prvo da kažem da mi je drago što danas radimo zajedno, što ste živi i zdravi, što ćemo moći da vodimo političku raspravu i da se borimo sa verom da to radimo u najboljem interesu našeg društva.
Na početku, gospođo Brnabić, želim da vam se zahvalim. To nije samo izraz lične zahvalnosti vama. Znam da vi imate svoju porodicu, kao što imam i ja, kao što imamo svi mi, i da ste radeći posao u ovom prokletom vremenu podneli veliku ličnu žrtvu. I kada ste grešili, a nema bezgrešnih, siguran sam da ste verovali i želeli najbolje kao i svaki normalan čovek u ovoj zemlji. Ali, dužan sam da vam se zahvalim kao predsednici Vlade, jer je to hvala svim onim fantastičnim ljudima će, a to je pravilo života, ostati u senci, a zapravo su veliki heroji ovog vremena.
Mi smo u ovoj pandemiji upoznali nekoliko lekara, videli poneku medicinsku sestru i nekog medicinskog tehničara, videli smo spotove naših trgovinskih lanaca i u njima ljude koji su se postarali da svakog dana možemo da iskoračimo ili zakoračimo u svet lišeni nekih strahova koji su predstavljali problem na nekom drugom mestu.
Dužan sam to da kažem kao narodni poslanik i kao političar, jer smo mi društvo u kojem je oduvek bilo deficita u poštovanju i tog neodgovornog viška u omalovažavanju i nekorektnom odnosu.
Gospođo Brnabić, puno toga ste rekli u svom govoru. Ali, pokušajte da me shvatite krajnje dobronamerno. Ovo je jedna od poslednjih prilika da mi politički razgovaramo, da govorimo o politici.
Mislim da se danas više od virusa govori o izgledu sveta nakon ove pandemije i da je beskraj analiza koje pokušavaju da nam objasne šta se to u našem životu promenilo. Zašto vam kažem da pokušate da ovu raspravu preusmerite na neki drugi tok, na politički? Pleksiglas, maska, rukavice, hlorokin, antitela, to u većoj ili manjoj meri štiti nas od Korona virusa, od Kovida-19, ali šta nas štiti od političke gluposti, od beskrupuloznosti, od laganja, od neiskrenosti, sebičluka? Šta nas štiti od političkog slepila?
Pod ovom kupolom 80 godina ljudi govore, i mi među njima, uvereni da rade najbolje za Srbiju, a kakva nam je Srbija danas? Kada je pogledamo, onda možemo sa sigurnošću da kažemo samo jedno – sve se u ovom svetu promenilo, samo se ne menja srpska politika, njen karakter i naši međusobni odnosi. Mi nismo ljudi koji na tako nešto smeju da pristanu, jer živimo u diktaturi. Da li hoćemo parlament na sednici ili parlament na stepeništu ispred ove zgrade? Ako hoćemo opoziciju u sali, da li smo sposobni i spremni da tu opoziciju čujemo, saslušamo čak i kada se sa njom ne slažemo i kada je ne razumemo? Mi smo u ovu krizu ušli kao politički uništeno društvo.
O kojoj sednici parlamenta mi treba sada da raspravljamo, a koja bi nešto pozitivno ostavila za sobom da je održana u martu mesecu? Hoćete li da vam kažem šta bi bila posledica sednice iz marta meseca, pri čemu i ja mislim da bi bilo bolje da se to tada videlo, pa da danas pokupimo čaure i da vidimo ko je preživeo, a ko nije, jer posle te sednice nam ne bi pomagali respiratori. Posledice sednice na kojoj bi mi pokazali svoje pravo lice bile bi takve da bi ljudi tražili virus, a ne bežali od njega, da bi tražili policijski sat za boravak u kući, a ne na ulici. Dotle smo mi doveli ovu zemlju.
Danas u 20 časova aplaudiramo lekarima, a u 20.05 dezorijentisano, urnisano društvo lupa u šerpe boreći se protiv diktature, a diktatura je politika koju sprovodi vaša Vlada u dogovoru sa lekarima kojima se na stepeništu ovog parlamenta preti. O tome moramo da govorimo, gospođo Brnabić.
