Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, gospodo saradnici, ministre unutrašnjih poslova, dame i gospodo narodni poslanici, u okviru ove prve tačke dnevnog reda ovog redovnog zasedanja imamo dva važna dokumenta, jednu strategiju, nacionalnu strategiju, koja se tiče zaštite i spašavanja u vanrednim situacijama i drugo, Predlog zakona o prebivalištu i boravištu. Oba ova akta su veoma značajna i njihovo donošenje predstavlja jedan korak napred u ustrojavanju zakonske norme i ustrojavanju jedne politike koja je značajna za funkcionisanje poretka i sistema u našoj zemlji.
Dakle, kada je reč o nacionalnoj strategiji zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama, mi danas vidimo gotovo svakodnevno da je ceo svet i mnogi regioni, pa i naš region u kome mi živimo, dakle, jugoistočni deo Evrope, suočen i u isto vreme i ugrožen sa mnogim opasnostima, bilo da su to elementarne nepogode ili neke nepogode izazvane ljudskim aktivnostima ili drugim stanjima.
Reč je o različitim vrstama prirodnih opasnosti, koje vrlo često odnose veliki broj života, ugrožavaju životnu sredinu, što bi trebalo da bude i prioritet čitavog čovečanstva u njenom očuvanju i, rekao bih, i unapređenju, ugrožavaju imovinu, kulturna dobra, kulturno nasleđe itd.
Ovo pitanje postaje sve više aktuelno, da tako kažem, i ono je sve značajnije kako vreme prolazi, jer mi smo suočeni sa globalnim procesom degradacije životne sredine zbog mnogih poremećaja i remećenja ekološke ravnoteže. U vezi sa tim imamo i pojavu promene globalne klime, klimatskih uslova na globalnom planu, tako da futurolozi koji se bave ovim pitanjem ne predviđaju baš svetlu budućnost i pretpostavljaju suočavanje sa velikim problemima o kojima moramo danas razmišljati na jedan odgovorniji način.
Kada govorimo o tome možemo konstatovati na planu svetskih odnosa i politike da imamo nejednak odnos prema ovim pitanjima, ali u svakom slučaju, rekao bih da EU, evropske zemlje i zemlje koje teže ulasku u EU imaju jedan uređen sistem i teže izgrađivanju jednog odgovornog poretka koji vodi računa o svemu tome.
Želim da kroz ovo izlaganje iznesem nekoliko tih konstatacija, koje idu u prilog u afirmativnom smislu i za jedan i za drugi akt, ali takođe i nekoliko tih konstatacija, u ime poslaničke grupe koju predstavljam, SPS-JS. Mi danas imamo vrlo često pojavu raznih poplava, suša, visokih temperatura, zemljotresa, klizišta, oluja, pojava požara usled različitih uzroka, da li prirodnih, da li zbog nepažnje, ljudskog faktora, pojavu tehničko-tehnoloških nesreća, promenu globalne klime itd.
Ovim su ugroženi i ljudski životi, materijalna dobra, dakle, imovina, zdravlje ljudi, životna sredina, kulturno nasleđe, tako da u jednom neuređenom sistemu i poretku postoji velika opasnost od velikih šteta koje su nenadoknadive.
Kombinacija ovih uzroka, da tako kažem, i posledica zahtevaju donošenje jedne sveobuhvatne strategije koju mi danas donosimo, ali koja je, naravno, smišljena na različitim osnovama i utemeljena je na mnogo drugih i dokumenata i naše društvene stvarnosti i prošlosti i tako dalje.
Osnov za donošenje nacionalne strategije po ovom pitanju sadržan je u Zakonu o vanrednim situacijama, kojim je definisan jedan integrisani sistem za zaštitu i spasavanje. Mislim da je to ključna jedna formulacija ili izraz kada govorimo o integrisanom sistemu, jer on označava suštinu prilaza ovim pitanjima. Osnov za donošenje ove strategije sadržan je i u drugim nacionalnim i međunarodnim dokumentima i veliki broj tih dokumenata mi smo doneli kao zemlja i kao ovaj parlament, mislim na mnoge zakone koji se odnose na regulisanje mnogih pitanja, a koja imaju veze sa ovim. Ali, od tih važnijih strateških dokumenata svakako je Nacionalni program za integraciju Republike Srbije u EU, zatim, Nacionalna strategija održivog razvoja, Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije, svakako od tih međunarodnih jeste – milenijumski ciljevi razvoja i Kjoto okvir za delovanje u periodu od 2005. - 2015. godine.
