Dame i gospodo narodni poslanici, taj novac koji se spominje namenjen je za restrukturiranje tih preduzeća koja već 12 godina nisu restrukturirana, a ne za otpuštanje radnika i naknade za ta otpuštanja. Da li neko nešto ima protiv da deo, sada već bivše društvene imovine, a sada državne, bude prodat po onoj ceni po kojoj stvarno košta na tržištu?
Da vas podsetim kako se radila privatizacija. Osnovica je bila knjigovodstvena vrednost, sa svim otpisima koje ima, ne tržišna. U 99% slučajeva tržišna cena je 10 puta veća od knjigovodstvene, da bi i to bilo mnogo. Početna cena je 30% od knjigovodstvene. Posmatrajte najprostijom mogućom ekonomskom logikom. Ako nešto kupite po mnogo jeftinijoj ceni nego što košta na tržištu, hoćete li da ulažete u njega, ili ćete da ga rasparčate i prodate deo po deo i steknete profit? Svako ko se bavi ekonomijom uradiće ovo drugo. Nije problem taj koji je to uradio. Problem su oni koji su napisali takav zakon i dozvolili i štelovali ga prema nekima koji su to uradili.
Nećemo da pričamo o Mesnoj industriji Požarevac, koja je imala potraživanja od vojske i dugovala fondovima. Fondovi su kamatarili 0,2% dnevno MIP. Ta kamata nije mogla da se nadoknadi kamatom od potraživanja od vojske. Jedan ministar je odbio da potpiše saglasnost na prebijanje dugova, treba da kažem njegovo ime i prezime, dok kamate fondovima nisu pojele imovinu MIP i potraživanja od vojske.
(Predsednik: Vreme.)
Mi to nećemo da radimo.

Dame i gospodo narodni poslanici, mnogo je polemika u javnosti bilo oko budžeta Republike Srbije za 2014. godinu i pratećeg seta zakona koji omogućavaju finansiranje jednog ovakvog budžeta. Mnogo je bilo kritika po osnovu uvećavanja javnog duga, da reforme nisu suštinske, da se ništa novo ne dešava i da maltene ova Vlada ne zna šta radi, odnosno kako da uredi javne finansije koje ima.
To da je danas teško u Srbiji, to ne treba da govorimo, to građani najbolje znaju, ali kada krenemo da kritikujemo budžet Republike Srbije za 2014. godinu, hajde da budemo bar iskreni u nekom delu, zašto imamo jedan ovakav budžet.
Javne finansije jedne države nisu nešto što počinje danas, završava se sutra, nego su javne finansije nešto što ima svoj početak i ne bih voleo da ikada doživi svoj kraj, osim jedne loše politike kakva je vođena u prethodnom periodu, u prethodnim Vladama, kada su upitanju javne finansije.
Budžet Republike Srbije se puni iz nekoliko prihoda. To su oni osnovni poreski prihodi, ako što su porezi na dohodak građana, porezi na kapitalnu dobit, porez na dodatu vrednost, porezi na imovinu itd, porezi od carina. Jedan drugi deo budžeta se nažalost popunjava emitovanjem državnih hartija od vrednosti međunarodnim zajmovima.
Sada mene jako interesuje, da mi objasne oni kritičari, kako izgleda rashodna strana budžeta, ali i da budu spremni da preuzmu svoj deo odgovornosti za tu rashodu stranu budžeta. Rashodna strana budžeta, recimo za 2014. godinu, ima planiranih 256 milijardi dinara transfera Fondu penzionog osiguranja. Ceo naš deficit za 2014. godinu je 182,5 milijardi. Imamo za Fond zdravstvene zaštite 107 milijardi dinara dotacije ili skoro dve trećine deficita. Imamo 114 milijardi dinara otplate kamata na kredite koje nije ova Vlada uzimala. Još imamo 36 milijardi dinara duga prema fondovima za preduzeća koja su u restrukturiranju, odnosno u postupku privatizacija.
Ako uzmemo pa malo samo izračunamo, kažem i tvrdim, sabiranje je jako prosta matematička operacija, doći ćemo do iznosa od 533 milijarde dinara, da treba da se da iz budžeta Republike Srbije zbog jedne neuspešne Vlade i jedne pogrešne politike koja je vođena u periodu do 2012. godine. Danas imamo jedan ovakav budžet.
Postavlja se pitanje – šta se radilo sa tim preduzećima u proteklom periodu do 2012. godine, kada je u pitanju bilo njihovo restrukturiranje, prevođenje iz društvene imovine u državnu i spremanje za tržište, odnosno za učešće na tržištu? Mogu da kažem da se nije ništa radilo. Ne krivim nijednog zaposlenog u tim preduzećima, ali zato postavljam pitanje – šta je sa direktorima koji su vodili ta preduzeća, koji su morali da urade sistematizaciju radnih mesta, koji su morali da urade restrukturiranje i koji su morali svoja preduzeća da prilagode tržišnom načinu poslovanja. Ništa nisu uradili od toga. Samo su primali debele plate. Pogodite odakle? Iz budžeta Republike Srbije. A, odatle te pare iz budžeta? Od kredita. I tako godinu za godinom. Pa sada imamo 70 hiljada radnika koji s punim pravom traže da rade i dugove države, koja zbog tih dugova ne može da izvrši kvalitetno restrukturiranje tih državnih preduzeća.