Reći ću šta je strašan problem ovog vanrednog stanja – način komunikacije. Mi nismo imali puno prilike da o tome razgovaramo. Kod nas se, uostalom, razgovori ne vode, mi režimo jedni na druge i ujedamo se. Imam razumevanje za pritiske pod kojima ste bili, za teške okolnosti, za neizvesnost. Danas je lako komentarisati neke događaje, postupke koji su ostali za nama, ali nikad nisam bežao od odgovornosti, preuzimao sam je i za sebe i za druge i vrlo dobro znam kako se teško živi i radi kad donosiš odluke prvi put u životu, kad nemaš koga da pitaš, kad nemaš sa čim da uporediš, a od njih zavisi nečiji život.
Ipak, sada kada smo na kraju svega ovoga, ne mislim na kraju pandemije i borbe protiv virusa, morate shvatiti, gospođo Brnabić, Vlada ne moli, predsednik ne preklinje, vlast ne preti. Možda u nekim drugim društvima da, gde postoji jasan sistem odgovornosti, ali ovom našem, gospođo Brnabić, više nego ikad bio nam je potreban dogovor.
Divni su ljudi koji su izneli ovo vanredno stanje prethodnih mesec i po dana. Generacije starih i klinci koji su sedeli pred ekranima gledajući program RTS-a i tako kompenzujući izostanak mogućnosti da odu u školu. Divni su ljudi koji su radili uprkos svemu i zbog toga sa tim ljudima vlast mora da razgovara. Trebali ste i morali ste da nađete snage za drugačije jezik kojim ste se povremeno obraćali ljudima.
Razumem da neko može da bude i ljut i povređen, ali smo previše izmrcvareno društvo da bi bez posledica moglo da prođe sve ono kroz šta smo prošli zajedno od marta meseca. Zato danas jedan deo društva ima utisak da zapravo treba da se bori u vanrednom stanju protiv vlasti, a ne protiv onoga što nam je zajednički problem.
Na sastanku koji smo održali na početku vanrednog stanja rekao sam da je za nas sramota da se bavimo stranačkom politikom, da čak i razgovaramo o izborima dok ljudi umiru na svakom koraku oko nas ili su u životnoj opasnosti. Dogovorili smo se da ćemo obarati stranačke ruke kada prođe vanredno stanje. Do toga nije u potpunosti došlo i to je naša zajednička odgovornost.
Pitam vas, gospođo Brnabić, ima li danas prostora za neki dogovor? Kako mislimo dalje? Da li uopšte znamo kako ova zemlja treba da izgleda sutra ili je to vizija vlasti koju mi, pošto smo opozicija, naravno, treba da negiramo odgovarajući nekom svojom?
Koliko godina ima profesor Kon, gospođo Brnabić? Ja mislim više od 70 godina. Koliko? Šezdeset i četiri, šezdeset i pet godina. On se nije pojavio juče u našem zdravstvu. Ja ga se sećam iz 2009. godine i krize koju smo imali sa virus H1N1, a kada je država kupila tri miliona vakcina, a onda nesposobna da sprovede vakcinaciju kompromitovala vakcinaciju do te mere da danas imamo problem sa društvom koje apriori odbija svaki oblik takve medicinske zdravstvene zaštite, pa smo peglali fleke tako što smo u zatvor poslali direktorku Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje. Godinu dana u pritvoru, puštena, oslobođena nakon toga.
Nikada nismo o tome politički razgovarali, pa smo zato danas došli u situaciju da onaj ko radi svoj posao, sa nekim drugim ko takođe radi svoj posao, ja ne znam za koga je Kon glasao, da li je glasao za vas ili za mene, to ne treba da nas interesuje. Onog trenutka kada smo mi od Srbije napravili zemlju u kojoj je čovek koji radi svoj posao, zajedno sa nekim drugim koji, takođe, radi svoj posao, sa vama, jedan kraj drugog, ne može zbog toga što ste vi moj politički protivnik on da postane žrtva svega toga. Morate da progovorite i da zaštite lekare koji dele danas sudbinu čitavog niza ljudi koji su prošli to kroz šta oni prolaze danas, zbog sličnih pobuda, ali je njihova uloga u društvu drugačija.
