Poštovana gospođo potpredsednice, danas vodimo raspravu o jednom specifičnom zakonu, o materiji koju uređuje ovaj zakon. On izaziva posebnu pažnju, pa se može smatrati generis propisom, ali ne bi bilo dobro da pretenzija ovog zakona bude veća od njegovog naziva, da uređuje regionalni razvoj u Srbiji, odnosno, jasnije i tačnije rečeno, ovaj zakon ne sme da bude preteča za uređivanje sistema regionalizacije u Srbiji, što, verujem, nije cilj njegovog donošenja.
Problem regionalizacije u Srbiji je, inače, suptilno, složeno i veoma važno ustavno i, rekao bih, par ekselans političko pitanje, da bi se uzgred uređivao bilo kojim zakonom koji nije temeljni zakon u ovoj oblasti. S mogućim problemom ove vrste možemo se sresti već u članu 1. predloženog zakona, kojim se nagoveštava da će se zakonom regulisati – nazivi regiona, način određivanja oblasti koje čine regione, način određivanja jedinica lokalne samouprave koje čine oblasti itd.
Ne bi bilo dobro da se zakonom o regionalnom razvoju uredi materija koja, principijelno, ne pripada ovoj oblasti, te mislim da određene formulacije treba još jednom pažljivo pogledati pre nego što bude zakon definitivno usvojen.
Ovaj zakon, po mom mišljenju, može biti usmeren samo na jedan aspekt regionalizma kod nas, a to je ekonomska decentralizacija, tj. politika regionalnog razvoja, i na tome treba da se zadrži, jer je pitanje regionalizacije mnogo kompleksniji problem od ekonomskog aspekta regionalizacije, što je jedna komponenta.
Zbog potrebe da razjasnimo mnoge nedoumice i kontroverze koje se mogu pojaviti u vezi s ovim zakonom, imam utisak da nijedno drugo političko pitanje u ovom trenutku ne zaokuplja toliku pažnju domaće političke, rekao bih, i ukupne javnosti, kao što je to problem decentralizacije i regionalizacije u Srbiji.
Reklo bi se da je tome značajno pomogla i svetska ekonomska kriza, koja, kao ni sve druge pošasti, ne bira žrtve. Među najvećim, po mom mišljenju, ovdašnjim stradalnicima, našle su se upravo lokalne samouprave, gradovi, opštine jugoistočne Srbije, koji se već duže vreme nalaze izloženi privrednom kolapsu i čija se većina građana nalazi na ivici potpunog siromaštva.
Nekakva spasonosna svetlost na kraju tunela, da tako kažem, domaće krize mogla bi da bude, upravo, ostvarena decentralizacija.
Ali, u modernim demokratskim državama javlja se i snažan proces regionalizacije, koji podrazumeva prenošenje određenih poslova centralne vlasti na određene regionalne ili niže organe, ali koji će imati i dalje državni karakter.
Postoji, kao što se zna, mnogo definicija regiona i mislim da treba reći veoma precizno da su regioni najčešće svojevrsne, i geografski i istorijski, jasno prepoznatljive unutardržavne formacije, koje se odlikuju izvesnim etničkim, kulturnim i jezičko-dijalektičkim specifičnostima, ali i čitavim nizom drugih odlika političkog, ekonomskog, demografskog, socijalno-psihološkog reda, što se u ovom zakonu ne može precizno prepoznati, verovatno zato što on govori samo o jednoj funkciji regiona, a to je razvojna komponenta.
U slučaju Srbije, regionalizacija bi bila prilagođena specifičnostima našeg pravno-političkog sistema. Budući da takva regionalizacija države nužno mora da počiva na pratećem principu demetropolizacije, taj bi obrazac bio primenjen i u odnosu regionalnih centara prema lokalnim zajednicama u regionu, čime bi se sprečila prevelika dominacija jedne sredine u odnosu na ostale, što je veoma čest slučaj u Srbiji. Da bi regionalizacija bila uspešna, obavezno mora da bude praćena decentralizacijom u oblasti fiskalne politike, što znači da bi novac prikupljen od poreskih obveznika bio znatno pravednije raspoređivan nego što je sada slučaj, pa bi sve regionalne sredine imale podjednaku šansu za ubrzani razvoj u svim sferama društvenog života, što je, nadam se, intencija ovog zakona.