Postavlja se pitanje – odakle ovolike obaveze budžeta Republike Srbije prema fondovima penzionog osiguranja i Fondu zdravstvene zaštite? Odakle se pune ti fondovi? Penzija je stečeno pravo, nešto što ne možete nikome da oduzmete, stekao je svojim radom, punio je taj fond dok je primao platu. Fondovi zdravstvene zaštite, i oni koji su u penziji i oni koji rade i mlađi i trudnice imaju pravu na tu vrstu zaštite.
Postavljam pitanje gde su nestali ti radnici, pogotovo do 2012. godine? Srbija je država koja nema više zaposlenih. Za četiri godine nestalo je 400.000 radnih mesta. Ili, pošto neki vole da to prevode u sekunde i minute 100.000 radnih mesta godišnje. Izračunajte koliko godina ima dana, izračunajte koliko ima sati, pa utvrdite, pošto pričate o javnom dugu o minutama i sekundama, kažite koliko je radnika u periodu od 2008. do 2012. godine ostajalo bez posla u minuti. To su problemi sa kojima se suočava ova Vlada i to su problemi koji ovaj budžet mora da uzme u obzir.
Čuo sam od svojih kolega zašto ova Vlada ne krene u ozbiljnije rezove i u ozbiljniju štednju. Zato što svaki put kada krenete u ozbiljniju štednju, a ova ne znam koja više može da bude ozbiljnija osim da ljude izbacujemo na ulice. Ako počnete i to da radite rizikujete nešto sasvim drugo. Tada uvodite zemlju u recesiju. Vidim da me neke kolege gledaju malo sa čuđenjem. Jeste, zato što mnoge uslužne delatnosti sa prestankom primanja plata nekih ljudi, takođe predstavljaju da obavljaju delatnosti i takođe se povećava broj nezaposlenih. To je jedan ozbiljan problem.
Mere štednje treba da budu izbalansirane, da država napravi uštede, a da ne dođe do pada bruto proizvoda, odnosno da državu ne uvede u recesiju. Zato i smatram da je ovaj budžet i napravljen sa tom namerom. Smatram da je ovaj budžet neka, na žalost, realnost, ali smatram i kroz zakone koji su prethodni ovom budžetu, da ovaj budžet ima realne osnove da ne bude izvršen rebalans, osim ako ne možemo da ga izvršimo na bolje. Mislim da čak i uz ovako restriktivan budžet, da će možda u 2014. godini situacija nešto biti bolja nego što je to predviđeno.
Za razliku od svih prethodnih Vlada, ova Vlada predstavlja realnu sliku pred građanima, realnu sliku njihovih javnih finansija, realnu sliku kakvu imamo u privredi. Nećemo da lažemo građane. Potpuno sam siguran da Srbija može da se izvuče iz ove ekonomske krize u koju je zapala, ne krivicom ove Vlade, nego krivicom velikog broja kritičara ove Vlade. Isto tako sam potpuno siguran da to neće biti ni malo lak posao ni za ministre, ni za njihove savetnike, ni za Vladu u celini, neće biti lako izdržati to ni kada su građani u pitanju.
Šta je tu je, ne postoji čaroban štapić koji može da reši naše probleme. Potrebno je puno truda, puno odricanja da se Srbija konačno izvede na pravi put kada su njene finansije u pitanju i da više budžet ne punimo iz kredita, nego iz realnih prihoda. Ovaj budžet je nastavak te politike koju je ova Vlada započela 2012. godine. Zato će SNS u danu za glasanje ovaj budžet i da podrži.

Dame i gospodo narodni poslanici, Vlada je odbila ovaj predlog amandmana koji je kolega Čikiriz podneo, zato što je Predlog zakona bio što bi se reklo – ako Vlada ne donese propis.
Znam da postoji ogromna želja da se propisi donesu, ali postoje neki objektivni problemi zašto je to jako teško. Jedan od tih problema jeste taj što Vlada Republike Srbije do pre neki dan nije znala koliko ima zaposlenih koji primaju plate iz budžeta Republike Srbije ili iz konsolidovanog budžeta. Ne mogu za to da krivim ovu Vladu.
Bili su potrebni meseci da se utvrdi koliko ljudi živi na teret države. E, sad ako su ti podaci poražavajući, neka se zapita taj koji je odgovoran, a stalno se spominje reč odgovornost, ko je odgovoran zašto imamo takvo stanje u državnoj upravi? Zašto imamo mnogo više radnika koje izdržava država, nego radnika koji izdržavaju državu? Šta se desilo sa tim radnicima koji izdržavaju državu? Gde su nestali? U tranzicijama, u privatizacijama. Gde su nestali?
Spominje se siva zona. Zašto postoji? Da li je siva zona baš ta ako građanin prehrambene proizvode kupuje direktno od poljoprivrednih proizvođača? To je koliko znam zakonska zona. Sad što nema otkupa poljoprivrednih proizvoda, to je drugi deo priče. Nema zadruga, to ste ugasili. Nestalo je. Polako gasite i selo, sa onom politikom koju ste vodili.