Nikada nisam video Dariju Kisić Tepavčević. Nisam znao da postoji. U tri popodne nisam gledao te konferencije za novinare zbog njene frizure, nisam primetio. Nezadovoljni ljudi, gnevni ljudi, nesrećni, mogu da budu besni. Političari nemaju pravo na to. Zdravstveni radnici i struka moraju biti zaštićeni ovde, ne tako što ćemo mi njima iskazivati zahvalnost po televizijskim emisijama, nego tako što ćemo jednom zauvek reći – svako ko radi svoj posao u ovoj zemlji služi ovoj zemlji i svaka vlast je dužna da ga štiti, a svaka opozicija da ga poštuje jer će sutra raditi sa njim ili ja treba da dođem sa svojim Konom, sa svojom Kisićkom, sa svojim Stevanovićem, sa svojom medicinskom sestrom. To je ludnica, nije zemlja.
Mnogo toga mi možemo da zamerimo jedni drugima, i treba da zamerimo. Nikad se neću pomiriti, nikad se neću pomiriti sa stavom da je Srbija diktatura. Šta je problem danas? Problem je što je Vučić Vučić, što sam ja ja, što je Đilas Đilas, što mi iz svoje kože ne možemo. Što je Đilas Đilas. To je problem. Lupali smo u šerpe 1996, zato što je Milošević pokrao izbore. Danas se beži od izbora, da bi lupali u šerpe. Nemam ništa protiv i moja deca izađu pa lupaju, nastave od osam uveče. Nek svako lupa, nek pokaže da je nezadovoljan, ali ne lupaju oni samo vama, lupaju i meni, svakom političaru u ovoj zemlji, lupaju neposredno parlamentu, ruini od parlamenta. Ne zato što ja želim da bude takav, nego što je demokratija nešto drugo, kao i parlament.
Vodio sam zemlju jednom sa kolegama u vanrednom stanju. Dan nakon ubistva predsednika Vlade u 10 ujutru, održali smo sednicu parlamenta na kojoj smo potvrdili odluku o uvođenju vanrednog stanja u zemlji. Bilo je teško, to smo uradili, ne zato što nismo mogli bez te odluke, nego zato što smo želeli da pokažemo društvu da država postoji. Danas vi možete da pokažete da država postoji tako što ćete vrlo jasno reći istinu, nema više priče u vanrednom stanju o naprednjacima, liberalima, demokratama, radikalima o ne zagovaram ja neki giletarizam reda radi.
U takvim vremenima kakva su ona koja smo mi ostavili za sobom, i koja nažalost, za koja ne možemo da kažemo da nisu pred nama, danas je Institut za zarazne bolesti „Robert Koh“ rekao da se vraća reproduktivna snaga virusa u Nemačkoj, da je sa 0,9 otišao na 1,1, odnosno na 1,1 a na 1,1 se raspada sistem. Dvadeset šest miliona ljudi je ostalo bez posla u Americi, četiri miliona u Velikoj Britaniji, 1,7 miliona u privrednom sektoru u Grčkoj. Kakva je budućnost, o tome treba da razgovaramo. Ova zemlja nema budućnost ako nema zrelu i odgovornu politiku.
Jeste, šizofrena je ta pozicija, biti opozicija vlasti i većem delu opozicije, ali, nažalost to je jedini put koji možeš u ovom trenutku da uradiš ono što smatraš da je ispravno za ovo društvo. Ja mislim da je ispravno danas reći Srbiji istinu.
Za mene je vređanje zemlje, dokazivanje naše nesposobnosti tako što ćemo prebrojavati mrtve i sa jedne i sa druge strane grane, vređanje zemlje, uveravanje da mi nemamo nijednog prijatelja u svetu, ali isto tako i vređanje zemlje i ona konferencija za novinare na kojoj napujdani kerovi iz tabloida kažu ono što neko iz vlasti ne želi da kaže. Prekinite sa tim, ne kažem vama lično, prekinite sa tim. I meni se ne dopada politika Aleksandra Vulina, ali sam mislio da nije vanredno stanje vreme u kome treba da iznesem saopštenja i tražim ostavke. To se ne radi tada.
