Ne mogu ja baš da se složim oko toga šta je sukcesija, šta je masa u sukcesiji, itd.
Predmet sukcesije može da bude samo zajednička imovina sada već bivše SFRJ, ali ovde banke koje su poslovale na teritoriji Republike Srbije, imale ovde prijavljeno sedište, nisu zajednička imovina. To pripada Republici Srbiji. Taman posla kad bi toliku imovinu koju imamo, a imamo najveću, poklonili bivšim članicama SFRJ. To ne dolazi u obzir.
Da li ćemo da komentarišemo presude ili ne, ja u to ne bih previše ulazio. To samo zbunjuje građane, ja vidim i neke narodne poslanike, neki se čak i sami zbunjuju. Idemo jednom logičkom pretpostavkom.
Ko bi vratio staru deviznu štednju da, eto, Mlađan Dinkić 2002. godine nije oduzeo dozvolu za rad bankama na teritoriji Republike Srbije? Ko bi vratio tu štednju? Te banke. Ko je imovinu banaka koje su ušle u stečaj i likvidaciju preuzeo i stavio pod svoje ingerencije? Ranije Agencija za sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka, a danas Agencija za osiguranje depozita. Jel to državni organ? Jeste. Jer imovina koja je bila aktiva i pasiva sada pripadaju toj Agenciji? Pripadaju.
Da li obaveze koje su banke napravile za vreme svog poslovanja, za njih odgovara Republika Srbija? Odgovara. Znači sada smo napravili pravni redosled zašto imamo jedan ovakav zakon. Da Dinkić nije oduzeo dozvolu za rad tim bankama mi danas ovaj zakon ne bi imali. Apsolutno ne. Imovina banaka koje su imale sedište na teritoriji Republike Srbije nije predmet sukcesije. Znači to su DKP, to je tadašnja Jugoslovenska narodna armija, krediti koje su zajednički povlačeni, itd, itd, prihovi koji su zajednički ostvarivani, ali poslovanje banaka pripada sedištu, odnosno pripada državi gde je sedište te banke. I imovina te banke gde god da se nalazi u svetu pripada Republici Srbiji.
Sada, zašto se rok produžava? Koliko vidim to je najveći problem. Pa, zato što iz raznih razloga. Druge zemlje sabotiraju sprovođenje ovog zakona, jer je dokumentacija kojom građani dokazuju da imaju zaista položene depozite kod naših banaka čije su filijale bile u inostranstvu, ne izdaju naše institucije, nego institucije drugih država. E, sada da stvar bude još zanimljivija, ta već stara devizna štednja je korišćena za neke druge novčane transakcije.
Naša jedina želja je da ne platimo dva puta istu obavezu. Ništa više. Da svi koji nisu naplatili tu obavezu zbog, da kažem jedne opstrukcije bivših članica SFRJ mogu da naplate u nekom periodu to svoje potraživanje. Ništa drugo nije u pitanju. Znači, da li želimo da jedan dug platimo dva puta? Ja ne. Da li ispunjavaju uslove koji su propisani našim zakonom da bi isplatili staru deviznu štednju? Ne ispunjavaju. Da li smo mi zato krivi? Nismo mi krivi. Nisu ni oni krivi, nego treba strana.
Ajde sada da uzmemo da kažemo da ih odbijemo. Šta nas sleduje posle toga? Novi sudski postupci jer su presude međunarodnih sudova jače od domaćeg zakonodavstva. Reći će, u redu, vi ste doneli zakon, oni nisu mogli da ispoštuju, ali sada morate da isplatite štetu. I opet da ulazimo u druge sudske postupke, koje ćemo najverovatnije da izgubimo na osnovu, kako kaže kolega, pilot presuda, ali ćemo zato i da nabijemo dobre troškove nesrazmerno velike ovoj obavezi koju imamo mi, umesto 130 miliona evra koliko treba da se plati, platiće se još 15 ili 20 miliona više zbog toga što nismo bili u mogućnosti da sprovedemo zakon, ne svojom krivicom, nego opstrukcijom bivših članica SFRJ.