Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Zahvaljujem se, gospodine predsedavajući.
Poštovani ministre sa saradnicima iz MUP-a, drage i poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, u ovom vremenu predviđenom za raspravu o ovih 10 predloženih zakonskih rešenja na samom početku ću naglasiti da će poslanici SDPS u danu za glasanje podržati predložene i zakona i izmena iz zakona o kojima danas razgovaramo.
U svom obraćanju ću, pošto je vreme od 20 minuta, nažalost, još uvek nedovoljno da bi se moglo kompleksno obraditi svih 10 predloženih zakona, ukazati na značaj nekoliko zakonskih rešenja koja danas razmatramo, ali ću ukazati i na eventualne probleme koje mogu pojedini zakoni dovesti u svojoj realizaciji, odnosno implementaciji, a gde smo predvideli određeni broj amandmana kako bismo pokušali popravili ponuđeni tekst zakona.
Što se tiče Predloga zakona o strancima, razumljivi su razlozi za donošenje ovog zakona i evidentno je da usled ekonomskog rasta i unapređenja poslovnog ambijenta Srbija postaje privlačnija za strane državljane. Oni po različitim osnovama sve više dolaze i sve duže borave u našoj zemlji. Najčešći razlozi su rad i zapošljavanje, razmena studenata, turističke posete, saradnja između privrednih društava i njihovih predstavnika, lečenje i tome slično.
Usvajanje Zakona o strancima takođe proizilazi iz naše obaveze i potrebe da naše zakonodavstvo uskladimo sa evropskim, odnosno u skladu sa Poglavljem 24 u delu koji se odnosi na migracije. Predlogom zakona se preciziraju odredbe koje se odnose na oblast legalnih migracija, a takođe se propisuju i mere koje treba da spreče ilegalne migracije, odnosno propisuju se uslovi za ulazak, kretanje, boravak i vraćanje stranaca, kao i nadležnost organa koji o tome odlučuju.
U skladu sa ovim predlogom stranac u Srbiji može da boravi u kratkotrajnom periodu od 90 dana. Predviđeni privremeni boravak u trajanju do jedne godine, koji može da se produži na isti period… Dozvolu za stalno nastanjenje može dobiti stranac koji boravi u Srbiji neprekidno duže od pet godina i na osnovu odobrenja za privremeni boravak. Dobro je što ovaj predlog zakona prepoznaje posebne slučajeve u kojima se strancu može odobriti stalno nastanjenje. To je slučaj kada se stalno nastanjenje odobrava na osnovu bračne ili vanbračne zajednice sa državljaninom Republike Srbije ili strancem kome je odobreno stalno nastanjenje, zatim maloletniku koji je na privremenom boravku u Republici Srbiji.
Što se tiče nelegalnih migracija, zakon sadrži odredbe koje treba da spreče ilegalni ulazak i boravak na teritoriji Srbije, a do čega dolazi usled ulaska u Srbiju van mesta koje je određeno za prelazak državne granice, dakle izbegavanje granične kontrole, ulaska bez putne ili druge isprave ili uz upotrebu lažne putne isprave i tome slično.
Važno je istaći da ovaj zakon, kao i sledeći zakon o kome ću govoriti, Zakon o azilu i privremenoj zaštiti, prepoznaje, što je za nas iz SDPS veoma značajno, osetljive kategorije prema kojima se primenjuju posebne mere i odstupanja od uobičajene procedure, a u cilju njihove bolje zaštite, imajući u vidu specifičan položaj u kome se oni nalaze. Pored osoba sa invaliditetom, starih lica, samohranih roditelja, trudnica, posebno je važno što zakon prepoznaje i žrtve porodičnog nasilja i žrtve trgovine ljudima, odnosno strance za koje se pretpostavlja da su žrtve trgovine ljudima.
Naime, u slučaju da postoji sumnja da je neko lice žrtva trgovine ljudima, takvom licu se može odobriti privremeni boravak u trajanju do 90 dana, bez ispunjavanja opštih uslova koji su predviđeni zakonom. Tokom trajanja privremenog boravaka omogućava im se oporavak, sigurnost i zaštita, smeštaj, psihološka i materijalna pomoć, pristup hitnoj medicinskoj zaštiti itd.
Važno je da u celom ovom postupku postoji koordinacija nadležnih organa, i to organa starateljstva, policije i organa za identifikaciju i koordinaciju žrtava trgovine ljudima. To je ono što karakteriše ceo tekst zakona. Jasna je želja predlagača zakona da se postupak odlučivanja o zahtevu stranca učini bržim i efikasnijim, da koordinacija nadležnih organa bude efikasnija, vodeći pri tom računa o zaštiti i bezbednosti države Srbije.