Regioni, u bilo kom smislu, nipošto ne bi smeli da imaju atribute autonomne državnosti, jer bi bili jasno i nedvosmisleno podređeni Ustavom i zakonom predviđenom stepenu u državi. To znači da ne sme biti govora o tome da regionalizacija predstavlja neki uvod u komadanje države, niti bi se stvaranjem regiona motivisalo delovanje prikrivenih separatističkih snaga, spremnih da ugroze teritorijalni integritet Srbije. Regionalizacija treba, po mom mišljenju, da bude nužan uslov demokratskog napretka i privrednog boljitka cele naše države, da omogući građanima da kvalitetnije žive i da efikasnije ostvaruju svoja prava. Akcenat treba da bude na funkcionalnoj, a ne na administracionoj regionalizaciji. To je evropski pristup i tu postoje dobra evropska iskustva, koja treba da primenimo i kod nas.
Međutim, od onih sam ljudi koji misle da je u ovom trenutku mnogo važnije od procesa regionalizacije proces decentralizacije, demetropolizacije i jačanja lokalne samouprave, što su preduslovi za ostvarivanje i procesa ekonomskog i političkog policentrizma u Republici. Pri tome, čini mi se da moraju sinhronizovano da se ostvaruju dva procesa: ravnomerni ekonomski razvoj i jačanje pozicije građana u državi.
Mislim da prilikom razgovora o regionalizaciji Srbije, u bilo kom pogledu, moramo biti vrlo oprezni; morala bi se izbeći zamka da se kroz regionalizaciju nametne proces atomizacije države, što može biti latentna i realna opasnost.
Regionalizacija, takođe, može da dovede potencijalno do daljeg institucionalizovanja državnih funkcija, samo na nižem nivou, pa i o tome mora da se vodi računa. Regionalizacija, po mom mišljenju, ne sme da ugrozi uspostavljene klasične funkcije države i ne sme da dovede do uspostavljanja tzv. mini država na regionalnom nivou, već treba da dovede do toga da država efikasno funkcioniše, a da građani kvalitetno ostvaruju svoja prava.
Mislim da bi trebalo najpre doneti taj zakon o regionalnom razvoju, što mi sada činimo, ali, komplementarno s tim, govorio sam o ovome u okviru javne rasprave, mora se doneti i zakon o prenošenju poslova države na opštine i gradove, i to u većoj količini, većem obimu nego što je do sada slučaj, jer ako želimo ostvarivanje politike ravnomernog regionalnog razvoja, onda treba dati nadležnost nižim jedinicama lokalne samouprave, da mogu da imaju mehanizme za ostvarivanje te politike ravnomernog regionalnog razvoja.
Na kraju krajeva, u pedesetogodišnjoj novijoj storiji Srbije, bilo je različitih oblika regionalizma, pa i perioda kada nije bilo nikakvih intermedijarnih oblika organizovanja između Republike i opština. Iskustava ima, mislim da se ona moraju pažljivo analizirati, jer pitanje teritorijalne organizacije jedne države je pitanje kome se ne pristupa tako često.
Sada bih dao jedan osvrt na ovu komponentu tzv. statističkih regiona, koja se nalazi u Predlogu zakona o regionalnom razvoju, jer mislim da moramo da uredimo pristup funkcionalne regionalizacije, preko ovih tzv. statističkih regiona kao oblika te regionalizacije; mogući su i drugi oblici, drugi modaliteti, možda čak i bolji od ovog, ali, nemam ništa protiv i ovakve formulacije.
Statistički region može postojati kao oblik ekonomske decentralizacije, ali u krajnje ograničenom obimu. Pošto ovaj zakon ne prejudicira teritorijalno uređenje države, iako bi se možda moglo to shvatiti, koje može biti uređeno jedino Ustavom, što je valjda svima jasno, statističke regione, bar ja, posmatram samo kao oblik koji treba da obezbedi sredstva iz fondova EU namenjenih za regionalni razvoj, nikako drukčije i van toga.