Krah srpskih javnih finansija nije danas. On se desio decembra meseca 2011. godine. Tada kada ste se hvalili kao Vlada da imate dve milijarde evra investicija. Gde su te investicije? Gde su ti zaposleni u tim investicijama? Gde je poraz bruto proizvoda, ako je bilo tih investicija? Koliko su državu koštale te dve milijarde investicija, da bismo ih dobili? Koliko smo iz budžeta platili? To nije važno, to se ne računa. To je neka fikcija.
Rebalans budžeta za 2011. godinu u decembru mesecu 2011. godine, kada su pare potrošene, to je taj krah srpskih javnih finansija. Budžet za 2012. godinu, planiran rast, imali smo pad. Budžet za 2011. godinu takođe planiran rast, imali smo pad i povećavali broj nezaposlenih i povećavali javno zaduženje u odnosu na bruto dohodak.
Zašto je otišla misija MMF februara meseca 2012. godine? Da za to možda nije kriv Aleksandar Vučić ili gospodin Krstić? Ili zato što su prihodi u budžet Republike Srbije bili daleko manji od planiranih, pa je MMF tražio rebalans sa kojim niste smeli da izađete pred građane zato što su bili izbori, pa smo 30. juna 2012. godine imali katastrofalno izvršenje budžeta Republike Srbije. Realni prihodi budžeta bili su 60% izvršenje, zaduženje budžeta Republike Srbije 30. juna je bilo 98%, ali za celu godinu. Onda pričate o nekim dugovima koje ste napravili.
Pričate da brinete za penzionere. Odakle se primaju penzije, iz Fonda? Ko puni Fond? Zaposleni. Gde su ti zaposleni? Ukinuti. Neću da koristim neke reči, ukinuli ste zaposleni u realnom sektoru, 10% radno sposobnog stanovništva je ostalo bez posla u periodu od 2008.-2012. godine. Zato sada moramo budžet i PIO fondove da punimo iz budžeta Republike Srbije. Voleo bih da imamo toliko zaposlenih i takva primanja da ne mora dinar da ide iz budžeta za fondove, ali mora.
Pričate o padu kupovne moći, znate šta? To smo više puta na ovoj Skupštini debatovali. Zašto dolazi do pada kupovne moći? Zato što ste pustili banke da u prethodnom periodu rade šta god hoće na tržištu, sa građanima. Ne samo da ste ih pustili da rade šta god hoće, nego ste im i dali mogućnost i pomagali im da se građani opljačkaju.
Najveći problem za punjenje budžeta u 2013. godini je bila mala iskazana dobit pravnih lica. Zašto? Zato što su morali da pokrivaju kursne razlike iz 2012. godine u periodu januar-jun 2012. godine. Iskazuje se manja dobit radi pokrivanja kursnih razlika. To je bilo za privredna društva.
Šta je bilo sa građanima? Oni to ne iskazuju, ali su umesto kredit od 1.000 evra za koji su trebali da vrate 97.000 ili 98.000 dinara vraćali 120.000 dinara. Da li su to rezultati te uspešne vlasti koja brine sada za građane, ali sa druge strane? Tako to gledam.
Sve ovo što se sada radi nažalost, nije nešto sa čime smo mi srećni, ali je ispravljanje grešaka iz 2002, 2003, 2004. sve do 2012. godine. Četiri godine Srbija nije imala rast BDP i sada ti koji su bili odgovorni za pad privrednih aktivnosti misle da je dovoljno da optuže druge i da operu svoje grehe prema građanima Srbije. Mislim da će vam za to trebati mnogo vremena i mnogo vode. Mislim da je nema dovoljno na celoj zemaljskoj kugli za sve ono što ste radili građanima Srbije.

Moj uvaženi kolega pokušava da skrene temu i diskusiju, ali nema problema, prihvatam i pod tim uslovima koje on pokušava da nametne i ja bih da postavim jedno pitanje – šta bi sa avionom za koji smo dali saglasnost da se nabavi ili zakupi pod lizingom, platili iz ove kase građana Srbije, ali je on nestao, odleteo, a i evri? Pojela je maca. Toga nema.
Kažite lepo, šta ste za 12 godina, manje ili više učešća u vlasti uradili za Srbiju. Za svaku investiciju vam kažem svaka čast, svaku stranu investiciju, samo jedno pitanje postavljam – koliko smo mi to platili iz budžeta građana Srbije? Prihvatam odmah, ali hoćemo da znamo koliko je to koštalo budžet i hoćemo da znamo koja je to ekonomska opravdanost bila za ta zaduženja.
Sada možemo da pričamo o tome kako ne valja nešto što se radi. Hajde da vidimo budžet i da vidimo koliko ima starih dugova, koliko se zadužujemo da bismo vratili nečije dugove. Hajde to da vidimo.