Koliko je vojnika pokupilo virus radeći svoj posao. Šta je na kraju ispada da je vojska izašla sa puškama da bi uterivala strah u zemlji? Znate zašto ti ljudi stradaju? Stradaju zbog neodgovornog dela opozicije, ali i zbog toga što vlast nije sposobna.
Mnogo toga se promenilo, napravili smo auto-puteve, napravili smo Klinički centar, jesmo vratili, smo, mi nismo bili na listi zemalja EU, nismo postojali, nisu mogli da nas rangiraju, da nas klasifikuju, nisu imali na osnovu čega, danas je bolje. Ali, vrlo dobro znamo da bi bilo ludilo likovati zbog toga što negde nije stigla maska, što nije stigao mantil. Nama su potrebni novi protokoli, dogovori, strategija, sednica na kojoj ćemo razgovarati kako da se definišu mehanizmi koji će nas učiniti efikasnijim sutra.
Nerviramo jedni druge. Tačno. Koga interesuje to, koga to uopšte interesuje što mene nervira Vučić i ja nerviram njega, i što Šešelj može da bulazni još 100 godina, biće jednako besmislen.
Ovo je prilika Ana da razgovaramo o budućnosti zemlje, da kažemo ono što svako vidi pred našim očima. Ono što je najznačajnije što nam se desilo u ovom vanrednom stanju je poruka da su ljudi živi, da žele nešto. To moramo da im damo.
Gospodine potpredsedniče, poštovano predstavništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da postavim jedno pitanje, nadam se da makar ovog puta neću izazvati nikakve podele među nama. Pitanje postavljam predsedniku Republike, predsednici Vlade i ministru za energetiku, gospodinu Antiću.
Radi se o poslovanju NIS, Naftne industrije Srbije koja je kroz državni sporazum Srbije sa Ruskom Federacijom praktično u većinskom paketu ustupljena „Gaspromu“, ali je i dalje više nego jasno da su veoma ozbiljni interesi našeg društva direktno zavisni od funkcionisanja i rada te kompanije. Dok mi svakog dana ovde, u parlamentu obaramo ruke između sebe, dok rešavamo probleme koji su nam nad glavom, dok nam nebo puca pod kojim stojimo, pored nas prolaze, odvijaju se, u toku su procesi od kojih će nas pre ili kasnije biti sramota, ukoliko zajedno na njih sada prvo ne stavimo tačku, a onda pogledamo o čemu se tu zapravo radi.
Ne želim nikome da dosađujem ovom prilikom obrazlažući motive LDP zbog kojih smo bili protiv načina na koji je privatizovan NIS. Ne protiv dolaska „Gasproma“ ili bilo koga drugog, nego isključivo protiv načina na koji je privatizovan NIS.
Evo zašto smo bili protiv toga. U međuvremenu je 540.000 tona porastao uvoz nafte u Srbiju, a direktna posledica uvozna nafte je zapravo nekontrolisano eksploatisanje naših bušotina. Ukoliko se one ekstremno eksploatišu, bušotine se suše, a nafta koja stiže kartonskim slivom više ne može da dođe do osušene bušotine, nego odlazi na neko drugo mesto.
Da li znate koliko je danas veći procenat derivata koji NIS prodaje preko posrednika, tj. trejdera, nego direktno. Zašto je to važno? Zato što smo mi još uvek akcionari u NIS. Time je Srbija oštećena.
Na kraju, ono što je veoma važno i o čemu želim da razgovaram i mislim da ću biti dosadan. Jednako sam se protivio ovome kada sam se protivio protiv privatizacije NIS po načinu na koji je to bilo dogovoreno izmešu Koštunice i Putina. Jedan od najobimnijih investicionih projekata u zemlji, vredan 300 miliona evra u ovom trenutku je samo paravan za brutalnu pljačku sa kojom niko od nas i od onih kojima postavljam pitanje nema nikakve veze. Danas Vučić misli o Jarinju, o Brnjaku, o vojsci, mi ovde stojimo naspram vas, vi vodite svoje ratove sa nama, a pred očima vam se dešava pljačka najobimnijeg investicionog projekta. Trista miliona evra je vredan projekat izgradnje, postrojenja, pogona za preradu nafte u Rafineriji Pančevo.
