Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministar, ovo je već treći put od kada ste vi ministar da podnosim amandman sa sličnom sadržinom, zapravo da se radi o tome da tražim da povećate sredstva namenjena Veterinarskoj službi, kako bi oni mogli da realizuju program preventivne zaštite zdravlja domaćih životinja.
Više puta sam vas upozoravala koliko je važno da se pomogne Veterinarskoj službi da odradi ovaj posao, koliko je njihov posao važan za zdravlje građana Srbije, a bogami i za izvoz Srbije, jer sve što budemo želeli da izvezemo nećemo moći bez njihove potvrde da pošaljemo u EU.
Žao mi je što niste ovom prilikom prihvatili moj amandman. Rekli ste mi u obrazloženju da ste povećali sredstva i to je tačno kada pogledamo cifre, ali moram da vas upozorim da ste vi u ovu godinu ušli sa dugom od milijardu dinara Veterinarskoj službi za poslove koje su oni u protekloj godini obavili.
Dakle, na milijardu 226 miliona, koliko ste ovde napisali, 226 miliona je samo za poslove koje oni treba da obave u 2010. godini. To je, priznaćete, i te kako malo za poslove prevencije zaštite zdravlja domaćih životinja.
Moram da vas podsetim da je Veterinarska služba zahvaljujući nebrizi ove vlade i ove države na kolenima. Vama praktično posao za 25.000 ljudi radi 2.500 ljudi. Praktično imate privatizaciju veterinarskih stanica koja je bila potpuno neuspešna. Zatim, imate promet veterinarskih lekova koji su vam u zoni sive ekonomije, pa pogledajte da li sam u pravu ili nisam. Imate situaciju da u Ministarstvu poljoprivrede imate malo, malo, pa po neku aferu. Neću da gubim vreme i da se zadržavam na tome.
Morate da priznate da je veterinarska praksa strateška osovina proizvodnje hrane. Mislim da ne treba da govorimo o tome ovom prilikom, ali da vas upozorim da ovih dana svi doživljavamo stresove oko svinjskog gripa, a da je to samo jedna modifikacija bolesti domaćih životinja, kao i ptičiji grip, kao i slične stvari.
Dakle, vi ste razumna žena. Pogledajte da li je ovo što sam rekla, da li je ovaj dug od milijardu dinara realan i šta mislite da li je moguće na bilo koji način, možda ne prihvatanjem direktno mog amandmana, ali rebalansom ili na bilo koji način da se povećaju ta sredstva jer su ona od vitalnog značaja za građane Srbije.

Gospođo ministar, na šta se odnosi amandman koji smo koleginica Donka Banović i ja podnele? Odnosi se na to da tražimo da se član 14. u stavu 1. posle reči - obaveznog socijalnog osiguranja, stavi tačka i da se brišu reči - osim za izabrana, imenovana i postavljena lica u pravosudnim organima, gde će se vršiti ujednačavanje plata shodno setu pravosudnih zakona.
Sada da razjasnimo zbog građana Srbije. Dakle, pred zakonom svi su jednaki. Svi zaposleni u ovoj zemlji moraju da poštuju iste zakone i da se zakoni prema njima odnose na isti način. Ako smo sada izuzeli ljude koji su zaposleni u pravosuđu, samo sudije i javne tužioce, to znači da oni nisu jednaki sa ostalim građanima i oni su pozitivno diskriminisani.
Ostali građani Srbije su diskriminisani, jer će njihove plate biti zaleđene u 2010. godini. Samo će sudije i tužioci imati privilegiju da njihove plate rastu shodno setu zakona koji su doneti.
Pazite, u prošloj godini kada je država već bila u krizi, kada se već znalo da ćemo morati da štedimo, ipak je nađen način da država, odnosno Vlada pošto je postavila svoje sudije i pošto je postavila svoje partijske tužioce, nađe načina da ih sada i nagradi i njima da mogućnost da oni budu izuzeti iz tereta ekonomske krize koju svi građani moraju da snose na svoj način. Dakle, država ima svoje ljubimce. Za njih će se naći i plate. Nije istina dakle da moramo da štedimo. Nije istina da moramo svi da budemo jednaki pred zakonom. Ovaj član to jasno pokazuje.

Gospođo predsednice, gospođo ministar, evo jednog člana za koji je DS smatrala da treba da bude izbrisan, a on se odnosi na onaj deo kolektivnog ugovora koji se tiče isplaćivanja bonusa za Božić, godišnjih jubilarnih nagrada i drugih vrsta nagrada i bonusa predviđenih posebnim pojedinačnim i kolektivnim ugovorima.
U ovom amandmanu na član 15. želeli smo da skrenemo pažnju da postoji veliki broj ljudi kojima ova država oduzima sva prava koja im pripadaju i nije problem što ste rekli da nećete ovo isplaćivati, jer je ovo jedan deo kolektivnog ugovora. Vi niti imate kolektivne ugovore, niti one koje imate poštujete. Ne isplaćujete ljudima ni ono što su zaradili kao lični dohodak.
U odgovoru koji je meni najzanimljiviji, odgovarate da je velika ekonomska kriza i da ne možete da isplatite ovo. Šta bi sa prethodnim amandmanom u kome vam kažem da je ekonomska kriza, nema povlašćenih u ekonomskoj krizi, a vi meni kažete da imaju leks specijalisi koji tim povlašćenima omogućavaju da im se povećava plata.
Molim vas, ako je ekonomska kriza, onda je valjda u svim članovima budžeta predviđeno da pratite tu ekonomsku krizu. Nekada kada se tiče onih sitnih, malih, običnih ljudi, kada im se isplaćuju božićne naknade ili neka pomoć, znate li u koliko kuća nećete imati ni ono što pripada za Božić, zato što neće imati mogućnosti ni da im se isplati plata. Na tim malim, sitnim ljudima ćemo pokazati da je ekonomska kriza. Nećemo pokazati na onim koji imaju prilično velike plate.

