Dame i gospodo poslanici, postavlja se pitanje zašto Narodna skupština Republike Srbije sada raspravlja o pojedinom setu kontragarancija koje ovde imamo na dnevnom redu, pogotovo što se neke kontragarancije odnose na period još iz 2001. i 2002. godine.
Znači, neko je ozbiljno zadužio Republiku Srbiju u tom periodu, na čelu sa DS i ostatkom DOS-a, koji sada opet formira neku vladu Republike Srbije i neku novu skupštinsku većinu. Zašto je tada postojala neka želja ili volja da Narodna skupština ne raspravlja o kontragarancijama? Koji su razlozi tadašnje Vlade Republike Srbije, na čelu sa DS, da nemamo ove kontragarancije?
Kada se pogleda datum kada je nastala obaveza, ko je stvorio obavezu – Republička direkcija za puteve. Ko je koristio sredstva? Zaštićeni svedok DS – Ljubiša Buha, zvani Čume. Dobio je posao mimo bilo kakve procedure kao podizvođač. Gde se posao završavao? Najčešće na autoputu, kao i sve što je do tada radio. Novac koji sada građani Srbije treba da vrate zarađivala je mafija. Ko je pomagao toj mafiji? Demokratska stranka i ostatak DOS-a.
Sada se postavlja pitanje kako mislite da izađete pred građane Republike Srbije i da kažete istinu da vam za one, koje ste tada podržavali i sa kojima sada pravite tajne saveze i koalicije, treba novac, koji se debelo naplaćuje iz budžeta i dere poreskim tarifama i stopama građane Srbije, da vratite kredite koje je koristila mafija, organizovani kriminal, zaštićeni svedoci.
Kada se uopšte uđe u suštinu, vidi se da ima zaduženja kredita za EPS, za stabilnost elektroenergetskog sistema. Zašto ne traže da vrate novac ili da se zaduže oni koji su pljačkali elektroenergetski sistem, koji su uvozili struju kada nam nije trebalo, a izvozili je kada nam je trebala, koji su zarađivali i stvarali ekstraprofit na teret građana Srbije.
Koliko je struja poskupela u ovom periodu? Zašto ti koji su profitirali sa tim poskupljenjem (nije Elektroprivreda) ne vrate ove kredite? Ili možda za kontrolu vazdušnog saobraćaja, jesu li u pitanju žute kašičice od 650 dinara ili filadendroni i fikusi od 40.000 dinara? Kako se opljačka 20 miliona evra? Na kašičice i cveće.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj set zakona objedinjen u jednoj raspravi je u stvari iskustvo Mlađana Dinkića i Miroljuba Labusa za sve one stvari koje su radili na dosadašnjem finansijskom tržištu u Republici Srbiji. Sve ono što su primetili kao mane tih njihovih zloupotreba i da mogu kasnije da nastanu problemi po njih, pokušavaju da kroz set ovih zakona stave u zakonsku formu.
Jednom, kada se formirala ova skupštinska većina i kada se otvorila ta priča kako funkcioniše ekspertska grupa G17, jedan od njihovih poslanika je rekao – nismo mi toliko moćni. Niste pojedinačno, ali ako imate skupštinsku većinu koja donosi zakone koje želite, onda ste izuzetno moćni, pogotovo ako učestvujete u sprovođenju tih zakona, i pogotovo ako vi, bez ikakve saglasnosti Skupštine, možete da utičete na kadrovska rešenja u tim zakonima.
Ministar kaže – najbolja reforma domaćih banaka u svim zemljama jugoistočne i istočne Evrope. Ja se time ne bih hvalio. Za nekoliko dana zatvoreno je 29 domaćih banaka. Neke se ubrajaju među četiri najveće u Srbiji. Razlog za to je, navodno, da one stvaraju velike troškove državi, da će država i budžet, u slučaju da poverioci traže da se ta sredstva koje banke duguju vrate, doći u situaciju da ne mogu da servisiraju svoje obaveze, da bi samo godinu ili dve posle toga došao zakon da Republika Srbija preuzima obaveze prema poveriocima banaka koje su u likvidaciji i stečaju. Znači, to je bilo samo prolongiranje jedne istine koju tadašnji guverner, a sadašnji ministar finansija nije hteo da kaže građanima Srbije.
Šta se dešava sa poslovnim bankama koje su u likvidaciji i stečaju, sa njihovom imovinom? Prvo, zatvaranje tih banaka se stvarno slučajno, kako to ministar kaže, podudara sa prelaskom zapadnih valuta u evro, kobajagi, slučajno se desilo. Slučajno se dešava i sa prelaskom platnog prometa iz Narodne banke Srbije u poslovne banke. Slučajno se pravi jedan strahoviti vakuum na bankarskom tržištu i dolazi do upliva velikog broja privatnih banaka koje posluju pod imenima stranih banaka, a međusobno nemaju nikakav osnivački akt, niti bilo kakvu garanciju da neka nemačka banka stoji iza neke banke koja radi u Srbiji kao osnivač. Poslovni prostor banaka koje su u likvidaciji i stečaju završava po ugovorima koje stečajni upravnici sklapaju najčešće sa Nacionalnom štedionicom i "Komercijalnom bankom".