Zakon sadrži i druge odredbe kao što su vize, prihvatilišta za strance, kretanje stranaca u uniformi, kao i niz novih zakonskih rešenja, kao što je privremeni boravak iz humanitarnih razloga i tome slično.
Što se tiče Predloga zakona o azilu i privremenoj zaštiti, mi imamo postojeći zakon od 2008. godine. Primenjuje se desetak godina, iako je usklađen sa Ženevskom konvencijom iz 1951. godine, i u značajnoj meri sa direktivama EU, taj zakon sadrži pojedina rešenja koja nisu bila sveobuhvatna i precizno definisana, što je dovelo i do pojedinih problema u primeni i otvorilo mogućnosti za zloupotrebe.
Upravo zato, razlog za donošenje ovo zakona o azilu i privremenoj zaštiti jeste i to što je postupak azila u zemljama EU, a mi smo kandidati za članstvo u EU, unificiran, odnosno minimum prava i obaveza tražilaca azila isti u svim državama članicama. Zbog toga je Srbija, kao zemlja koja je u procesu pristupanja EU, imala i obavezu da se uskladi sa minimum ovih prava. Tu se, pre svega, misli na direktive EU, koje propisuju standarde, a koji se odnose na sadržinu prava i obaveza odobrene zaštite.
Približavanjem Srbije EU, a polazeći od našeg geografskog položaja, Srbija je postala mnogo interesantna za migrante, ne zalazeći u to da li oni imaju nameru da ostanu ovde ili ne, to su samo u prolazu ka zemljama EU. Mi smo se kao država u to najbolje uverili u prethodnih nekoliko godina zbog ogromnog i povećanog priliva migranata iz Afrike i Azije. Kao region koji je okružen državama članicama EU, Zapadni Balkan je uglavnom tranzitno područje za migracione tokove. Zapadno-balkanska čuvena već ruta najvećim delom je bila u funkciji tranzitnog toka tih migranata koji na teritoriju EU ulaze preko grčko-turske granice i nastavljaju dalje ka država Evrope.
Republika Srbija im se našla na ruti migranata koji ulaze prvenstveno sa teritorije Makedonije, ali i sa teritorije Bugarske i prelaze preko naše teritorije da bi dalje nastavili put ka EU. Iako u osnovi tranzitna zemlja, zadržavanjem migranata na teritoriji Srbije, postalo duže usled zatvaranja zapadno-balkanske rute. S toga, država Srbija, čini napore da ispuni sve standarde u pogledu zaštite migranata. Od početka migrantske krize, Vlada Republike Srbije je pokazala i izabrala proaktivan i human pristup i pokazala i dokazala, rekao bih, spremnost da se u granicama svojih mogućnosti suoči da situacijom velikog priliva migranata. Istovremeno, čine se i napori na pojačanoj kontroli granice i sprečavanju kriminalnih aktivnosti krijumčara i trgovaca ljudima.
Činjenica je da je znatno veći broj migranata koji su ušli u našu zemlju iskazao nameru za traženje azila, nego što su stvarno ušli u proceduru azila. Ovaj podatak možda izgleda čudan, ali on govori o tome da oni nemaju stvarnu nameru, to smo čuli i od ministra Stefanovića, da ostanu Srbiji, već važeću proceduru koriste u svrhu izbegavanja odgovornosti zbog ilegalnog ulaska ili nezakonitog boravka u našoj zemlji, kako bi što pre otišli u zemlje članice EU.
Ovim zakonom, takvi i slični problemi će biti rešeni. Naime, Zakonom o azilu i privremenoj zaštiti sa jedne strane, obezbediće se ostvarivanje …
… Zahvaljujem se.
Naime, Zakonom o azilu, sa jedne strane, će se obezbediti ostvarivanje Ustavom garantovanog prava na utočište strancima koji ne mogu da se vrate u svoju zemlju zbog opravdanog straha od progona, zbog svoje rase, pola, jezika ili veroispovesti. Takođe, predviđena je i supsidijarna zaštita za lica koja nisu u navedenoj situaciji, ali ako postoje opravdani razlozi, koji ukazuju da će se povratkom u svoju državu suočiti sa stvarnim rizikom trpljenja ozbiljne nepravde.