Vidim da nas svi mešaju, pa prosto moram da insistiram da sam ja samo ipak Milica Vojić-Marković.
U članu 34. stav 4. posle reči "ministar nadležan za poslove finansija" mi smo rekli da se brišu reči "može obustaviti" i da se menjaju rečima "obustavlja".
U stvari, ovo je jedan od članova budžeta u kome Vlada preti jedinicama lokalne samouprave da ukoliko ne primenjuju zakon o maksimalnom broju zaposlenih u lokalnim administracijama, ona može, kako kaže u budžetu, da im obustavi transferna sredstva. Nema potrebe ni da piše ovaj član, zato što vi već ionako obustavljate transferna sredstva lokalnim samoupravama.
Pogledajte broj lokalnih samouprava koje su pred bankrotom zato što vi niste uplatili ono što im dugujete, tako da ovaj član možete slobodno i da izostavite. Ali pod tim "može nešto da uradi" je u stvari nešto što smeta i poslanicima DSS i građanima Srbije, jer to je taj jedan prostor fine manipulacije.
Od moje diskrecije, kao ministra finansija, mnogo štošta može da zavisi, a onda, to je prostor za manipulaciju. Nekima će biti taj zakon tolerisan, iako smo mi, kao DSS, bili protiv tog zakona, jer nisu jasni kriterijumi, niti se zna na osnovu čega ćete otpuštati ljude. Prosto, taj prosto je ono što nije dobro u ovom članu.
Što se nas tiče, možete i ceo član da brišete zato što, kažem vam, transferna sredstva ionako ne idu tamo gde su namenjena. Očigledno je da idu na neka druga mesta.

Gospođo ministar, dame i gospodo poslanici, neću govoriti ni o prodaji šećerana za tri evra, neću govoriti ni o prodaji "US Steel" za 27 miliona dolara, neću govoriti ni o  licemerju. Hoću da govorim o onome o čemu treba da govori opozicioni poslanik kad se nalazi budžet pred njim.
Dakle, kada čovek vidi ovaj dokument koji vi zovete - razvojni budžet, a koji je potpisala Vlada Srbije, koja za sebe kaže da je socijalno odgovorna Vlada, prosto se pita - kako u jednom ovakom dokumentu, koji toliko sistematski razara život građana Srbije, institucija Srbije i cele Srbije vi pronalazite bilo šta razvojno i vi pronalazite nešto što je socijalno odgovorno?
Moram da vas podsetim, amandman naše poslaničke grupe upravo se odnosi na tu socijalnu odgovornost - da li je to što ste sva prava porodiljama uzeli i smanjili na minimum socijalno odgovorno? Kažete da je to zbog toga što su one državni neprijatelji koji zajedno, citiram ministra Ljajića, koji zajedno sa poslodavcima, koji jako vole da troše svoje rođena sredstva, varaju građane Srbije i otimaju im budžet?
Za mene je, kao ženu, kao majku, potpuno neverovatno da država nije toliko svesna kao što su poslodavci koji brinu isključivo o svom budžetu. Država treba da vodi računa o svojoj populacionoj politici Država treba da pomogne svojim porodiljama. One su te koje su budućnost Srbije i to je verovatno ta socijalna odgovornost. Da li ste svesni da ovim ukidate pravo deci koja još nisu rođena? Ne mogu da verujem. Ne mogu da verujem.
Dalje, napravili ste 700.000 ekstremno siromašnih u Srbiji, koji žive ispod donje granice siromaštva, a onim što ste napravili, što ste im trošili nenamenski sredstva budžeta, pojeli ste im 83 narodne kuhinje u kojima su mogli da se hrane, jer se svaki deseti građanin Srbije hrani tamo.
Dakle, šta smo mi u ovom amandmanu predvideli? Predvideli smo da vam iz tačke gde su rashodi za kupovinu roba i usluga, uzmemo jednu milijardu, a predvideli ste za to 40 milijardi i 126 miliona, dakle, jednu milijardu i da je damo u socijalnu zaštitu, upravo da pokriju ove troškove, gde ovi neprijatelji državni troše, ove porodilje. To bi taman zaleglo. Vi ni tu jednu milijardu niste spremni da pretvorite u nešto što je budućnost Srbije.
Odgovorili ste nam da naš amandman ne prihvatate jer su sve usluge, sve kupovine roba i sve što je u ovoj tački ovde navedeno neophodno državi Srbiji. Hvala državo Srbijo i Vlado Srbije za to.

Pre nego što počnem, zamolila bih samo, gospođo predsedavajuća, da dobijem informaciju koliko vremena ima naša poslanička grupa.

Hvala vam. Dakle, pred nama se nalazi jedan prilično veliki broj sramnih zakona u ovom paketu. Govoriću o, čini mi se, najsramnijem od njih, to je zakon o penzionom i invalidskom osiguranju, kojim se predlaže da se iznos penzija i iznos opšteg boda i novčane naknade zadrže na nivou iz oktobra 2008. godine, dakle, da se ne menjaju u 2010. godini.
Prošle godine smo nekako u ovo vreme radili isti posao i tada je onaj koji je u predizbornoj kampanji obećavao iznos penzija od 70% ličnog dohotka rekao da se samo iznimno u 2009. godini penzije zamrzavaju i to zbog toga što su povećane linearno, naglašavam linearno, u oktobru 2008. godine, pa onaj koji je imao 100.000 dobio je 10.000, a onaj koji je imao 10.000 dobio je 1.000 dinara. Toliko o pravednosti.