Ne možemo ni sa tih 2%, za koje se toliko bunite, da pokrijemo kredite koje ste ranije podizali, da ne pričam o tome kako nije postojao jedinstveni centralni registar za državne hartije od vrednosti, kako se tu špekulisalo, kakve su se tu pare zarađivale, kako se uništavao dinar. Emituje Narodna banka, emituje Trezor, emituje Ministarstvo finansija, pa onda odjednom na tržište ispliva…
(Predsednik: Vreme.)
… milijardu i po evra deviznih rezervi da pokrije nečije marifetluke.

Dame i gospodo narodni poslanici, hteo bih samo da skrenem pažnju ministru koje stvari ne sme da radi. Znači, nemojte da pišete zakone najoptimističnije, kao što su to radili ministri iz Vlada koja je bila, Mirka Cvetkovića, nego onaj najgori mogući scenario predviđajte u zakonu.
Ako bude bilo bolje, lako ćemo da promenimo zakon i nismo nikoga slagali.
Druga stvar koju ne smete da radite jeste da dajete subvencionisane kredite privredi, indeksirane u evrima. To nemojte nikada da radite.
Sada ću da vam kažem kako su 2011. godine upropastili privredu, mala i srednja preduzeća. To je bio početak krize i hteli su tada, 2010. je to bilo da pomognu privredu navodno, odvojili su određena sredstva u budžetu, razgovarali sa bankama, i zaključili ugovore. Banke su tada isključivo davale kredite indeksirane u evrima, a po subvencionisanoj jako niskoj kamati, koja je bila, tada čini mi se 7%, razlika od one komercijalne, plaćena je bila iz budžeta, a kao posledicu smo imali da je evro tada sa 94 dinara skočio na 110 dinara. Tako su uništavali privredu Srbije.
Dakle, kroz uslove, poslovanje koje niko nije mogao da predvidi, ako je hteo da posluje na određeni način. To jeste sada problem koji imate i vi kao ministar finansija, to jeste problem koji ima ova Vlada, kako da onim ljudima koji imaju kapital, kako da ih ubedimo da je Srbija stabilna država, da u Srbiji postoje zakoni…
(Predsednik: Vreme.)
… ja sam se javio po amandmanu.
(Predsednik: Ja sam vam dao repliku…)
… izvinjavam se, znači imamo problem da ubedimo ljude da je Srbija stabilna zemlja, da ima pravni sistem, da ima zakone, da se oni poštuju i da Srbija hoće da posluje po tržišnim uslovima, a ne špekulativnim kako je to bilo za vreme prethodnih Vlada.

Dame i gospodo poslanici, evo ja se slažem sa nekim predlozima koje daju poslanici iz drugih političkih stranaka koje ne podržavaju ovu Vladu, da kada su u pitanju lokalne samouprave to treba zakonom regulisati. Imamo velikih problema po lokalnim samoupravama u vezi broja zaposlenih. U smislu neke decentralizacije vlasti stalno su prenošene nadležnosti Republike Srbije na lokalne samouprave i shodno tome potrebno je obezbediti sredstva za finansiranje tih lokalnih samouprava u skladu sa njenim ovlašćenjima izvršiti sistematizaciju radnih mesta u skladu sa novim nadležnostima, odnosno poverenim poslovima od strane Republike.
Mogu da kažem da se to do sada pokušavalo, bar na zakonit način da se to reši, ali nije zaživelo u praksi gospodine ministre. Sada imamo raznih problema po tim pitanjima i haos je u svim, ne svim, ali u jednoj velikoj većini lokalnih samouprava, pa biste prilikom davanja tih saglasnosti, kada neka lokalna samouprava treba da poveća broj zaposlenih ili da upražnjeno mesto popuni novim, trebali da vodite računa i kakvi su zapisnici budžetske inspekcije, kada su u pitanju te lokalne samouprave. Da li su se već te iste lokalne samouprave ogrešile o zakon prilikom izdavanja rešenja zaposlenima u organima uprave, pogotovo kada su u pitanju razna položajna mesta u okviru same lokalne samouprave?
Da li su se poštovali koeficijenti prilikom određivanja o raspoređivanju i naravno ono što je najvažnije, mislio sam na taj deo da ispunjavaju stručnu spremu, jedno od najvažniji? Da li su ti zapisnici, odnosno mere koje je predložila budžetska inspekcija izvršene? Imaćete mnogo situacija da je budžetski inspektor u postupku nadzora utvrdio nepravilnosti, naložio da se otklone, nezakonita sredstva vrate nazad u budžet jedinice lokalne samouprave, ali da se to nije desilo u životu, onom pravom fizičkom smislu, znači da se to prilagodi jednoj stvarnoj situaciji. Prilikom izrade tog zakona i prilikom određivanja o zaposlenima u organima lokalnih samouprava i javnih preduzeća, gde su oni osnivači, proveriti ove podatke pre nego što date jednu takvu saglasnost.

Dame i gospodo narodni poslanici, moramo neke stvari da raščistimo, ako već hoćemo da pričamo ko je za šta nadležan.
Prvo, Poslovnik je niži pravni akt od zakona, tako da se nešto može sprovoditi i na osnovu zakona. Da li je Poslovnik nešto što je definitivno? Ovakav kakav jeste i kakav je napisan, definitivno nije nešto što treba da ima svoj kraj. Upravo sada kroz njegovu primenu vidimo da tu nešto nije u redu.