Ovaj koncept treba razumeti kao mogućnost da se dođe do sredstava za brži regionalni razvoj, jer svako drugo posmatranje statističkih regiona kao mogućih oblika administrativne decentralizacije je potpuno pogrešan pristup.
Uostalom, u članu 4. ovog predloga zakona, statistički regioni su definisani kao – statistički funkcionalne teritorijalne celine i, s pravom se naglašava, zbog mogućih nerazumevanja i nesporazuma, da se ne radi o administrativnim teritorijalnim jedinicama.
U tom kontekstu, posebno je za diskusiju predloženo rešenje u članu 6. ovoga zakona, da Vlada određuje jedinice lokalne samouprave i gradske opštine koje čine oblast, pa treba, po mom mišljenju, da se to može drugačije urediti, jer ovo može inklinirati ka teritorijalnoj organizaciji Republike, što nije dobro
Od trećeg poglavlja, pa nadalje, materija regionalnog razvoja se uređuje korektno, s tim što mi nije baš jasno zašto se u poglavlju V, koje govori o subjektima regionalnog razvoja, razrađuju samo nadležnosti Autonomne pokrajine Vojvodine i glavnog grada, ali ne i opština i gradova u Srbiji.
Da li se oni ne smatraju bitnim subjektima regionalnog razvoja, ili je nešto drugo u pitanju, ne znam, ali ako tako ostane, može se stvoriti utisak da to inklinira opet ka ekonomskoj metropolizaciji, a ne ka ekonomskom policentrizmu, što je i osnovna ideja ovoga zakona.
Na kraju, s određeni korekcijama, koje treba svakako učiniti, ovaj zakon smatram kao početni korak ka potpunom ravnomernom regionalnom razvoju Srbije, ali on ne može i ne sme da predstavlja pripremu za buduću administrativnu regionalizaciju Srbije, i to mora jasno da se kaže, jer bi onda i drugačije moglo da se govori o predloženom zakonu, ako bi motivi bili drugi.
Bilo bi bolje, slažem se s onim kolegama koji su ovde govorili i sa stručnog i sa naučnog stanovišta, ako hoćete, da je pre ovog zakona trebalo nekim drugim zakonima, koji uređuju teritorijalnu organizaciju Srbije, urediti ovaj sistem, na način kako bi bila izražena politička volja u ovoj državi, ali pošto je za to potrebna promena Ustava, verovatno se od toga odustalo, što znači da ne treba od toga odustati i da treba izvršiti usklađivanje ovoga zakona, kada dođe vreme.
Potpuno na kraju, ideju ovoga zakona treba shvatiti ne kao prekomponovanje teritorijalne organizacije Srbije, nego kao jačanje ekonomskog policentrizma i ekonomske decentralizacije u Srbiji, jer bi njegovom primenom, zaista, započeo jedan proces, koji će biti dugotrajan i dugoročan, smanjivanja razlika ne u siromaštvu, nego u ekonomskom statusu pojedinih delova Srbije, a to je ono na šta se stalno ukazuje iz nerazvijenih područja sa juga i jugoistoka Srbije, iz onih područja gde država nije dovoljno ulagala u njihov razvoj.
Donošenje ovog zakona predstavlja, u stvari, proces promene ekonomske politike, u smislu ravnomernog regionalnog razvoja, i to je dobar put i treba ga podržati.

Poštovani gospodine potpredsedniče, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, mislim da nije potrebno posebno govoriti o značaju političkih partija u političkom sistemu našeg društva, jer je on svima jasan i razumljiv i to se potencira u jučerašnjoj i današnjoj raspravi posebno.
Međutim, za pitanje političke organizovanosti građana su pored političara zainteresovani i pravni teoretičari, odnosno naučni radnici, zakonodavac i građani. Mislim da svi imaju dobre namere i jasne ciljeve.
Teoretičari žele da se utvrdi što bolji koncept, zakonodavac da pravno uredi ovu oblast poštujući Ustav i proklamovana prava građana i savremena iskustva u tom smislu, a građani žele da preko političkih partija što efikasnije ostvaruju svoja prava u institucijama sistema, odnosno kroz organe vlasti, iako, čini mi se, postoji podatak da je svega 3% građana organizovano kroz političke stranke.
