Ja sam se prijavio redovno, po redosledu prijavljenih za reč.
Čudi me da tada nije bilo tolike brige za poljoprivredne proizvođače? Valjda su svi smatrali da je država krava muzara koja ima subvencije u vidu skupih kredita, kako nas je zaduživao bivši režim, i mislili su da to može doveka da traje. Pa, ne može.
Nemojte, molim vas, više toliko da brinete o poljoprivrednicima. Nemojte, zaista. Kako ste brinuli o njima pre 10 godina, bili su na ivici izumiranja, da bi došli do njihovih obradivih površina, tajkunska preduzeća koja sam spominjao. Sela su nam u tom periodu opustela, a ne sada. Još tada su bila pusta.
Možemo da pričamo i o tome, kao što su mnogi ovde govorili, da je budžet predizboran. Ja ne mogu s tim da se složim. Ili izborni, kako još neki dobacuju. Ne mogu s tim da se složim. Ovaj budžet je nastavak budžeta, znači ima određen redosled, ako pogledate, ima čak i matematički obrazac, koji je započet 2017. godine Zakonom o budžetu.
I ono što je najvažnije, u naš Zakon o budžetu, a to niko nije i ne može da ospori, a to je da je prihodna strana realna, da je ostvariva i da ne predstavlja opasnost po javne finansije Republike Srbije.
Ja bih voleo da preko puta nemam samo predstavnike opozicije već i predstavnike bivšeg režima, da ih podsetim šta su sve oni pričali od 2014, 2012, 2013. godine, kakva sudbina čeka građane Srbije, kako su ih plašili, kako su nas optuživali za sve ono što su oni radili, dok su pljačkali, otimali od tih istih građana Srbije za koje se navodno brinu. Jel, znate, da je Srbija ista onakva kakva je bila 2010. i 2011. godine, da je predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić isto onako anemičan kakav je bio Boris Tadić, danas Srbija ne bi bila pod tolikim pritiscima zemalja u okruženju, jer kad ste mali, slabi, tad vas svi vole. Kada postajete ozbiljna država i kada postajete ekonomski, politički, bezbedonosni i regionalni centar, prirodno je da imate toliko protivnika.
Samo mi je žao što među kolegama poslanicima, pogotovo iz bivšeg režima, imamo mnogo onih koji podržavaju zemlje u okruženju koje po nekim postupcima ne mogu da kažem da su baš prijateljske prema Republici Srbiji. Ili barem pojedinih političara koji ne vrše vlast, ali imaju preduslove da to rade u nekom budućem periodu. Da vam ne spominjem pod kakvim će sve napadima Republika Srbija da bude kada započne kampanja za predsednika Republike u Hrvatskoj.
Međutim, ono što mene iznenađuje jeste da Narodna skupština da bi ostvarivala svoju punu funkciju koju ima po Ustavu, zakonodavna, izborna i kontrolna uloga, da postoje pojedini državni organi koji treba da pomognu Narodnoj skupštini u njenoj nadzornoj ulozi, počinju sve više i više da se bave politikom.
Ako pogledate u bilo kojim elektronskim medijima i štampanim, uvek će da se provlači jedna tema koju plasira Fiskalni savet, a to je da je povećanje zarada u javnom sektoru najveća greška ovog budžeta i da to može da dovede u pitanje ceo reformski proces koji sprovodi Vlada Republike Srbije, počev od 2014. godine. Sledeći napad neće biti samo na političke stranke i nosioce vlasti, već će biti i to da zaposleni u državnoj upravi imaju ogromne plate, što nije naravno tačno i da ništa ne rade, što, naravno, nije tačno, i da je to bogom dana služba gde samo trebate da se zaposlite i sačekate penziju.
Da ne ulazim previše u stručne detalje oko toga šta priča Fiskalni savet, ali ih molim da se uzdrže od nekih komentara, jer neki koji to komentarišu nemaju ni moralno ni bilo koje drugo pravo da pričaju o zaradama koje primaju zaposleni u organima državne uprave.
Da bi građani Srbije znali kolike su zarade, referent sa srednjom stručnom spremom prima jedva nešto više od 30 hiljada dinara kada počne da radi. Mlađi savetnik, znači lice koje ima visoku stručnu spremu, počinje da radi sa platom od 35 ili 36 hiljada dinara.