Sada tu je bila i to je jedna jako velika polemika, u javnosti se napravila, oko izuzetih državnih organa, od Komisije Vlade koja će o tome da raspravlja. Hajde da vidimo koji su to državni organi i da vidimo kakva je njihova uloga?
Većina tih državnih organa koji se nalaze u tom amandmanu Odbora za finansije su organi koje je Narodna skupština osnovala zakonom i izabrala na osnovu zakona. Narodna skupština kao državni organ ima ulogu zakonodavstva, donosimo zakone kao što je to i sada prilika, ali ima i jednu takođe drugu ulogu, a to je kontrolnu ulogu nad svim državnim organima.
Da li neko stvarno misli da Narodna skupština sama, ili samo uz pomoć svojih skupštinskih radnih tela može da izvrši takvu jednu kontrolnu ulogu? Pa ne može. Zato i postoje, na primer Državna revizorska institucija. Državna revizorska institucija vrši kontrolnu ulogu o trošenju budžetskog novca, na prvom mestu da li je u skladu sa zakonom, na drugom mestu opravdanost, svrsishodnost trošenja. Sada pogledajte kako bi to izgledalo da državni revizor treba da primi stručnog saradnika, savetnika, kako god hoćete, u radni odnos i traži od onog organa koji je predmet njegove revizije saglasnost za taj prijem. Mislim da to nije logično.
Narodna skupština preko raznih regulatornih i nezavisnih tela ostvaruje svoju kontrolnu funkciju nad izvršnom vlašću. Zato nije ni bilo logično da Komisija Vlade Republike Srbije odlučuje o zapošljavanju u tim nezavisnim regulatornim telima. Za većinu tih nezavisnih regulatornih tela nadležni odbor Skupštine Republike Srbije daje saglasnost na finansijski plan.
Nadležni Odbor za administrativno-budžetska pitanja daje saglasnost na plan sistematizacije, tako da postoji pravni osnov da on odlučuje na osnovu tog plana sistematizacija, da li neko treba da zasnuje radni odnos, ili ne.
Ne znam šta je tu čudno? Da li neko želi u ovoj skupštini da se Skupština odrekne jedne od svojih izvornih nadležnosti, a to je kontrola izvršne vlasti i da kontrolu izvršne vlasti poverimo samo izvršnoj vlasti. To bi bio rezultat jednog takvog protivljenja kada je u pitanju ovaj amandman Odbora za finansije.
Gledali smo i vodili smo računa o tome da svaki od tih državnih organa ne bude pod uticajem izvršne vlasti. To može nekom da se sviđa, može nekom da se ne sviđa, možda se nešto menja, možda još uvek neko živi u iluziji da treba naređivati iz Vlade Republike Srbije šta treba da rade tužioci, šta treba da rade sudije, kakve presude da donose, pa se verovatno zbog toga i bune zašto ovo prelazi u nadležnost Narodne skupštine.
Dalje, izvršna vlast je, mogu da kažem, jedna politička tvorevina političkih interesa koja se održava kroz glasanje u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Ali, kao što i parlament nema samo poslanike koji podržavaju Vladu Republike Srbije, tako i ta radna tela koja će da daju saglasnost nemaju samo poslanike koji podržavaju Vladu Republike Srbije, već i predstavnike i opozicije i bivšeg režima.
Sad ja ne razumem, zašto toliko otpora, pogotovo što je rad Narodne skupštine javan, što može svaki poslanik da prisustvuje i bilo kom odboru i svaki novinar može da prisustvuje bilo kom odboru, umesto da se neke stvari dešavaju u Nemanjinoj gde ne može svako da uđe. Ako je to problem žao mi je gospodo iz bivšeg režima što smo jednu jako lošu praksu prekinuli i preneli je da o nekim stvarima odlučuje Narodna skupština u skladu sa Ustavom i ovlašćenjima koja ima u skladu sa tim istim Ustavom.

Dame i gospodo poslanici, meni neke stvari tu baš i nisu najsrećnije i najjasnije. Kada kolega poslanik krene da čita naš Poslovnik, to je jedan mali Ustav Narodne skupštine, i ne pročita ceo član, pročita samo ono što odgovara, to je jako zabrinjavajuće. Takav kolega bi trebalo da se ovim poslom bavi na malo ozbiljniji način.
Nadležnost Odbora za finansije i nadležnosti Odbora za administrativno-budžetska pitanja, za ovaj drugi reguliše se članom 65. Taj član 65. je skoro na dve strane. Ali, kaže - Odbor obavlja i druge poslove u skladu sa zakonom i ovim Poslovnikom. To je očigledno nešto što moj kolega ne želi da pročita, zato što se ovde daje zakonski osnov zašto će to da radi Odbor za administrativno-budžetska pitanja. Niko nije prepisivao nikakve amandmane, a jako je zanimljiva tvrdnja da je ministar rekao da nije upoznat sa sadržinom zakona, ministar prosvete, i to je jako ozbiljan problem onda, problem ministra. Jer, svi koji su bili u Vladi, a i kolega koji je prvi ustao i govorio o ovom amandmanu, takođe je bio ministar u Vladi, zna da dobija sav materijal kada se Predlog zakona utvrdi i ide na sednicu Vlade, koji će da utvrdi kao svoj Predlog zakona.
