Na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku, na član 60. kojim se menja član 235. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, predložila sam amandman da se članu 60, kojim se menja član 235. stav 1, doda novi stav 2. koji glasi: ''Ako javni tužilac prilikom odbačaja krivične prijave nađe da se ne radi o krivičnom delu za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, a da može da se radi o krivičnom delu za koje se goni po privatnoj tužbi, ustupiće krivičnu prijavu, sa prilozima, nadležnom sudu, koji će je tretirati kao privatnu tužbu, o čemu će obavestiti podnosioca krivične prijave, a koji imaju mogućnost da sam preuzmu gonjenje za krivično delo za koje je podneo krivičnu prijavu ili da preuzme gonjenje po privatnoj tužbi.''
Stav 2. postaje stav 3, stav 3. postaje 4, stav 4. postaje stav 5, stav 5. postaje stav 6.
Član 235. stav 1. ZKP govori o odbačaju krivične prijave od strane javnog tužioca ako iz same prijave proističe da prijavljeno delo nije krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, ako je nastupila zastarelost ili je delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem, ili ako postoje druge okolnosti koje isključuju gonjenje ili ne postoji osnovana sumnja da je osumnjičeni učinio krivično delo.
O odbacivanju krivične prijave i razlozima za to javni tužilac će obavestiti oštećenog u roku od osam dana, član 61, koji može u roku od osam dana sam preduzeti krivično gonjenje. U slučaju da se po oceni javnog tužioca očigledno radi o krivičnom delu koje se goni po privatnoj tužbi, sasvim je racionalno i pravilno takvu prijavu ustupiti nadležnom sudu, koja će se tretirati kao privatna tužba, što je i svrha ovog amandmana.
U pitanju je racionalnost u postupanju i održaj roka za podnošenje privatne tužbe. Obrazloženje koje ste napisali za neprihvatanje amandmana je takvo da se stiče utisak da niste imali vremena da ga detaljno proučite, a veliki je hendikep odsustvo ministra za pravosuđe, koji bi na samoj sednici ove skupštine mogao stručno da oceni opravdanost ovog amandmana i eventualno ga prihvati.

Poštovana  predsedavajuća, gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u vezi s Predlogom zakona o komunalnoj policiji, u ime Poslaničke grupe NS podnela sam amandman na član 49. koji glasi – iza reči „od“, umesto reči „dve godine“, stoje reči „šest meseci“.
U članu 11. Predloga zakona o komunalnoj policiji je navedeno da gradsko veće, na predlog načelnika komunalne policije, donosi strateški plan komunalne policije kojim, na osnovu procene postojećeg stanja, utvrđuje prioritete u obavljanju poslova komunalne policije i s tim u vezi joj daje razvojne, kadrovske i druge osnove za dalji rad. U skladu sa strateškim planom, komunalna policija sačinjava godišnje planove rada i dostavlja ih gradskom veću na usvajanje.
Znači, osnov za početak rada komunalne policije je donošenje strateškog plana i sačinjavanje godišnjeg plana rada u skladu sa tim strateškim planom. Nejasno je kako u članu 49. može da se predvidi tako dug rok za donošenje prvog strateškog plana – najkasnije u roku od dve godine od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Članom 50. predviđeno je da zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku RS“, a počinje da se primenjuje po isteku šest meseci od dana stupanja na snagu. Očigledno je da rok za donošenje prvog strateškog plana rada ne sme da bude duži od šest meseci od dana stupanja na snagu, kada počinje i da se primenjuje.
Ako ostane navedeni rok za donošenje strateškog plana iz Predloga zakona, u skladu sa kojim mora da se donese i godišnji plan rada, postavlja se pitanje kako može da počne sa radom komunalna policija ako se zakon primenjuje po isteku šest meseci od dana stupanja na snagu? Znači, počela bi sa radom komunalna policija i počeo bi zakon da se primenjuje, bez strateškog plana i godišnjeg plana rada. Kako bi radila ta komunalna policija i koje i čije probleme bi rešavala?