Kada je poslanička grupa DSS insistirala na tome da to nije pravedno i da se tako ne pravi socijalni mir u zemlji i da ne može nikako tako da se ponaša Vlada, međutim, i tada smo podneli nekoliko amandmana kojima smo dali predlog da se ova povećanja nikako ne dešavaju linearno, nego da ona kategorija sa najnižim iznosom penzije prima povećanu penziju i da se njima omogući da se penzija poveća, tada to ova Vlada i ova Skupština nisu usvojili. Mi smo ponovo podneli isti amandman.
Dakle, samo ću pomenuti jednu stvar, koju verovatno svi znate, to je majsko istraživanje "Stratedžik marketinga", koji kaže da je 420.000 starijih ljudi u Srbiji siromašno, dok njih 20.000 nema nikakva primanja, niti imaju članove porodice koji mogu da im pomognu. Jedna polovina starijih osoba od 65 godina je socijalno ugrožena. Njih 30.000 nema ni penziju manju od 6.500 dinara.
Moram da vas podsetim da ova Vlada i ova Skupština sa ljudima igraju jednu igru, da trenutno ide jedno javno zagovaranje zajedno sa "Ju-en-di-pi-om" da Srbija uđe u projekat obezbeđivanja socijalnih penzija. Baš me zanima kako je to moguće izvesti ili je to još jedna od prodaja magli.
Vlada ima jedan izuzetno veliki problem koji očigledno ne zna da reši, a to je da 30% budžeta odlazi za penzije i prema podacima od upravnog odbora Republičkog fonda PIO ove godine treba da se broj penzionera poveća za 1,8%, što čini 20.000 penzionera. Samim tim ugrožen je budžet, ugrožen je Fond PIO i u groženi su penzioneri koji treba da primaju penzije. Dakle, penzioni sistem ljudi nije održiv.
To što gospodin Krkobabić radi, a Vlada se pravi da je sve u redu i da neće da se meša u to, uprkos preporukama i upozorenjima MMF, uprkos zdravom razumu, vrlo je neozbiljno i opasno za državu i dovodi milion i 600 hiljada penzionera u poziciju da brinu za svoju budućnost, da li će imati da plate najosnovnije stvari. Upozoravam vas da jedna prosečna penzija ne može da bude ni trećina potrošačke korpe, kako je danas objavila štampa.
Naravno, to gospođa Dragutinović, ministar finansija, izuzetno razume i meni je žao što je danas nema ovde da malo o tome popričamo. Ona je podržala amandman prošle godine koji je DSS podnela, da se linearno ne povećavaju penzije.
Dakle, gospođa Dragutinović razume i opominje nas da, recimo, u Republici Srpskoj su penzije na nivou od 45% plate i zavise isključivo od doprinosa koji se uplate u budžet.
Kada bi kod nas ta pozicija bila da se zavisi od uplaćenih doprinosa, mi bismo odmah danas mogli penzije da smanjimo za 50%.
Preporuka MMF je da se učešće penzija u bruto društvenom proizvodu smanji sa sadašnjih 13,1% na 10% u 2016. godini, a da već u 2010. godini to učešće mora da se smanji na 12,3%. Očigledno je da penzionom sistemu predstoje reforme. Očigledno je da se pojedini ministri ograđuju od toga jer nam vrlo diskretno u javnosti govore o tome da je penzioni sistem ovakav kakav je neodrživ, ali očigledno je i to da se neodgovorno ponašaju, jer to da penzioni sistem reformiše, a to je vrlo ozbiljan posao koji zahteva zaista dugoročno planiranje, onom koji je davao tako neodgovorna obećanja, gospodinu Krkobabiću, koji nam očigledno nigde ne govori kako će ta reforma da se izvede, šta će ona da zahvati i kako će to izgledati.
To ne znaju čak ni ljudi iz Republičkog fonda PIO, jer i oni u javnosti govore, imam nekoliko članaka koji su vrlo zanimljivi, čitaću ih kada budemo govorili o amandmanima, da o tome ne znaju ništa.
Dakle, činjenica je da ova Vlada i gospodin Krkobabić ugrožavaju jedan milion i 600 hiljada penzionera, dok istovremeno oni zajedno sa tom raspojasanom grupom koja sebe zove Vladom Srbije, socijalno odgovornom, što je ironija, trošeći narodni novac na raznorazne gluposti, olako i nezakonito, kako što je, recimo, priča o komarcima, ambroziji i slične stvari, gde je 11 miliona evra potrošeno, pa nikom ništa, a milion i 600 hiljada penzionera se danas pita u Srbiji - da li će moći sledećeg meseca da primi svoju penziju?

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, član 32. se odnosi na ravnomernu zastupljenost polova i glasi: "Ovlašćeni predlagač dužan je da nastoji da predloži najmanje 30% predstavnika manje zastupljenog pola prilikom imenovanja članova upravnih i nadzornih organa u javnim službama".
Prateći nit koju smo započeli pisanjem ovih amandmana, DSS je i ovde tražila da se tih 30%, koliko ste predložili, poveća na 50%. Obrazloženje nam je potpuno isto. Pre svega, logički i matematički, ako je ovo zakon o ravnopravnosti polova, onda je ravnopravnost 50% prema 50%, 30% je diskriminacija. Ako računate da je možda manja diskriminacija, ako kažete da je 30% a ne neki drugi procenat, prosto, diskriminacija je uvek diskriminacija i na taj način se odnositi prema 52% stanovništva Srbije nije u redu.
Drugo, 2004. godine, i sinoć sam o tome govorila, mislim da je potrebno podsetiti i ministra, treba podsetiti dame i gospodu poslanike, a bogami i građane Srbije, od 2004. godine, od februara, kada je donet Zakon o izboru narodnih poslanika, gde je vlada Vojislava Koštunice prvi put stavila taj čuveni procenat 30%, pretpostavljam da se nešto promenilo u društvu, pretpostavljam da skoro šest godina jeste jedan period gde je demokratizacija u društvu napredovala, bar je trebalo da napreduje, gde je društvo civilizacijski napredovalo i gde je taj procenat od 30% mogao da poraste, recimo za 30,01%. Prosto se to moralo promeniti.