Svi ovi subjekti se na političkom prostoru Srbije bave političkim partijama veoma dugo. Godine 1881, kao što se zna, formirane su prve autentične političke stranke u Srbiji, a evo, sada, posle 120 godina, ima ih 570. Imamo velikog iskustva u ovom respektabilnom periodu, koje je potrebno analizirati prilikom donošenja ovog zakona. Posle toliko vremena, uveren sam da danas donosimo jedan moderan zakon o političkim strankama.
Ne bih govorio o političkim motivima za donošenje tog zakona. Zadržao bih se na koncepcijskim i pravnim razlozima zašto se danas donosi zakon o političkim strankama, jer je u malopređašnjim diskusijama bilo reči o tome. Ovom prilikom ću samo sedam takvih razloga izneti.
Prvo, raniji zakon je donet 1990. godine. Bio sam i tada narodni poslanik u ovoj skupštini i sećam se kada je donet taj Zakon o političkim organizacijama u Srbiji.
Zadovoljstvo mi je što smo ovde imali priliku da čujemo da je taj zakon izdržao proveru političke prakse i da postoje i u njemu dobra rešenja. Zahvaljujući njemu je došlo do razvoja višestranačkog sistema u Srbiji i do formiranja ovoliko političkih stranaka. Taj zakon je u ovom trenutku na određeni način prevaziđen, jer su se promenile političke prilike, društveni uslovi, političke okolnosti u kojima je taj zakon realizovan. I sociolozi, i politikolozi i svi drugi znaju da novi društveni odnosi moraju da se urede novim pravnim normama. Naravno, došlo je do velikih promena u društvenim odnosima i evo novog zakona o političkim strankama.
Drugo, po nekim pitanjima je u pogledu političke organizacije društva primenjivan raniji savezni zakon o društvenim organizacijama i udruženjima građana. Imali smo u pravnom sistemu Srbije jedan svojevrstan pravni nonsens da se na pravne odnose u jednoj državi primenjuje zakon nepostojeće države. To je verovatno bio naš specijalitet. Naravno, to je takođe jedan od bitnih razloga zašto se donosi novi zakon.
Pod tri, donet je novi Ustav Republike Srbije. Potrebno je postojeću regulativu u svim oblastima, pa i u ovoj oblasti, uskladiti i urediti poštujući te ustavne norme i ustavne principe. To je sasvim razumljivo i normalno.
Četvrto, tokom ovih 18-19 godina donošeni su neki posebni propisi koji na drugačiji način uređuju pitanja koja tangiraju i poziciju političkih stranaka, tako da je potrebno u tom smislu izvršiti određene promene u zakonu i usaglasiti to sa novim zakonskim rešenjem.
Peto, neki odnosi, kao što se moglo čuti, uopšte nisu mogli biti regulisani, pa postoji obaveza i potreba da se te pravne praznine u ovoj oblasti urede novim zakonom.
Šesto, potrebno je izvršiti harmonizaciju našeg nacionalnog zakonodavstva sa evropskim principima i standardima iz ove oblasti, što se kroz ovaj zakon čini.
Sedmo, na kraju, u ovom periodu je došlo do dalje demokratizacije društvenih odnosa i jačanja pozicije građana u našem društvu, pa je tu realnost trebalo izraziti kroz novi zakon o političkim organizacijama.
Može se, naravno, govoriti o drugim razlozima, može se govoriti o političkim motivima, ali ja sam se Zadržao sam se na koncepcijskim i pravnim razlozima. Mislim da je veoma dobro što Skupština Srbije ima na dnevnom redu zakon o političkim strankama.
Ako smo utvrdili potrebu da se na jedan drugačiji način utvrdi i organizuje politički život u Srbiji, uvaži pozicija građana, onda bih sa nekoliko argumenata, i to sa nekoliko ključnih argumenata, govorio o tome zašto je ovo dobar i moderan zakon, naravno, uvažavajući pri tom da se o detaljima može razgovarati i da se u vezi s nekim pravno-tehničkim formulacijama može reagovati, o čemu je i ministar govorio.