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče zakona o komunalnoj policiji, želim da istaknem da mi donosimo još jedan zakon kojim se obezbeđuje izvršavanje nadležnosti grada u oblastima i pitanjima koja su već imala svoju zakonsku regulativu, koja, očigledno, ni u ovoj oblasti nije dala zadovoljavajuće rezultate u sprovođenju i izvršavanju zakonskih obaveza od strane već postojećih organa i organizacija.
Donošenjem zakona o komunalnoj policiji osniva se specijalizovan organ koji treba da obezbedi izvršavanje nadležnosti grada u oblastima, odnosno pitanjima komunalne delatnosti i zaštite životne sredine, ljudi i dobara, ali i da obezbedi zaštitu i održava red u korišćenju zemljišta, prostora, lokalnih puteva, ulica i drugih javnih objekata.
Dolazimo u situaciju da donosimo nove zakone, proširujemo nadležnosti, propisujemo nove postupke i osnivamo nove organe za sprovođenje postojećih zakonskih regulativa, za čije sprovođenje i izvršavanje su već postojali zakonom određeni organi. Postoji Zakon o komunalnim delatnostima, delatnostima od opšteg interesa, koje se obavljaju na način kojim se obezbeđuje zadovoljavanje potreba korisnika komunalnih proizvoda i komunalnih usluga. Nadzor nad primenom postojećeg zakona, kao i nad zakonitošću rada javnih komunalnih preduzeća i drugih preduzeća koja obavljaju komunalne delatnosti, vrši opštinska, odnosno gradska uprava, a poslove inspekcijskog nadzora nad primenom ovog zakona i propisa donetih na osnovu ovog zakona i nad obavljanjem komunalnih delatnosti vrši opštinski komunalni inspektor, s taksativno navedenim ovlašćenjima.
Zaštita životne sredine podrazumeva skup različitih postupaka i mera koje sprečavaju ugrožavanje životne sredine, sa ciljem očuvanja ekološke ravnoteže.
Svaki poremećaj životne sredine dovodi do ekoloških poremećaja i poremećaja socijalnih odnosa, koji su međusobno povezani i uslovljeni. U okviru gradske uprave za pitanja životne sredine, nadležan je sekretarijat za zaštitu životne sredine i postoji gradska inspekcija za zaštitu životne sredine, čija je nadležnost da se stara o primeni Zakona o zaštiti životne sredine.
Održavanje reda u korišćenju zemljišta, prostora, lokalnih puteva, ulica i drugih javnih objekata, takođe je regulisano zakonom i postoje inspekcijske službe, za koje je propisan postupak i nadležnost o staranju i primeni tih zakona. Sve postojeće inspekcijske službe, prilikom sprovođenja navedenih zakona, imaju mogućnost asistencije policije, po potrebi, a sami inspektori imaju svojstva službenih lica koja imaju zaštitu u prekršajnom i krivičnom postupku.
Ako konstatujemo da već postoje propisi za regulativu navedenih oblasti, ovlašćeni organi za sprovođenje, izvršavanje propisanih normi, a, takođe, konstatujemo probleme u sprovođenju tih zakonskih normi, zbog kadrovske problematike, nedovoljnih sredstava finansiranja, nestručnosti i opuštenom, nedovoljno aktivnom angažovanju stručnih službi, ko nam garantuje da će novi zakon o komunalnoj policiji doživeti svoju punu afirmaciju u sprovođenju i da neće ostati samo jedan od zakona koji smo morali u ovom momentu i u ovom roku staviti na papir?
U vezi s ovim, ne može a da se ne postavi pitanje proklamovane racionalizacije i smanjenja troškova u svim sferama društvenog života, prvenstveno, imajući u vidu sadašnje materijalno stanje u društvu, u kome u ovom momentu ne mogu da se iznađu izvori finansiranja za već postojeće institucije.
Prema stavu 2. člana 2. zakona, predviđa se da na svakih pet hiljada stanovnika ne može biti više od jednog komunalnog policajca. Za grad Beograd, to, konkretno, znači da bi bilo zaposleno oko 350 novih ljudi u državnoj administraciji.
To je u suprotnosti s preporukama međunarodne zajednice da je administracija u Srbiji prekobrojna, neefikasna i skupa i da se mora smanjiti. Uvođenje 350 komunalnih policajaca Beograd bi koštalo oko 10 miliona evra, od toga bi samo na troškove plata zaposlenih odlazilo godišnje blizu tri miliona evra. Dakle, tim novcem se može izgraditi desetak obdaništa, ili 20 kilometara kanalizacije, ili oko 200 kilometara puteva.
S jedne strane, imamo vlast koja apeluje na građane, na štednju zbog ekonomske krize, vlast koja izmišlja nove namete građanima, kroz podizanje cene goriva i povećanje impulsa za mobilnu telefoniju, kako bi popunila budžet, a, s druge strane, ogromna sredstva se rasipaju na stvaranje komunalne policije. Iz svega ovoga vidimo da će jedinu korist od ovog zakona imati DS, a građani Srbije – samo direktnu štetu. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, predstavnici ministarstva, u ime poslaničke grupe NS podnela sam amandman.
U članu 41. Predloga zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima govori se o nasilničkoj vožnji i, pored ostalog, u stavu 2. tačka 2) navodi se kao radnja koja se smatra nasilničkom vožnjom ''kada vozač izvrši preticanje kolone vozila pri čemu svojim vozilom prelazi ili se kreće po neisprekidanoj uzdužnoj liniji koja razdvaja kolovozne trake po smerovima kretanja.
Ovim amandmanom se, u suštini, prihvata stav zakonodavca, ali bi umesto formulacije iz Predloga zakona, predložena formulacija u amandmanu bila mnogo jasnija i konkretnija.
Član 41. stav 2. tačka 2) Predloga zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima bi, prihvatanjem ovog amandmana, glasio – kada vozač izvrši preticanje kolone vozila pri čemu svojim vozilom prelazi preko neisprekidane uzdužne linije, koja razdvaja kolovozne trake po smerovima kretanja, i kreće se tom kolovoznom trakom predviđenom isključivo za kretanje vozila iz suprotnog smera.
Namera i stav su isti, ali je ovaj zakonski tekst jednostavniji, jasniji i precizniji.
Dodavanjem tačaka 3. i 4. se proširuje nasilnička vožnja slučajevima koji predstavljaju drastično kršenje saobraćajnih propisa koji prouzrokuju izuzetno teške posledice, a što je pokazala dosadašnja praksa. Hvala.

Član 42. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima se odnosi na brzinu i u stavu 1. se navodi da je vozač dužan da brzinu kretanja vozila prilagodi osobinama i stanju puta, vidljivosti, preglednosti, atmosferskim prilikama, stanju vozila i tereta, gustini saobraćaja i drugim saobraćajnim uslovima, tako da vozilo može blagovremeno da zaustavi pred svakom preprekom koju pod datim okolnostima može da vidi ili ima razloga da predvidi, odnosno da vozilom upravlja na način kojim ne ugrožava bezbednost saobraćaja.
Amandmanom se u ovom stavu samo dodaje da pored zaustavljanja pred svakom preprekom stoji i izbegavanje prepreke. Na ovaj način navedeni stav postaje potpuniji i sveobuhvatniji u pogledu radnji koje su moguće u određenim saobraćajnim situacijama, jer se na ovaj način predviđa i mogućnost izbegavanja prepreke, što pooštrava opisanu dužnost vozača u prilagođavanju brzine kretanja vozila. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici, statistika, kao oblast matematike, bavi se sakupljanjem, analizom, interpretacijom, objašnjavanjem i prezentacijom podataka. To je osnov svakog zakona koji se bavi statistikom. Zakonom se utvrđuje pravni okvir za proizvodnju i dostavljanje podataka i informacija, što je i sadržina ovog zakona o zvaničnoj statistici.

Neophodnost i brzina u donošenju ovog zakona proizilaze iz naše obaveze prema MMF-u, metapodaci za Republiku Srbiju se od 1. maja 2009. godine nalaze na sajtu MMF-a. Na ovaj način je Republika Srbija postala deo opšteg sistema za diseminaciju, odnosno dostavljanje podataka.