Postavlja se pitanje ko imenuje stečajne upravnike. Kako ministar reče, to je do sada radila Agencija za osiguranje depozita, likvidaciju i stečaj banaka. Ko je rukovodio radom te agencije? Tadašnji potpredsednik SRJ Miroljub Labus.
Znači, ni za jednu od tih 29 banaka koje su u likvidaciji i stečaju nije mogao da bude postavljen stečajni upravnik bez saglasnosti dva čoveka, Miroljuba Labusa i Mlađana Dinkića.
Šta se sada dešava? Nemam informaciju da je na bilo kojoj od tih 29 banaka završen posao likvidacije i stečaja. Postavlja se pitanje zašto, da li je za to kriv samo Trgovinski sud u Beogradu? Ali, zatvarane su manje banke, regionalne banke, gde drugi sudovi vode taj stečajni postupak po starom zakonu. Još uvek nemamo informaciju da je ijedna banka izašla iz stečaja ili da je završena likvidacija.
Poslovni prostor tih banaka i dan-danas koriste ili Nacionalna štedionica ili "Komercijalna banka". Prelaskom platnog prometa u poslovne banke Nacionalna štedionica ulazi i u NBS i koristi njihov poslovni prostor, kompletan njihov softver, kompletan njihov hardver za obavljanje nekog posla.
Kome sada idu sredstva od poslovnog prostora? Još uvek na to pitanje nemamo odgovor. Kada će konačno da bude završen taj postupak likvidacije i stečaja i hoće li neka od tih banaka da sa vrati na tržište?
Koji je posao te agencije? Najvažniji deo posla te agencije jeste da baš u tim bankama i u tim osiguravajućim društvima postavlja stečajne upravnike. Ono što me posebno začudilo, pošto je to agencija koja će i te kako imati uticaja na sve finansijske i privredne tokove u državi, kako to da po članu 14. agencija sredstva za obavljanje poslova iz člana 3. stav 2. ovog zakona obezbeđuju iz prihoda koje ostvari svojim poslovanjem, u redu, naknade u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečaj privrednih društava, donacijama itd.
Interesuje me, u ovim teškim vremenima koja vladaju Srbijom, ko će bilo kakvu donaciju da da agenciji za osiguranje depozita. To me živo interesuje. Svako ko da bilo kakvu donaciju agenciji za osiguranje depozita u stvari investira da agencija sprovodi njegovu politiku i njegov program. Ovde nisu u pitanju ni stotine hiljada, ni milioni, nego milijarde dinara i stotine miliona evra. Šta koga briga, ako ima para može uvek da uplati 300, 400, 500 hiljada evra da neki posao završi.
Kada je u pitanju Zakon o finansijskom lizingu, pre otprilike godinu dana, a možda i manje, ista ova vlada se pobunila kada su poslovne banke snizile svoje kamate. Navodno, to utiče na stabilnost valute. Postavlja se pitanje, odakle bankama toliki novac onda, ako novac nije bio iz primarne emisije. Ili su banke otkupljivale hartije od vrednosti koje je emitovala Republika Srbija i na osnovu tog osiguranja plasirale kredite. Ko je za to odgovoran? Onaj ko rukovodi finansijskim tržištem u Republici. Ko je to? Ministarstvo finansija, na čelu sa ministrom Dinkićem.
Tada je traženo da se kamate povećaju kod poslovnih banaka, da se navodno ne bi ugrozila finansijska sigurnost tržišta, zato što banke nisu kalkulisale u kamate i mogućnost da neki kredit ne bude vraćen.
Čak i same banke se dovijaju na određen način kako da plasiraju sredstva, jer je sada izuzetno teško plasirati sredstva zbog visokih kamata na koje utiče ova vlada i ovo ministarstvo, pa su počeli da se bave lizingom, računajući da je predmet lizinga uvek kod onoga ko je platio, ko je u stvari davalac lizinga.
Znači, dok se ne otplati poslednji dinar, bilo šta da se kupi na lizing, onaj ko je dao lizing ima pravo da raspolaže tom imovinom. Samim tim je smanjen rizik od gubitka, smanjene su kamate i opet na pritisak, izgleda mi, banaka koje su bliske ovom ministarstvu sada imamo zakon koji treba da natera sve one koji plasiraju sredstvo na ime lizinga da povećaju kamate.
To je pravi cilj jednog ovakvog zakona, a nikakva sigurnost građana koji koriste lizing da bi došli do nečega, bilo kakve imovine, da li je pokretna ili nepokretna.
Srpska radikalna stranka je više puta kritikovala i prethodnu i ovu vladu kada su u pitanju agencije. Sada osnivamo opet dve agencije: agenciju za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije (a već imamo Agenciju za promociju izvoza Republike Srbije) i u ovom zakonu imamo agenciju za osiguranje depozita.
Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije treba da se bavi time da nekome ko hoće da plasira neku robu van države da neki povoljan kredit ili mu obezbedi refakciju poreza na dodatu vrednost u roku od 15 dana. Zato treba da se finansira iz budžeta Republike Srbije.
