Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, predstavnici Ministarstva za dijasporu, dame i gospodo narodni poslanici, najpre želim da istaknem da je Predlog zakona o dijaspori i Srbima u regionu dobio podršku resornog Odbora za odnose sa Srbima izvan Srbije.
Poslanici SPO, u okviru poslaničke grupe ZES, podržaće ovaj zakon, a uveren sam i većina poslanika, zato što je ovo veoma značajan zakon, što je veoma kvalitetno napisan, što predstavlja rezultantu različitih predloga i mišljenja koja su izneta tokom jako dugog perioda koji je bio na raspolaganju svim zainteresovanima da se izjasne o ovom zakonskom tekstu, s obzirom na to da je on više od šest meseci bio na javnoj raspravi, da je u skupštinsku proceduru ušao 13. maja ove godine.
Ovaj zakon, kada bude usvojen, predstavljaće svojevrsni, slobodno mogu reći bez preterivanja, ustav naše dijaspore. To je veoma značajan osnovni sistemski zakon, s obzirom na to da se prvi put u našoj pravnoj istoriji donosi jedan ovakav tekst. On će imati veliki značaj za poboljšanje odnosa između matične zemlje i veoma brojne naše dijaspore.
Naravno da je zakon zasnovan na ustavnim odredbama iz najvišeg pravnog akta zemlje, koji je donet 2006. godine, i da će prvi put da uredi jednu veoma značajnu oblast koja se odnosi na veliki broj što naših državljana koji žive u inostranstvu, što pripadnika srpskog naroda, pre svega u regionu.
O značaju iseljeništva, o značaju dijaspore, o značaju Srba u regionu najbolje govore podaci, činjenice. Iako je popis iz 2002. godine utvrdio da je 415.000 državljana Srbije u inostranstvu, taj broj je neuporedivo veći i procenjuje se da najmanje 3.000.000 naših državljana i sunarodnika živi na pet kontinenata u preko 100 zemalja sveta, da su organizovani u više od 1.000 organizacija, saveza, klubova i asocijacija, da postoji više od 350 hramova Srpske pravoslavne crkve širom sveta.
Procenjuje se i da je ogroman ekonomski i privredni potencijal naše dijaspore, koji će tek u narednom periodu, a zakon će u tome pomoći, da bude oslobođen, odnosno da možemo očekivati i mnogo veća ulaganja i investicije od dosadašnjih. A one nikako nisu zanemarljive, jer procene govore da je u dosadašnjoj privatizaciji učešće poslovnih ljudi iz naše zemlje bilo oko 15%, a puno puta je već istaknuto koliko u Srbiju novca stiže putem doznaka.
Samo da napravim kratku digresiju, jednu malu reminiscenciju, da kažem koliki je značaj naše dijaspore bio i u prošlosti i sada, i na duhovnom, kulturnom i naučnom planu, da podsetim da su neki od najvećih umova srpskog naroda živeli u inostranstvu, ali dali ogroman doprinos našoj nauci, našoj kulturi. Samo da kažem da je Nikola Tesla, nesumnjivo najveći naučnik koji je potekao iz našeg naroda, praktično čitav svoj život proveo van granica Srbije, da je Njegoš, nesumnjivo najveći pesnik srpskog romantizma, takođe sav svoj život proveo van granica Srbije.
Od naučnika ću, u ovom kratkom pregledu, pomenuti Pupina, Milankovića, čiju godišnjicu obeležavamo ove godine, Dositeja Obradovića, koji je rođen u Čakovu, u današnjoj Rumuniji, Miloša Crnjanskog, koji je rođen na teritoriji današnje Mađarske, Vuka Karadžića, koji je više od 50 godina živeo u Austriji, u Beču, i tamo stekao afirmaciju.
Donošenjem ovog zakona će biti postignuta, po mom sudu, četiri osnovna cilja. On će doprineti daljem zbližavanju matične države i dijaspore. Omogućiće kvalitetnije, bolje uključivanje predstavnika dijaspore u politički, ekonomski, naučni, kulturni život matične zemlje. Pomoći će očuvanju identiteta pripadnika naše dijaspore, kako nacionalnog tako i jezičkog, kulturnog i verskog.