Šta treba istaći kao najbitnije? Zvanična statistika obezbeđuje na nepristrasnim osnovama brojčane i reprezentativne podatke i informacije o masovnim ekonomskim, demografskim i društvenim pojavama i o pojavama iz oblasti radne i životne sredine za sve korisnike. Da bi bili potpuni, tačni i bez bilo kakve rezerve, ti brojčani i reprezentativni podaci i informacije moraju biti zasnovani na nepristrasnim osnovama. Ako tu izostane isključivo profesionalni pristup, nepristrasnost i stručnost, ne možemo govoriti o reprezentativnim podacima i informacijama kao egzaktnim činjenicama.

Zato mora da se posveti posebna pažnja aktivnosti odgovornih proizvođača zvanične statistike pri prikupljanju podataka relevantnih za zvaničnu statistiku.

Odgovorni proizvođač zvanične statistike, kao državni organ, odnosno ustanova zadužena za prikupljanje, izradu i objavljivanje podataka zvanične statistike, mora depolitizovano da pristupa rešavanju svoje obaveze, a posebno da profesionalno i objektivno pristupi organizaciji prikupljanja podataka.

U tom smislu, podnela sam amandman na član 6. Predloga zakona o zvaničnoj statistici, o čemu će detaljnije biti reči kada se pređe na raspravu o zakonu u pojedinostima.

Hoću da istaknem da nije u potpunosti jasno zašto je Beograd izdvojen kao posebna jedinica proizvođača zvanične statistike u odnosu na ostale gradove u Srbiji. Ako je obuhvaćena gradska uprava grada Beograda, ne vidi se razlog ovog posebnog izdvajanja u odnosu na druge gradove, koji bi kao odgovorni proizvođači zvanične statistike, svojim učešćem sa terena, sigurno dali puni doprinos u obavljanju statističkih aktivnosti. Nije u redu da ostali gradovi, pored Beograda, budu u drugom planu i potpadnu u ostale odgovorne proizvođače zvanične statistike, ukoliko ih Savet za statistiku Republike Srbije stavi na svoju listu, jer Savet, po ovom zakonu, utvrđuje listu ostalih odgovornih proizvođača zvanične statistike. Sve što sam navela, isključivo je u cilju da zvanična statistika ne bi bila tačan zbir netačnih podataka. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, u vezi s Predlogom zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba s invaliditetom, predložila sam amandman na član 7, tako što se u članu 7. stav 1. tačka 4, posle reči: „prihvati“, dodaju reči: „stručno odabranu i ponuđenu“.

U toku sprovođenja rehabilitacije radi zapošljavanja osoba s invaliditetom, važno je da bude odgovarajuća obostrana saradnja i da prava treba da proisteknu iz obaveza. Baš zato, veoma je važno da u svemu bude u potpunosti poštovana svaka lična i profesionalna osobenost osoba s invaliditetom, te se mora ponuditi stručno procenjena i odabrana profesionalna rehabilitacija. Samo tako se daje obaveza da se određena prava osoba s invaliditetom moraju poštovati.

Ovako neprecizna i uopštena obaveza stvara mogućnost za ispunjavanje samo formalne primene zakona i dovođenje u nekorektnu situaciju osoba s invaliditetom, koje zaslužuju veću pažnju i brigu ovoga društva. Da bi se iskoristilo dato pravo i prihvatila ponuđena obaveza, koja je imperativnog karaktera, neophodno je da ponuđena profesionalna rehabilitacija bude stručno odabrana, što je i garancija uspeha u postizanju profesionalne osposobljenosti i prilagođenosti.

Neophodno je imati u vidu i potrebnu motivaciju osoba s invaliditetom, kojima se mora pomoći u osposobljavanju, stručnim usmeravanjem i otkrivanjem ličnih afiniteta.

Usvajanjem ovog amandmana, tačka 4) člana 7. stav 1. bi glasila: „Osoba s invaliditetom ima obavezu da prihvati stručno odabranu i ponuđenu profesionalnu rehabilitaciju“. Hvala.

Poštovani predsedavajući, gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici, htela bih da podržim predloženi amandman koleginice Zlate Đerić iz Poslaničke grupe Nova Srbija, da se iz Predloga zakona o turizmu briše član 24. iz sledećih razloga: s obzirom na to da je Srbija vrlo glasno promovisala nameru da postane turistička zemlja i da turizam razvija kao privrednu granu budućnosti, ne vidi se nijedan razlog da se sa ovom granom privrede više eksperimentiše i istoj ne priđe sa jasnim i utemeljenim stavovima prepuštajući je materijalno i organizaciono svojoj struci, istovremeno, sužavajući prostor za politička uplitanja.
U načelu sam govorila o prioritetima razvoja turizma u našoj zemlji, ističući na prvom mestu seoski turizam, sportski i banjski turizam kao najvažnije strateške grane našeg turizma, koje kao proizvodni turizam mnogostruko mogu da vrate društvu uložena sredstava za razvoj. Pored ulaganja i neophodno potrebnih materijalnih sredstava, moramo da izvršimo i adekvatne organizacione pripreme i promene, jednom rečju, moramo da ovu privrednu granu podignemo na mnogo viši nivo. A ako to hoćemo ne smemo odmah sebe da demantujemo.
Davanjem mogućnosti da se poslovi od posebnog značaja za razvoj turizma iz člana 23. ovog zakona mogu poveriti postojećim privrednim društvima, koji ispunjavaju uslove za obavljanje tih poslova, pa ako nijedno od postojećih privrednih društava po proceni Vlade ne ispunjava uslove za obavljanje navedenih poslova iz člana 23, da Vlada tada osniva Nacionalnu turističku korporaciju kao privredno društvo, stvara jedan komplikovani postupak bez ikakve potrebe.
Ostavljanje i dalje u praksi procenjivanje, koje je pokazalo vrlo negativne rezultate, jer je institut procene uvek bio pogodan za zloupotrebe i razne mahinacije. U ovom momentu, prilikom donošenja zakona, smatramo da je neophodno potrebno odmah osnovati Nacionalnu turističku korporaciju, kao privredno društvo za ovu granu privredne delatnosti i nema potrebe ostavljati mogućnost naknadnih procena Vlade, koja je kao smenjiva podložna i drugim promenjivim razmišljanjima. Zbog toga smatram da treba prihvatiti amandman gospođe Zlate Đerić. (Aplauz.)