Ta zakovanost na 30% mi se čini kao jedna odluka Vlade da se napravi jedan status kvo i da se ne iskorači baš nigde.
U odgovoru koje nam je ministarstvo dostavilo zašto ne prihvata naš amandman kaže se da je procenat od 30% do 40% neka norma, neki standard u EU i da se tih standarda držimo, ali procenat između 30% i 40% je prilično veliki prostor za napredovanje u civilizacijskom razvoju društva, u ravnopravnosti žena, tako da je moguće da je tih 10% prostor u kome je ovaj zakon mogao da napravi iskorak. Očigledno je da nije imao volju i očigledno je ostao na tih 30%.
Kažete da je iskorak napravljen u jeziku. Tako ste odgovorili na član 10. zašto ne prihvatate naš amandman i rekli ste iako nije normiran iako ne znamo kako će glasiti, mi ćemo ipak koristiti taj jezik, ali ono što je izvesno, ono što je status kvo ovog trenutka, tih 30%, to je to što se vas tiče. Mi smo zapravo želeli da dobijemo odgovor zato što smo naučili da čitamo u kontekstu ono što napišete kao odgovore.
Jasno nam je da vi, zapravo, tumačiću zakon vrlo argumentovano, niste želeli da to pomerite jer ste želeli da ovaj zakon lepo zvuči i lepo izgleda. Zašto to tvrdim? Reći ću vrlo jednostavno. Imate norme koje nisu pravne – dužni smo da nastojimo, dužni su da obezbede itd. Svi ovde govorimo o tome. U jednom momentu prihvatate, u drugom momentu ne prihvatate.
Zatim, niti ste ponudili u zakonu mehanizme za sprovođenje ovog zakona, na lokalu ih uopšte nije bilo, sve grupe su intervenisale, rekli ste da ste prihvatili neke od tih amandmana, videla sam da jeste.
Imamo jedno duboko saglasje da je 30% to što ste osvojili i stanite na tome i sledećih tri veka ćete biti zadovoljni time, jer 30% je nešto. Jeste.
Vrlo ste olako sinoć prihvatili dva suprotna amandmana na isti član. Ja sam sinoć kad sam došla kući pažljivo pogledala šta je to što ste vi prihvatili. Ne znam šta će iz toga izaći, ali sam vas i tada upozorila, a mislim da treba da vas upozorim, da će biti problema sa tim i da je to momenat možda da se razreši.
Zapravo, to je po meni namera Vlade da mi imamo jednu situaciju – zakon zaista lepo zvuči, on zaista izgleda kao iskorak, on zaista nudi nešto, ali pogledate šta u suštini nudi, meni se ne čini, ali zaista to najozbiljnije mislim, da će se išta u životima žena u Srbiji pomeriti ovim zakonom.
Toliko je velika priča o tome da li će biti 30, 31 ili 50% žena u upravnim ili nadzornim odborima javnih službi, da je smešno pričati o tome. Ja prosto razmišljam na glas i kažem – važno je da budu kvalifikovani, profesionalni i stručni ljudi, nije bitno da li su procenti ovoliki ili onoliki. Ali, vi insistirate na tim procentima i onda nas pobuđujete da komentarišemo na ovaj način. Hvala vam.
Inače, koristila sam vreme grupe.

Gospodine ministre, s obzirom da je ovo poslednji amandman koji je poslanička grupa DSS napisala na Predlog zakona, s obzirom da je što se nas tiče jedan od zaista ključnih članova, mislim da je vreme da i ja malo iskomentarišem to i da na neki način zaokružim onu priču koju smo mi pokušali da kažemo kao poslanička grupa, što u načelu, što dok smo govorili o konkretnim amandmanima.
Dakle, moja koleginica Donka Banović je započela ovu priču. Mi smo zaista smatrali da su mehanizmi na lokalnom nivou zaista preskočeni u ovom zakonu. Smatrali smo da su izuzetno važni. Vidim da su sve ostale poslaničke grupe otprilike bile na istom tragu, jer zapravo, zakon je nekako leteo, imao je institucionalne mehanizme na republičkom, na državnom nivou, ali nije imao te mehanizme na lokalu.
Mi smo smatrali, s obzirom da smo zemlja koja je potpisala Pekinšku deklaraciju iz 1995. godine, koja je obavezna da razvija ove mehanizme, dakle na lokalu, jer su ti mehanizmi uslov da se razvija politika jednakih mogućnosti i rodne ravnopravnosti, da se zapravo, obezbedi ovim telima, pošto je činjenica da 50 lokalnih samouprava ima formirana tela koja se tiču rodne ravnopravnosti i sprovode izuzetno važne aktivnosti.
Pročitaću vam samo neke od njih – i tribine, i savetovanja, i promocije prevencija iz oblasti ženskog zdravlja, i povezivanje lokalnih institucija, policije, centara za socijalni rad, domova zdravlja, sudova, radi veće efikasnosti u zaštiti prava žena žrtava porodičnog nasilja i otvaranje SOS telefona za žene žrtve nasilja, iniciranje potrebnih odluka i pronalaženje donatora za ostvarivanje sigurnih kuća za žene i decu, da ne čitam sve, mislim da su vrlo važne. Mislim da treba pomoći da se ti mehanizmi zaista nađu u zakonu.
Jer, zašto je važno da se nađu u zakonu? Pa zato da im se obezbedi stabilnost.
Ako svaka politička garnitura koja bude došla na vlast, neka u lokalnoj samoupravi, promeni odluku i ne postoji takvo radno telo, ne postoji grupa ili komisija ili kako već će se zvati to telo, vrlo je važno da ono postoji u zakonu, obaveze lokalne samouprave, predvideli smo mogućnost da lokalna samouprava bude mala, nema sredstava da postavi lice koje će se time baviti i zato smo vrlo dali signal da prihvatite, ne mora da bude naš amandman.
