Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, za poslanika DSS ovaj set zakona ili ova dva zakona iz oblasti obrazovanja, a pre svega o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, i te kako su važni i fundamentalni zakoni.
Uprkos tome što smo radili u poslaničkom klubu na temperaturi od 40 stepeni, uprkos tome što smo imali strašno malo vremena za rad, jer ste stavili 24 vrlo važna zakona na sednicu koja će se održati za nekoliko dana narednih, uprkos mnogim nedaćama, ministar je bio svedok jednog kratkog boravka kada nam je predstavio zakon u poslaničkoj grupi, kako je to izgledalo, mi smo i te kako dobro i kvalitetno radili na ovom zakonu i napravili 52 amandmana za koja mislim da sigurno vrede da se bar pogledaju.
To znači da je DSS svoj pristup bazirala upravo na ovim principima koje sam rekla, kvalitetno i do kraja iskreno. S druge strane, vladajuća većina se pravi kao da ovaj zakon za nju jeste važan, ali ga plasira u vreme kada je subota, 40 stepeni, ljudi su na bazenu, nemojte me uveriti da građani Srbije nisu i te kako zainteresovani za ovaj zakon. Svakog od nas ponaosob se ovaj zakon tiče, jer imamo decu, lično se usavršavamo, želimo nešto da uradimo. Dakle, u nevreme.
Pri tom nema prenosa, jer kao što je juče bila važna repriza Tur de Fransa, repriza odbojkaške utakmice i usput crtani film, danas je za nacionalni interes građana Srbije proglašeno odlazak Duška Dugouška iz Albukerkija, i zbog toga će građani moći to da vide, ali neće moći da vide ovu raspravu, eventualno ako budu noćas oko tri gledali televiziju, moći će da ga vide. To je istina kako se odnosite prema ovome što se zove sistem obrazovanja i vaspitanja u ovoj zemlji.
Zbog toga što smatramo da je i te kako važan zakon, mi smo pre svega ovaj zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, mi poslanici iz DSS, sagledali sa više strana i svako od nas će govoriti sa različitog aspekta.
Ono što želim da kažem prvo jeste da struktura ovog zakona nije nova. Ona je struktura zakona iz 2003. godine, nešto inovirana, nešto usklađena sa u međuvremenu donetim zakonima, pre svega Ustavom, Zakonom o zabrani diskriminacije i sličnim zakonima.
Moram da kažem da nema poslanika u ovoj sali, ni građanina u zemlji Srbiji, koji bi bio protiv toga da mu dete uči u školi bez diskriminacije, u školi bez nasilja, da se sa talentovanom i obdarenom decom ne radi savršeno dobro, da se deca koja imaju problema sa invaliditetom ne uključe u redovan sistem. Prosto mislim da takvog među nama nema i da je to ono što je dobro.
Volela bih da detaljno pogledamo ovu oblast koja se tiče zaštite prava deteta, koje jeste ovde prvi put izdvojena na ovaj način, i volela bih upravo to, zato što smatram da nisu samo ove stvari koje sam navela, ta zaštita prava deteta, volela bih malo da pričamo i o fondu časova, opterećenju dece, o tome koliko rade i provode u školi.
Pošto nisu kvalitetna znanja iz pojedinih predmeta, onda idu i kod posebnih nastavnika koje plaćamo privatno, u škole raznih jezika i slično. Njihovo radno vreme je 20 sati minimalno. Pri tom malo da pogledamo i programe, iz programa ćemo pričati dalje o nasilju. Dakle, volela bih sve te stvari, kada bi mogli malo da pričamo, ali ne možemo. Vladajuća većina je skrojila pet sati, tako da možemo sve to da stavimo u tih pet sati, pa ništa.
Volela bih da krenem redom. Nasilje, stavili ste ga ovde u ovaj zakon i smatram da je to sjajna stvar. Zaista smatram da je to jedan od najvećih problema današnjih škola, i to apostrofiraju svi, i nastavnici, i roditelji i učenici. Vrlo je važno da se ta tema konačno otvori.