Takođe je veoma značajno da odnosi sa dijasporom i Srbima u regionu imaju višestruki značaj u procesu evropskih integracija, u procesu izgradnje moderne Srbije.
Jer, ovaj zakon koji ćemo usvojiti predstavlja prvi predlog zakona kojim se u našem zakonodavstvu pravno uređuje odnos između države Srbije i Srba koji žive izvan njenih granica.
Čudi me politizacija po pitanju ovog zakona, strančarenje, i to nikako ne mogu da shvatim. Ne razumem zašto se iznose mišljenja da Ministarstvo za dijasporu nije potrebno, a ono je prvi put formirano 2004. godine, kada je na čelu Vlade bio Vojislav Koštunica, koji je podržao taj predlog. Da li je u međuvremenu došlo do promene stavova u njegovoj stranci ili neki poslanici rade i govore suprotno od stavova i mišljenja svog predsednika – to je pitanje za njih.
Mislio sam da je u pitanju neobaveštenost, ali nije. U pitanju je loša namera, intencija da se ukidanjem Ministarstva za dijasporu i sprečavanjem donošenja ovog zakona zapravo možda ukine i cela dijaspora, jer oni koji kažu da nije potrebno Ministarstvo misle da ne treba da postoji ni dijaspora ni odnosi sa njom, i da se stranka koja to govori vrati nekim svojim izvornim načelima.
Jer, sećam se dobro, kada je 1992. godine ta stranka formirana (a umnogome zahvaljujući pomoći SPO, verovatno ne bi ni mogla da nastane bez toga), rečeno je da je to stranka koja u svom nazivu želi da istakne da je Demokratska stranka Srbije, da će se baviti samo ljudima koji žive u Srbiji, i da ih uopšte ne interesuju naši sunarodnici i državljani koji žive u inostranstvu. Izgleda da se ovim vraćate na te početke, zbog čega ste, izgleda, i osnovani.
Sada mi postaje jasno zbog čega je ovaj zakon, koji je Ministarstvo za dijasporu u pretprošlom mandatu počelo da radi i poslalo ostalim ministarstvima i Sekretarijatu za zakonodavstvo, tako dugo čekao i zašto ovaj zakonski predlog nikako nije mogao da dobije zeleno svetlo.
Neko je svesno to blokirao u vreme kada je predsednik DSS-a bio premijer, i mi kasnimo sa donošenjem ovog zakona nekoliko godina upravo zbog opstrukcije onih koji i danas otvoreno pokazuju da misle da mi, kao matična zemlja, ne treba da posvećujemo pažnju svojim sunarodnicima u inostranstvu i da ne treba da održavamo veze sa državljanima Srbije izvan njenih granica.
Postaje mi jasno i zbog čega je u to vreme, 2005. godine, bio formiran Savet za dijasporu, na čijem je čelu bio tadašnji premijer, koji ni jedan jedini put nije našao za potrebno da sazove sednicu tog tela iako je prihvatio da mu predsedava, iako je prihvatio predlog tadašnjeg ministra za dijasporu da u tom delu budu predstavnici drugih ministarstava, kako bi se rešavali problemi i pitanja naše dijaspore.
Sada mi postaje jasno zašto nije moglo da bude ništa učinjeno po zahtevu dijaspore da joj se vrate sredstva koja su se nalazila u Fondu dijaspore za maticu.
U to vreme, pre 2000. godine, u tom fondu je bilo nekoliko miliona evra prikupljenih u humanitarne namene, za pomoć i zbrinjavanje izbeglica. Ta sredstva su više od pet godina, nečinjenjem tadašnjeg premijera i onih koji su činili većinu u tadašnjoj vladi, bila zaleđena, zamrznuta, nisu mogla da budu stavljena na raspolaganje onima kojima su bila potrebna. Taj novac nije mogao, pored ostalog, da bude iskorišćen za obnovu mostova posle bombardovanja.