Ono što je bitno jeste da zakon veoma precizno uređuje razloge progona, dela koja se smatraju progonom i druge činjenice i okolnosti koje nadležni organi treba da utvrde prilikom odlučivanja o zahtevu za azil.
Sa druge strane, zakon precizno utvrđuje obaveze tražilaca azila i lica kojima je odobreno pravo na azil i privremena zaštita. Razloge za skraćivanje prava na utočište ili suspsidijarnu zaštitu, mogućnost ograničenja kretanja u slučajevima kršenja pojedinih odredbi.
Zbog toga je nesumnjivo da postoji potreba da i mi kao Narodna skupština usvojimo ovaj Zakon o azilu o privremenoj zaštiti. Ovim zakonom postupak azila će se učiniti bržim i efikasnijim, ali će se sprečiti zloupotrebe koje su postojale u dosadašnjoj njegovoj primeni. Ono što je bitno jeste da se pri definisanju zakonskih rešenja imalo u vidu da pravo na utočite spada u osnovno ljudsko pravo i da je u zakonu posebna pažnja posvećena posebnim osetljivim grupama.
Zakon o azilu je u svemu usaglašen sa međunarodnim standardima, precizan je i sveobuhvatan i njegovom primenom će se poboljšati postupak azila.
U cilju poboljšanja pojedinih odredbi mi smo predložili pojedine amandmane od kojih bi ja ovom prilikom samo izdvojio tri. Naime, amandman kako bi maloletna lica izdvojena od roditelja se izjednačila sa maloletnim licima bez pratnje u pogledu garantovanih standarda i radi uvođenja pojma - Udruženja građana umesto - organizacije civilnog društva, kao i kako bismo izjednačili članove porodica, korisnika međunarodne zaštite i korisnika zaštite u pogledu obima prava.
Što se tiče Predloga zakona o evidenciji i obradi podataka u oblasti unutrašnjih poslova, podsetio bih da je zaštita podataka o ličnosti jedno od ljudskih prava i sloboda koje smo mi garantovali našim građanima Ustavom Republike Srbije.
Iako je ova oblast regulisana krovnim zakonom, Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti, reč je o relativno novom pravu i mi se još uvek susrećemo sa brojnim izazovima u cilju njegove potpune zaštite.
Nemoguće je jednim zakonom obuhvatiti sve oblasti kojima državni organi vrše prikupljanje i obradu podataka o ličnosti. Pravo na zaštitu podataka o ličnosti je od izuzetnog značaja i u procesu naše države i pridruživanja EU, s toga je obaveza Srbije, kao članice Saveta Evrope da svoje zakonodavstvo uskladi i sa članom 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koji predviđa, citiram – „ svako ima pravo na poštovanje svog privatnog, porodičnog života, doma i prepiske. Javne vlasti neće se mešati u vršenje ovog prava, sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti i javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje radi sprečavanja nereda i kriminala, zaštite zdravlja ili morala ili radi zaštite prava i sloboda drugih“
Srbija je potpisala, takođe i ratifikovala Konvenciju Saveta Evrope za zaštitu lica u odnosu na automatsku obradu podataka. Ministarstvo unutrašnjih poslova je nadležno da vrši prikupljanje i obradu velikog broja podataka o ličnosti kako državljana Srbije, tako i stranih. Ovo ovlašćenje, kao i sam postupak obrade je ponekad uređen posebnim zakonom iz oblasti unutrašnjih poslova, ali to nije uvek slučaj. Postoje određene oblasti kojima Ministarstvo vrši prikupljanje i obradu podataka o ličnosti na osnovu podzakonskih akata donete i na osnovu ovlašćenja koji su utvrđeni zakonom. Reč je o zakonima koji su bili na snazi pre Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, kao i pre usvajanja Ustava Republike Srbije.
Naime, članom 42. Ustava je propisano da se prikupljanje, držanje, obrada, korišćenje podataka o ličnosti uređuju zakonom. Prema tome, to ne može biti predmet podzakonskog akta. O tome govori odluka Ustavnog suda iz 2012. godine u kojoj odredbe Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, koje govore o podzakonskim aktima, odnosno drugim propisima kojima se uređuju pitanja iz oblasti prikupljanja i obrade podataka o ličnosti nisu u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije.
Dolazimo do Zakona o DNK registru. Ovaj zakon se naslanja na prethodni zakon jer govori o takođe jednom od značajnih ljudskih prava. Ono što je novina, to je da je ovo zakon koji se prvi put pojavljuje kao nešto što će biti sutra praksa u pravnoj praksi naše Republike Srbije.
