Poštovani građani Srbije, poštovane kolege narodni poslanici, na samom početku da kažem da će Poslanička grupa DSS sa ponosom glasati za ovaj zakon, jer smatramo da je ovoj državi napokon potreban jedan zakon koji definiše kako izgleda zastava, grb i himna. Preduslov da do ovog zakona dođemo jeste bio Ustav, koji smo usvojili na ''Mitrovdan'' 2006. godine i osnova je bila Preporuka iz 2004. godine koju je usvojio ovaj parlament o upotrebi ovih simbola. Sada ćemo, još jednom ponavljam, imati jasno definisane kriterijume kako se upotrebljava naša srpska zastava, naš srpski grb i naša srpska himna.
Želim da napravim malu digresiju i da kažem da ta zastava, ta himna i taj grb jesu najlepša zastava, najlepši grb i najlepša himna na svetu. Ono što nije dobro danas jeste atmosfera, iako su organizatori premeštanja Narodne skupštine u ovu zgradu imali najbolju moguću nameru, jer nije dobro kada raspravljamo o ovom zakonu, da zakon u ime Vlade predstavlja, uz svo dužno poštovanje, ministar za zaštitu životne sredine koji sa ovim zakonom nema veze, odnosno ima veze kao i mi, narodni poslanici, kao građani.
Mislim da je sadržaj ovog zakona zasluživao, u najmanju ruku, da ovde dođe cela Vlada, a bez ikakve dvojbe premijer srpske Vlade, gospodin Cvetković. To ukazuje da možda neki drugi simboli izazivaju više uzbuđenja u srcima nekih, nego simboli sopstvene države. To je ono što nije dobro.
Kada govorimo o našim simbolima, želim da kažem da državni simboli imaju, pre svega, za cilj da podstaknu i da učvrste nacionalnu i državnu samosvest, i da su to vrlo bitni aspekti donošenja ovog zakona, kao i da nas sve skupa, a naročito nas koji smo u ovom parlamentu, obavezuje da poštujemo svoju prošlost.
Mnogi od nas se tom prošlošću ponose i mislim da je danas ovde mesto da to i kažemo – da Srbija, srpski narod imaju puno razloga da se ponose svojom prošlošću, s jedne strane, a s druge strane, ovi simboli, i zastava i grb i himna, nas obavezuju da u skladu i sa tekstom himne obezbedimo i pravo i pravdu u našoj državi, a samim tim i da obezbedimo i bolju i svetliju budućnost našim pokolenjima.
Kada govorimo o himni, ona je već zaslužila svoje mesto u narodu i narod je već od devedesetih godina počeo nju da peva. U tekstu himne, a i sam naslov himne govori, utkano je faktički jedno narodno iskustvo, jedna vera u pravdu, u pravdu koja je temelj i osnova države, a kako to narod kaže, pravda drži i zemlju i gradove. To jeste obaveza svakog ko tu himnu peva, da ima na umu da pravda jeste i mora biti temelj naše države i našeg društva. Na kraju, ovde su pomenuti ljudi, pomenula je koleginica Zlata Đerić tvorca himne Jovana Đorđevića, pomenuli smo Davorina Jenka. Mislim da je jedinstvena prilika i jedinstveno vreme da se još jednom osvrnemo na te dve ličnosti. Zaslužuju da uđu u stenogram.
Zaslužuje Jovan Đorđević, čovek koji je, kao što je ovde rečeno, Srbin iz Vojvodine, napisao tu himnu u 19. veku. Valja reći, a to ću pročitati, da je Jovan Đorđević rođen 13. novembra 1826. godine u Senti i da je umro 9. aprila 1900. godine u Beogradu, da potiče iz ugledne porodice Filipa Đorđevića i da je značajan građanski intelektualac u 19. veku; nacionalni radnik, otac srpskog pozorišta, istoričar, književnik, profesor šabačke i beogradske gimnazije, profesor opšte istorije na Velikoj školi 1888. godine i da je, naravno, napisao himnu „Bože pravde“.
Takođe, nešto što je interesantno za Jovana Đorđevića, on je bio rođeni ujak Stevanu Sremcu i uticao je značajno i u moralnom i intelektualnom i nacionalnom smislu na Stevana Sremca, i zaslužan je, između ostalog, i za ono što nam je Stevan Sremac podario.
Srbija je bila široko otvoreno društvo i u Srbiju su dolazili mnogi, u 19. veku, tada se govorilo da su Sloveni koji su Srbiju videli kao ''perjanicu'' borbe za slobodu i borbe za pravdu, a što je bitno obeležje naše države, dolazili, ostajali i ostavljali svoje tragove, između ostalih i Davorin Jenko.
Davorin Jenko je bio po nacionalnosti Slovenac, muzički obrazovan čovek. Ostavio je velikog traga na širenju muzičke kulture u našoj državi u 19. veku. Najveće priznanje mu je, između ostalog, dao i Stevan Mokranjac, koji je rekao da je on zaista jedan od najvećih Slovena koji je živeo i radio na našim prostorima, odnosno u našoj državi. On je 1914. godine umro u Ljubljani, a do 1912. godine je živeo u našoj državi. Lična sudbina ga je odredila da poslednje dve godine živi u Sloveniji. Jako je bio vezan za srpski narod, a da nije bio vezan za srpski narod ne bi mogao ni da napiše tako lepu melodiju na reči koje je napisao Jovan Đorđević, a to je danas naša zvanična himna.
Želim da kažem da je on u svom testamentu 1914. godine svu svoju imovinu i zaostavštinu podario srpskim siromašnim studentima, da je svoj testament napisao na ćirilici, međutim, pošto je tada Slovenija bila pod Austrougarskom, a to se dešavalo u praskozorje rata između Srbije i Austrougarske, da je Austrougarska tada sve ugovore, pa i te ugovore lične prirode, odnosno ugovore o zaostavštinama proglasila nevažećim i da taj testament nije ostvaren, a i da je problem bio zato što je gospodin Jenko taj testament napisao na ćirilici.
Dakle, mislim da ste sa pažnjom slušali da ova dva čoveka zaslužuju da budu pomenuti na današnji dan u ovoj skupštini, a da još jednom sa ponosom treba da glasamo za ovaj zakon, jer grb, zastava i himna jesu naš identitetski znak, znak prema spoljnom svetu, a pre svega obaveza koju glasanjem za ove državne simbole preuzimamo za buduća pokolenja, za bolje organizovanu državu, za bolji i lepši život naše dece. Hvala. (Aplauz.)