Reklamiram član 104. Poslovnika o radu Narodne skupštine. To je vezano za prava na repliku.

Molim vas, gospodine predsedavajući, da se vratimo, da pokušate, u stvari, da se vratimo na temu dnevnog reda i sa daljim radom, jer zaista ne mogu da slušam svoje kolege poslanike koji kažu da monopol ima privatna firma, a neka mi kaže gde to ima državna firma, osim u nekim zemljama gde je još uvek na vlasti komunizam. Mi smo komunizam napustili kao ideologiju. Čak, šta više, to dolazi iz redova narodnih poslanika koji se otvoreno suprotstavljaju komunističkoj ideologiji, da su navodno krajnja desnica, a zagovaraju komunističke ideje ovde u Srbiji. Znači, društvena imovina ne postoji više, promenjen Ustav, glasali su da se taj Ustav promeni, pa to više ne postoji.

Dalje, kolega Marinkoviću, naslušao sam se raznih pričica oko saradnje sa Ruskom Federacijom. Zaista svako ima pravo na neko svoje mišljenje, ali moram da istaknem da se iz Srbije izvozi sve što može da se izveze na teritoriju Ruske Federacije. Nama je problem što nemamo dovoljno.

Isto tako, nemojte da dozvolite da neko više vređa zaposlene u firmama gde je investitor sa zapada, jer ti ljudi od tih firmi primaju platu i u firmama koje izlaze… Nemački „Boš“ izvozi za Nemačku, pa ne rade u tom nemačkom „Bošu“ ovde u Srbiji svemirci nego građani Srbije i tim platama školuju i izdržavaju članove svojih porodica. Znači, komunistička ideologija ovde u Republici Srbije više ne prolazi. Ko hoće da živi u komunističkoj prošlosti, neka nađe neku drugu zemlju.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sa daljim radom.

(Vjerica Radeta: Poslovnik!)

Da li još neko želi reč po amandmanu na član 6, koji je podneo narodni poslanik Milorad Mirčić? Ne.

(Vjerica Radeta: Poslovnik!)

(Nataša Sp. Jovanović: Poslovnik!)

Na član 8. amandman je podnela narodni poslanik Aleksandra Belačić.

Da li neko želi reč? Ne.

(Vjerica Radeta: Poslovnik!)

(Nataša Sp. Jovanović: Poslovnik!)

Na član 8. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.

Da li neko želi reč? Da.

Kolega Periću, izvolite.

Poštovani narodni poslanici, nastavljamo sa daljim radom, sa 4. tačkom dnevnog reda.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da su pozvani da sednici prisustvuju Siniša Mali, ministar finansija sa saradnicima.
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada Republike Srbije.
Primili ste izveštaje Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo i Odbor za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava.
Pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas da, prema članu 90. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 157. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres o Predlogu zakona o izmeni Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara.
Da li predstavnik predlagača Siniša Mali, ministar finansija, želi reč?
Izvolite, gospodine ministre.

Zahvaljujem ministre.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč?
Reč ima narodni poslanik Aleksandra Tomić.
Izvolite koleginice.

Ne znam zašto se neke kolege ovde uzbuđuju što dva predsednika, jedan građana Srbije, a jedan Srba, njihove slike budu zajedno. Meni to zaista nije jasno. Mada nikako ne mogu ni da shvatim iz diskusije da kolega ne zna da se, recimo, od ovih sredstava finansira i čišćenje puta u zimskom periodu, pa spominje zemlje u kojima uopšte ne pada sneg ili ga vrlo malo ima i uvek će, nikako nisam uspeo da uhvatim da li govori o milijardama ili milionima. Znači, uopšte to nisam uspeo da ukapiram, da li priča o dinarima ili o evrima i stalno neke nule spominje, a da ne pričam o tome da cenu kapitala na tržištu određuje referentna kamatna stopa valute u kojoj se trguje.