Imajući u vidu koji je deficit Republike Srbije, gospodine ministre, smatramo da mnogo ozbiljnije treba da radite po tom pitanju, da treba da budu izdvojena iz budžeta Republike Srbije ozbiljna sredstva za svaki dolar ili evro koji se izveze i naplati. Država izvozniku da da određenu donaciju, a hoće li to biti jedan cent, dva, tri ili pet centi po dolaru ili evru, svejedno, odredite, ali stimulišite izvoz.
Svaki taj dinar koji bude dat iz budžeta izvozniku biće uložen u proširenje proizvodnje, u proširenje kapaciteta, u pronalaženje novih poslova ili u plate radnika. Svaki će višestruko da bude vraćen u budžet Republike Srbije. Vidim ja da pričam, ali nemam kome.

Dame i gospodo poslanici, evo opet onog dokaza kada je u pitanju poreska i uopšte fiskalna politika koju vodi ova vlada da polako prepisuju amandmane SRS-a i preslikavaju predloge zakona, odnosno izmene i dopune zakona. Kada su bile poslednje izmene i dopune Zakona o akcizama gospodin ministar se jednostavno oglušio o primedbe poslanika Srpske radikalne stranke, koji su na vreme upozoravali kakve će posledice da ima takva politika koju on vodi.
Naime, ta politika je krenula još dok je DOS bio na vlasti 2003. godine; tadašnji ministar Božidar Đelić je otpočeo ovakvu akciznu politiku, koja je bila na sasvim pogrešnim osnovama u svim mogućim procenama: u procenama vrednosti dolara, u procenama cene sirove nafte na svetskom tržištu. Takvu politiku je nastavila i ova vlada, odnosno ministar Mlađan Dinkić.
Još u toku prošle godine upozoravali smo da nije dobro da se pre stupanja na snagu Zakona o porezu na dodatu vrednost u roku od dva meseca povećavaju akcize na naftu i naftne derivate. Tada je ministar tvrdio da zbog smanjenja broja derivata koji će biti pod teretom akcize mora da poveća akcize na naftne derivate, kao što su motorni benzin i dizel-gorivo. Tada je zaboravio da je dizel-gorivo u svakom slučaju jedan od bitnih činilaca za svaku cenu i svaki proizvod koji se prodaje ovde. Znači, počev od poljoprivrede, transportnog dela privrede, pa, u krajnjem slučaju, i do maloprodaje.
Sada smo došli u situaciju da zbog stanja na svetskom tržištu nafte dolazi do poremećaja u domaćem snabdevanju naftom i naftnim derivatima. Niko drugi ne može da bude odgovoran za to nego ova vlada, na čelu sa resornim ministrom koji vodi ovu politiku. Sada, kada su već posledice i te kako vidljive, ministar se setio, odnosno ova vlada da bi mogli da steknu iz ove situacije jeftine političke poene tako što će da kažu – evo, Vlada Republike Srbije radi na tome da smanji akcize i samim tim nafta i naftni derivati ne poskupe, zaboravljajući pri tome da su oni jedini odgovorni za to kakve su sada cene nafte i naftnih derivata.
Znamo za naviku gospodina Mlađana Dinkića, koju je nasledio od Božidara Đelića, a to je da svaki put kada napravi jednu poresku olakšicu mora sa druge strane da napravi poresko opterećenje, bez obzira na to što je, barem prema zvaničnim tvrdnjama Ministarstva i Vlade, naš budžet već u suficitu, znači, već ima veća sredstva od predviđenih.
Tako se tačkom 3) predloženog člana 2. dodaje novi deo na koji se naplaćuje akciza, a tačka 3) glasi – ostali derivati nafte koji se dobijaju od frakcija nafte koje imaju raspon destilacije do 380 stepeni. I – ministar nadležan za poslove finansija i ministar nadležan za poslove rudarstva i energetike objavljuju listu derivata nafte iz stava 1. tačka 3) ovog člana.
Sada se i te kako dobro sećamo one priče kada je gospodin ministar tvrdio da će da oslobode akcize lož-ulje, petrolej i kerozin, a svi ovi naftni derivati jesu iz frakcije destilacije do 380 stepeni. Sada je to malo prikriveno, jer će to nekom listom, koja je podzakonski akt, biti obelodanjeno i neće moći da bude predmet rasprave u ovoj skupštini. U svakom slučaju, Narodna skupština Republike Srbije ima pravo da bude obaveštena, da odlučuje i da raspravlja o tome koja će to lista da bude. Sramota je da ministar jednostavno na mala vrata sva ona obećanja koja je davao prošle godine gazi na jedan ovakav način.

Dame i gospodo narodni poslanici, to je onaj deo o kome sam pričao kada sam obrazlagao svoj amandman.
Sada Vlada Republike Srbije, na predlog nekog nadležnog ministra, treba da određuje koliki će biti iznosi akciza na naftu i naftne derivate, odnosno na dizel-gorivo i motorni benzin.
Sada se postavlja više pitanje zašto smo mi već nekoliko puta u ovom sazivu, u ovom mandatu, zasedali u ovoj istoj skupštini i povećavali akcize na naftu i naftne derivate. To je mogao ministar još onda da napiše. Još onda je mogao da napiše, da ne gubimo više vreme, da pretrpi ove naše kritike, da se ogluši od njih, jednostavno da pobegne iz ove sale, da ne sluša, i ako šta sluša, pitanje je da li i čuje. Jednostavno, neka sprovodi svoju politiku kako mu se sviđa.