Da li to ima ministar u Vladi koji ne čitaju, a glasaju, to je ozbiljan problem i o tome može da se pozabavi ova Narodna skupština i treba da se pozabavi sa tim, naravno.
Inače, amandman je podnet na inicijativu SNS u Odboru za finansije zato što smo želeli da sačuvamo dostojanstvo nezavisnih državnih organa bez obzira što verujem da bi i to radno telo u Vladi Republike Srbije potpuno korektno obavljalo poslove i davanje saglasnosti. Ipak je, malo ponižavajuće da oni koji treba da vrše kontrolu rada Vlade moraju da traže i mole za neku saglasnost koja im je predviđena ovim zakonom.
Bilo je čak pitanja – zašto je Narodna skupština izuzeta iz ovog zakona, odnosno ovim amandmanom. Odgovor je stvarno jednostavan i prost. Zamislite da sad narodnom poslaniku verifikujemo mandat narodnog poslanika i on se obrati Administrativnom odboru za zasnivanje radnog odnosa u Narodnoj skupštini i kolega, predsednik Administrativnog odbora napiše kolegi poslaniku – izvinite, mi smo zato da zasnujete radni odnos u Narodnoj skupštini, ali prvo moramo da pitamo Vladu Republike Srbije. Ili želite da to radi Odbor za finansije, ali onda treba da promenimo naziv Administrativnom odboru da to bude samo odbor za mandatno-imunitetska pitanja i ništa više da ne radi.
Ovaj posao davanja saglasnosti na prijem radnika, Administrativni odbor već radi. Već su njihove stručne službe osposobljene i pripremljene za tako nešto. Mi to nismo radili Odboru za finansije nikada. Jedini što je Odbor za finansije radio bio je izbor članova Komisije za sprovođenje konkursa za izbor članova Komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki. Pošto sam bio član tog pododbora koji je sprovodio taj konkurs, znam na kakve smo sve probleme nailazili zato što je to nešto novo i što službe u samom odboru sa tim nisu bile upoznate, a sada tražite da taj isti naš odbor, zato što je predsednik tog odbora iz vladajuće većine, promenimo ili da se zamenimo ili nekog drugog da stavimo.
Još nešto, nemam ništa protiv ni kada DS podržava SNS, ali molim kolege iz DS da kada nešto hoće da zamene sa nama zamenjuju svoje sa nama, a ne da daju tuđe pod izgovorom najboljih namera.

Dame i gospodo narodni poslanici, stvarno cenim brigu podnosioca ovog amandmana, ali kada neko napiše jedan ovakav amandman i izađe sa pričom kako brine tobož o penzionerima, a pri tom je odgovoran kao član bivše Vlade šta se to dešavalo u tom periodu i sa penzionerima i sa zaposlenima, jer u strategiji svake normalne i zdrave privrede jeste da se penzije isplaćuju iz fonda koji se puni ne iz budžeta, nego se puni iz doprinosa koji uplaćuju zaposleni.
Onda, zašto te brige nije bilo kada je u periodu od 2008. do 2012. godine 400.000 ljudi izgubilo posao? Zašto tada nisu brinuli o penzionerima, a bogami i o onim ljudima koji su izgubili posao? Zašto tada nisu brinuli o inflaciji koja je bila čak i tri, četiri puta veća nego ove godine, 2013. godine? Zašto nisu brinuli kada smo imali konstantan pad bruto dohotka?
Sad tobože, evo, više kad ne moraju da brinu, nego ima nekog drugog koji je odgovorniji i savesniji u svom poslu, oni počinju da brinu. U našem narodu to se kaže – zakasnela pamet. Drugog izraza nema.
Predsedavajuću bih molio da malo smiri poslanike, jer ja ne mogu da se dovikujem, pa makar bili i poslanici SNS.

To je taj deo koji mene stvarno čudi.
Niko nije srećan zbog ovakvih mera koje Vlada donosi, ali hajde ovako, da neke stvari posmatramo realno, da ih sada ne donosimo, pitanje je da li bi mogli nešto da uradimo u 2014. godini za te naše penzionere, da li bi mogli da uradimo nešto za zaposlene u oblasti zdravstva i prosvete.
Sve međunarodne finansijske institucije koje imaju svoj interes u Republici Srbiji sada prate šta ova vlada radi. Vi to dobro znate. Da nema ovih mera, okrenuli bi nam leđa i ne bismo dobijali nikakve pozajmice da otplaćujemo tuđe dugove za novac koji je uziman, nemam ništa protiv što je uziman, nego zato što je rasipan. Sada te dugove vraćamo. Prinuđeni smo da stegnemo kaiš i zaposleni u javnom sektoru moraju da plaćaju poreze koje do sada nisu plaćali, pa ne vidim nijedan razlog za toliku brigu od onih koji su vodili ovu zemlju u periodu od 2008. do 2012. godine, ali ne u smislu prosperiteta i razvoja, nego u smislu propadanja, jednog laganog, finog propadanja, da se to maltene ne oseti.