Mi jesmo razradili do kraja taj amandman, ali prosto da prihvatite amandman koji se ticao razvijanja ovih mehanizama. Zaista smo to pozdravili.
Mislim da je važno da kažem i drugu stvar, koliko god u toku rasprave govorili o tome, šta je loše u zakonu, mislim da je važno da kažemo da je pre svega vaša tolerancija da prihvatite amandmane i da saslušate ono što vam govorimo, da vas snagom argumenata uverimo u to da je nešto važno i na šta treba ukazati pažnju.
Nije čest slučaj u Skupštini da ministri na ovakav način govore o zakonima. Zbog toga zahvaljujem i vašem timu i vama zbog toga što ste zaista pokazali kako izgleda rad u Skupštini. Mislim da je i to doprinelo tome da mi ovako, ovaj predlog zakona, koji je zaista imao svojih mana, na neki način popravimo.
S druge strane, ni u jednom momentu DSS nije dovela u pitanje razlog zbog čega se donosi ovaj zakon. On je važan i te kako je važan, a kasnimo možda u njegovom donošenju, ali u svakom slučaju on je dragocen za društvo, kakvo jeste Srbija i za popravljanje položaja žena u Srbiji.
Zato smatram da je vrlo važno da pozdravimo donošenje i prihvatanje ovih amandmana koji popravljaju ono na šta smo ukazali. Na taj način jednostavno, mada kažem da nisam definitivno sigurna dokle je došao tekst, morala bih da pogledam, ali u svakom slučaju čini mi se da je ovaj zakon popravljen.
Zbog toga smatram da ovakav amandman na član 39, bez obzira od koje poslaničke grupe došao, prihvatamo, da je važan i pozdravljamo to što ste ga prihvatili.
S druge strane, kažem ponovo, i te kako je važno doneti ovaj zakon zato što će se položaj žene promeniti. Pratićemo koliko i kako, odnosno pritiskaćemo vas za procente i dalje, iako moram da kažem – nisam se prepoznala u tom „Amazonka“, nisam se prepoznala da je autor ovog zakona bio ovde među nama, jer se sve vreme krio i nije dolazio, ali na kraju eto otkrilo se ko je autor zakona – šalim se naravno.

Dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, njegove saradnice, vidim da ovde žene uredno sede kada neki zakon Vlada brani, uglavnom žene odsede, interesantno mi je bilo da čujem da je Vlada prihvatila amandman na član 2. gospodina Petronijevića zato što kada sam pročitala njegov amandman i pročitala amandman koji smo gospodin Jovan Palalić podneli, ta dva amandman su maltene ista, da kažem da postoji vrlo mala razlika.
Izgleda da je pitanje toga odakle dolazi amandman presudno bilo, mada u obrazloženju, da budem precizna, piše njegov amandman je stigao prvi, što je naravno smešno i bespredmetno raspravljati. Mi ne trčimo trku pa da nam se računa vreme za koje stignemo, nego se amandmani raspravljaju u istom momentu, pa kako ste, ministre, bili tolerantni u prethodnom zakonu, dok ste ga branili, zaista sam pohvalila tu toleranciju, pa ste prihvatali i amandmane ukoliko su istovetnom tekstu od različitih poslanika, ne vidim šta je sporno da se takva dva amandmana u istovetnom tekstu prihvate.
Jedan je prihvaćen, jedan je odbijen, iako je potpuno isti, sa obrazloženjem - amandman se ne prihvata zato što je prihvaćen amandman narodnog poslanika Milisava Petronijevića koji je u suštinskoj istovetnoj sadržini, a pre ovog amandmana podnet na isti član. To je potpuno bespredmetno raspravljati.
Šta smo želeli ovim amandmanom da postignemo? Želeli smo da proširimo primenu postupka mirnog rešavanja individualnih radnih sporova, da se pored sporova koji nastaju povodom otkaza ugovora o radu ili povodom sporova koji nastaju oko isplate minimalne zarade, da se to proširi i na sporove koji nastaju povodom ostvarivanja pojedinačnih prava navedenih u ovom amandmanu.
Mi smo u stvari želeli da povećamo stepen zaštite radnika, zato što je vrlo važno da u ovim i ovakvim okolnostima u kojima je država Srbija stepen zaštite radnika bude povećan. Očigledno je da i tranzicija i svi ovi procesi koji se dešavaju u Srbiji, i ovako kilava i nesposobna Vlada, dopustili su da radnici budu potpuno obespravljeni. Zaista potpuno obespravljeni.
Stepen zaštite bi u okolnostima ekonomske krize morao da bude povećan. Socijalne mere moraju da budu predmet i u ovoj skupštini i u Vladi, nečega što se zove ozbiljan dijalog pozicije, odnosno vlasti, opozicije i pre svega sindikata. Iz svih nekih primera koji su do sada bili ovde, vidimo da to nije slučaj.
Šta smo želeli? Ovo jeste, s jedne strane, u korist radnika, ali je i u korist poslodavaca. Poslodavci će na ovaj način da dobiju mnogo jer će se, pre svega, doći do bržih rešenja. Ovo je u interesu privrede. S druge strane, ovim amandmanom rasterećujemo sudove. Pred sudovima se vodi veliki broj radnih sporova.
Vidite u kakvoj će situaciji biti sudovi od 1. januara. Putujući tužioci, putujuće sudije, putujući advokati, putujuće stranke. To će biti jedan putujući cirkus. Zamislite sada situaciju da i ovaj veliki broj radnih sporova, koji nisu nimalo jeftini, njihovo rešavanje traje otprilike tri godine i košta oko 5.000 evra. Niti je kratko, niti je jeftino. Sudove želimo da rasteretimo. S druge strane, interes Vlade je da prihvatite ovaj naš amandman. Zaista mislimo da nema razloga da ga ne prihvatite, jer ste prihvatili istovetni amandman.

Gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, DSS je potpuno u skladu sa onim što je predložila u amandmanu na član broj 2. nastavila dalje da radi i tako je na član 8. predložila ispravku da se dodaju nove kategorije – naknada za ishranu u toku rada, naknada za dolazak i odlazak sa rada, isplata jubilarne nagrade i isplata regresa za korišćenje godišnjeg odmora.
Potpuno na tragu onog što smo predložili u amandmanu na član 2. je i ovo. Naime, mi pokušavamo da podignemo zaštitu prava radnika na onaj bar dostignut nivo koji su imali pre nego što je ova vlada došla sa silnim obećanjima i pre nego što je sebe nazvala socijalno odgovornom vladom, a od socijalne odgovornosti je 700.000 građana dovela na ivicu egzistencije i desetine hiljada radnika svakog meseca ostaje bez posla, zahvaljujući sposobnosti ove vlade da se socijalno odgovorno ponaša.
Dakle, ovog momenta je negde 63.020 firmi sa preko 150.000 radnika u blokadi i od toga je i veliki broj onih firmi čiju blokadu je zaslužila i zadužila država. Kad sam govorila u načelu, pomenula sam firmu „Planum“ i ne bih da se ponavljam, mislim da je glupo trošiti vreme na to, zato što prosto u ovoj državi niko nema sluha za to da se sa sindikatima postigne dogovor, za to da se obaveze države ispunjavaju na vreme, kako bi radnici primali svoje zarade koje su minimalne i od kojih ne mogu da žive, ali, koliko-toliko im pružaju sigurnost da mogu da nešto planiraju i svoju porodicu prehrane.
Očigledno je da ovaj zakon i ova vlada, u situaciji jedne potpune socijalne tenzije koju je sama napravila zato što ne želi da dogovara i pregovara sa sindikatima, da pravi socijalni dijalog, očigledno joj taj sluh nedostaje. Još jedna činjenica jeste ovo što svi pominju, a i mi smo ovde kao poslanici imali prilike da se u poslednje vreme izjašnjavamo o ova dva zakona – maksimalni broj zaposlenih u lokalnoj i državnoj administraciji, gde će takođe jedna armija ljudi ostati bez posla, a takav jedan sindikat, sindikat zaposlenih u državnoj administraciji, dolazio je u Skupštinu i tražio od nas pomoć, da napravimo kontakt, da se zapravo socijalni dijalog povede. Očigledno da niko nije imao sluha za to.
Mi smo ovde postavljali hiljadu pitanja – šta su kriterijumi, koje je takođe sindikat nudio, za one koji treba da napuste radno mesto, nudio je mogućnosti da se dogovorimo o tome koja će vrsta zaštite biti obezbeđena za one koji ostaju bez posla, ali, očigledno je da nemate sluha za socijalni dijalog.
Ali, ono što ste vi propustili da navedete u ovom zakonu mi smo predložili. Mi smo, pre svega, želeli da pomognemo radnicima, ali smo, na kraju krajeva, na neki način pomagali i Vladi da ona koja sebe naziva socijalno odgovornom podigne stepen zaštite radnika i da na taj način makar kaže da tako može da se nazove.
Šta je za nas sada bio šok? Vi ovaj naš amandman niste prihvatili. Doduše, kažete da ne prihvatate ovaj amandman zato što je prihvaćen amandman narodnog poslanika Miroslava Petronijevića koji je u suštinski istovetnoj sadržini, a pre je stigao od našeg amandmana. Dakle, opet su odlučivale sekunde.
Zaista nisam bila upoznata sa tim kriterijumom da se prihvata nešto što je pre stiglo, iako sam poslanik samo šest godina, bar se vi niste tako ponašali. Evo, i vi se smejete. To je smešno i to nije odgovor. Kad želite da kažete da niste prihvatili amandman, onda bar nađite neko drugo obrazloženje, mada je zaista teško napraviti obrazloženje za dva amandmana u istovetnom tekstu – jedan prihvatate, drugi ne prihvatate.
Ja sam ovo više kao konstataciju iznela, jer sam se u jednom momentu zapitala gde je bio onaj ministar koji je branio prethodni zakon? Sedi ovde, ima isti lik ali očigledno nema isti sluh. Ni to nije naročito važno. Što se tiče DSS, mi smo podneli amandman, amandman je imao svrhu da pomogne radnicima, on je na kraju prihvaćen, da li smo mi potpisnici tog amandmana ili nismo, najmanje je važno. Ovo sam sve iznela samo zato da ljudi koji gledaju ovu skupštinu i narodni poslanici primete da postoje nekoliko aršina koji se koriste prema situaciji. Hvala vam.

Gospodine ministre, u članu 2. stav 3. glasi - odredbe ovog zakona ne mogu se tumačiti na način koji bi doveo do ukidanja i ograničenja nekog postojećeg prava utvrđenog drugim propisima.
Naime, smatramo da nema potreba da ovakav stav stoji, pa smo zato predložili njegovo brisanje, ne zato što smatramo da je ovaj stav suprotan našem zakonodavnom sistemu, nego zato što mislimo da logički nema potrebe ovo uopšte uvoditi, zato što je jasno da postoje zakoni, kao što je Zakon protiv diskriminacije i slični zakoni, a ovaj zakon je u toj grupi, u kojima je ovakva stvar sasvim prirodna i normalna.
Sada bih nešto drugo rekla, ponukana onim što ste ovde govorili u obrazloženju zbog čega ne prihvatate ovaj amandman. Ovaj zakon ima nekoliko vrlo komplikovanih i nepotrebnih stvari i stvari koje, čini mi se, treba komentarisati. Imate jedan broj odredbi koje uopšte ne mogu da se zovu pravne norme i to je ono što bi trebalo ovde sada izbrisati iz ovog zakona, a ne ovo ubacivati, ovakav stav.