Rekao bih da osnov ili temelj za donošenje jednog takvog dokumenta predstavlja, što nije rečeno ovde u tekstu obrazloženja, ali ako mi dozvolite, izneo bih i to, da je veoma važno i to iskustvo iz ranijeg perioda, iz ranijeg sistema, koje se bavilo ovim pitanjima i to iskustvo ne možemo i ne treba potcenjivati. Naravno, ono nije najznačajnije u svemu ovome. Mnoge stvari iz prošlog vremena su prevaziđene. Imamo nove okolnosti, nove aktuelnosti, kada je reč o ovome, ali svakako da je to iskustvo u pogledu onoga što je bilo funkcionisanje civilne zaštite u ranijem periodu svakako dragoceno.
Imamo i jedan drugi reper koji je veoma važan, a to je visoki stepen uređenosti u drugim zemljama, kada je reč o ovome. Pre svega mislim na zemlje u okviru EU, ali naravno i visoki stepen uređenosti ovih pitanja npr. u Rusiji i u nekim drugim zemljama.
Oblast vanrednih situacija razmatra se kroz određene parametre koji su važni za ovu oblast i tu je pre svega važno razmotriti pravni i strateški okvir, zatim organizaciju i upravljanje, resursi, obuka i saradnja.
Rekao bih nekoliko reči, kada je reč o resursima kojima mi raspolažemo, a radi sprovođenja jedne takve strategije, a takođe, i sprovođenja zakona koji su važni u ovoj oblasti.
Dakle, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Sektor za vanredne situacije zaista pokazuje jako dobre rezultate, da tako kažem, na polju bezbednosti i suočavanja sa problemima koji se pojavljuju u vanrednim situacija i tu je očigledan jedan veliki napredak. Međutim, mora se konstatovati da popunjenost kapaciteta i onim što je i ljudstvo, a i oprema, nije na odgovarajućem nivou i zaista mi kao zemlja i kao odgovorno društvo bi trebalo u tom cilju još više napora da izdvojimo, da predvidimo određena sredstva, izvore tih sredstava i da na adekvatan način postignemo one standarde koji obezbeđuju najviši stepen zaštite u uslovima vanrednih situacija.
Dakle, počev od onog osnovnog, da mi danas nemamo dovoljno vatrogasaca u Srbiji, a po nekim normama bi to trebalo da bude na 1000 stanovnika, koliko je meni poznato – jedan izvršilac ovih poslova, mi imamo daleko manji procenat u ovome i zaista bi trebalo uložiti napor u tom pravcu. Naravno, i tehnička opremljenost za izvršavanje ovih zadataka nije na odgovarajući nivou. Učinjeni su određeni napori u stvaranju boljih tehničkih uslova - u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, ali svakako to nije dovoljno i treba pokriti celo područje Srbije, u smislu, i kadrovskog i tehničkog opremanja, kako bi ovi zadaci koji su pred ovim sektorom, bili na najbolji mogući način i izvršeni.
Apelovao bih i na odgovorne iz Ministarstva za odbranu i Ministarstva za unutrašnje poslove u smislu završavanja procesa preuzimanja zaposlenih i materijalno-tehničkih sredstava pokretne i nepokretne imovine, kao i arhive iz Uprave za vanredne situacije Ministarstva odbrane od strane Ministarstva za unutrašnje poslove. Dakle, sada imamo jednu novu organizaciju, koju naravno, Ministarstvo odbrane ne isključuje u datim trenucima, ali Ministarstvo unutrašnjih poslova, pre svega, nosilac ovih poslova.
Veoma važan momenat jeste obuka, edukacija i trening ljudstva koji su u određenim službama za izvršavanje ovih veoma važnih i teških zadataka. Dakle, edukacija i trening mora da se vrši na određenim nivoima, koristeći određena iskustva i standarde šire zajednice, gde imamo bolji i već jedan sistem koji je ustrojen na visokom nivou, naročito u zapadno-evropskim zemljama.
Veoma je važna i saradnja između Republičkog štaba za vanredne situacije sa istim takvim subjektima nižeg ranga po lokalnim samoupravama, u gradovima, i u opštinama i tu treba da se zaista ustroji jedna dobra saradnja i jedna dobra veza, da tako kažem, i ti rezultati idu u pozitivnom pravcu kroz edukaciju koja se trenutno vrši za potrebe, čini mi se, stotinak opština u ovom periodu.
Ako ćemo gledati u jednom širem smislu, usvajanje jedne takve strategije zapravo odaje sliku jednog odgovornog društva, jedne ozbiljne i odgovorne države koja unapred misli na obezbeđivanje svojih ljudi, imovine lica, zdravlja ljudi, kulturnog dobra, životne sredine od svih onih nedaća koje se mogu pojaviti kao jedna velika razorna moć u uslovima vanrednih situacija.