Onda se pojavi gospodin koji prima platu od 214 hiljada dinara da kritikuje što će oni mladi, reći ću i ime, nema problema, koji započinju svoj život, koji treba da se venčavaju, koji treba da rađaju decu, koji treba da zasnivaju svoje porodice, primaju 36 i 37 hiljada dinara. Reč je o predsedniku Fiskalnog saveta, Pavlu Petroviću. Znam da će da mi zameri i da se ljuti na mene, to je njegov problem. Samo da vam kažem, nije sporno ni to što prima penziju od 81.300 dinara. To samo uvećava njegov prihod na nekih blizu 300.000 dinara. Nije sporno ni to što je dopisni član SANU, koja se takođe finansira iz budžeta Republike Srbije, tu prima 98.476 dinara, što znači da gospodin Pavle Petrović, koji kritikuje povećanje zarada u javnom sektoru, koje u nominalnom iznosu iznosi negde oko tri, četiri hiljade dinara, prima mesečno po raznim osnovama 400.000 dinara.
Sve je po zakonu, da budemo jasni. Samo je pitanje – da li je moralno? Da li takav čovek ima pravo da izađe i da kritikuje povećanje zarada u javnom sektoru koje u nominalnom iznosu najviše iznosi tri do pet hiljada dinara?
Onda imamo još jedan problem. Znate, Fiskalni savet je ustanovljen zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu 2010. godine, a lica koja su imenovana u Fiskalni savet su imenovana 2011. godine.
Po članu 92g Zakona o budžetskom sistemu regulisani su načini prestanka funkcije članovima Fiskalnog saveta. Jedna od tih tačaka bila je i – odlaskom u penziju prestaje funkcija članu Fiskalnog saveta.
Fiskalni savet izabran je 2011. godine, ali jedna tačke je morala da bude brisana, a to je da članu Fiskalnog saveta prestaje mandat odlaskom u penziju, ispunjenjem uslova za odlazak u penziju. Treba li da kažem koje godište je gospodin Pavle Petrović? Po podacima koji su javno dostupni, rođen je 1947. godine i izborom na funkciju člana predsednika Fiskalnog saveta za manje od godinu dana ispunjavao je uslov za odlazak u starosnu penziju.
E sad, imamo i motiv zašto gospodin predsednik Fiskalnog saveta kritikuje Aleksandra Vučića, kritikuje Vladu Republike Srbije, jer, znate, Boris Tadić mu je dao 400.000 dinara zarade. Znači, umesto da se bavi nekim naučno-istraživačkim radom, da motiviše mlade stručnjake da se uključe u javne finansije, on uporno drži, ne odriče se 400.000 dinara i još priča kako zarade u javnom sektoru ne treba povećavati, to sve zbog navodne brige o fiskalnoj stabilnosti i tome da li će reforme koje su sprovedene biti dovedene u pitanje.
Još bih postavio pitanje – koju je to fiskalnu procenu od 2014. godine Fiskalni savet dao ispravnu? Ne sećam se da je ijedna bila takva, svaku je promašio. Onda postavljam i jedno drugo pitanje – šta će nama takav Fiskalni savet? Fiskalni savet koji treba da pomaže narodnim poslanicima prilikom donošenja zakona o budžetu daje narodnim poslanicima pogrešne informacije.
Znači, poručujem predsedniku Fiskalnog saveta Pavlu Petroviću da počne da se bavi svojim poslom, a ne da se bavi konferencijama za štampu, jer ga za to građani Republike Srbije ne plaćaju 400.000 dinara, nego ga plaćaju da narodni poslanici dobijaju istinite i tačne podatke o zakonu o budžetu. Zato prima platu.
Da smo slušali Fiskalni savet, danas ne bismo imali ni stabilne javne finansije, ni sprovedene reforme, ni stopu nezaposlenosti koja je manja od 10%, a moram da podsetim kolege da smo nasledili skoro 27% i javni dug koji je bio blizu 70%. Fiskalni savet nam nikada nije dao podatak kako je to bivši režim nagurao javni dug do 70% i kako je on nastajao, čak i kada su izgubili vlast. Jer, bože moj, po Fiskalnom savetu javni dug je samo ono na šta Narodna skupština da saglasnost. Nikada nisu prihvatili činjenicu da u javni dug dolaze i sve one neizmirene obaveze koje su trebale biti izmirene iz redovnih prihoda, a tih redovnih prihoda nije bilo, jer su Boris Tadić, Dragan Đilas i ekipa oko njih uništili potpuno privredni i ekonomski sistem Republike Srbije. O tome Fiskalni savet ćuti.
Znači, oni neka se bave poslom za koji primaju platu od građana Republike Srbije. Narodni poslanici će se baviti takođe svojim poslom, podržaće ovaj budžet Republike Srbije, barem u većini, zato što ima kontinuitet sa svim budžetima koji su unazad pet godina donošeni ovde u Narodnoj skupštini i zato što je ovo razvojni, a ne predizborni ili izborni Zakon o budžetu.