Koliko je meni poznato, ista ili mala su bila pomeranja između Euribora 2013, 2014. godine i danas. Srbija je dobila jeftinije kredite isključivo zato što ima bolji kreditni bonitet i nije to uvećanje javnog duga, nego plaćanje kredita koji su za Srbiju bili jako skupi. Pa ako je nekome 5% na godinu dana mala razlika, da mu objasnim, na milijardu evra 5% je 50 miliona evra, za 10 godina to je 500 miliona evra manje, ili da prevedem u BDP, skoro 2% BDP-a, ali to ne znaju, moraju još da nauče.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, i ovde su neki isto 2014. godine govorili kako neke stvari ne mogu da se dese u Republici Srbiji, pa su se desile. Desile su se, i to baš u oblasti ekonomije, ali ne kao što se to predstavlja, nego tako što se danas, recimo, otvara još jedan aerodrom u Republici Srbiji, otvara ga predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić. A njegov rad kritikuju oni koji ne mogu da otvore ništa, nijedan put, nijedan koridor, ništa, nijednu fabriku.

Uvek je najlakše kritikovati. Uvek je najlakše pokušati da se napravi sumnja da je neko nepošten i da je neko nešto ukrao, a rezultati, to nema veze. Nema veze što Republika Srbija ima 400 kilometara još auto-puta više nego što je imala 2012. godine. Nema veze ni to što imamo bolji kvalitet puteva i nema veze što će sa svakim kilometrom rekonstruisanog i uređenog puta da se sačuva možda nečiji život, jer životi su mnogo vredniji nego novac. Ali oni to ne znaju, bitno je da stvaraju sumnju, ako je moguće, da niko ništa u Srbiji ne radi, da niko ništa ne radi, da bi možda, eto, stekli neku političku priliku da naprave neki rezultat na izborima.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, pre svega je u interesu Republike Srbije da se završi Koridor 10, a ne u interesu EU. Oni koji su protiv Koridora 10, moram da kažem su protiv toga da stanovnici Vranja imaju auto-put do svoje prestonice Beograda i da budu povezani sa ostatkom Evrope. Borimo se i za Vranje i za Leskovac i za Niš i za Preševo, bogami borimo se i za Čačak i za Užice, za Kraljevo, da svi budu povezani sa prestonicom i državnim granicama.

To mi radimo, a ostalo je demagogija. Finansijski efekat, sada je u diskusiji bilo, da milijardu i 900 miliona dinara treba da bude veći prihod za održavanje puteva da bi se preračunalo i piše lepo u Predlogu zakona, do kraja godine to iznosi ukupno sa sadašnjim prihodom 27 milijardi. Kolega prevrće reči i kaže sledeće godine biće za 27 milijardi više. Toliko o brojevima, toliko o ciframa i šest vrsta matematike.

Dame i gospodo narodni poslanici, čini mi se da ovo ide u neki uzaludan posao, jer pokušavamo nešto da objasnimo, ali nikako ne može da se prihvati objašnjenje koje je racionalno i normalno.

Znači, put je put. Uglavnom se pravi od uvoznih komponenti, a barem onih najskupljih i koje su najviše zastupljene su uvozne. Cena puta je otprilike ista svuda u Evropi. Cena održavanja puteva je ista svuda u Evropi. Ako hoćemo da ga imamo, ne možemo da se merimo prema tome kolika je čija kupovna moć, mada mnoge zemlje koje su spominjane, imaju mnogo manji životni standard nego Republika Srbija, a veće cene putarina.

Još nešto. Nije ni tačno i ne mogu sa tim da se složim, imali smo ovde i pre neki dan raspravu sa Komisijom za zaštitu konkurencije, da životni standard u Republici Srbiji pada. Povećava se potrošnja svih dobara, kupuje se više automobila, pa ko vozi tim putevima ako je lošije? Neki svemirci? Ko, neko drugi? Voze najviše naši ljudi. Najviše naši ljude voze i hoće da imaju uređen put.

Hoće da imaju, da ne brinu kad izađu na put da li će da polome poloosovinu, točak ili neće. Ja bih tu razumeo čoveka koji, da iznosi takve stvari, zaista ima neko iskustvo. Nije put Novi Sad – Beograd jedini put.

Treba ići i do Žagubice i do Petrovca na Mlavi i do Velikog Gradišta i do Golupca. To je moj kraj iz kog ja dolazim i znam kavi su putevi bili pre 2012. godine i znam kakvi su sad. Nemoj da mi soli pamet neko od koga sam ja više vozio u rikverc, nego što je on vozio unapred.