Ono na šta želim da ukažem kada je u pitanju ovaj zakon jesu te primedbe koje sam rekao na samom početku. Naravno da je i tokom javne rasprave, koja je održana u oktobru pre dve godine i kasnije, čitav niz stručnih timova od advokata, biologa, Poverenik za informacije od javnog značaja, nadležni predstavnici MUP su vodili polemike i bilo je tu dosta nekih primedbi. Ja bih ukazao na neke nelogičnosti koje ću sada da podelim sa vama.
Naime, mislim da ovaj zakon je restriktivan jer zahteva da laboratorije koje se bave DNK analizama zadovoljavaju standard 17025. Podsetiću vas, ovaj standard međutim nema nijedna državna, niti univerzitetska ustanova. Nema je čak ni BIA. Taj standard ne govori ništa o kvalitetu urađenih analiza, pa ni o tome da li su te analize tačne, a košta 10 hiljada evra.
Ovim zakonom se na neki način onemogućava da se na sudu koriste analize urađene u laboratorijama na državnim fakultetima u Beogradu i Novom Sadu, kao i Biološkom fakultetu u Beogradu.
Predlog zakona, to je ono što je naša najveća primedba, ne predviđa nijednu meru kojom bi se sprečila njegova zloupotreba, a još je veći problem što u zakonu ne postoje mehanizmi koji bi omogućili da neko ko jednom uđe u registar, a dokaže da je nevin, iz njega bude izbrisan.
Zakon nije precizno čak definisao ni uslove pod kojima se vrši upis, korišćenje i brisanje podataka sadržanih u registru, niti se pravi razlika između obrade podataka o osumnjičenima za izvršenje krivičnog dela ili protiv kojih se vodi krivični postupak, sa jedne strane, kao i onih koji su oštećeni u izvršenju određenog krivičnog dela, koji su žrtve sa druge strane.
U Zakonu je predviđeno da se ne sme koristiti genetski materijal, međutim, u Predlogu zakona se ne kaže kako da se koristi i van uobičajene svrhe, što znači da može i da se zloupotrebi.
Sve laboratorije koje se bave DNK analizama su dužne da po tom zakonu dostave toj, ako mogu tako da je nazovem, matičnoj bazi podataka svoje DNK rezultate, koji su prikupljeni u krivičnom postupku, ali nigde nije predviđeno šta se dešava sa genetskim materijalom koji je uzet u krivičnom postupku, gde su okrivljeni oslobođeni optužbe.
Što se tiče Zakona o jedinstvenom matičnom broju, osnovni cilj ovog zakona jeste ažuriranje postojećih evidencija, i to nije ništa sporno, u što većoj meri da se izjednače podaci koji su zavedeni u bazama sa stvarnim stanjem, što je od izuzetnog značaja, kako za ostvarivanje prava građana Republike Srbije, tako i za efikasnije postupanje državnih organa i njihovih nadležnosti.
Zakonska rešenja iz ovog zakona će doprineti ažuriranju i vođenju tačne evidencije o građanima, a ujedno će biti osnova za elektronsku upravu i njen efikasniji rad.
Sama reforma javne uprave u Republici Srbiji, razvoj elektronskih servisa, ima za cilj da se građanima omogući da na brži i jednostavniji način ostvaruju svoja prava, kako na lična dokumenta, tako i na korpus drugih prava koja garantuju Ustav i zakon.
Ovim zakonom se propisuje da svi državljani Republike Srbije koji su upisani u matičnu knjigu rođenih imaju određeni matični broj, čime se uvode u evidenciju MUP-a i drugih državnih organa. To su, pre svega, građani koji su dolazili iz bivših republika SFRJ, jer oni rešavaju svoje probleme na koje su nailazili u praksi, jer su do sada imali zaista velikih problema.
Što se tiče unapređenja statusa, ovaj zakon unapređuje, pre svega, status tzv. pravno nevidljivih lica i to onih koji su romske nacionalnosti, koji su naknadno upisani u matične knjige rođenih. Samom činjenicom upisa u matične knjige rođenih, oni će sada steći mogućnost da im se odredi matični broj, koji bi bio upisan u evidencije državnih organa, a na osnovu njega mogu da ostvaruju i druga prava koja su im zakonom predviđena.
Zakon o dopunama državljanstvu - cilj predloženih izmena i dopuna jeste da se stvori pravni osnov za vođenje i čuvanje evidencije o državljanima Republike Srbije u centralizovanom registru, da se omogući sticanje državljanstva Srbije pod olakšanim uslovima za lica koja nisu podnela zahtev za izdavanje biometrijske lične karte, a posedovali su lične karte sa trajnim važenjem.