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, zakonom o turizmu, između ostalog, uređuju se uslovi, način planiranja i razvoja turizma, kao i turističkih organizacija za promociju turizma, o čemu imam nameru da govorim. S obzirom na to da je Srbija vrlo glasno promovisala nameru da postane turistička zemlja, odnosno da turizam razvije kao privrednu granu budućnosti, donošenje ovog zakona je više nego nužno.
Nova Srbija je u tom smislu podnela značajan broj amandmana, u želji da ovaj predlog zakona, na koji imamo dosta primedaba, učinimo boljim i prihvatljivijim. Kako je do sada bila praksa, amandmani poslanika NS bili su prihvaćeni kod većine zakona, pa se nadamo da ćemo i sada kvalitetno doprineti poboljšanju zakona o turizmu.
Jedna od značajnijih tekovina savremene evropske kulturne zajednice je redistribucija stanovništva iz grada u selo. Kod nas se godinama odvijao obrnut proces, jer smo svojom pogrešnom politikom, još od čuvene agrarne reforme i još čuvenije nagle industrijalizacije, od jedne bogate poljoprivredne zemlje sa bogatim prirodnim resursima postali siromašna i nerazvijena industrijska zemlja.
Uspostavljanjem pravih kriterijuma i vrednosti konačno smo shvatili da ovo društvo treba da se oduži selu i ispravi sve dosadašnje nepravde sa kojima se selo godinama suočavalo i još uvek se suočava. Sela u Srbiji su naša najveća šansa za bolji standard, i to po osnovu poljoprivredne proizvodnje kao najvažnije strateške grane i turizma kao naše najveće perspektive u periodu koji je pred nama.
Seoski turizam je budućnost Srbije. Nažalost, mi toga još uvek nismo svesni, a oni koji nisu svesni nisu za to ni zainteresovani. Na pravom mestu mislim na političare i medije. Zato je potrebno da se Vlada pozabavi, u okviru resornog ministarstva, pitanjima: da li Srbija može da ima korist od ove vrste turizma, i koliku; da li se selo ovim turizmom pospešuje u svom razvoju; da li se korisnicima ove vrste turizma pruža odmor u uslovima neophodnim za psihofizičko zdravlje ljudi iz urbanih sredina; kako privući veliki broj stranaca, a posebno naše ljude iz dijaspore; koliko radnih mesta se istinski na ovaj način otvara? To je jedino čime će Vlada zadržati mlade na selu.
U okviru razvoja seoskog turizma posebna pažnja treba da se pokloni našim ljudima u inostranstvu, kojima će se kroz ponudu predstaviti sve lepote našeg sela, a posebno stimuliše dolazak mladih koji su rođeni u inostranstvu, kako bi se upoznali sa svojim zavičajem, običajima, istorijom i kulturom, jednom rečju - svojim korenima.
Ovaj projekat se mora, kroz povećani broj akcija, a posebno materijalnom pomoći Vlade, neuporedivo više promovisati u našoj dijaspori, preko koje će se o mogućnostima i blagodetima koje pruža ova vrsta turizma upoznati i državljani drugih zemalja.
Predstavnici turističke privrede Srbije su na međunarodnoj turističkoj berzi u Berlinu pozvali turiste, ali i investitore da dođu u Srbiju i njene turističke centre. Očekuje se da će ova godina biti posebno uspešna za srpski turizam zbog održavanja Univerzijade, kao i sve veće popularnosti "Egzita" i Guče.
Treba promovisati seoski turizam, koji može da bude veliki izazov za stranca baš iz razloga koji su navedeni i koji daju prednost takvoj vrsti turizma. Srpski seoski turizam može i treba da bude turistički hit u svetu, a pogotovo u sadašnjim svetskim ekonomskim teškoćama i krizi. Postoje svi uslovi za stvaranje srpskog turističkog brenda i ne smemo da propustimo tu šansu, kako smo to ranije činili zbog nesloge, tvrdoglavosti, prepotentnosti, lokalnih i ličnih interesa.
Nedirnuta priroda, čist vazduh i voda, domaća hrana i gostoprimstvo seljaka su prepoznatljivi potencijal koji leži u razvoju seoskog turizma. Bekstvo iz svakodnevnice i stresa koji donosi urbani način života, smog, izduvni gasovi, preveliki broj ljudi, restorana, buka i uopšte gužva u prirodni ambijent čiste klime, domaće i zdrave hrane i pića, uz melodični cvrkut ptica, postaje potreba čoveka za uspostavljanjem psihofizičke ravnoteže.
Seoski turizam treba da doprinese očuvanju seoske sredine i kulturne baštine, ali i da ekonomski motiviše lokalno stanovništvo da tu ostane, stvarajući uslove za komforan život i veću mogućnost za proizvodnju poljoprivrednih dobara, uz korišćenje savremene tehnologije.
Potičem iz Zlatiborskog okruga, u kome je zaživeo seoski turizam. Radi se o kraju u kome postoje izuzetne predispozicije za dalji razvoj seoskog turizma, u kome može da dođe do mnogo veće ekspanzije baš zbog podneblja i izvanrednih uslova za ovu granu privrede. Postojanjem prirodnih bogatstava, a posebno željom i zalaganjem meštana došlo je do razvoja ove turističke oblasti sa poznatim etnoselom Sirogojno, etno-parkom Terzića avlija u Zlakusi kod Užica, sa čuvenom, a nedovoljno istraženom, Potpećkom pećinom u blizini, zlatiborskim selima, selima u okolini i na padinama planine Tare, Kosjerićem sa okolnim selima i bogatom ponudom, da ne nabrajam dalje. Nek mi ne zamere svi vredni domaćini, a u Zlatiborskom okrugu su svi takvi, koje nisam pomenula.
Neosporno je da su postignuti određeni rezultati i da se krenulo sa razvojem seoskog turizma, ali je, prema postojećim predispozicijama, to nedovoljno. Pored neuporedivo većeg materijalnog ulaganja u ovu vrstu turizma postoje i drugi načini doprinosa koji pospešuju brži razvoj i veću zainteresovanost u smislu obraćanja posebne pažnje na kategorizaciju seoskih domaćinstava koja mora biti jedinstvena i jasno definisana.
Boravišna taksa za boravak gostiju u selu treba da bude dosta manja u odnosu na boravišnu taksu za boravak gostiju u većim turističkim centrima i gradovima. Za objekte koji se namenski grade radi pružanja usluga u seoskom turizmu treba ukinuti taksu za komunalno opremanje zemljišta i dobijanje dozvole, čija je cena sada izuzetno velika i destimulativna.
Ovo su samo primeri gde može dodatno od strane društva da se pomogne u razvoju seoskog turizma. Da bi se sve ove naše prirodne predispozicije iskoristile neophodno je da se sva naša sela koje imaju uslove za prijem turista na pravi način pripreme. Za to im je potrebna podrška Vlade, resornog ministarstva, logistika u vidu nacionalne strategije. Moramo shvatiti da je seoski turizam proizvodni turizam u kome je organizator turizma i davalac usluga jedan subjekt, a posebno treba istaći činjenicu da ceo prihod od ove vrste turizma ostaje u zemlji, što treba da bude još jedan od razloga da se ovoj vrsti turizma posveti posebna pažnja i istoj da prioritet u razvoju turizma uopšte u ovoj zemlji.
Pored potrebe za većim razvojem i većim ulaganjem u seoski turizam, koji će višestruko da vrati uložena materijalna sredstva, treba naglasiti i potrebu za većim razvojem sportskog turizma, kome je potreban potpuno nov pristup u planiranju i funkcionisanju, jer sportski turizam je jedan od savremenih trendova u turizmu. U današnje vreme nema vlade u svetu koja nije prepoznala značaj turizma i sporta kao fenomene koji su obeležili 20. vek. Sportisti su danas najbolji ambasadori jedne nacije, jer najveća takmičenje prate milioni gledalaca putem mas-medija širom sveta.
Pored ovog, ulaganje u razvoj i afirmaciju sporta rezultira višestrukim uštedama u drugim sektorima, prvenstveno u sektoru zdravstva i socijalnog staranja. Razvoj sportskog turizma u našim uslovima značajno bi doprineo i razvoju i unapređenju samog sporta. Kroz saradnju sa turističkom privredom i pružanjem usluga turistima treneri, instruktori, vodiči, spasioci, sportski klubovi bi mogli na kvalitetan način rešiti uvek aktuelan problem vlastitog finansiranja.
Zlatibor i drugi veći turistički centri su prepoznali značaj razvoja sportskog turizma. Dosta je učinjeno u tom pravcu, ali se sa sigurnošću može reći da nisu u potpunosti iskorišćeni postojeći prirodni resursi.
Želim da kažem i nekoliko reči o banjskom turizmu kojem takođe mora da se posveti posebna pažnja u razvoju i planiranju. Banje i klimatska mesta Srbije imaju dugu tradiciju. Prekretnica u razvoju banjskog turizma bio je Zakon o uređenju sanitetske struke i očuvanju narodnog zdravlja, donet 1881. godine, za vreme vladavine Milana Obrenovića.
Srbija danas ima 49 aktivnih banja i prirodnih lečilišta, u kojima do punog izražaja dolazi banjsko-rekreativna turistička privreda. Banje Srbije su bogate termomineralnim vodama koje po svom sastavu služe za lečenje skoro svih bolesti. Banje omogućavaju prevenciju bolesti, lečenje, održavanje psihofizičke kondicije, sportske aktivnosti i mnogo drugih blagodeti.
Mora se mnogo raditi na svetskoj prezentaciji banjske ponude i privući strani turisti, jer uz veće angažovanje i ulaganje možemo postati i mnogo atraktivniji i privlačniji, što će se takođe višestruko isplatiti. Neophodno je da pratimo i svetske trendove u ponudi.
Ovo su tri oblasti turizma kojima mi u ovom trenutku moramo posvetiti posebnu pažnju, jer su sve tri proizvodne i pogodne su za razvoj imajući u vidu naše prirodne resurse, čiji nivo iskorišćenosti mora da se podigne na nivo zadovoljavajuće ekonomske isplativosti.