Uopšte, ovim načinom regulisanja, gde je možda ministar postavio neku gornju ili donju granicu, svakako se ne rešava taj problem, jer je razlika u iznosu za dizel-gorivo oko tri dinara, za motorni benzin oko 4 - 4,5 dinara. To je ono što će, navodno, nama da pomogne da rešimo pitanje cene nafte i naftnih derivata na tržištu.
Stav je Srpske radikalne stranke da, kada je u pitanju akcizna politika, iznos akciza jedino ima pravo da određuje Narodna skupština, pogotovo što ste već u ovom istom članu dozvolili indeksaciju iznosa akciza i uvećavate za rast cena na malo. Istovremeno, kada utvrđujete osnovice, recimo, za penzije, onda je to neki količnik između rasta zarada i rasta cena na malo. Zašto takve odredbe niste primenili i kada punite budžet? Time dokazujete samo da i ova vlada istrajava na politici koju je započela Vlada pokojnog premijera Zorana Đinđića; kako su oni vladali, kako su prošli, tako ćete sada i vi.

Dame i gospodo narodni poslanici, u suštini, ovo je samo terminološki amandman, ali ne mogu da se otmem utisku i da zaboravim onu priču od pre nekoliko meseci, odnosno još od kada ste počeli da osnivate agencije. Eto, navodno u skladu sa evropskim integracijama, sa reformama u državi, kako sve to zemlje u EU imaju, kako su sve zemlje koje su u tranziciji prema EU osnovale agencije, pa ste nabrajali koliko ima Francuska, koliko ima Nemačka, Velika Britanija, Austrija.
Pričali ste kako je to nešto najmodernije i najbolje, kako je to najbolje osmišljen sistem državne uprave, pa ste čak izmislili i agenciju za osnivanje agencije, da biste samo jednu ili dve sednice posle osnivanja agencije za osnivanje agencija stavili da više ne postoji agencija za duvan, nego je sada to organizacija. To je suština vaše vlasti, što bi naš narod rekao – nije šija, nego vrat.

Dame i gospodo poslanici, mogao bi čovek i da razume da način refakcije propisuje ministarstvo, ipak je to organ, ali ne i da to uređuje ministar, jedan činovnik u Vladi Republike Srbije, koji se kroz ovakve predloge izmena i dopuna zakona, jednostavno, u sve moguće meša.
Navodno, kako je on to tvrdio u svom jutrošnjem ekspozeu, neko je nekada koristio razređivače kao motorna goriva, pa je tu bilo značajnih pronevera akciza i poreza na dodatu vrednost, pa ćemo sada da uvodimo akcize na to, proizvođač i uvoznik će da plaćaju akcize na to, a onda će taj koji to koristi u industrijske svrhe da ispostavi zahtev ministru da mu se vrati višak uplaćenih akciza, odnosno refakcija akciza, pa će još i ministar da određuje koja je lista tih proizvoda, odnosno naftnih derivata na koje će da se plaća akciza, propisuje način na koji se vraća, odnosno vrši refakcija akcize. Sada samo još ostaje da nam propiše i gde te proizvode na koje se vraća akciza možemo da upotrebimo, u koju namenu i za koje proizvode. Znači da kompletno ministar finansija kontroliše koliko ćemo puta vazduh da udahnemo, 14 ili 16 puta u minuti.
Još smešnije što sam čuo od ministra jeste da će sada biti moguće da se izvrši refakcija akcize za naftu i naftne derivate koji se prodaju na teritoriji AP Kosovo i Metohija. Koliko je meni poznato, nafta i naftni derivati na koje se plaća akciza oslobođeni su akcize samo ako se ti naftni derivati prodaju van teritorije Republike Srbije. Čini se da gospodin ministar u Vladi Republike Srbije već unapred otpisuje Kosovo, kao, značajno mu je to tržište, jer nemamo gde da plasiramo viškove naftnih derivata, pa ćemo to da uradimo na Kosovu.
Možda je u pitanju, osim te političke štete koju već pravi jednim takvim svojim postupkom, druga namera, jer do sada su najveći šverc i najveće zloupotrebe koje su postojale ovde bile vezane za trgovinu sa Kosovom, gde su nestajali čitavi šleperi cigareta, gde su nestajale čitave cisterne motornih goriva. Sada dajemo tu mogućnost, jer navodno imamo poverenja i u carinike i u druge pogranične organe, a nemamo poverenja ukoliko ta nafta i naftni derivati dolaze iz drugih zemalja, da li će naše pogranične službe to da urade kako treba.
Zato sada postoji monopol ko može da uveze sirovu naftu, ko može da uveze naftu i naftne derivate, pod obrazloženjem da bi se sprečio šverc, jer se nema poverenja u državne organe, i to se nema poverenja od strane onoga koji treba da kontroliše taj državni organ, a dozvoljava se druga zloupotreba preko Kosova i Metohije, gde će opet da nestaju čitavi šleperi cigareta, čitave cisterne motornih goriva.

Dame i gospodo poslanici, član 43. zakona na koji se odnosi ovaj amandman jeste samo jedan član koji reguliše neke posebne obaveze po pitanju kaznenih odredaba za nepostupanje po ovom zakonu. Već ranije je bilo takvih grešaka u Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji, a vidim da je u takvim greškama ovo ministarstvo istrajalo.