Centralizovano vođenje evidencije o državljanima Srbije će unaprediti nivo efikasnosti, ujednačiti praksu, ali i uštedeti vreme i ljudske resurse državnih organa. Drugi cilj jeste da se omogući sticanje državljanstva Srbije pod olakšanim okolnostima za lica koja su posedovala trajne lične karte, ali nisu blagorodno podnela zahtev za izdavanje biometrijske lične karte, smatrajući da na to nisu bili obavezni. Radi se o starim licima koja su imala državljanstvo SFRJ, odnosno državljanstvo od nekih bivših jugoslovenskih republika.
Na samom kraju, što se tiče Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, Zakona o dopunama Zakona o policiji i Zakona o izmenama javnog reda i mira, dozvolite mi samo da ponovim ono što je i ministar sam naglasio u svom uvodnom izlaganju – očuvanje života jeste prioritet i cilj nekoliko od ovih predviđenih zakona i predviđanje strožijih kazni je nešto što mi iz Socijaldemokratske partije, u svakom slučaju, podržavamo kroz ove izmene. Posebno je značajno što je istaknuta potreba zaštite dece u saobraćaju i povećana odgovornost onih koji ih voze.
Takođe, uslovi za dobijanje vozačke dozvole mladih, dok ne steknu iskustvo, kazne oko alkohola, neke druge kazne koje se tiču politike sankcija prema onima koji krše javni red i mir, nisu ništa drugo nego pooštravanje i mislim da je to nešto što možemo svi da podržimo, bez obzira da li pripadamo ovoj ili onoj političkoj opciji.
Još jednom se zahvaljujem na pažnji i poslanici Socijaldemokratske partije Srbije će u danu za glasanje podržati sve predložene izmene zakona, a, naravno, u pojedinostima ćemo govoriti i o amandmanima koje smo podneli na nekoliko od ovih zakona. Ja vam se zahvaljujem na pažnji.
Poštovani potpredsedniče, uvažene dame i gospodo narodne poslanice i narodni poslanici, Socijaldemokratska partija Srbija, kao i uvek do sada, će govoriti o temi koja je na dnevnom redu, a danas to radimo sa posebnim odnosom, zato što tri tačke dnevnog reda koje smo danas spojili u raspravu za nas su više nego značajne, jer je reč o tome i prilika da se podsetimo koliko nezavisni državni organi, kako kolokvijalno nazivamo ona tela koja su ustanovljena našim Ustavom i našim zakonima, znače za funkcionisanje našeg sistema, pre svega iz onog ugla koji se tiče poštovanja ljudskih prava svih građana, odnosno građanki Republike Srbije.
To su organi koji, na osnovu zakona koje smo mi usvojili u ovom visokom Domu, sprovode kontrolu rada izvršne vlasti. To su organi koji sprovode ili vrše pojedine poslove iz domena izvršne vlasti, a koje smo im mi poverili, s tim da su pri tome autonomni.
Ovi državni organi su najčešće izdvojeni iz Vlade i poslove bi trebalo da obavljaju samostalno, na osnovu zakona kojim je uređeno njihovo osnivanje, njihov delokrug rada, a nadzor, kao što znate, vršimo mi kao Narodna skupština preko matičnih, odnosno nadležnih odbora.
Hteo bih sa vama da podelim podsećanje da je osnivanje nezavisnih državnih organa započelo u Srbiji pre više od desetak godina i to u skladu sa preporukama EU, jer su, naravno, u ovim zemljama oni mnogo ranije prepoznali značaj nezavisnih državnih organa.
Podsetio bih vas da je Ombudsman u Švedskoj ustanovljen još 1809. godine i ta teško izgovorljiva reč, koja se prevodi kao Zaštitnik građana, narodni advokat ili tome slično, na švedskom jeziku znači da je to osoba koja ima sluha za narod. Dakle, vrlo lepo izvedeno iz ove švedske reči. Iskustvo koje oni imaju od 200 godina je nešto što moramo crpeti kao korist.