Dame i gospodo narodni poslanici, da glupost boli, ja sigurno ne bih vrištao. Ali, verovatno ima onih koji bi vrištali.

Pazite sad, polazna osnova za ovo je 2009. godina kada je evro bio negde oko 90 dinara. Oko 90 dinara. Danas je 117, a razlika je znači negde oko 27%, 28%. Pričamo o 12%, a nećemo da spominjemo inflaciju. Samo ćemo da zabašurimo jedan deo činjenica koji nama ne ide u prilog. Takve su diskusije od uvaženog kolege.

Još nešto. Kad nešto govorim ja se uvek dobro pripremim. Znam da je, recimo, u Republici Srbiji u 2019. godini za isti period kupljeno oko 14.000 novih automobila, što je povećanje od skoro 20% za isti period nego 2018. godine. Ništa više. Znači, ne voze se više samo krševi. Znači, osiromašen je narod bio do 2012. godine, sada teže dolazi do novog novca, ali dolazi i počinje bolje da živi.

(Vjerica Radeta: Kako počinje bolje da živi? Vozi Miško!)

Eto, šta god da kažete, oni samo jednu stvar neće da prihvate, a to je da o svima nama cene građani na izborima, oni su ti koji odlučuju i biće tih izbora za manje od godinu dana.

(Vjerica Radeta: Daj argument za 12%.)

Ja mislim da će tada narod da kaže svoj sud, kakva je vlast koju vodi SNS i Aleksandar Vučić, a kakvi su oni koji za sve imaju zamerku, kočnicu, sumnju.

Jer, znate kada bi se svi plašili i sumnjali, nikada ništa ne bi uradili. Strahovi i sumnje su za kukavice.

Član 27. vezano za 100… ne mogu tačno da se setim člana, iznošenja činjenica i podataka iz privatnog života.

(Vjerica Radeta: Ako ne možeš da se setiš, onda ništa.)

Meni nije uopšte sporno.

(Vjerica Radeta: Sporno je.)

Ja ću da govorim o svom životu, jedini ja imam pravo na to ovde i mislim da je bolesno da me neko proziva zato što sam prekinuo školovanje iz razloga što sam bio mobilisan 1991. i 1992. godine.

(Vjerica Radeta: Što nisi posle završio? Što si kupovao diplomu? O tome ti ja pričam.)

Znači, to je bolesno! Otišao sam da branim srpski narod. Kad se to završilo, morao sam da počnem da radim jer je bila hiperinflacija, dok su se neki bavili politikom i sad ovde uzdišu i pričaju mi kako vole Srbiji i kako su pametni i sposobni i tako dalje, školovani. Ja njihove škole neću da cenim, niti mi pada na pamet, moje znanje je za mene, njihovo je za njih. Ovo znanju svedoče diskusije ovde, koliko ko zna i koliko ko ne zna, gospodine predsedavajući, kao i to koliko ko voli svoj narod i svoju državu, gde je kad bio, da li je spavao na suvom toplom i priča o patriotizmu, ili se valjao po blatu i po rovovima dok je branio taj isti narod koji ovi hvale sad.

(Vjerica Radeta: Što si se valjao?)

Dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što je ova diskusija otišla u ovom pravcu, ali treba biti potpuno iskren i otvoren, na prvom mestu prema građanima Srbije.

Nije ovde priča o tome, ne o nečemu što se ne vidi, hvala Bogu, put je infrastrukturni objekat koji se i te kako vidi i svaki kilometar tog puta i svaki tunel na tom putu i svaki most na tom putu se vidi. Da bi imali te puteve moramo da obezbedimo i način finansiranja. O tome je sada bilo reči, o evro obveznicama, o tome da mi ništa ne vredimo, da ništa ne znamo, a najviše boli to što nas uvažavaju i cene, ne kažem da nas vole, daleko od toga, ali nas uvažavaju i cene i rezultate daju i oni koji nisu iz Srbije.