Može sada neko da priča kako se ova vlada strahovito brzo zadužuje, ali neće da kaže da, recimo, Srbija nikada nije imala manju inflaciju nego ove godine. Neće da kaže da je najmanji spoljnotrgovinski deficit u 2013. godini otkad postoji Republika Srbija. To nećemo da kažemo, to ćemo da krijemo. To je sticaj okolnosti. To je nešto što su ovi koji su ministri imali sreće. Eto, potrefilo ih, a mi smo bili nesrećni, dok ste bili na vlasti. To tako izgleda. Stalno vam je nešto smetalo. Nijedan problem nije rešen.
Ove mere koje su predviđene u zakonu, u zakonu koji je donela Vlada Mirka Cvetkovića, zašto ta ista Vlada nije stvorila uslove da taj zakon bude ispoštovan? Zašto u budžetu za 2012. godinu 30. juna 2012. godine potrošen je i poslednji dinar zaduženja koje je bilo planirano za celu godinu?
Gospodo, možete vi iz bivšeg režima da pričate šta god hoćete. Mi stvarnost ne uvijamo u oblande. Ovo sad što se dešava je naša realnost. Nećemo da lažemo građane i smatramo da su ovi zakoni koji će da daju određene efekte štednje, određene investicije. Može to vama da se svidi ili ne, ali investicije koje će da ozdrave srpske finansije, koje će da smanje pritisak na javni sektor, na zapošljavanje. Posao Vlade jeste, kada se to stabilizuje, da stvori uslove da se primaju novi radnici van javnog sektora, nego u realnom i onda možemo da pričamo o povećavanju penzija.
Rekao sam jednom prilikom danas na početku današnjeg zasedanja, molio sam i gospodina ministra koji je sada ovde i svakog budućeg ministra koji bude dolazio da brani zakone, da zakone napišu u najgoroj mogućoj opciji, u najgorem mogućem scenariju, a ne kao ovi koji sada pričaju šta bi radili, a ne sećaju se šta su radili kada su napisali zakone koje niko nije mogao da sprovodi i kad su nas lagali da Srbija ide sigurnim putem u bolje sutra. Imali smo prilike da vidimo kako to izgleda njihovo bolje sutra.

Kada neko nešto priča prvo mora da zna da nikad u životu ništa nisam oduzeo, ni uzeo, a nisam ni lagao.
Ne volim te priče, a zaboravljamo jako blisku prošlost. Jako bliska prošlost kaže da u periodu od 2008. do 2012. godine 400.000 ljudi je ostalo bez radnog mesta. To pokazuje kolika je briga prethodne Vlade koju je predvodila DS. Zato ste izgubili izbore.
Priča oko penzija? Sada ste se setili da brinete o penzionerima? Nisu oni vaši i ne verujemo vam zato što ste dozvoljavali da se PIO fondovi prazne i sve više zadužuju da bi mogli da isplaćuju te penzije.
Nemojte da izbegavate odgovornost što nam je finansijski sistem potpuno razoren. Nemojte da izbegavate odgovornost što nam je privreda i realni sektor potpuno razbijen. Prihvatite taj deo svoje odgovornosti.
Kada objasnite odakle od 30% do 56% javnog duga, ko ga je napravio. Evo, mi prihvatamo odgovornost za naših 6%, ali za tih 26% molio bih kolegu da ustane i kaže čija je Vlada napravila to zaduženje, a ne da priča neke priče koje stvarno em što su neverovatne što izlaze iz njegovih usta, em što nema mogućnosti da se taj zakon sprovede u delo.

Dame i gospodo narodni poslanici, izgleda mi da se percepcija kod ljudi promeni jesu li na vlasti ili opoziciji, barem kod nekih. Kod nas iz SNS ta je percepcija uvek ista i ono što obećavamo, ispunjavamo onako kako možemo i znamo.
Slažem se da je ovih 2% jako nepopularna mera, ali bih samo da podsetim tog čuvenog finansijskog maga da je 2001. godine uveo porez na mleko, pa je uveo porez na meso, pa je uveo porez na hleb, pa je uveo porez na poljoprivredni repromaterijal, pa je tada dobio jedan čuveni nadimak. Tada mu nije padalo na pamet da su hleb, meso, mleko, socijalne kategorije, a od tad se to zvao porez na promet robe i usluga, pa je imao stopu 10% i 20%. Ovaj je bio malo smanjio na 5%, pa je kasnije podizao, a onda kada su im trebali glasovi ukinuo je taj porez, ali već je bilo kasno, izgubili su izbore. Finansijski mag koji je uveo porez na upotrebu, držanje i nošenje dobara. I automobile. Evo, i na „juga“. Znači, to je taj porez. Danas automobil nije više statusni simbol, nego deo normalnog civilizovanog društva, ali i na to je uvodio poreze. Onda je to ukinuo. Onda je došla nova Vlada. Ta nova vlada je sve te poreze vratila 2004. godine, i tako u krug.
