Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, kolege narodni poslanici, u pripremi za ovu sednicu pokušao sam da napišem sebi presek stanja privatizacije u Srbiji za ovih 14 godina. Pokušavao sam i shvatio da je to bespredmetno. Ovih 14 godina propasti i urušavanja srpske privrede bolje da ostavim istoriji da nam sudi, a boga mi i istražnim ogranima.
Istorija nas neće pozitivno oceniti. Naprotiv, pitaće se šta bi ovim ljudima da unište privredu i industriju sopstvene zemlje. Hajde sada da vidimo šta ćemo sa ovim što je ostalo, da spašavamo šta se spasiti može.
Bolesna je situacija da imamo državnu, privatnu i nekakvu nedefinisanu imovinu koja se nekada zvala društvena imovina. Onima što pozivaju da se ne ukidaju društvene firme i da se ne prekida proces restrukturiranja preduzeća moram da kažem da o ekonomiji ne znaju ništa. Ove firme već godinama ne mogu ni da pozajmljuju novac od banaka, ne mogu da kupuju ili prodaju imovinu ili opremu, a to su osnovne ekonomske kategorije.
Daću vam neki konkretan primer. Bio sam skoro u Gradskoj pekari u Kruševcu, „Branko Perišić“, još jedno od preduzeća u restrukturiranju. Imaju silose u koje može ceo Rasinski okrug da skladišti žito, kukuruz, suncokret, ali to niko ne radi iz prostog razloga što to niko ne sme da uradi, jer u slučaju da nešto nije u redu ne mogu da povedu sudski postupak protiv skladištara žita jer preduzeće „Branko Perišić“ je zaštićeno na sudu, jer je u postupku restrukturiranja. Ko sme da se usudi da radi sa takvim preduzećem? Oni ne mogu ništa, ni da prodaju, ni da kupe od opreme, što je neophodno, jer oprema je potrošna stvar.
Sada vi imate tih nesrećnih dvestotinjak zaposlenih koji dolaze svaki dan na posao, proizvode nešto, ali i oni znaju da nemaju čemu da se nadaju, jer gledaju kako im se firma kruni i polako urušava, a privatna konkurencija raste. Navodim njihov primer, jer je samo jedan od 160 i nešto preduzeća koje su u restrukturiranju koja nemaju čemu da se nadaju.
Glasam za ovaj zakon da bismo okončali ovu agoniju. Neka propadne šta ne može da živi, šta može neka nađe vlasnika, a šta je od strateškog interesa neka preuzme država. Bitno je da ovaj proces koji traje skoro 15 godina se okonča, jer nema nikakvog smisla da nešto traje 15 godina, ma koliko su na početku namere bile dobre i iskrene, nadam se.
Ironija sudbine je da danas zajedno raspravljamo o Zakonu o privatizaciji i Zakonu o stečaju. Nema jasnijeg znaka o tome šta nas čeka od ove činjenice. Dajte onda bar da sav ovaj mrtvi kapital društvenih firmi kroz stečaj, ako ne može drugačije, uvedemo nazad u novčane tokove. Suština stečaja je da mora biti brz i pravedan. Dajte još jednom da potvrdimo ovde i kroz ovaj zakon zbog koga se vodi stečaj. Vodi se zbog poverilaca, pa onda zbog radnika i na kraju zbog vlasnika preduzeća, ako išta ostane. Dobro je da to opet naglasimo, jer smo zaboravili ovo pravilo zbog koga se vodi stečaj.
Zgađen sam paradiranjem po medija vlasnika bankrotiranih firmi koji nas bombarduju svojim izjavama, planovima razvoja, novim idejama. Hoće li neko već da kaže tim ljudima da te firme više nisu njihove? To izgleda malo ko od njih razume.
Mi iz NS smo dostavili određene amandmane na Zakon o stečaju samo sa jednim ciljem, ne da menjamo suštinu vašeg predloga, već samo da ga unapredimo, barem kako mi to vidimo. Na putu do Skupštine svaki put prođem kroz Krunsku ulicu i uvek gledam u prozor kancelarije u kojoj piše „Sartid“, preduzeće u stečaju. To se više niko ne seća od kada su oni u stečaju. Uvek vidim neke čike i tete kako sede za stolovima, ne izgledaju mi ni zabrinuto ni užurbano. Oni će dočekati penziju baveći se vođenjem stečaja „Sartida“. Mislim, u Krunskoj prođem i pored DS, ali tamo ne vidim neku užurbanost takođe, kao ni u „Sartidu“, ali to nema nikakve veze sa ovim što govorim. Izvinjavam se predsedavajućem.
Gospodine ministre, da li se slažete da je ovo više smešno nego tužno - „Sartid“, preduzeće u stečaju, pa i najstariji u ovoj sali su zaboravili da je postojalo preduzeće „Sartid“, a uredno neki ljudi dobijaju platu vodeći stečaj, ne znam u čije ime niti u čijem interesu.
Dozvolite da vam dam samo primer Građevinskog preduzeća RAD. Ko se ne seća tog preduzeća, jednostavno je, kada prelazite Novi Beograd, sa leve strane ogromna bela palata, nezavršena, to je Građevinsko preduzeće RAD.