Ispred poslaničke grupe Nova Srbija podnela sam amandman da se član 18. stav 1. dopuni tako što na samom kraju umesto tačke stajaće zapeta i dodaju se reči "koja su u skladu sa ciljevima crkava i verskih zajednica upisanih u registar verskih zajednica".
U pogledu zabrane verske diskriminacije u članu 18. stav 1. Predloga zakona o zabrani diskriminacije se navodi – diskriminacija postoji ako se postupa protivno načelu ispoljavanja vere i uverenja, odnosno ako se licu ili grupi lica uskraćuje pravo na sticanje, održavanje, izražavanje ili promenu vere ili uverenja, kao i pravo da privatno ili javno iznese ili postupi shodno svojim uverenjima (ovde se umesto tačke stavlja zapeta i nastavlja se) – koje su u skladu sa ciljevima crkava i verskih zajednica upisanih u registar verskih zajednica.
Sloboda verovanja i ispovedanja vere je zagarantovana svakom građaninu ove zemlje i svaki građanin je zaštićen i Krivičnim zakonikom, u kome je propisano krivično delo povrede slobode, ispovedanja vere i vršenja verskih obreda, član 131.
Ovim predlogom zakona u članu 18. stav 1. je zaštićeno slobodno ispoljavanje vere ili uverenja, pravo na sticanje, održavanje, izražavanje i promenu vere ili uverenja, kao i pravo privatnog ili javnog iznošenja ili postupanja shodno svojim uverenjima.
Ali, sva ova prava treba da budu u skladu sa ciljevima crkava i verskih zajednica upisanih u registar verskih zajednica, jer i pripadnici raznih satanističkih sekti imaju svoju veru i versku pripadnost, koja je u suštoj suprotnosti sa načelima javnog reda i morala, koje svojim fanatizmom ugrožavaju život i zdravlje ljudi, izazivaju razne poremećaje u sferi priznatih i ozakonjenih društvenim normama i moralom.
Amandman se ne prihvata sa obrazloženjem da je navedena dopuna suvišna i da nije u skladu sa članom 43.