Znači, u članu 41. ovog zakona u stavu 1. kaže se: ″Novčanom kaznom od 10.000 do milion dinara kazniće se za prekršaj pravno lice ako″, pa kaže u tački 9) ″prodaje cigarete po maloprodajnim cenama koje su različite od onih koje je odredio proizvođač, odnosno uvoznik″; i tačka 10) – maloprodajne cene cigareta nisu prijavljene Agenciji za duvan, kao i da nisu istaknute u, odnosno na objektu trgovine na malo tako da su jasno vidljive.
U članu 43. kaže se – novčanom kaznom od 5.000 do 500.000 dinara kazniće se za prekršaj fizičko lice - preduzetnik, pa tačka 8. kaže – ako maloprodajne cene cigareta nisu prijavljene Agenciji za duvan, kao i ako nisu istaknute u, odnosno na objektu trgovine na malo tako da su jasno vidljive.
Pitam i Vladu Republike Srbije i poslanike koji podržavaju tu vladu – koja je razlika između pravnog lica i preduzetnika ukoliko oni obavljaju istu delatnost i ukoliko isti prekršaj naprave? Zar posao ove vlade nije da obezbedi potpuno ravnopravne uslove svim učesnicima u privrednom životu, bez obzira da li je to DOO, STR, SZR, SUR itd. Koja je razlika između delatnosti koju obavlja pravno lice i fizičko lice? U načinu vođenja knjiga samo i ni u čemu više; i postavlja se pitanje da li neko vodi složeno ili prosto knjigovodstvo, da li vodi analitičko ili sintetičko knjigovodstvo. U čemu još? U finansijskoj moći pravnih i fizičkih lica. Verujte da je više nema. U praksi je nema.
Imate čitave samostalne zanatske radnje ili samostalne trgovinske radnje koje su po broju radnika, objekata, kapitalu mnogo jače nego veliki deo pravnih lica, odnosno preduzeća.
Sada će samo zbog nekih predrasuda vlasnik, odnosno preduzetnik plaćati manju kaznu za isti prekršaj koji napravi u odnosu na pravno lice. Stvarno mi nije jasno šta hoće predlagač ovog zakona i ova vlada sa ovim.
Znači, nisu izjednačeni svi u toj utakmici koja se zove trka za profitom. Neko sebi može da dozvoli ekonomski da plati tu kaznu od 500.000 dinara, jer će zahvaljujući većem broju objekata, većem broju radnika da zaradi više. Nije merilo da li je to pravno lice ili fizičko lice, nego kapital kojim raspolaže. To treba da se prihvati i da uslovi kaznene politike budu potpuno isti za sve koji učestvuju u privrednom životu.

Dame i gospodo narodni poslanici, sa ovim članom 12. Predloga izmena i dopuna Zakona stvarno prevazilazite sami sebe. Ovde stvarno neko treba da bude dosta talentovan da ovako nešto napiše, barem javno da prizna.
Zahvaljujući sopstvenoj tvrdoglavosti, da ne kažem čemu još, istrajavali ste na jednoj još izuzetno visokoj fiskalnoj politici, sa visokim fiskalnim i poreskim davanjima. Zbog raznih činilaca koji su bili u okruženju, a koje niste mogli da kontrolišete, ali ste bili na vreme upozoravani od strane Srpske radikalne stranke na njih, upleli ste se u jedno vrzino kolo.
Znači, već je bilo problema sa usklađivanjem akciza još u novembru i decembru prošle godine. Niste smeli da ispoštujete zakon koji ste sami doneli, koji je ova vlada predložila Narodnoj skupštini i koji ste vi, gospodo drage kolege iz vladajuće većine, izglasali. Sada ta ista vlada traži od vas da joj oprostite što vas je ponizila da ne postupi po zakonu koji ste izglasali. Ništa drugo nije u pitanju.
Razlog zašto to Vlada nije uradila jeste kukavičluk; kukavičluk – zato što su procenili da će biti politički izuzetno loše da poštuju zakon koji su sami napisali. Nije to bila briga za građane Srbije, najmanje ovu vladu brinu građani Srbije, nego isključivo politička šteta koju će da dožive ukoliko nastave sa ovakvom primenom zakona koje ste, ponavljam, napisali i doneli vi koji podržavate ovu vladajuću većinu.
Jedini razlog je taj zašto je ovaj član 12. uopšte ubačen u izmene i dopune Zakona o akcizama. Šta sada? Sada se traži da niko ne odgovara, pa makar i moralno, što nije postupio po zakonu koji ste vi, gospodo iz vladajuće većine, izglasali.

Dame i gospodo poslanici, vidim da se i predsedavajućem isto žuri, kao i ministru i ovoj vladi, pa kažu – zakon stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja. Samo mi nije jasno čemu tolika žurba, jer ste ovaj predlog Narodnoj skupštini uputili 21. marta, a sada je 1. jun.
Znači, mogli ste da čekate, ovaj papir je čekao do sada u fiokama, pa ste ga izvadili i sada se odjednom žuri, i to navodno ministar, evo, zveči već nekoliko dana da će kada ovaj zakon stupi na snagu da ostanu cene nafte i naftnih derivata iste.