Prvo, po mom mišljenju, zakon nije restriktivan, nije rigidan, on ne sputava, niti ograničava nijedno od utvrđenih prava građana, niti bilo koje pravo iz ranijeg ustava. Mislim da daje najšire mogućnosti za političko organizovanje građana u skladu sa njihovim političkim ciljevima i političkim motivima.
Drugo, mislim da zakon napušta lošu praksu atomizacije našeg društvenog i političkog prostora, gde je bilo moguće da sto građana obrazuje jednu političku stranku. Tada se smatralo da to predstavlja dokaz najvišeg nivoa, vrhunac demokratskih prava, vrhunac demokratije ako se dopusti mogućnost da najmanji broj građana može da organizuje političku stranku. Naprotiv, mislim da danas možemo govoriti o tome da je dokaz političke i demokratske zrelosti jednog društva upravo povećanje ovog broja ljudi koji mogu da organizuju političku stranku. Lično sam veoma blizak ideji da to bude 10.000 građana. Mislim da bismo tu atomizaciju političike scene Srbije relativizirali i na takav način ulazimo u fazu da se možemo okarakterisati kao demokratsko društvo koje dostiže te najviše demokratske standarde u ovom smislu.
Treće, u zakonu se daje, po mom mišljenju, korektna definicija političke stranke. Ona jeste ustavna, ali ona jeste i teorijski opravdana, a postoje čak 94 različite definicije političkih stranaka. Ko se ovim pitanjima bavi, on je to mogao da vidi. Ovo je definicija koja je na nivou ustavnog načela. Mislim da način na koji se definiše politička stranka u Predlogu ovog zakona upravo treba da omogući ostvarivanje političkih ciljeva građana. To je oblikovanje političke volje i to je učešće na izborima. Političke stranke, ako hoćemo da budemo iskreni, postoje da bi izašle na izbore i da bi ostvarile izborne rezultate. U međuvremenu je politički život kroz različite druge forme, a ne samo kroz političke stranke.
Četvrto, ograničenja za rad ili za zabranu rada političke stranke su skoro identična po ranijem ustavu, ili su možda potpuno identična. Svode se samo na tri slučaja. Mislim da je to normalno. Moram da podsetim šta je to: prvo, delovanje političke stranke ne može biti usmereno na nasilno rušenje ustavnog poretka (to se podrazumeva) i narušavanje teritorijalne celovitosti jednog društva i jedne države. To je cilj. Ovo je jedan osnovni element postojanja jedne države - da se sačuva teritorijalna sveukupnost. Drugo, ne smeju se kršiti zajamčena ljudska i manjinska prava. Naravno, i to se podrazumeva. Treće, ne sme se izazivati i podsticati nacionalna, verska i rasna mržnja. To je sasvim razumljivo. Van toga nema nikakvih ograničenja, niti bilo kojih zabrana.
Peto, u zakonu se daje normativno-pravni okvir za organizovanje jedne političke stranke: osnivačka skupština, osnivački akt, statut, program, izjave onih koji formiraju stranku. Normalno je da se na zakonskoj osnovi da mogućnost organizovanja jedne političke stranke. Ovde se ne ulazi u to kakav će biti statut, program, osnivački akt, kojim će se pitanjima baviti politička stranka. Ovo su normalni elementi organizacije bilo kog sistema, bio on mali ili veliki. Dakle, politička stranka, ako pretenduje da bude politička stranka, mora da ima sve ovo. Ako govorimo da i udruženja građana i društvene organizacije koje se dobrovoljno obrazuju, sa mnogo manje građana, treba da imaju sve ovo, zašto to ne bi imala politička stranka i zašto to ne bi bilo na jedan uniforman način sagledano.
Šesto, političke stranke se po ovom zakonu obrazuju isključivo na teritorijalnoj osnovi. Oni koji se sećaju kada je devedesetih godina razgovarano o formiranju političkih stranaka znaju da je bilo ideja o formiranju političkih partija i na proizvoljnom principu, što bi imalo velikih negativnih posledica. Dakle, ovo je primereno rešenje, normalno i logično. Može se razgovarati unutar toga o ovim detaljima o kojima je bilo govora, ali osnovni princip mora da bude taj.