Zašto je onaj ko je bio nadležan za vođenje tog projekta, kompanija „SBI“ otpuštena? Zašto su oni koji rukovode tim projektom iz Rafinerije Pančevo, sami sebe postavili za one koji su nadzor nad tim projektom i istovremeno ga realizuju? Zbog čega dramatično pada procenat domaćih podizvođača? Vi znate šta to znači. Šta je za našu fabriku u Srbiji kada ne dobije posao izrade konstrukcije u Rafineriji Pančevo, nego taj posao dobije slovenačka kompanija sa ponudom većom za osam miliona evra, bez ikakvog kadrovskog potencijala, taj posao uradi zbog čega dolazi do kašnjenja. Konkretno su dobili posao cevi, izgradnji cevovoda. Mađarska kompanija dobija posao izgradnje konstrukcije, nemačka kompanije dobije posao izgradnje izolacije, direktna je šteta u samo ta tri ugovorena posla, mimo bilo kojih tenderskih procedura i zakona, slušaj Martinoviću, deset miliona evra. Nisi ih ti ukrao, nije ih ukrala ni Vlada, nismo videli šta nam se dešava pred nosom.
Ko radi nadzor u NIS? Za nadzor u NIS je zadužen čovek koji je istovremeno savetnik generalnog direktora i to ne kriju, to vam piše na sajtu NIS. Znate zašto znam da nema nikakve veze sa vama? Nema više odavno veze ni sa onim čiji je navodno kadar bio, a bio je kadar Nove Srbije, Velimira Ilića.
Čovek koji vodi nadzorni odbor treba da kontroliše to, je savetnik direktora koga treba da kontroliše, arterija privrede naše zemlje, pred našim nosom. Molim vas da u sva svakodnevna angažovanja posvetimo adekvatnu pažnju tome što se sada dešava. Makar da na jednom planu ne moramo da se brukamo. Očekujem odgovor.
Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, pitanje za predsednika Republike, gospođu Brnabić, potpredsednika Dačića i naravno pitanje za predsednicu parlamenta – da li ovo što sada Srbija živi je deo nekog plana sa kojim mi nismo upoznati ili se zapravo nalazimo zatečeni u situaciji koja je posledica apsolutnog haosa koji karakteriše političke odnose ne samo kod nas u zemlji, ili regionu, nego je to globalna definicija onoga što trenutno živimo?
Pitanje regionalnih odnosa mora dobiti svoj odgovor kroz vrlo jasan politički stav Srbije. Da li su oni posledica naše nesposobnosti da objasnimo šta su interesi Srbije ili su problemi koje imamo sa svim susedima posledica naše nesposobnosti da svoje interese ostvarimo, legitimne i prihvatljive za druge, na legitiman način? Mislim na odnose sa Crnom Gorom, mislim na odnose sa Makedonijom, mislim na odnose sa BiH, mislim na odnose sa Hrvatskom. Pri tom ne govorim i ne tvrdim da u tim odnosima odgovornost za klimu koja je stvorena je isključivo ovde u Beogradu. Interesuje me – šta Beograd preduzima da se te okolnosti promene?
Poslednji primer je ova kosovska kriza. Ulazimo u treću nedelju. Znači, 840 dolara je robna razmena Srbije sa zemljama CEFT-e, 50% toga je razmena sa Kosovom. To nije pitanje samo novca. To je i pitanje atmosfere koja se stvara pod tim merama, a koja je svakog dana sve radikalnija. Da li smo se mi odlučili da prihvatimo kao zvaničnu kosovsku politiku onu politiku na kojoj insistira deo naše političke javnosti, zagovarajući zamrznuti konflikt, odnosno izbegavanje definitivnog rešenja srpsko-albanskih odnosa. Pa koliko je ovo što danas živimo zamrznuto i konstantno i da li će sutra biti jednako onome što smo preživeli juče? Naravno da neće. Videli smo juče šta govori predsednik Republike. Saterani smo u ćošak. Šta preduzimamo mi? Kakva je inicijativa predsednice Vlade? Šta preduzima potpredsednik Vlade, ministar spoljnih poslova? Nije valjda da je sve od onoga što možemo da uradimo ta vulgarna pošalica i aluzija na austrijskog kancelara i citiranje pesme učitelja Mihajla Zastavnikovića – Ko to kaže, ko to laže Srbija je mala?