Podnela sam amandman da se dopuni član 21, tako što se u članu 21, u trećem redu, iza reči – orijentacija – dodaju reči – ''ali pri tome vodeći računa na način i postupak ispoljavanja, naročito u tradicionalnim sredinama, gde je seksualna orijentacija prema istom polu još uvek neprihvatljiva i sredinama u kojima preovlađuju maloletna lica'', a zatim se nastavlja postojeći tekst.
Prihvatanjem ovog amandmana na član 21. Predloga zakona o zabrani diskriminacije, koji se odnosi na diskriminaciju na osnovu seksualne orijentacije, glasiće: Seksualna orijentacija je privatna stvar i niko ne može biti pozvan da se javno izjasni o svojoj seksualnoj orijentaciji.
Svako ima pravo na slobodu izražavanja svoje seksualne orijentacije, ali pri tome vodeći računa na način i postupak ispoljavanja, naročito u tradicionalnim sredinama gde je seksualna orijentacija prema istom polu još uvek neprihvatljiva i sredinama u kojima preovlađuju maloletna lica, a diskriminatorsko postupanje zbog izražavanja seksualne orijentacije je zabranjeno.
Stečeno vaspitanje u porodici i stečeni pogledi na život, društveno vaspitanje i školsko vaspitanje utiču na formiranje ličnosti, koja svoje shvatanje ne može preko noći da promeni i prihvati takvu transformaciju svoje ličnosti i izazove sukob sa samim sobom, jer su do juče sve ovo bile tabu teme i nemoralna ponašanja.
Dolazimo u situaciju da izuzeci počinju da stvaraju pravila. Zbog čega do juče jednoj tabu temi davati takav značaj, koji prerasta u reklamerstvo i stimulativno deluje na mlade u fazi formiranja njihove ličnosti? Pošto u svemu nastojimo da prihvatimo evropske standarde, da bi nam se otvorila vrata na putu za Evropu, iako smo svi za tu Evropu, ne možemo bukvalno baš sve da prihvatimo i to odmah. Do sada se pokazalo da je ključ od te kapije u rukama Holandije i plašim se da ćemo, pored ostalog, morati da prihvatimo i holandsku tradiciju reklamiranja prostitucije u staklenim izlozima, u kojima se u ponudi nalaze živi eksponati.
Ovaj amandman nije prihvaćen sa razlogom da nije u skladu sa svrhom Predloga zakona o zabrani diskriminacije, koji upravo štiti manjine u svim sredinama. Ovo je apsurdno. Ne znam kako će izgledati i kakva će reakcija biti ako se u sredini, gde preovlađuju maloletna lica, npr. u školskom dvorištu ili ispred škole, kada đaci izlaze, grle, ljube i na drugi način ispoljavaju svoju seksualnu naklonost dva muškarca ili dve žene. Ne znam kako će izgledati i kakva će reakcija biti u zaostalim seoskim sredinama. Moj amandman upozorava samo na potrebu postepenog upoznavanja određene populacije na ove evropske standarde, da se to u ovom momentu ne bi shvatilo kao provokacija.