Šta kažu u obrazloženju na ovaj poslednji član, koji reguliše datum stupanja na snagu ovog zakona – naročito opravdan razlog za stupanje zakona na snagu ranije od osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku", u smislu odredbe člana 120. Ustava Republike Srbije, sadržan je u neophodnosti da što pre stupe na snagu odredbe ovog zakona koje se odnose na početak obračuna akcize na duvanske prerađevine primenom koncepta minimalne akcize, što će imati efekat većeg priliva prihoda od akciza.
Sada se sasvim lepo vidi ono što sam rekao kada sam obrazlagao prethodni amandman – baš briga ovu vladu za građane Srbije, bitno je samo daj pare od građana, daj pare, daj što pre i što više da im uzmemo da što pre osiromaše, da ih hranimo na kašičicu, da ne bi mislili svojom glavom. Nema ovde u vašem obrazloženju ni reči o nafti i naftnim derivatima, a hvalite se već danima.

Dame i gospodo poslanici, gospodin ministar u svom obrazlaganju pred ovom skupštinom spominje neke silne milijarde evra, da su to investicije, ali sa ovom dokumentacijom koju imamo i koju je radila Republička direkcija za puteve, dolazim do zaključka da će biti milijardi evra ali "pokradenih" i to putem davanja ove koncesije.
Naime, kako to tvrdi Republička direkcija za puteve, te deonice, tri koje se daju pod koncesiju i njihovo privođenje da to bude autoput koštaju oko 769 miliona evra, a ne kako ministar tvrdi dve milijarde evra.
Sada se postavlja pitanje zašto su te tri koncesije spojene u jednu? Navodno, obrazloženje je da deo tog autoputa od Beograda do Požege nije interesantan za koncesionare, pa neće da prihvate tu koncesiju, osim ako im ne damo neku drugu kao isplativiju, što svakako nije tačno. Na osnovu iste dokumentacije koju je radila ista Direkcija, mislim na Republičku, period od kada bi taj put počeo da vraća uloženi novac, odnosno da ostvaruje prihod je, 16 godina. Mogućnost davanja koncesije je na 20 godina, s tim, pošto zakon predviđa 30 godina, može naknadnim ugovorom da se produži na 30 godina.
Znači, da je ta deonica od Beograda do Požege za svakog koncesionara veoma interesantna, ali je problem u tome što taj naš strateški partner ne misli to da radi sa svojim parama ili da se možda zaduži kod neke strane banke, nego to misli da radi od prihoda koje već ostvaruje autoput koji je u izgradnji i to, deonica od Horgoš do Novog Sada i od Novog Sada do Beograda, koja sada u ovom trenutku ostvaruje godišnje neto prihod u iznosu od 20 miliona evra.
Ministar se pohvali sa cenama naplate putarine i da moramo da ih uskladimo sa Evropskom unijom. Trenutni odnos cena je 1:3. Težnja jeste još u ovoj godini da cena naknade za putarinu bude 2/3 od evropske cene, što je svakako dranje kože budućeg koncesionara, odnosno građana Srbije za budućeg koncesionara.
Ovaj prihod od 20 miliona evra koji godišnje ostvaruju ove dve deonice, gospodine ministre, jeste po sadašnjim važećim cenama.
Sada se postavlja pitanje koliko će da bude taj prihod kada se podignu cene i kada počnete to usklađivanje sa cenama u zemljama Evropske unije. Sada je ovo još uvek poluotvoren autoput. Znači, postoje dve naplatne rampe. Izgradnjom autoputa sasvim je sigurno da više neće biti poluotvoren, nego će biti zatvorenog tipa, što znači da će svaki ulaz i svaki izlaz imati svoju naplatnu rampu.
Time će se prihodi višestruko uvećavati. Sada se na osnovu istih podataka koje izdaje Republička direkcija za puteve dolazi do podatka da će neko, ni manje ni više, za koncesioni period za koji predviđate da date ove tri deonice, da zaradi neto dve milijarde evra. Jeste, gospodine ministre, uzmite digitron, pa vidite, jer će samo na deonici autoput državna granica Subotica-Novi Sad da zaradi 896 miliona evra ili na deonici autoput Beograd-Požega, 958,4 miliona evra.
Gospodine ministre, to šta sam ja imao iz matematike, nema veze, umem da čitam brojeve, uzmite i vi čitajte ili ste očigledno nepismeni.
Sada bih ja još jedno pitanje postavio ministru, a to je, od ove dve milijarde koliko će gospodin ministar da strpa, odnosno kolika mu je provizija?!

U najmanju ruku me čudi da neko ko se ovde zalaže za istinu, izađe za ovu govornicu i kaže laž, jer nikada se nisam obratio gospodinu ministru Velji Iliću. Nikada ništa nisam tražio od njega, niti imam nameru. Neću ja da ga učim njegovom poslu, valjda on sam treba da zna da treba da radi u interesu građana Srbije, a ne u svom ličnom interesu!