Kod nas je, kao što znate, prvi put 2004. godine donet Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, ustanovljen je Poverenik za zaštitu informacija od javnog značaja, kome je, donošenjem Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, proširena nadležnost, a 2005. godine smo doneli Zakon o Zaštitniku građana i ustanovili smo Zaštitnik građana na republičkom nivou, s tim što smo čak i Zakonom o lokalnoj samoupravi iz 2002. godine, a to bih želeo da naglasim, jer se to vrlo, vrlo retko spominje i govori, 2002. godine je data mogućnost da se i na lokalnom i na pokrajinskom nivou osnivaju ove institucije, dakle, institutcije Zaštitnika građana. Autonomna pokrajina Vojvodina je ustanovila Ombudsmana 2003. godine, a takođe Ombudsmane imamo i u pojedinim opštinama i gradovima Republike Srbije. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti postoji od 2009. godine.
Na početku su sve ove institucije nailazile na ogromne probleme, od nejasne procedure konstituisanja, neadekvatnih prostorija za rad, s tim u vezi i potrebnog broja zaposlenih i ti problemi su kroz dugi niz godina rešavani tako da su uslovi za rad sada jednako dobri, možemo to slobodno reći, kod svih predstavnika i institucija ovih tzv. nezavisnih državnih organa.
Mislim da je važno da se kaže da pojedine od ovih organa, koje predviđa direktno i Ustav Republike Srbije, na osnovu kojeg smo i mi donosili posebne zakone o njihovom osnivanju, to su i moje kolege koje su u ime ovlašćenih predlagača govorili, podsetili, to su Narodna banka, DRI, Zaštitnik građana, VSS, Republički javni tužilac, DVT.
Pored ovih organa, u istoj ravni su i drugi organi, organizacije i tela koje ne predviđa Ustav, ali su osnovani posebnim zakonima, koje smo mi ovde usvojili u Narodnoj skupštini i to u oblastima od naročitog značaja za državnu bezbednost, javne finansije, raspolaganje krupnim državnim resursima, kao što su energetika prirodna dobra, radio-difuzija, telekomunikacije, kao i u cilju doslednog sprovođenja ustavnih načela, kojima je građanima zagarantovana zaštita ljudskih i manjinskih prava i zabranjena svaka vrsta diskriminacije. To su Poverenik za informacije od javnog značaja, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, Fiskalni savet, Komisija za hartiju od vrednosti, Agencija za borbu protiv korupcije, Upravni odbor Republičke agencije za telekomunikacije, Komisija za zaštitu konkurencije, Republička komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki itd. Svi ovi navedeni organi Narodnoj skupštini podnose izveštaje o svom radu. Narodna skupština obaveštava se o njihovom radu putem izveštaja, koje najmanje jedanput godišnje podnose Narodnoj skupštini na razmatranje, s tim što se izveštaji mogu zahtevati i češće, u zavisnosti od konkretnih prilika i događaja.
Razmatranje izveštaja smo mi regulisali našim Poslovnikom u članovima od 237. do 241. i to tako što nadležni odbor prethodno razmatra izveštaj i utvrđuje predlog zaključaka, odnosno preporuka sa merama za unapređenje stanja u toj oblasti.
Ono što je za nas u SDPS posebno važno to je odnos parlamenta i nacionalnih institucija za Zaštitu ljudskih prava. Ja bih se podsetio i osvrnuo na nešto što se vrlo retko spominje, a mislim da je vrlo važno kada je u pitanju unapređenje ljudskih prava, a to su beogradski principi u odnosu između parlamenata i nacionalnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Ovaj dokument je usvojen na međunarodnoj konferenciji u Beogradu u našem Domu Narodne skupštine i to februara 2012. godine u organizaciji Kancelarije visokog komesara UN za ljudska prava, Međunarodnog komiteta nacionalnih institucija za unapređenje i zaštitu ljudskih prava Narodne skupštine Republike Srbije i Zaštitnika građana.
Polazeći od toga da nezavisna tela i parlamenti mogu imati veliku korist jedni od drugih u izvršavanju svojih obaveza u vezi sa unapređenjem zaštite ljudskih prava, učesnici konferencije, a podsetio bih vas, to su bili predstavnici institucija iz velikog broja država koje su članice UN, usvojili su određene principe, odnosno smernice o načinu na koji bi trebalo razvijati tu komunikaciju i saradnju između parlamenta i Zaštitnika građana. Ja bih izdvojio za ovu priliku samo nekoliko smernica. Parlamenti bi trebalo da razviju pravni okvir za nezavisne institucije za zaštitu ljudskih prava, parlamenti bi trebalo da stalno razmatraju primenu zakona o osnivanju nezavisnih institucija, parlamenti bi trebalo da obezbede finansijsku nezavisnost institucija za zaštitu ljudskih prava, da im obezbede da imaju dovoljno sredstava da obavljaju funkcije koje će biti dodeljene zakone. Nezavisne institucije bi trebalo da savetuju i daju preporuke parlamentima o pitanjima koja se tiču ljudskih prava, uključujući i međunarodne obaveze koje smo mi kao država Srbija preuzeli, a uvezi sa poštovanjem ljudskih prava.