Poštovani predsedavajući, poštovano predsedništvo, poštovani članovi Vlade, poštovani ministre, poštovane kolege narodni poslanici, matične knjige spadaju u najznačajnije istorijske dokumente jednog naroda. Samim tim, one su, u istorijskom fundusu, svojevrsno nacionalno blago. Ni pod kojim okolnostima se ne sme dopustiti njihovo uništavanje ili nestajanje.
Član 6. ovog zakona upravo objašnjava kolika opasnost Srbima na Kosovu i u Republici Srbiji preti od albanskog terorizma, te je vođenje tih knjiga izmešteno u opštine na teritoriji jugoistočne ili centralne Srbije. Tu činjenicu je trebalo stalno koristiti u našoj diplomatskoj borbi protiv priznavanja lažne države Kosovo.
Narod koji mora da izmesti vođenje matičnih knjiga, jedinih knjiga u koje se tačno i detaljno unose svi podaci i sva kretanja rađanja, života i smrti onih koji su građani Srbije, ima ozbiljan problem i trpi ozbiljnu agresiju.
Sve ono što nismo izmestili ispred besa, ognja i mača separatista i terorista na Kosovu, uništeno je. Zato je važno da se o uništenju, nestajanju i obnavljanju matičnih knjiga vodi posebna dokumentacija, što jeste predviđeno podzakonskim aktima.
Smatram da, upravo, zakon, u članu 44, na koji sam podnela ovaj amandman, mora predvideti zapisnik o okolnostima uništenja ili nestajanja koji će postati sastavni deo same matične knjige. Iz takvog zapisnika, u koji bi se odmah, sa samom matičnom knjigom, mogao imati uvid, bitne istorijske okolnosti bi mogle biti tačno i detaljno rekonstruisane.
Matične knjige, osim što predstavljaju lični registar građana i njihovu ličnu dokumentaciju, jesu značajna istorijska građa i pružaju kompletan uvid u najznačajniji resurs jednog naroda i jedne države, ljudski resurs. Ne sme se zaboraviti da matične knjige predstavljaju svojevrsni most među državama i mogu biti značajan resurs u uspostavljanju dobrih bilateralnih odnosa. To je slučaj tzv. podunavskih Nemaca, koji rado dolaze u Vojvodinu i istražuju svoje poreklo i porodično stablo, uvidom u sačuvane matične knjige.
Zbog ovakvog društvenog i istorijskog značaja matičnih knjiga, veoma je važno da se usvoji ovaj amandman. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo ministre, članom 52. Predloga zakona o javnom tužilaštvu regulisana je odgovornost javnog tužioca ili zamenika javnog tužioca za štetu koju prouzrokuju u obavljanju javnotužilačke funkcije.
U stavu 1. ovog člana se navodi: "Za štetu koju javni tužilac i zamenik javnog tužioca prouzrokuju nezakonitim ili nepravilnim radom odgovara Republika Srbija". Amandmanom predlažem da se nakon navedenog teksta izvrši dopuna stava 1. rečima "sa pravom na refundaciju isplaćene štete nastale nezakonitim ili nepravilnim radom od konkretnog javnog tužioca ili zamenika javnog tužioca."
Navedena dopuna je neophodna zbog ozbiljnosti u radu, izuzetne stručnosti, odgovornosti i posebno zakonitog postupanja. Za navedene nosioce javnotužilačke funkcije bilo bi potpuno opušteno postupanje u njihovom radu ukoliko za sve svoje greške imaju pokriće od strane Republike Srbije.
Republika Srbija može da bude zaloga za situacije gde je došlo do pogrešne odluke zbog eventualno novih činjenica koje su se pojavile u pretkrivičnom ili krivičnom postupku, eventualno nekvalitetnih i tendencioznih krivičnih prijava i netačno prezentiranih podataka od strane organa otkrivanja izvršilaca krivičnih dela, lažnih svedočenja i falsifikovane dokumentacije, koji su prezentirani kao dokaz javnom tužiocu ili zameniku javnog tužioca, ali ne može da bude zaloga za nezakonit i nepravilan rad javnog tužioca ili zamenika javnog tužioca.
Prihvatanjem ovog amandmana umnogome bi se pojačala odgovornost javnog tužioca ili zamenika javnog tužioca i ne bi se tako olako donosile odluke o pokretanju krivičnog postupka bez potrebnih kvalitetnih dokaza, na osnovu kojih može da se oceni da li postoji osnovana sumnja ili osnov sumnje da postoji određeno krivično delo ili da je određeno lice izvršilo određeno krivično delo.
Ne sme olako da se pokreće istraga protiv određenog lica za određeno krivično delo i da se zatim odustaje od gonjenja u toku istrage ili nakon završene istrage. Nastupile su velike posledice za to lice, bez obzira na obustavu krivičnog postupka: oduzete su mu putne isprave, ima svojstvo okrivljenog lica, što sigurno utiče na formiranje mišljenja javnog mnjenja o njegovoj ličnosti, posebno ako su to objavila sredstva informisanja. Nesumnjivo je da u svemu tome i sama porodica trpi određene posledice. Posebno ne sme da se olako pristupa određivanju pritvora i lišavanju slobode. Pritvor mora da se posmatra isključivo kao jedna neophodna mera, čija opravdanost se mora u svakom momentu preispitivati. Posledice neosnovanog pritvora su nenadoknadive, a sama obeštećenja države su enormno velika.
Na kraju, ne smeju se olako podizati optužnice koje se završavaju oslobađajućim presudama. I tu se država stavlja u obavezu nadoknade štete, koja je često enormno visoka.
Naglašavam, na kraju, da uvođenje prava na refundaciju predviđene ovim amandmanom nije generalna obaveza refundacije štete, već pravo da se u pojedinim, drastičnim slučajevima primeni refundacija, koja bi bila i neka vrsta kazne za neodgovorno postupanje, a u najvećoj meri i generalna prevencija koja će doprineti što uspešnijem i kvalitetnijem radu organa gonjenja.