Recimo, u članu 14. se kaže - organi javne vlasti treba da nastoje da obezbede zastupljenost 30%. Ovo - treba da nastoji je ono što komentarišemo da je nepotrebno. Morate organe javne vlasti da naterate da rade svoj posao, a ne da nastoje. Zato što to može da bude nešto što oni mogu ili ne moraju i to je ono što je sporno za nas.
Takođe, u članu 34. u stavu 1, 2, 3. isto to imate - obrazovne ustanove su dužne da nastoje da ostvare neko pravo. Prosto mi se čini da je to ono što treba komentarisati. To je ono na šta treba da skrećemo pažnju i mi kao poslanici opozicije i vi kao predstavnik Vlade da nam odgovorite, a što se nas tiče ovakav stav nema potrebe da stoji jer je podrazumevajući. Hvala.

Unapred da vam kažem, ako pređem ta dva minuta koliko mi je određeno za amandman, koristim vreme ovlašćenog predstavnika. Smatrali smo da se u članu 10. stav 2, koji glasi: „Termini kojima su u ovom zakonu označeni položaji, profesije, odnosno zanimanja, izraženi u gramatičkom muškom rodu, podrazumevaju prirodni muški i ženski rod lica na koja se odnose“. Smatramo da je to potpuno nepotrebno u jednom zakonu i predlažemo da se to briše.
Zašto smatramo da je to nepotrebno? U poslednje vreme smo primetili da kad god se pred nama nađe neki predlog zakona, imamo sličan stav koji uvek kaže da se taj zakon odnosi kako na muškarce, tako i na žene. To smatram potpuno nepotrebnim, zato što je sasvim logično da se zakoni pišu za građane bilo koje države, u ovom slučaju naši zakoni, na građane Srbije i da se oni odnose i na muškarce i na žene, koji su prirodno građani.
Da sam u pravu, potvrđuje poslednji Statut Vojvodine, koji smo imali ovde, a koji kaže u jednom momentu da je to država građana i građanki, a zatim se to dalje podvodi pod građane, što je potpuno normalno i prirodno. Imamo množinu i onda je sasvim normalno da su u pitanju građani i da se ne odnosi nešto samo na žene, a nešto samo na muškarce. Svaki zakon se odnosi i na muškarce i na žene.
Sada, ono šta ste vi nama odgovorili – amandman se ne prihvata, nazivi zanimanja i titule žena još uvek nisu normirani, a kad će, ne kažete nam. To je ono – Đekna još nije umrla, a svi jezici naprednih društvenih sredina zahvaćeni su procesom i zahtevima Evropske zajednice da žena bude vidljiva u aktima i zakonima.
Ne znam koji su to jezici, a volela bih da mi kažete koji su to jezici naprednih društava i da li smo mi nenapredno društvo? Mogu da se samo pozovem, recimo, na novohrvatski jezik, koji moramo da priznamo svi ovde, da li smo muškarci ili žene, da li smo pripadnici opozicije ili vladajućih partija, zvuči smešno i rogobatno.
Stvarno ne bih volela, ne spadam u jezičke čistunce, kako bi izgleda neko hteo da me predstavi, ali ne bih volela da srpski jezik koji je izuzetno kvalitetan i izuzetno bogat jezik bude sveden na nešto čemu smo se smejali do pre neki dan, kada smo govorili o tome kako se kaže na novohrvatskom ovca i slično.
Čini mi se, da budemo ozbiljni, moramo da budemo ozbiljni, pred nama je zakon koji je vrlo važan. Ovo je problem koji svako civilizovano društvo mora da rešava. To je politika jednakih mogućnosti i ravnopravnosti polova.
Nemojmo da se pravimo da je vrhunac rodne ravnopravnosti jezik, koji vi kažete da je politički korektan jezik. To nije niti problem ravnopravnosti, niti ključni problem rodne ravnopravnosti.
Hajde da gledamo sad malo šire, pa da kažemo kakva je pozicija žena na tržištu rada. O tome sam govorila kad sam govorila u načelu, nema potrebe da širim tu priču. Da li će njen problem biti manji ako kažemo da je ona, recimo, nezaposlena psihološkinja? Naravno da neće. Njen problem je sasvim nešto drugo, tako da mi se čini da nema potrebe ubacivati ovakve stvari u zakone, zato što zvuče smešno i zvuče kao jedan dodatak koji je veštački na zakon koji je sasvim prirodan i sve ostalo.
Mislimo da treba da se povede računa o tome, jer mi pišemo zakone za Srbiju, ne pišemo ih za neko drugo društvo, da se stalno pozivamo kako to izgleda na nekom drugom mestu. Šta nam smeta da standard koji želimo da dostignemo – dostignemo, da taj standard bude, kako vi kažete, legitimni cilj, a da jezik ostavite više na miru? Da ne pričamo, zamislite kada mi kažete ovako – titule žena još uvek nisu normirane.
Da li se pozivate na rečnik koji je nedavno predstavljen? Ne znamo šta ćemo da kažemo na to. Kada će da bude normiran? Onda ćemo da vršimo izmenu zakona kad bude normiran. Ako ne bude normiran, ako ne bude prihvaćen, šta ćemo onda da radimo?
Nemojte da svodite ozbiljnu problematiku na nešto što će da bude kritikovano na ovaj način. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, član 14, na koji je DSS podnela amandman, glasi ovako: Organi javne vlasti treba da nastoje da obezbede zastupljenost manje zastupljenog pola od najmanje 30% u svojoj organizacionoj jedinici, na rukovodećim mestima i u organima upravljanja i nadzora.