Naše rezultate hvale i oni koji nisu iz Srbije a neki to rade dobrovoljno, neki pokušavaju da naprave političke krize, jedino iz razloga što mnogima od njih i smeta napredak Srbije.

Moraju kolege poslanici da znaju da nisu svi oduševljeni ekonomskim napretkom Republike Srbije, da svima političkim garniturama, zemljama u okruženju i smetaju rezultati koje Srbija ima i pokušavaju da naprave određene političke krize da bi sprečili eventualne investitore ili kreditore da ulažu u Republiku Srbiju.

Najžalosnije je što ovde u srpskom parlamentu, da bi me čule kolege poslanici uvaženi, ja moram da pričam glasno, zato što neki smatraju da je sve za podsmeh, da sve što neko kaže treba izvrgnuti, izvrgnuti ruglu, treba se podsmevati, treba omalovažavati. Treba me uvažavati, kolege, tako što ćete im dobacivati, prekidati ih na svaki mogući način.

Znači, to je jedan način i jedna nažalost slika političkog života u Srbiji. Ako svaki rezultat koji ostvarite bude sveden na to da je moglo ovako a ne onako, da je ovako bolje a ne na drugi način, a svi ti predlozi, ako ih zaista ima i ako su zaista iskreni, mogu da kažem da su u životu prilično neostvarljivi. To je jedno elementarno nepoznavanje određenih tema ili recedivi prošlosti.

(Vjerica Radeta: „Recidici“, a ne „recedivi“. Joj bre Arsiću.)

Kolega Marinkoviću, znate šta? Kad neko u Srbiji kaže…

Kolega Marinkoviću, sada ću da kažem, da iznesem jednu činjenicu. Recimo, bilo je ovde predloga kada se pričalo isto o auto-putevima pre neki dan, jedan moj uvaženi kolega je rekao zašto podižemo kredite, uzimamo evro obveznice, utvrđujemo javne interesa, hajde da građani Srbije kupuju obveznice Republike Srbije. To je rečeno.

Teoretski moguće. Praktično nemoguće.

(Milorad Mirčić: Niko nije to rekao.)

Rečeno je u ovoj sali, nemoj sad stenograme da donosimo. Zašto? Zato što takvi ljudi žive u prošlosti. Oni se sećaju vremena Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, sećaju se vremena Josipa Broza. To je najveći ideolog…

(Vjerica Radeta: Tvoga tate.)

… koji je izdavao te državne obveznice za izgradnju auto-puta „Bratstvo-Jedinstvo“. Eto.

Ili, kada počnu da pričaju da država treba da bude regulator na tržištu energentima, a država je učesnik na tržištu energenata, pa to mora neko drugo regulatorno telo da radi, ne može država jer bi inače, znate koga oterali? Ruse iz Naftne industrije Srbije. Ne bi ni bio „Turski tok“. Ne bi mogli ni da pričamo o „Južnom toku“, ali treba poznavati neke materije, a ne živeti u prošlosti. Od prošlosti se ne živi, od demagogije se ne živi. Živi se od rezultata.

(Vjerica Radeta: I od 12% poskupljenja putarine.)

Znači, od rezultata se živi. Ako kažem da je naša putna infrastruktura u Srbiji najbolja ne bi bilo iskreno i ne bi bilo tačno, ali da kažemo i da je najgora, takođe ne bi bilo ni iskreno ni tačno.

Činjenica jeste da su potrebna ulaganja u rekonstrukciju postojećih puteva i izgradnju novih puteva. To je činjenica, to ne može niko da ospori. Sada će neko da kaže – da li treba dva, tri, pet ili deset posto ako se zna da od 1999. godine do 2012. godine nije maltene ni dinar uloženo u održavanje puteva, kako regionalnih, tako i lokalnih.

Pričali smo ovde u Skupštini, ako hoćemo da Srbija ekonomski napreduje, ako hoćemo da poboljšamo kvalitet života i standard građana, moramo da razvijamo saobraćajnu infrastrukturu.