Tek sada su, zahvaljujući zalaganju ministra Srećkovića i njegovih saradnika, i razumevanju partnera u ovoj vladi, ta sredstva konačno vraćena onima koji su bili ovlašćeni da njima raspolažu. Ta sredstva su sada, a govorim o značajnim, velikim sredstvima, u iznosu od nekoliko miliona evra, konačno stavljena na raspolaganje pre svega ljudima kojima su ta sredstva najpotrebnija u Srbiji, a prikupljena su u dijaspori.
Ovo pitanje dijaspore, kao i pitanje KiM, nikako ne bi trebalo da bude stranačko pitanje. Ovo je pitanje od najvećeg državnog i nacionalnog značaja. Nemojte zbog Petra da mrzite i svetog Petra, pa ako vam se ne sviđa SPO (koji, za razliku od vas, jača i to sada postaje jasno, čim ste se toliko zabrinuli zbog toga što SPO dobija sve veću podršku na uštrb vaše stranke i što nam pristupaju širom Srbije čitavi odbori iz DSS-a), da budete protiv interesa dijaspore, da govorite kako treba da se ukine Ministarstvo, kako ne treba da postoji ni naša dijaspora.
Tu se iznose i razne proizvoljne i netačne tvrdnje, poput onih da ova materija u drugim zemljama nije zakonski uređena, da ne postoje adekvatni zakoni koji tu materiju regulišu. Naprotiv, navešću samo nekoliko primera. Počeću od zemalja koje su na evropskom kontinentu. Italija, Rumunija, Portugalija, Francuska su evropske države koje su pravno uredile zastupljenost dijaspore u parlamentu. Austrija, Bugarska i Ruska Federacija su svoju državnu politiku prema sunarodnicima u inostranstvu usmerile prema kulturnoj saradnji i visokom školstvu.
Uz sve razlike koje postoje u zakonima koji se odnose na sunarodnike u inostranstvu, Slovačka i Mađarska su usvojile praksu izdavanja posebnog iseljeničkog dokumenta za svoje sunarodnike koji nemaju državljanstvo ovih zemalja i koji im, sledstveno tome, omogućava niz povlastica. Već je gospodin Veselinović pomenuo primer Slovenije, koja je zaista detaljno uredila obaveze države prema Slovencima koji žive izvan njenih granica. Oni su posebnu pažnju posvetili postupku povratka Slovenaca u zemlju.
I zaista, ovaj zakon će sigurno, kada smo već kod tog pitanja povratka, da doprinese i značajnijem povratku iseljenih u proteklim decenijama, zato što je sada na sceni drugačija državna politika, politika poverenja, zahvaljujući ljudima koji su sada na čelu Ministarstva.
Ranije, u nekim proteklim godinama i decenijama, samo se UDBA bavila našom dijasporom. Na koji način? Više od 30 istaknutih političkih emigranata bilo je ubijeno. Likvidirani su, što na tlu zapadne Evrope, što u prekomorskim zemljama.
Bio sam u nekim našim diplomatsko-konzularnim predstavništvima na tribinama, na razgovorima sa predstavnicima naše dijaspore koji su u poslednje tri ili četiri godine prvi put imali mogućnost da uđu u svoje prostorije. Ranije, u tom prethodnom periodu, ta mesta su obavljala neku drugu funkciju, služila su za špijuniranje, denunciranje naših ljudi, a sada je to poverenje obnovljeno, što je preduslov i za njihov povratak i za njihovo investiranje i za njihovo uključivanje u život matične zemlje.
Ovaj zakon će doprineti integraciji naših državljana i sunarodnika u domicilne sredine, dakle u države u kojima borave, ali će biti jedna snažna brana njihovoj asimilaciji i njihovom odnarođivanju. Sigurno je da će Srbija, posle puno godina i decenija kada je bila maćeha svojoj deci, da ne budem patetičan, ali moram da kažem da oni Srbiju stvarno doživljavaju kao svoju majku, jer je i reč matica, koju često koristimo, izvedena od reči mati, ovim zakonom zaista postati mati i neće više biti maćeha, kao što je bila u proteklom periodu. Hvala vam.