Ove cifre koje sam čitao su podaci Republičke direkcije za puteve, gospodine Slavoljube Matiću, daću vam ih. Nemojte vi da se sekirate za građane Srbije, zato i postoji SRS. Dokle god je SRS, pokušaćemo bar da kažemo građanima na kakve ste lopovluke spremni, ne vi lično, ali vaši koalicioni partneri, pa ćete na sledećim izborima da se zamislite dobro sa kim ćete da pravite koalicije, ako uopšte i prođete cenzus takvi kakvi ste!

Po Poslovniku, jer kada je jedna tačka na dnevnom redu, nadležni odbori treba da se izjasne po njoj. Gospodin ministar je ovde održao neki govor, i pobeže napolje. Očigledno se pravi da ne zna da nadležni Odbor za finansije nije uspeo ni jedan jedini put da se sakupi zato što poslanici vladajuće većine nisu hteli da odluku o koncesijama raspravljaju na tom odboru. Odbor za finansije nikada o ovome nije raspravljao, a gospodinu "neandertalcu" koji odavde dobacuje o temi i pričam, to treba da mu bude jasno, gospodinu ministru. Oko toga kako ide naplata putarine i kako to izgleda i kako hoće da prikaže da mi ne znamo šta je to putarina i da tu postoje rashodi. Obavestite gospodina ministra da sam član Odbora za finansije i da i te kako dobro znam da čitam izveštaje.
Ovde stoji da je ukupan prihod na deonici autoputa Beograd-Požega 1.543 miliona evra za koncesioni period; da je tekuće održavanje 63 miliona 300 hiljada evra, investiciono održavanje 30 miliona, troškovi sistema naplate 56 miliona, koncesiona naknada što ide državi 146 miliona, amortizacija 192 miliona, ukupno troškovi 488 miliona. Bruto dobit koju će da iskaže je, milijardu 64 miliona i 900 hiljada evra, i kada se na to plati porez na dobit od 106 miliona i 500 hiljada evra, ostaje koncesionaru 958 miliona evra za jedan deo deonice, a čitava deonica košta 769 miliona evra. Ko je sada ovde nepismen i ko se pravi nepismen? Gde je sada deonica od Horgoša do Novog Sada i od Novog Sada do Beograda, gde su tu ti prihodi? Oni su barem još dva puta tolki.
(Dragan Šormaz sa mesta: Tolki ili toliki?)
Gospodine Šormaz, čuli smo kako i vi znate da diskutujete, pogotovo kada su u pitanju ove dve deonice: od Novog Sada do Horgoša i od Novog Sada do Beograda. Autoput je skoro napravljen, infrastruktura je potpuno završena, a zemljište tamo na onom delu gde još poneki kilometar treba da se napravi već je otkupljeno.
Zato se država zadužila, kredite već vraća, obrazloženje gospodina ministra je da onaj deo kredita koji je preostao vratiće koncesionar, a šta je sa onim što smo napravili? Kome to ide? Ko će to da vrati? Građani Srbije.

Koristim svoje poslovničko pravo zato što sam prozvan direktno, od strane jednog svog kolege, po imenu i prezimenu. Ne znam šta bi tom mom dragom kolegi na koga se, verujte, uopšte ne ljutim, da me nazove "autolimarem". Ne bih se ljutio ni da to jesam, jer je to jedno pošteno zanimanje. Neko i to mora da radi, ali je gospodin zaboravio, u pokušaju da uvredi mene i da me ponizi, da je u  stvari ponižavao sve zanatlije u Republici Srbiji. Toliko o tome koliko vodite računa o građanima.
Što se tiče miliona i milijardi, to je najobičniji lapsus i to se događa svakome ko hoće nešto da obrazloži, a za to ima samo tri minuta.
Što se tiče provizije, nisam rekao ministru da je uzeo proviziju, ali, ruku na srce, ako nekome date da za jedan period zaradi 2,8 milijardi evra, a uloži 769 i pri tome mu još date deo infrastrukture koja je skupo plaćena, osnovano sumnjam da je ministar uzeo proviziju. Samo sam ga pitao da li je uzeo i kolika mu je provizija, ništa više! Možda čovek u nastupu iskrenosti, ako je stvarno uzeo proviziju, to nama i kaže. Doduše, kasnije će zbog toga morati da odgovara, ali od Velje Ilića sve možete da očekujete, pa čak i to.

Dame i gospodo poslanici, kako ova rasprava o pojedinostima sve više i više odmiče, predlagač ili vladajuća većina sve više i više prevazilazi sama sebe.
Najsporniji deo u ovom članu 12. Predloga zakona jeste stav 3: "Član Vlade može zahtevati da Vlada odluči da li je predsednik Vlade prekoračio svoja ovlašćenja." Da li je ovo napisano da se predsednik Vlade uopšte ne bi mešao u svoj posao i da ministri mogu u toj vladi da rade bukvalno šta god hoće? Čini mi se da je to težnja predlagača, te vlade, znači da može bukvalno da ne odgovara nikome, a da predsednik Vlade odgovara Narodnoj skupštini. Znači, ministri mogu da rade šta im je volja, ali zato će ispaštati predsednik Vlade.
Kada se vlada bira, odnosno kada se uspostavi ta skupštinska većina na osnovu koje će da se izabere vlada, postoji mandatar, budući predsednik vlade, koji pred ovom skupštinom izlaže program vlade i predstavlja Narodnoj skupštini ministre, to je lepa reč, ali prava i bukvalna jeste – činovnike, koji rade u Vladi Republike Srbije. Tu nema ničeg drugog.