O tom stečaju čujemo ili taj stečaj dobija na nekoj dinamici samo kad im hapse stečajnog upravnika ili kada postavljaju novog. To se relativno često dešava. To su jedini momenti kada čujemo da se nešto dešava u stečaju Građevinskog preduzeća „Rad“.
Slušam kolege iz opozicije kako se zakukavaju da će sto hiljada ljudi ostati bez posla. Moguće, sa time što, samo da vas podsetim, neće oni ostati bez posla, oni će ostati i bez plate. Bez posla su ostali u proteklih 14 godina. To je ta velika razlika.
Mi pokušavamo da unesemo ove izmene u Zakon o privatizaciji i vidim ga kao iznuđeno rešenje, da se ovde ne lažemo, sa kojim pokušavamo da spasemo šta se spasiti može. Neophodno je da negde podvučemo crtu i da krenemo iz početka. Ovih par stotina firmi ne mogu da ostanu u ovom međuprostoru između države i privatne imovine, i svima je to jasno. Zato vas pozivam da svi glasamo za ovaj zakon, jer, nažalost, to je jedino što u ovoj tačci privatizacije, posle 14 godina, sada možemo da uradimo. Svi drugi vozovi su već prošli. Zahvaljujem vam se.
Poštovani gospodine ministre, ovo mi je 10. ili 11. put da učestvujem u donošenju budžeta. Rebalans ne računam.
Iskustvo mi kaže da svaki poslanik ima neki lični interes kada podnosi amandman. Time ne mislim ništa loše da kažem, jer jednostavno poslanik iz, na primer, Kuršumlije traži više para za lokalnu gimnaziju, poslanik iz Sente traži više para za dom zdravlja u Senti i sve tako. To je sve normalno.
Evo i ja ovaj amandman podnosim isključivo iz ličnog interesa, s tim što sam taj svoj lični interes ostvario pre tačno 24 godine, kada sam diplomirao i kada sam otišao na praksu u inostranstvo i koje se posle pretvorila u stalan posao u KPMG u Milanu, u Italiji. Vama iz Mekenzija ne trebam da kažem koliko je bilo nemoguće dobiti taj posao da ga nisam dobio preko razmene studenata.
Danas je moja moralna obaveza da probam da stvorim uslove da neko drugi dobije šansu koja je meni onomad pružena.
U predlogu amandmana sam predložio da se odvoje sredstva, oko 14 miliona dinara, za finansiranje Organizacije za razmenu studenata tehnike IAESTE, a kao način predložio sam da se skine deo novca iz nuklearnih objekata Srbije.
Ako se vi ne sećate, nuklearni objekti Srbije, to su oni što su iz državnog budžeta pre godinu i po dana kupili direktoru zimski i letnji auto.
Molim vas, šta je bitnije u Srbiji, da direktor nuklearnih, kako se već zove, vozi zimi „Mazdin“ džip, a leti „Hondu akord“, voli japanske aute, ili da 280 studenata ode na praksu u inostranstvo?
Da li vi znate da 69% studenata u Srbiji nikada nije bilo u inostranstvu? Da li ste vi svesni koliko je to zastrašujući podatak? Ne kažem da je u inostranstvu sve bolje, ali to inostranstvo ima materijalne dokaze da neke stvari znaju bolje od nas.
Gospodine ministre, vi ste na mestu ministra došli jer ste to zaslužili i završili ste školu u inostranstvu. Iskustva ste sticali u Mekenziju. Zašto da ja i vi uskraćujemo nekoj drugoj deci, nekim drugim studentima pravo da steknu znanje u inostranstvu, kada smo nas dvojica svoje karijere, bazirali činjenice na činjenici da nam je u nekom momentu u životu neko omogućio da radimo van granica Srbije i da učimo pored boljih od nas?
Ne znam da li u vašem okruženju ima nekog ko je nekada išao na neku studentsku praksu da biste ga pitali, razmislite, šta bi, na primer, nekom studentu fizike više valjalo, da ode na praksu u Oslo, u Norvešku ili da ga pošaljemo u nuklearne objekte u Vinči, gde može da na parkingu preduzeća vidi dva direktorova auta?
U odgovoru koji ste mi dali piše samo jednostavno: Ministarstvo prosvete ne predviđa finansiranje razmene studenata. Mislim da to nije dobar odgovor i interesovalo bi me da li postoji bilo koji način da promenite vaše mišljenje? Hvala.
Zahvaljujem kolegi Radenkoviću na podršci.
Dozvolite mi samo da naglasim da organizacija o kojoj je govorio se zove AIESEC, koja tradicionalno se finansira sama. Ipak se radi o studentima ekonomije, a ovde sam pokušao da podržim IAESTE, studente tehnike koji, po definiciji, nisu baš najsposobniji kada su u pitanju organizacije oko novca. Baš zato sve države EU podržavaju organizaciju IAESTE, a AIESEC se finansira sam.
Žao mi je što mi ne možemo da se nađemo među tim državama koje podržavaju svoje studentske organizacije, ali dobro, Bože moj, ne podržavamo ni mnoge druge možda i pametnije stvari. Hvala.
(Beograd, 29.01.2019.)
| Funkcija | Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija | Izvor prihoda | Interval | Neto prihod | Valuta | Vreme obavljanja / od-do |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | Mesečno | 28686.00 | RSD | 03.06.2016 - |