E sad, neki bi to hteli da traje 50 godina, a neki hoće da to završe za sedam, osam ili deset godina. To su te relacije, jer je valjda njima bolje da budu usporeni, uspavani, njima je bolje kada nemaju novca da štampaju dinare, da naprave inflaciju. To je, izgleda mi, bolje rešenje. Po nama nije. Po nama nije, hoćemo da Srbija ima svoj bonitet, da ima svoj rejting koji pokazuje ne samo po kojoj ceni kapitala se Srbija zadužuje u inostranstvu ili na domaćem tržištu, svejedno je, po toj ceni ako je cena niska, garantuje se drugim investitorima koji žele da započnu neku proizvodnju u Srbiji, da je Srbija i pravno i ekonomski sigurna zemlja, ali to ne vredi govoriti.

Oni bi hteli da se vratimo u vreme zemljoradničkih zadruga, ko možda Kolhoza ili tako dalje, u vreme društvene imovine, u vreme radničke klase. Možda je to bilo za ono vreme odlično, ali danas živimo u 21. veku. U 21. veku živimo i valjda treba da se okrenemo nekim tržišnim vrednostima da bi smo obezbedili tržište i u Srbiji, bez obzira da li je to tržište u smislu potrošnje ili tržište u smislu investicija, moramo da imamo saobraćajnu infrastrukturu i puteve.

Ako ih već napravimo, dovodi se u pitanje kako ćemo da ih održavamo? Znate, to je najveće pitanje. Svaki naš građanin želi da se na prvom mestu koriste ti putevi na bezbedan način. To je valjda na prvom mestu i ta stvar, ta činjenica je, čini mi, se najvažnija, na drugom mestu i kvalitet tog puta. Jedno su sa drugim nekako povezani i bezbednost i kvalitet tih puteva.

Pa, hoćemo li da se cenkamo, kao da smo na pijaci, da puteve pravimo dve ili tri godine ili 15 – 20 godina? Ja nisam za 15 – 20 godina, zato što će mnogi, znajući kakvi su nam putevi bili, da nastradaju na putevima zato što se mi cenkamo koliko će to da traje, a mislim da ljudski život nema vrednost, da nema novca koji može da ga plati, ne postoji, pogotovo ne u saobraćaju, gde se prilično života gubi. Bez obzira na sve, sva poboljšanja i smanjenja, to je još uvek visoka stopa.

Hoćemo autoput. Ja želim da idem, a verovatno i većina građana, sa jedne granice na drugu Republike Srbije i da svuda vozim autoputem, bez obzira da li krećem Koridorom 10, prema Bugarskoj, ili Severnoj Makedoniji, ili ću možda da koristim Koridor 11, prema granici sa Crnom Gorom. Nekim kolegama je važnija forma, nije važna suština, nije važno šta govorite, nisu važne ni tačke, ni zarezi, gde je ko stavio, da bi njihova priča, koja je u suštini jako šuplja i prazna, mogla da opstane.

Ako svi znamo, bar se nadam, neki su rekli i pokazali da možda neke stvari ne znaju, održavanje puteva nije samo da se kosi trava, da se povlače bele ili žute linije po putu, održavanje puteva je i zimsko održavanje puteva, a mogu da kažem da je naš autoput jedan od najbolje čišćenih autoputeva u ovom delu Evrope i ovom regionu. Za to su isto potrebna sredstva. I kada napravite kolaps, kad se desi, niko ne pita da li je to bilo dva, tri, pet ili 12%, nego kaže da mu je život ugrožen zato što put nije očišćen i on se nalazi u vozilu zavejan na tom putu. Ali, nije bitno, bitno je da pričamo kako smo završavali neke matematike i znamo ono ili ovo. Ko da je zato bitno da li se zna Pitagorina teorema ili ne, da li se to zna ili ne. Bitni su ekonomski pokazatelji. Da li to može da utiče bitno na ekonomsko okruženje koje Republika Srbija ima? Ne može. Da li će to da utiče na to da međunarodni transport ide preko Republike Srbije? Neće uticati, neće uticati. To su stvari koje treba da gledamo.