Mi tu treba da radimo, ne samo na onome što je donošenje zakonske norme, odgovarajuće legislative, ne samo time što usvajamo jednu strategiju koja je osmišljena na jedan valjan i veoma kvalitetan način, da tako kažem. Mi moramo da radimo na izgrađivanju svesti da odgovorno postupamo i vodimo računa o onome što treba sutradan da proizađe kao jedna aktivnost u datom trenutku, kada budu zaista neke teške okolnosti.
Dozvolite mi sada da prozborim još koju reč o Zakonu o prebivalištu i boravištu u ime poslaničke grupe SPS-JS i da kažem da potreba za donošenjem ovog zakona jeste u tome, da je prethodni zakon koji se bavio ovim pitanjem, veoma i prevaziđeno mnogim svojim normama i u mnogim svojim članovima, s obzirom da je donet već početkom treće četvrtine prošlog veka i da u novim okolnostima, naravno da to pitanje treba da primenimo aktuelnom trenutku.
Ovim zakonom uređuje se prijavljivanje i odjavljivanje prebivališta, prijavljivanje i odjavljivanje boravišta, prijavljivanje privremenog boravka u inostranstvu i nadležnost i način vođenja odgovarajuće evidencije po ovim pitanjima.
Rekao bih da je svakako važno za jednu zemlju da država i njeni organi imaju uvid u to gde žive ti građani, gde se oni nalaze, da na takav način omoguće brzu i efikasnu komunikaciju između države i naših građana, bez obzira o kojim pitanjima i zbog kojih potreba je to potrebno.
Samo u jednom haotičnom društvu mi bi imali jednu takvu situaciju, da ne možemo da dođemo do svojih građana, ne možemo da funkcionišemo po mnogim pitanjima u upravnim sporovima, u sudskim sporovima ili nekim drugim procesima koji nemaju takav karakter ovih organa o kojima sam govorio, tako da se i u tom delu pokazuje jedna dobra namera i okrenutost naše države da i na to pitanje odgovori na najbolji mogući način, a u interesu i građana i države. Ako hoćemo da gledamo bipolarno, onda je to interes i države i njenih građana.
Na primer, imamo i tu situaciju oko izdavanja ličnih dokumenata određenih problema koji su činili da građane vrtimo u krug, da idu od jednog do drugog organa, da se nalaze u jednom začaranom krugu i da ne mogu da ostvare ona svoja prava koja su im potrebna u datom trenutku, tako da se i ovim zakonom rešava to pitanje. Ukoliko građanin koji ima pravo na ličnu kartu nema prijavljeno prebivalište, niti boravište, niti mu se u skladu sa članom 11. ovog zakona rešenjem može utvrditi prebivalište, radi izdavanja lične karte mu se određuje boravište i on ostvaruje svoja prava.
Rekao bih još da je značajno u tom delu da državni organi, sudski organi ili neki drugi organi ili organizacije, koji imaju opravdan pravni interes, mogu izvršiti proveru stalnog stanovanja, odnosno boravišta, što je veoma značajno, jer mi u praksi, zapravo, imamo mnogo slučajeva fiktivnog tog stanja i fiktivnog prijavljivanja prebivališta ili boravišta, a što može da bude uslov za mnoge manipulacije, zloupotrebe itd, da li pri izborima, npr. parlamentarnim, lokalnim ili radi nekih ličnih potreba itd. Tako da, u tom slučaju, kada se vrši provera ovih pitanja, onda je ustanovljen jedan institut, a to je pasiviziranje tog mesta ili adrese stanovanja, bilo da je u pitanju prebivalište ili boravište.
Takođe, imamo i situaciju da mi danas u Srbiji imamo državljane koji nisu naši državljani, nisu državljani Srbije, ali su npr. državljani republika ili samostalnih država koje su ranije bile u sastavu bivše naše zemlje SFRJ. To pitanje se rešava time da istekom lične karte, važenja lične karte ovih građana, oni praktično gube, odnosno pasivizira se takođe mesto njihovog stanovanja i oni moraju rešiti ovo svoje pitanje i prebivališta i državljanstva itd.
Naravno, ovo je jedan proces koji traje i završiću sa konstatacijom da će poslanička grupa SPS-JS glasati, kako za Nacionalnu strategiju, tako i za ovaj predlog zakona o prebivalištu i boravištu. Zahvaljujem.