Da li može neko da kaže šta će se desiti na Kosovu za sedam dana? Da li zna to neko?
Odnosi sa EU, bio je juče u poseti komesar Han, ali koliko znam ta poseta je dogovorena pre tri nedelje. Odlazak na Kosovo je bio planiran pre tri nedelje, pre nego što su uvedene ove takse. Ako očekujemo od nekog drugog da to reši, ko je taj drugi? Ja mislim da ga nema. Da je više nego ikad jasno da ovde u Beogradu nedostaje inicijativa, a pre inicijative jasan plan iza koga možemo da stanemo kao poslanici, kao institucija, kao društvo.
Jedan dan protestuju studenti, drugi dan protestuju lekari, treći dan izlaze sudije iz sudova, gradonačelnici i predsednici opština podnose ostavke, poslanici Srpske liste se zatvaraju u Prištini u kosovskom parlamentu. Svaki dan je nova radikalizacija. Siguran sam da to nije deo nekog plana, baš kao što je i svakome jasno da je ovo što sada živimo da je to mnogo bezazlenije od onoga što ćemo živeti sutra. Mi možemo da imamo partijske razlike i uvek smo ih imali, ali nešto mora biti sveto dok se ovim poslom bavimo. To je pitanje mira. Nedostaje nam jasna politička inicijativa i plan.
Kada ćemo dobiti tu inicijativu i taj plan i da li ćemo se sa time suočiti onda kada postane jasno da više ni na kakav način čak ne možemo ni o sebi da govorimo, ni na sebe da utičemo?
Dobar dan, gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici.
Pitanje za predsednika Vlade, ali i za vladajuću koaliciju, odnosno sve ministre koji je predstavljaju u Vladi Republike Srbije. Juče je Aleksandar Vučić održao predavanje na Fakultetu za bezbednost. Tokom tog predavanja rekao je nešto što ne može, bar što se tiče naše stranke, ostati bez političke reakcije. Naime, aktuelni predsednik Vlade i izabrani predsednik Republike je izjavio pred studentima Fakulteta za bezbednost da bi Srbija imala mnogo manje problema nego što ih trenutno ima kada bi promenila svoj odnos prema NATO-u, ali da tako nešto on u ovom trenutku on ne želi da uradi zbog toga što 75% stanovništva u Srbiji nema pozitivno mišljenje o tom vojnom savezu. Ja bih se složio sa tim procentima i uopšte sa tom izjavom, s tim što ne mogu da prihvatim ono što proizilazi iz nje kao zaključak, a to je zapravo argumentacija za ovako loš odnos naše države prema sopstvenoj budućnosti i sopstvenim interesima i želeo bih da o tome ozbiljno razgovaramo.
Godine 2007. na neozbiljan način ovaj parlament je usvojio Deklaraciju o vojnoj neutralnosti. Neozbiljan ne zbog toga što je većina glasala tako kako je glasala i proglasila tu vojnu neutralnost, nego zbog toga što nije vođena nikakva rasprava ovde u Skupštini, a još više zbog toga što se o tome nije razgovaralo u društvu. Danas je Aleksandar Vučić rekao veliku istinu i kada je govorio o činjenici da bi imali mnogo manje problema u razvoju zemlje i u stabilizaciji prilika u društvu i kada je govorio o otporima toj ideji. Ali zamislite kada bi u svakom trenutku parlament ili vlast u Srbiji vodili računa isključivo o reakciji društva. Siguran sam da je bio mnogo veći procenat onih koji bili protiv smanjenja plata i penzija, recimo, onda kada je ta odluka doneta, da je bio mnogo veći procenat onih koji su se protivili izmenama Zakona o radu.