Jedno pitanje se uvek postavlja – a šta se radilo sa tim novcem koji je dobijan od poreza? I niko, ko god je bio na vlasti, neće iskreno da kaže da smo dobro vladali ne biste morali da plaćate još 2%, nego ovi hoće narodu da oderu kožu s leđa.
U koju kategoriju spadaju lica koja su proteklih, od 2008. do 2012. godine izgubila posao? U koju njih kategoriju da svrstavamo? U koju kategoriju da svrstavamo zaposlene u preduzećima u restrukturiranju kojima raznorazne vlade za 12 godina nisu našle strateškog partnera? U koju kategoriju spadaju ti radnici koji su imali nesposobno rukovodstvo da bude na tržištu, kojima su prethodne vlade davale masne plate iz budžeta i poreza i 2% i 6% i 10% i 20%, dok radnici nisu radili ništa ne zato što su bezobrazni, nego zato što im njihov direktor nije našao posao? Sada imamo ovo što imamo.
Nije ovo najsrećnije rešenje, ali neka mi neko kaže šta je alternativa, šta bi drugo uradio? Da povećamo zaduženost? Koje troškove da smanjimo? Vi znate i sami da budžet Republike Srbije ima najmanja diskreciona prava u Evropi, da najveći deo budžeta ide na fiksne troškove, da ide na fondove. Više od pola ide na fondove zdravstvene zaštite i penzijskog osiguranja. Ono što preostane ide na plaćanje dugova koje su ranije čudotvorci napravili. Pa ono, šta preostane to je za Vladu. Ja vam kažem – lepo.
Molim vas, mi vaše rezultate nećemo da prisvajamo. Ne pada nam na pamet. To su najgori rezultati u istoriji Srbije. Milion nezaposlenih. Nemojte ni vi naše. Mi se ponosimo s tim što je dinar, koliko toliko, stabilizovan na tržištu. Ponosimo se s tim što je inflacija manja od 4%, što je pre godinu i po dana bila utopija. Ponosni smo na to što smo smanjili stopu kriminaliteta u društvu uopšte, a pogotovo u javnim ustanovama. Ponosni smo i na to što će lopuže koje su krale iz robnih rezervi, a svi su ćutali, konačno da odgovaraju pred zakonom. Niko se tad nije pobunio što se to dešava, zato što je ovo društvo sistematski uništavano. Niko sad više nije kriv što iz budžeta moramo da platimo sudije koje su…
(Predsedavajuća: Istrošeno vreme poslaničke grupe.)
… Ja govorim o amandmanu. Ne sekirajte se, mi iz SNS imamo dovoljno vremena, a nekima drugima vreme brzo protiče i ističe. Šta da radimo.
Niko se nije bunio tada zašto se iz budžeta plaćaju sudije koje ne sude, a ne sude zato što…
(Predsedavajuća: Gospodine Arsiću, isteklo je vreme poslaničke grupe.)
Mogu da pričam od vremena poslaničke grupe.
(Predsedavajuća: Potrošeno je vreme poslaničke grupe, sve vreme pokušavam to da vam kažem.)
Potrošeno je vreme?
Po amandmanu i završavam. Znači, nije taj problem šta je sa 2%, nego je problem kako da se napravi šteta koju je Vlada Mirka Cvetkovića napravila.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi možda jesmo bili najsiromašniji narod 2001. godine, ali pitam - kakav smo sada narod kada ste prodali industriju, kada ste izvršili privatizaciju? Kakav smo sada narod? Jesmo li nešto bogatiji? Ne, nego su neki oko vas bogatiji, a ne građani, nego su bez posla. Imali su makar nadu da mogu da rade i to ste im uzeli.
Ponosni smo, jeste, zaustavili smo dalje propadanje naroda, da ne bude još siromašniji. Ponosni smo zato što smo zaustavili povećanje nezaposlenosti. Ponosni smo zato što smo zaustavili inflaciju. Ponosni smo zato što smo zaustavili pad bruto proizvoda. O čemu pričate? Posle pet godina prvi put je pozitivan. To je za vas neuspeh? Prodali ste 4,5 milijardi evra iz deviznih rezervi. Evro vam je skočio za 50%. Da li vam je to uspeh? Jeste li na to ponosni? Nemojte da zamenjujete teze.
Kao što rekoh, mi svoj krst nosimo. Ponesite i vi vaš konačno.

Ukoliko narodni poslanik želi da govori i reklamira povredu Poslovnika, onda neka se zadrži na reklamiranju člana na koji se odnosi, a to je – narodni poslanik ima pravo da usmeno ukaže na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine ako smatra da nije u skladu sa ovim odredbama Poslovnika, učinjeno na sednici itd, da ne nabrajam dalje.
Evo, prihvatam da smo mi iz SNS prekršili Poslovnik, ali ako pričamo o porezu na dodatu vrednost i spominjemo agenciju…

Samo kažem, spominjemo agencije kao što je taj reklamator Poslovnika uradio, a zaboravio je da je njegov predsednik Vlade potpisao agenciju za osnivanje agencije.