Ako predsednik Vlade prekorači svoja ovlašćenja, kome odgovara? Ne može ministrima, nisu oni njega birali, nego je Narodna skupština birala predsednika Vlade i on odgovara Narodnoj skupštini. Ukoliko predsednik Vlade ne može svoj predlog ili neki svoj stav ili neko svoje uputstvo da sprovede u Vladi, ostaje mu da traži od ministra ostavku, a ukoliko ovaj neće da da, da predloži Narodnoj skupštini da ga razreši; a ukoliko je stav te većine u samoj vladi da predsednik Vlade ne može da radi svoj posao, a čini mi se da ovaj ne želi da radi svoj posao, onda da podnese ostavku i da se pokuša da se napravi neka nova koalicija, neka nova skupštinska većina ili neka nova vlada sa starim koalicionim partnerima.
Ovako bukvalno pojedini ministri iz Vlade Republike Srbije mogu da rade šta god hoće i uvek će moći određen lobi u Vladi Republike Srbije da radi mimo predsednika Vlade i mimo volje skupštinske većine, uopšte mimo volje Skupštine Srbije. Ko će odgovarati? Isključivo predsednik Vlade.
Čini mi se da je ovde prisutna težnja jednog finansijskog lobija koji postoji u Vladi Republike Srbije i da ovaj član 12. odnosno stav 3. Predloga zakona odgovara isključivo njima, jer se već vidi da pojedini članovi Vlade uopšte ne slušaju ni predsednika Vlade i rade bukvalno šta god im je volja i šta god hoće.

Kartica je bila na mestu, ali elektronski sistem nije u redu.
(Predsednik: Izvinite, moram da poštujem elektronski sistem.)
Dame i gospodo narodni poslanici, član 19. stav 1. je sasvim u redu. Svaka vlada, pa i vlade u Republici Srbiji imaju pravo da zatraže od Narodne skupštine, koja bira te vlade, poverenje za onu politiku koju su vodile u periodu od konstituisanja vlade do dana podnošenja predloga da se Skupština izjasni o poverenju vladi.
Međutim, već u stavu 2. se vidi jedan kontinuitet, gde predlagač, odnosno Vlada Republike Srbije zadire u posao Narodne skupštine, gde se opet ograničava vreme u kome može da se vodi rasprava o poverenju Vladi.
To ni najmanje ne čudi kada vidim iz koje je stranke ministar i kada se setim Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije, kada su nam dali, Dragan Maršićanin, Demokratska stranka Srbije i ostatak DOS-a, da narodni poslanik u Skupštini Republike Srbije može da raspravlja minut i 27 sekundi.
U drugoj polovini 2003. godine je bila jedna rasprava o poverenju ili nepoverenju Vladi, nazovite to kako god hoćete, koju je tražila Srpska radikalna stranka. U ime predlagača ovlašćena je Gordana Pop-Lazić, koja je iznela razloge zbog kojih ta vlada Zorana Živkovića i DOS-a treba da padne, a onda se rasprava vodila 20 i više dana, tako što su ove klupe zauzeli ministri i menjali se jedan za drugim za ovom govornicom po više puta.
Ukoliko ovo ostane, ministri mogu 15 dana da pričaju o politici, da nijedan narodni poslanik nema pravo da kritikuje vlast, odnosno tu vladu i politiku koju ona vodi, niti ijedan poslanik da brani tu politiku koju vlada vodi. Zato je to potpuno nelogično. Jedno takvo ograničenje i zloupotreba od strane vladajuće većine je kontinuitet i ukidanje demokratije baš od onih koji se, navodno, zalažu za tu demokratiju.
U stavu 3: "Vladi je izglasano poverenje većinom glasova od ukupnog broja narodnih poslanika." Sasvim razumljivo, za Vladu Republike Srbije od 250 najmanje glasa 126 narodnih poslanika. Vlada Republike Srbije koja hoće da ostane to što jeste u svakom trenutku, gospodine ministre, mora iza sebe da ima 126 poslanika.
Ovaj stav 4. Predloga zakona kaže: "Vlada kojoj nije izglasano poverenje može podneti ostavku." Ako nije izglasano poverenje, šta je izglasano, gospodine ministre? Koji je rezultat? Šta se važi, onda je nepoverenje, onda je 0:0, onda bismo to tako mogli da prevedemo.
Znači, ukoliko nema poverenja, onda je Skupština izglasala nepoverenje i onda ta vlada mora da podnese ostavku ili, po automatizmu i po ovom zakonu i po Ustavu Republike Srbije, smatra se razrešenom.
Gospodine ministre, ovo je jedan od najlošijih zakona o kojima raspravlja Narodna skupština Republike Srbije. Po meni, imate dva prava izlaza: jedan je da odmah povučete ovaj zakon i pokušate da napravite novi; drugi izlaz je da Skupština nastavi sa ovom raspravom, a kada se rasprava završi da povučete zakon, da uzmete stenograme sa ove sednice Narodne skupštine, da dobro proučite diskusije poslanika Srpske radikalne stranke i da napišete, na osnovu tih diskusija, novi zakon, koji će sigurno biti mnogo bolji od ovog vašeg.