Da se ne vraćamo sada u našu političku prošlost, uglavnom su svi veliki potezi koji su dramatično menjali odnose u društvu bili praćeni otporom zbog toga što društvo nije razumelo o čemu se tu zapravo radi. Sećam se Zakona o privatizaciji iz 2001. godine. Ne mislim da je bolje prošao ni Zakon o privatizaciji iz 1997. godine, da se po pravilu kada se govori o privatizaciji javnih sistema nailazi na velike otpore sindikata i zaposlenih, a godinu, dve ili tri posle toga kada nedostaje novca za dalji tehnološki razvoj, za takmičenje sa konkurencijom, mi počinjemo da žalimo za onim što smo u prošlosti propustili da uradimo.
Da se ne vraćamo na nacionalna pitanja, na ono što je obeležilo početak 90-ih godina. I dan-danas razglabamo o tome da li nam je neko nudio ulazak u Evropsku ekonomsku zajednicu za mirno rešenje jugoslovenske krize. Da se ne vraćamo na Z-4, da ne pominjemo sada ovde Ahtisarijev plan, dok se borimo za njegove delove i primenu u onome što smo prihvatili u Briselu šest godina pošto smo ovde odbacili Ahtisarijev plan.
Dakle, o NATO-u moramo ozbiljno razgovarati. Mene interesuje kada će predsednik Vlade, izabrani predsednik, tu temu staviti pred nas ovde u parlament, kako bi mogli kao odgovorni ljudi da razgovaramo o onome o čemu se do sada u Skupštini nije razgovaralo. Kakva je perspektiva društva koje je tako duboko izolovano i hermetizovano kao što je to naše u ovom trenutku? Svi naši susedi su ili ušli u NATO ili to pokušavaju da urade. Hajde da ne ulazimo previše u analizu krize u Makedoniji i ono što smo tamo pokušali da uradimo, ali ulazak Crne Gore, formiranje nove vladajuće koalicije u Makedoniji i jače prisustvo NATO-a u regionu. Ono što je pred nama, to je rešavanje krize u Bosni i Hercegovini, ne može biti zanemareno, pre svega imajući u vidu činjenicu da dva od tri naroda koji su temelji te države žele u NATO, tu mislim na Bošnjake i na Hrvate, i činjenicu da su to nekada želeli Srbi, makar oni koje je predstavljao Dodik, u međuvremenu je promenio to svoje mišljenje.
Dakle, stav Vučića da bi zemlja imala mnogo manje problema kada bi se opredelila za saradnju sa NATO-om i ulazak u NATO obavezuje svaku vlast, pa i njegovu, da otvori ozbiljnu raspravu ovde u parlamentu, kako bi mi na sebe preuzeli odgovornost za sprovođenje one politike koja možda danas ne nailazi na razumevanje u društvu, ali će sasvim sigurno otvoriti drugačiju i kvalitetniju perspektivu i osigurati budućnost makar našoj deci, koja će biti drugačija od onog što smo svi zajedno preživeli.
Zamislite na šta bi ličio odnos Grčke i Turske da jedni i drugi nisu u NATO-u. Mi živimo na prostoru na kojem je svaka generacija ratna generacija. I moja i generacija mojih roditelja, njihovih roditelja, samo naša deca rođena posle 2000. imaju tu sreću da sebe mogu opisati kao generaciju koja nije ratna. Mi takvu budućnost moramo osigurati.
Članstvo u NATO-u je najčešća garancija u ovom turbulentnom vremenu, za koje se mi možemo opredeliti. O tome treba ozbiljno razgovarati, uz sve probleme koji tako nešto prate. Ja ne znam ni za jednu zemlju u regionu koja je ušla u NATO bez ozbiljnih unutrašnjih nesporazuma. Ne znam ni za jednu koja je ušla tako što su ljudi glasali na referendumu za to. Ali, hajde da kažemo da će makar otvoriti dijalog u društvu i da ćemo omogućiti zemlji da o tome ozbiljno odlučuje.
(Beograd, 13.01.2017.)
| Funkcija | Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija | Izvor prihoda | Interval | Neto prihod | Valuta | Vreme obavljanja / od-do |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | Mesečno | 105000.00 | RSD | 03.06.2016 - |