Članom 102. Predloga zakona o javnom tužilaštvu regulisan je postupak vrednovanja rada javnog tužioca i zamenika javnog tužioca.
Vrednovanje rada javnog tužioca vrši neposredno viši javni tužilac, uz pribavljeno mišljenje kolegijuma neposredno višeg javnog tužilaštva, dok vrednovanje rada zamenika javnog tužioca vrši javni tužilac, uz pribavljeno mišljenje kolegijuma javnog tužilaštva. To je sve propisano u stavu 1. i stavu 2. U stavu 3. navedenog člana navodi se da se prilikom vrednovanja rada uzimaju u obzir periodični izveštaji o pregledu rada javnih tužilaštava. Međutim, neophodno je navesti kriterijume i pokazatelje iz tih izveštaja o radu javnih tužilaštava koji su jedino i isključivo meritorni za donošenje ocene o uspešnosti rada jednog javnog tužilaštva i konkretnog javnog tužioca i zamenika javnog tužioca.
Radi toga je i predložen ovaj amandman na član 102. stav 3. koji se dopunjuje tako što se nakon reči "Prilikom vrednovanja rada uzimaju u obzir periodični izveštaji o pregledu rada javnih tužilaštava", što je ceo stav 3, i nakon ubacivanja izostavljene reči "se" između reči "uzimaju" i slova "u", dodaju reči: "u kojima se posebno evidentira i analizira za svakog nosioca javnotužilačke funkcije, javnog tužioca i zamenika javnog tužioca, broj odbačenih krivičnih prijava, broj odustanaka javnog tužioca ili zamenika javnog tužioca od krivičnog gonjenja u toku istrage, nakon završene istrage ili na glavnom pretresu, u kojima je oštećeni, kao supsidijarni tužilac, uspešno nastavio postupak, broj usvojenih prigovora na optužnicu od strane veća suda, broj neosnovanih pritvora i broj pravosnažno oslobađajućih presuda po optužnicama, dugo nepostupanje po podnetim krivičnim prijavama, često prekoračenje roka za odluku po završenoj istrazi bez obaveštavanja veća suda u slučaju složenijih predmeta i broj zastarelih krivičnih predmeta zbog neblagovremenog nepostupanja javnog tužioca i zamenika javnog tužioca."
Usvajanjem ovog amandmana na član 102. stav 3. Predloga zakona o javnom tužilaštvu jedna uopštena formulacija dobija neophodno jasne kriterijume kao jedino ispravne i merodavne za procenu uspešnosti i zakonitosti u radu jednog javnog tužilaštva uopšte i posebno svakog javnog tužioca i zamenika javnog tužioca.
Prilikom prijema krivične prijave javni tužilac ili zamenik odlučuje da li će tu konkretnu krivičnu prijavu procesuirati ili će odmah ili nakon određenih provera doneti rešenje o odbačaju te krivične prijave. O takvoj svojoj odluci javni tužilac ili zamenik javnog tužioca obaveštava oštećenog, podnosioca krivične prijave, koji može u roku od osam dana sam procesuirati tu krivičnu prijavu pred nadležnim sudom podnošenjem zahteva za istragu ili neposrednim optuženjem. Uspeh tako nastavljenog gonjenja od strane oštećenog je automatski odgovor o neispravnosti i zakonitosti neophodne odluke javnog tužioca ili zamenika javnog tužioca o odbačaju krivične prijave.
Ovo se takođe odnosi na zahtev za sprovođenje istrage, u toku koje ili nakon završetka iste javni tužilac donosi odluku da odustaje od gonjenja, a gonjenje preuzima i nastavlja sam oštećeni. Uspešan ishod tog nastavljenog postupka govori o pravilnoj i zakonitoj odluci javnog tužioca ili zamenika javnog tužioca o odustanku od gonjenja na osnovu koga sud donosi rešenje o obustavi postupka.
Na podnete optužnice nadležnom sudu optuženo lice i njegov branilac imaju pravo prigovora. Odluka veća suda da se prihvati taj prigovor takođe govori o kvalitetu i stručnom sastavljanju same optužnice od strane javnog tužioca ili zamenika javnog tužioca.
Sigurno je da olako dobijanje svojstva optuženog lica nikome nije svejedno i to svojstvo proizvodi mnoge neželjene posledice za to lice. O neosnovanom pritvoru i posledicama koje trpi neosnovano, olako pritvoreno lice ne treba mnogo trošiti reči jer to samo ono zna, kao i njegova porodica.
Isti je slučaj sa donošenjem pravosnažne oslobađajuće presude po optužnici javnog tužioca ili zamenika javnog tužioca. I ovde se može videti i doneti zaključak o kvalitetu i zakonitosti takvog optuženog akta.
Sigurno je da ažurnost jednog javnog tužilaštva, javnog tužioca ili zamenika javnog tužioca govori o njihovom kvalitetu i zakonitosti u radu, a posebno ako ima slučajeva gde je zbog toga došlo i do zastarelosti krivičnog gonjenja.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman jer je mišljenja da način vrednovanja rada nosilaca javnotužilačke funkcije ne treba urediti zakonom, već opštim aktom koji donosi Državno veće tužilaca, u skladu sa zakonom. Ako se opšti akt donosi u skladu sa zakonom, ne vidim razloga da nema mesta navedenim kriterijumima za vrednovanje u samom zakonu.
Vlada se dalje poziva na član 99. stav 2. Predloga zakona po kome se vrednovanje rada vrši na osnovu javno objavljenih, objektiviziranih i jedinstvenih kriterijuma zasnovanih na primenjivim i uporedivim merilima koja utvrđuje Državno veće tužilaca pravilnikom o kriterijumima i merilima za vrednovanje rada. Ako se sve ovo analizira, vidi se da se beži od zakonske regulative i prebacuje na podzakonske akte, u kojima se uopštenim komentarima i regulativom beži od konkretnih merila vrednovanja rada koja nisu promenljiva kategorija ako se posmatraju isključivo sa aspekta profesionalnosti. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo ministar, članom 6. stav 2. zakona o sudijama regulisana je odgovornost sudije za štetu koju prouzrokuje u obavljanju sudijske funkcije. U stavu 2. ovog člana se navodi: ''Kada je konačno odlukom Ustavnog suda, pravosnažnom sudskom odlukom, odnosno poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom, utvrđeno da je šteta prouzrokovana namerno ili krajnjom nepažnjom, Republika Srbija može tražiti od sudije naknadu isplaćenog iznosa''.
Predlog ovog amandmana jeste da se iza reči: "namerno ili krajnjom nepažnjom", ubace reči: "sudija će snositi zakonske posledice, shodno Krivičnom zakoniku Republike Srbije a", dalje se nastavlja postojeći tekst: "Republika Srbija", zatim se briše reč "može" i nastavlja dalji tekst: "tražiti od sudije naknadu isplaćenog iznosa".
Navedena dopuna i ispravka je neophodna, jer nepovezivanje namerno prouzrokovane štete, ili štete izazvane krajnjom nepažnjom, sa Krivičnim zakonikom i krivičnom odgovornošću amnestira sudiju od krivične odgovornosti, jer ''namerno prouzrokovana šteta ili šteta izazvana krajnjom nepažnjom'' u obavljanju službene dužnosti jesu elementi određenih krivičnih dela propisanih Krivičnim zakonikom Republike Srbije i ako taj zakon važi za sve građane Republike Srbije, imperativno mora da važi i za sudije, posebno što eventualna zloupotreba u obavljanju sudijske funkcije ima posebnu konotaciju.
Kada se govori o namerno prouzrokovanoj šteti, govori se o najtežim krivičnim delima u čijem biću je izražena namera, što u krivično-pravnom smislu predstavlja direktan umišljaj, kao najteži oblik vinosti, i tu ne sme da bude bilo šta diskutabilno oko postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti bilo kog lica, pa ni sudije.
Takođe, šteta izazvana krajnjom nepažnjom je sastavni deo bića određenih krivičnih dela, s tim što može da se radi, eventualno, o lakšem obliku vinosti, ali ni tu ne sme da bude bilo šta diskutabilno oko postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti bilo kog lica, pa ni sudije.
Ako se u konkretnim situacijama radi o postojanju krivičnih dela, ni u kom slučaju ne može da stoji da Republika Srbija može tražiti od sudije naknadu isplaćenog iznosa, radi čega se u predlogu amandmana briše reč: "može", a unosi: "će tražiti". Očigledno je da u ovom stavu 2. ne može da postoji alternativa oko naplate isplaćene štete od strane Republike Srbije, za razliku od stava 1. istog člana.
Nadam se da su argumenti koje sam iznela dovoljni da vladajuća većina podrži ovaj amandman.