Sedmo, registracija političkih stranaka je na principu prijave, a ne odobrenja, ne određenih drugih ograničenja, da neko dopusti ili ne. Prijava, ukoliko nema reakcije, ćutanje administracije, stranka je formirana; dakle, najliberalniji uslovi za formiranje jedne političke stranke.
Može se govoriti o nekim drugim detaljima, čak se može razgovarati i o krupnijim pitanjima. Lično bih zamolio ministra da veoma dobro prouči predlog koji je, čini mi se, dao sinoć gospodin Šami. To sam video na televiziji, jer nisam bio ovde zbog obaveza na fakultetu. Meni je ta ideja bliska, da registrovane političke stranke ne treba za bilo koje izbore, od lokalnih do predsedničkih, da ponovo prikupljaju potpise radi podrške svojim kandidatima. Bez obzira na to što to dolazi iz opozicione stranke, mislim da veoma ozbiljno treba razmisliti o tome. Mislim da taj pristup treba prihvatiti.
Naravno, može se govoriti, kao što sam rekao, i o nekim drugim pojašnjenjima, poboljšanjima ovoga zakona, ali zbog ovih koncepcijskih, pravnih razloga i određenih rešenja koja su definisana na način kako je to u ovom predlogu zakona, želim da istaknem da će poslanička grupa SPS-JS podržati ovaj zakon i glasati za njega. Bilo bi još bolje da se ugrade i neki elementi nekih amandmana, da on bude još bolji. Imam utisak da ministar sa velikim respektom prilazi analizi svih tih amandmana.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, imam utisak da naše društvo nije dovoljno spremno ušlo u procese sprovođenja Bolonjske deklaracije, da prethodno nisu stvoreni dobri društveni preduslovi za njeno uspešno sprovođenje i da ima puno problema u ostvarivanju i realizaciji Zakona o visokom obrazovanju.
S druge strane, čini mi se da ni studenti, ni dobar broj nastavnika, ni jedan broj rukovodstava na fakultetima nije na pravi način razumeo intencije Bolonjske deklaracije i Zakona o visokom obrazovanju i da je zbog toga došlo do mnogo teškoća u praktičnoj primeni Zakona o visokom obrazovanju.
Takođe imam utisak da mnoga rešenja u Zakonom o visokom obrazovanju nisu na odgovarajući način definisana, tako da u primeni ovog zakona ima puno problema sa posledicama koje nisu dobre. Zato je dobro što je Ministarstvo prosvete iniciralo ovu promenu zakona, pre svega zbog studenata, ali i zbog njihovih porodica, jer bi u suprotnom imali dosta negativnih posledica po materijalni i socijalni položaj studentskih porodica, ali isto tako i po status samih studenata.
No, očigledno Zakon o visokom obrazovanju zahteva bitnije promene od ovih koje su predložene, pa ih treba uskladiti sa Ustavom Srbije, kako je to nagovestio ministar prosvete.
Neću večeras govoriti o neadekvatnom položaju univerzitetskih radnika, neću govoriti o neadekvatnom studentskom standardu, neću govoriti o možda strogom režimu studija, neću govoriti o problemima u procesu akreditacije, dakle, o svemu se tome može govoriti, ali sam uveren da će sadašnje Ministarstvo prosvete na svim ovim sektorima ostvariti bolje rezultate nego sva prethodna ministarstva.
Studenti Niškog univerziteta, čiji sam inače profesor, i organi Niškog univerziteta su imali i radikalniji pristup od ovoga što je predloženo u promeni zakona, ali u svakom slučaju i predložena zakonska rešenja su za nas prihvatljiva.
Imajući sve to u vidu, imajući ovo vreme i današnju raspravu, hteo bih na kraju da kažem da je poslanička grupa SPS-JS podržala ovaj zakon, da će ona glasati za izmene ovog zakona, uz uverenje da ovakva prelazna rešenja treba da budu izuzetak i da možda u koncipiranju novog zakona o visokom obrazovanju treba voditi računa o njegovoj sprovodljivosti u praksi.