Nezavisne institucije mogu pružati informacije i savete parlamentima kako bi im pomogli da izvršavaju svoju nadzornu i kontrolnu funkciju. Nezavisne institucije i parlamenti bi trebalo da rade zajedno na podsticanju razvoja kulture poštovanja ljudskih prava.
Ovde kada spominjemo kontrolnu funkciju, složićete se, poštovane uvažene koleginice i kolege, da je to jedna od funkcija koja je vrlo važna, vrlo značajna, a koju mi kao narodni poslanici baš ne sprovodimo često. Mi najčešće se podsetimo i govorimo kako smo mi zakonodavno telo jer donosimo zakone, što je tačno, kako smo mi predstavničko telo jer predstavljamo građane koje su nas izabrali, što je takođe tačno, međutim, kontrolna funkcija, ta nadzorna funkcija je u stvari najjači instrument koji je nama Ustav i zakon Republike Srbije dao u ruke. Mi moramo upravo uz pomoć i saradnju sa nezavisnim državnim organima da budemo taj kontrolni faktor, da budemo taj nadzorni organ koji će kontrolisati i sprovoditi kako se i da li se zakoni koje mi usvajamo u ovoj skupštini sprovode, da li se ti zakoni krše, ko ih krši i da li postoje i sprovode se određene sankcije prema onima koji krše zakone.
Naš Zakon o Zaštitniku građana doneli smo 2005. godine. Predstavlja dobar pravni okvir u kome možemo prepoznati većinu onoga što je navedeno u ovim beogradskim principima, o kojima sam maločas govorio.
Podsetio bih vas da u skladu sa tim zakonom Zaštitnik građana se stara o zaštiti i unapređenju ljudskih, manjinskih prava i sloboda. Zaštitnik građana je organ koji štiti prava građana i kontroliše rad organa državne uprave. Zaštitnik građana je nezavistan i samostalan u obavljanju poslova koji su utvrđeni zakonom i niko nema pravo da utiče na njegov rad i postupanje. Zaštitnik građana za svoj rad odgovara Narodnoj skupštini.
Prošlo je više od 11 godina od primene ovog zakona. Nesporno je da su se u praksi otvorila i određena pitanja koja bi trebalo regulisati u nekoj bliskoj budućnosti na drugačiji način. Donošenjem izmena i dopuna Zakona o Zaštitniku građana, nešto na šta smo se i obavezali poglavljem iz Akcionog plana 23.
Imajući u vidu ulogu Zaštitnika građana i ulogu parlamenta u zaštiti ljudskih prava, neophodno je da postoje redovne konsultacije između Zaštitnika građana i parlamenta, odnosno parlamentarnih tela koja se bave zaštitom ljudskih prava. Mislim da ćemo se složiti svi da većina parlamentarnih odbora u svom delokrugu rada treba da polazi upravo od zaštite ljudskih prava u različitim oblicima života i rada. Te konsultacije i razmene mišljenja treba da postoje čak i kada ne postoji saglasnost o pojedinim pitanjima, jer pre svega, treba da čujemo jedni druge. Moramo da se razumemo, moramo da se poštujemo, da li govorimo isto, da li mislimo slično ili ne, to je, čini mi se, manje važno.
Odbor za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova, kojim ja predsedavam, je skupštinski odbor koji je po svom delokrugu rada najviše upućen na tu saradnju i mi smo na tome uvek insistirali. Mi smo od samog formiranja, podsetiću vas, od 2012. godine tek postoji Odbor za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova, svake godine smo razmatrali izveštaje Zaštitnika građana. Naša saradnja se nije završavala samo na razmatranju tih izveštaja. Mi smo imali niz drugih kontinuiranih zajedničkih aktivnosti. Nalazi i preporuke nezavisnih organa služe nama kao pokazatelj u kom smeru treba da idu naše aktivnosti i na koje pojave i probleme treba da kao Odbor Skupštine Republike Srbije reagujemo.