Ono što jeste i te kako važno, niko od vas ne razmišlja na ovaj način. Imamo programe, imamo školski sistem koji ne odgovara potrebama ni dece, ni roditelja, ni nastavnika. Svako od njih ima svoj pasivni, tihi otpor prema tom sistemu. Jedan od tih oblika jeste zanemarivanje škole. Učenici ne žele da uče, imaju loš uspeh. To je jedno pasivno nasilje.
Iz pasivnog nasilja preći ćemo u aktivno nasilje vrlo brzo. Učenici su prešli. Prema jednom istraživanju Unicefa iz 2006. godine jedna trećina učenika je iskusila neki oblik nasilja od nastavnika, bilo da je to vređanje, bilo da je to pretnja, udaranje. Dve trećine učenika je iskusilo vršnjačko nasilje, a povećano je i nasilje učenika nad nastavnicima. Svedoci smo nekih takvih aktivnosti, ako tako mogu da kažem, ovih nekoliko zadnjih meseci.
Hoću da kažem da je dobro što ste vi stavili priču i otvorili priču o nasilju u školama, ali mi se čini da, osim toga što ste se deklarativno založili da nasilja u našim školama nema, nema kvalitativnog pomaka, nema mera, nema aktivnosti, nema šta je to osim definicije, vrste, šta je to zabranjeno?
Ono što me naročito čudi jeste što u jednom stavu kažete: "Ministar propisuje i bliže uslove o načinima prepoznavanje neverbalnih oblika zlostavljanja dece i učenika od strane zaposlenog za vreme odmora, nege i rekreacije i drugih oblika vaspitno-obrazovnog rada". Prosto bih volela da mi neko razjasni šta znači ovo – kako će ministar da propisuje neverbalne oblike zlostavljanja.
Usput da pitam – šta se dešava sa sertifikatima, jer smo imali u jednom periodu obuku stručnih saradnika i nastavnika koji rade u školama za borbu protiv nasilja, jedan interventni tim, jedan program koji se zvao "Krin", neki naši ljudi koji su učestvovali u tom programu da i dan-danas nemaju sertifikate, a imamo ljude koji bi mogli time da se bave.
Zatim, idemo na priču o zabrani diskriminacija. Jasno je, usklađivan je zakon sa Zakonom o zabrani diskriminacije. To je dobro. Ponovili ste ono što je u tom zakonu stavljeno u članu 44, definiciju diskriminacije, ali mi i dalje živimo u školama gde deca, Romi pre svega, deca sa invaliditetom, siromašna deca, jesu diskriminisana. Volela bih da vidim šta ćemo da uradimo. To je ono što mene interesuje, primena ovog zakona u školi. Plašim se toga. Nemojte razumeti da sam protiv toga što ste naveli, samo bih volela da vidim šta je to iza.
Ono što još želim da kažem, a moram da kažem, zato što dolazim iz Valjeva, tu je "Petnica". Deca koja su talentovana i obdarena prema ovom zakonu, a i prema prethodnim zakonima, imaju pravo da se školuju prema svojim potrebama u redovnom sistemu, posebnim odeljenjima, u posebnim školama, u skladu sa ovim i posebnim zakonima.
Imali smo pre nekoliko nedelja priču o tome da deca iz osnovnih škola koja idu u "Petnicu", ne treba da govorim koje vrste je institut "Petnica", ne mogu od jeseni da pohađaju tu školu jer Ministarstvo nema sredstava da ih plati. Zna da ste pokušali da izađete u susret tome, ali ne znam efekat toga – da li je to uplaćeno ili nije uplaćeno.
Drugo moje pitanje jeste – kako ćete vi motivisati profesore da rade sa talentovanim učenicima? On u jednom odeljenju u redovnoj školi ima prosečne, ispodprosečne, one koji imaju raznih drugih problema i onih koji su talentovani. Čime ćete ih motivisati i kako ćemo edukovati profesore da sve to rade?
Moj komentar na kraju jeste da je priča koju ovde ne vidim uopšte u zakonu, zaista je ne vidim, izgleda imamo pored svih novih izraza, starih izraza, jedine izraze koji su zabranjeni, a to su patriotizam, Srbija i tradicija.