Da li će više ljudi koristiti naše puteve ukoliko su kvalitetniji? Hoće. Ukoliko su bezbedniji? Hoće. Veliki broj, znam sigurno, koji prolaze kroz Srbiju, veliki broj građana koji nisu odavde, prolaze kroz Srbiju, zato što je, pre svega, bezbedonosno sigurna zemlja. Ali, hajde da budemo, koliko je god to moguće i saobraćajno bezbedna zemlja. To ne možemo tako, što ćemo da računamo neprestano neke procente i da se plašimo da li će tu neko nešto da ukrade. Ima ko se time bavi. Bavi se time policija, bavi se time tužilaštvo. Bolje time da se bave, nego da se bave uviđajima na saobraćajnim nesrećama, pa čitamo po novinama kako je, ne daj Bože, poginulo neko dete od dve, tri, pet, šest, deset godina, kako je čitava jedna porodica nestala, jer to odlučuje 2%, 3%.

Za život jednog čoveka 2-3% ne predstavlja ništa. Za opstanak u političkom životu nekima je 3% često nedostižno, čak i u skoku sa motkom.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, možda neću da otkrijem toplu vodu, ali evo jednog rešenja kako bi po kolegama koji ne podržavaju vaš rad mogli da obezbedimo stabilan investicioni ciklus. Pretpostavljam da su oni za omladinske radne akcije. Evo, ORA – Koridor 10, ORA – Koridor 11, tako oni vide državu, ni na koji drugi način.

Dobačeno je bilo i dobacivalo se ovde iz klupa, gde sede narodni poslanici SNS, da se čuju budalaštine. Isto tako sam čuo, ne iz klupa poslanika SNS, da narod teško živi, da nema novca, ali da se često vozi auto-putem. Kako bi ste vi to nazvali? Da li je to moguće? Ja mislim da nije. Poslednja stvar je valjda, ako neko nema novca, da koristi ono što mu u tom trenutku nije neophodno, ići će nekim zaobilaznim putem itd. Znači, po meni je to budalaština, a ne ovo što se čulo od poslanika SNS.

Znači, te demagogije koje, čini mi se, nikako ne možemo da se oslobodimo da je sve narodno, pa čije je? Kome, hajde da pitam, a kome se vraća novac od poreza nego građanima Srbije? Da li se vraća kroz penzije? Da li se vraća kroz plate? Da li se vraća kroz zdravstvenu zaštitu? Da li se vraća kroz sistem prosvetnog obrazovanja ili kroz puteve? Vraća se svaki dinar. Problem je, izgleda mi, što neko zamera i Aleksandru Vučiću i Vladi Republike Srbije i vama što imate rezultate i što pazite na svaki dinar, nećete uludo da ga potrošite i vraćate ga građanima. To vam se zamera, a navodno se iskazuje briga za građane. Nisam baš siguran u iskrenost te njihove brige. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, da li bi, tada je bio premijer Aleksandar Vučić, bilo normalno, zdravorazumski, ili nazovite kako god hoćete, da dok sprovodite mere fiskalne konsolidacije oterate jednog investitora iz Srbije i sa gubitkom tog investitora smanjite svoj BDP za otprilike 3%, odnosno povećate svoj javni dug u procentnom iznosu za isti onaj procenat koliko se smanji BDP.

E sad, kad god se pokrenu takve priče, ja uvek postavljam pitanje – a, ko radi u tom „Fijatu“ u Kragujevcu? Da li su to svemirci, marsovci? Da li su iz neke druge države? Jesu sa druge planete? Pa, rade naši građani, na prvom mestu naši građani. Potpuno ste u pravu kada ste rekli da imate obaveze, jer može da se pokrene postupak raskida ugovora, ali ugovor je prihvatanje i obaveza. Mi smo obaveze prihvatili, da li su one dobre ili loše po nas, one su prihvaćene odlukom Vlade, pa čak i ako raskinete ugovor i uspemo u tome, morali bismo svu štetu da platimo drugoj strani zato što smo pokrenuli ili raskinuli ugovor. Nama to niko ne brani. Samo kod odgovornih ljudi se računa kalkulacija šta je veća šteta, šta je veća korist? A, kod ovih je bitno da isteramo mi svoju priču, da isteramo „Fijata“, da izbacimo ljude iz fabrike na ulice, da smanjimo BDP, da povećamo javni dug, da bismo bili ispravni pred svojim biračima.