Pitanja kojima smo se bavili su bila različita, pre svega smo želeli da identifikujemo i ukažemo na probleme koje kao društvo imamo u vezi sa kršenjem ljudskih prava, od nažalost i dalje veoma izraženog problema nasilja nad ženama i s tim u vezi postupanja institucija sa opštim i posebnim protokolima za suzbijanje porodičnog nasilja, preko zaštite osoba sa invaliditetom, prava nacionalnih manjina, potrebe za deinstitucionalizacijom, ugroženosti prava LGBT osoba, posebno prava na okupljanje, kao i prava nacionalnih manjina.
Posebno iz istakao jedan veoma značajan segment našeg delovanja, a to su ove famozne sednice van sedišta, koje nam je Poslovnik Skupštine dozvolio, i javna slušanja, a koja smo organizovali upravo polazeći od saznanja i razmenjujući mišljenja i informacije sa nezavisnim državnim organima, ne samo sa Zaštitnikom građana, već i sa Poverenikom za zaštitu ravnopravnosti i sa Poverenikom za informacije od javnog značaja.
Takođe bih kao dobru praksu istakao i održavanje zajedničkih sednica sa drugim odborima. Imali smo sednicu sa Odbor za evropske integracije radi razmatranja položaja LGBT osoba u Srbiji, ali i javna slušanja koja smo zajednički organizovali i kojom prilikom smo razmatrali i izveštaj Zaštitnika građana o nacionalnom mehanizmu za prevenciju torture, koji smo razmatrali zajedno sa Odborom za prava deteta, Odborom za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu.
Očigledno je da nezavisne institucije za zaštitu ljudskih prava treba da imaju svoje mesto u našem sistemu, jer su važan saveznik državi u težnjama da se stvori društvo u kome će svi biti jednaki, u kome će se štititi ljudska prava, pre svega štititi ljudska prava od državnih organa i institucija koje ih krše.
Istovremeno, one predstavljaju i važan korektivni faktor. Podsetio bih na jedan takav primer, kada su Zaštitnik građana i Poverenica za zaštitu ravnopravnosti reagovali na odredbu Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, iz koje je proizilazilo, podsetiću vas, citiram, da ženama po sili zakona prestaje radni odnos ranije nego muškarcima i usvojili smo zajednički zahtev, a Ustavni sud je to proglasio kao neustavno, kao diskriminatorsku odredbu.
Dakle, saradnja, komunikacija, zajednički delokrug nas kao parlamenta, odbora u Skupštini Srbije sa nezavisnim državnim organima uvek može i daje rezultate. O tome koliko se značaja u evropskim okvirima pridaje nezavisnim institucijama za zaštitu ljudskih prava, podsetiću vas, govori i nedavna Rezolucija Evropskog parlamenta od 14. juna 2017. godine, u kojoj se, između ostalog, ukazuje i na značaj nezavisnosti regulatornih tela, uključujući i Zaštitnika građana. Pozivaju se vlasti da u potpunosti zaštite nezavisnost regulatornih tela i da obezbede njenu punu političku i administrativnu podršku njihovom radu.
Naše nezavisne institucije, naši državni nezavisni organi su još uvek mlade institucije i u odnosu na neke druge institucije, da ne pominjem Švedsku koju sam na samom početku svog izlaganja spomenuo, gde švedski ombudsman postoji i konstituisan je još 1809. godine.
Mi u Srbiji još moramo mnogo raditi na jačanju poverenja u te nezavisne državne institucije. Taj proces mora da bude obostran. Zato ja verujem da će novi Zaštitnik građana doprineti tome i da ova institucija i Narodna skupština Srbije budu partneri i budu najbliži saradnici u poslu koji nam je zajednički i da ćemo raditi na tome da svi državni organi rade u najboljem interesu svih građana i građanki Republike Srbije, pre svega štiteći njihova ljudska prava i njihove slobode.
Dakle, SDPS kao deo vladajuće koalicije, naravno, i u danu za glasanje će podržati predložene izmene i dopune, odnosno sastave, personalna rešenja vezana za izbor članova Odbora Agencije za borbu protiv korupcije i Predlog odluke o izboru člana Fiskalnog saveta, kao i Predlog odluke o izboru budućeg Zaštitnika građana. Hvala.
(Beograd, 08.08.2016.)
| Funkcija | Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija | Izvor prihoda | Interval | Neto prihod | Valuta | Vreme obavljanja / od-do |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | Mesečno | 96000.00 | RSD | 16.04.2014 - 03.06.2016. |
| Član komisije | Komisija za rehabilitaciono oslobođenje | Republika | Mesečno | 31500.00 | RSD | 12.09.2012 - |
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | Mesečno | 96000.00 | RSD | 03.06.2016 - 17.07.2018. |