U redu, apsolutno smo apsolvirali ovo - treba da nastoje. Mislim da nema mesta dalje razgovarati na tu temu, ali sada udahnite duboko, jer će uslediti šok. Naš amandman predviđa da ovaj procenat ne bude 30%, nego 50%. Zašto je sada ovo šok? Zato što smo pažljivim čitanjem ovog zakona osetili da predlagač ne želi ništa bitno da menja u društvu, da je ovaj zakon zapravo jedan fini šlag na torti, lepo zvuči i jako lepo izgleda, ali suštinski ništa neće da menja, čak ni u jezičkom smislu, jer ćete tek normirati nazive.
Prvo, ako ćemo da pođemo od toga šta je ravnopravno, 50 prema 50 jeste ravnopravno. Drugo, žene su zastupljene u društvu sa 52%. Dalje, šta smo još želeli da kažemo, a to što smo mi slutili ste vi rekli u odgovoru.
Vaš odgovor glasi ovako - amandman se ne prihvata. Standard od 30 do 40% je činjenica kojoj teže razvijena društva EU, tako daje predloženi postotak neprimeren uslovima u kojima se trenutno naše društvo nalazi po pitanju ravnopravnosti polova.
Sve ono što smo hteli da čujemo, što smo pretpostavljale, što smo osećale intuitivno i potpuno nam je jasno da se ništa ne želi promeniti suštinski, vi ste ovim odgovorom rekli.
Da vam nešto objasnim, ministre, prvo, između 30 i 40% je strašno velika razlika, pogotovo za žene koje su u današnjem društvu u Srbiji zaista na marginama. To je 10%. Da ste napravili iskorak od 1%, pa rekli 31%, mi bismo razumeli. To je iskorak u odnosu na 30%.
Šta je već viđeno? Od 2004. godine, kada je Vlada Vojislava Koštunice donela čuveni Zakon o izboru narodnih poslanika i prvu kvotu od 30% koja je bila tada šok, tih 30% je već neka kvota koju je društvo prihvatilo. Ovo društvo se u demokratiji razvija pet godina sledećih. Danas je kraj 2009. godine. U odnosu na taj period, pet i po godina se društvo razvija nekakvim demokratskim procesom, ako ćemo to da zovemo demokratskim procesom. Valjda je naviklo da se za 1% pomeri to poverenje u žene kao radno telo, kao rukovodeće telo, kao bilo šta drugo. Da li je tako?
Vi tako ostajete na tome i kažete nam da je to između 30 i 40% optimalno za naše današnje društvo i da tu ne treba da pravimo iskorak, zato što društvo nije prihvatilo to što jeste demokratski proces i ono što Ustav predviđa, razvijanje politike jednakih mogućnosti i ravnopravnost polova.
Drugi deo vašeg odgovora ovde, gde kažete da se pozivate ponovo na evropska razvijena društva, je u direktnoj suprotnosti sa onim što sam vam malopre pročitala kada ste mi odgovorili o tome kako ćete normirati jezik. Kažete da imate odgovor u budućnosti. Nazivi za zanimanja i titule žena još uvek nisu normirani. Oni će biti normirani i sada se bavimo predviđanjem kako će to biti, a ovde mi kažete - dostignut je nivo u evropskim zemljama. Tu ćemo stati.
Dakle, to licemerje između toga što nam govorite i onoga što piše je nešto što povređuje inteligenciju žena. Sasvim je u redu da se donese zakon. Zaista mislim da zakon treba da bude donet, ali mora suštinski da napravi promenu za 1%, za 0,5%, za bilo koji procenat koji će pomeriti stanje žena u društvu.
Ovako kako ste mi napisali, namerno smo išli na tih 50%, svesni smo toga da je i 30% nešto o čemu se danas priča, kao to nije u redu u društvu i slično, jasno pokazuje da između toga što zakon želi, a to je status kvo, prihvatili ste neke amandmane i u redu je, one o mehanizmima, lokalnoj zajednici, sve je to u redu, ali i to što ih niste uneli u zakon pokazuje tendenciju da ostane status kvo. Između tog što će biti za neku godinu, vidimo prostor za ono što se u Srbiji zove licemerje. Hvala.

Predsedavajuća, ja ću koristiti vreme ovlašćenog predstavnika grupe zato što mislim da smo ušli u jedan vrlo klizav teren i mislim da treba da dobijemo nekoliko informacija koje su važne za dalji rad naš.
Hoću da kažem da već nekoliko meseci je u skupštinskoj proceduri zakon koji očigledno ovde nedostaje da bismo danas pričali ovde o ovome o čemu pričamo, a mi se već pozivamo na neke stvari koje su u tom zakonu predložene, zapravo u Predlogu zakona predložene, a to je zakon o zlostavljanju na radu, tzv. mobingu.
Meni je zbog toga vrlo važno da podsetim one koji su u mogućnosti da prave dnevne redove sledećih sednica Skupštine da bi bilo vrlo poželjno da smo taj zakon već imali pred nama, da smo ga komentarisali, da je donet i da bismo danas mnogo kvalitetnije radili i određivali ovaj član 18. ovde, ne bismo prosto išli na nepoznati teren i uređivali materiju koja je očigledno data u jednom predlogu zakona, koji su poslanici DSS odradili, jer možemo da govorimo dalje o ovome.
Tako da mislim da je vrlo važno i apelujem zbog toga na one koji su u mogućnosti, na predsedništvo naše Skupštine, da sednu i da na sledećoj sednici na dnevnom redu bude zakon o zlostavljanju na radu. Tada bismo mogli da zaokružimo nekakav proces i da kažemo da imamo neke zakone koji se odnose na diskriminaciju, ne one koji se odnose na rad, na zlostavljanje na radu. Ovako smo na klizavom terenu i mislim da čak ni nedostatak ministra neće da popravi tu situaciju prosto zato što ne bi mogao da da adekvatne odgovore, jer se nalaze u nekom zakonu koji će tek biti pred nama.