Hvala gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, biće tu i gospodin ministar, pa da ga sad ne pominjem, predstavnici Ministarstva odbrane, dve odluke koje se nalaze pred nama veoma su važne.
Najpre ću govoriti o Predlogu odluke o upućivanju pripadnika vojske Srbije u mirovnu operaciju EU u Maliju, dosta se o ovome govorilo. Naravno, da je upućivanje u multinacionalne operacije uvek jedna tema koja je podložna demagogiji i zloupotrebama. Najlakše je tu politiku napadati i mi smo, naravno u Srbiji bili svedoci u godinama iza nas, pre svega, kada je DS kroz tadašnjeg ministra odbrane gospodina Tadića i poslednjeg ministra odbrane gospodina Šutanovca vodila ovaj resor, da smo imali veoma malo razumevanja među većinom opozicionih stranaka za potrebu da se naši vojnici upućuju u ove misije i to je zaista bilo previše demagogije.
Međutim, ja sam o tome u nekoliko navrata u ovom domu govorio, uloga opozicije je, ne samo da kritikuje, kritikovaćemo uvek ono što nije dobro, ali što se tiče odluka koje simbolizuju državni kontinuitet, a pitanje upućivanja u mirovne operacije, to svakako jeste, mi ćemo te procese uvek podržati.
U obrazloženju ove odluke napisano je da je ova misija umereno rizična. Svakako da to jeste najrizičnija operacija u koju mi ulazimo. Međutim, imali smo iskustva, govorio je o tome i predstavnik URS-a, gospodin Marković, i Jugoslavija je učestvovala u veoma opasni operacijama decenijama iza nas i na to smo bili ponosni. Te u tom smislu, ja bih na ovu odluku gledao, pre svega, iz ugla koristi za naše građane i Srbiju, koliko to doprinosi jačanju našeg međunarodnog ugleda, koliko može da nam pomogne kada razgovaramo sa našim partnerima iz EU i kada im se obratimo za sopstvene probleme.
Koliko veći kredibilitet i uticaj imamo kod njih, kada sa njima delimo teret odgovornosti, pokazujemo solidarnost. Sa druge strane, naravno, to nije danas pomenuto ovde, ranije smo to podvlačili kao veoma važnu činjenicu i mislim da nije zgoreg da se to još jednom istakne. Vojnici u mirovne misije odlaze dobrovoljno. To su profesionalci. Ukoliko bilo ko u javnosti ima dilemu da li treba ili ne treba u ovim aktivnostima da učestvujemo neka pita pripadnike srpske vojske, možda gospodin ministar može da kaže precizno, ali koliko znam iz vremena kada je DS vodila ovaj resor višestruko više vojnika se prijavljivalo nego što je bilo mesta za ove operacije, po pet puta, deset puta i to dovoljno govori o njihovom interesovanju. To su ljudi koji sa ponosom nose barjak Srbije, promovišu našu zemlju.
Mi imamo kroz srpsku vojsku izvanredne kapacitete, sanitet, medicinare, specijalne jedinice, jedinice za zaštitu koji su zaista za uzor, za primer i kakve retko ko ima i to treba da pokažemo. Naravno, da može da dođe do problema, ali tada teret treba da preduzmemo svi i da ne budemo demagozi, jer je ovo jedno državno pitanje i ja se nadam da više nikada nećemo imati ozbiljne podele u parlamentu kada se radi o ovako važnim odlukama. Nama je po pitanju učešća u mirovnim operacijama, posebno EU, danas potreban konsenzus, 2007. godine kada smo mi preuzeli, kao DS ovaj resor bilo je svega desetak vojnika u multinacionalnim operacijama, danas ih imamo nekoliko stotina.
Ovo je, koliko znam, prva misija koju sada nova Vlada od početka pokreće, ove ostale misije su nastavak nečega što smo mi radili. Ali, i to je veoma dobro. Trinaest vojnika, neko će reći možda je simbolično i da je moglo više, ali mislim da je za početak veoma dobro i drago mi je da uprkos napisima u nekim medijima, gde se kritikovalo potencijalno učešće u ovoj operaciji da se ipak nije podleglo pritisku.
Postaviću jedno pitanje predstavnicima Vlade. Nama je trebalo šest meseci da pošaljemo ovaj medicinski tim i tim za njihovu zaštitu operaciju, mislim da je poziv od Ketrin Ešton došao pre nekih pet meseci, da su neformalni razgovori sa partnerima iz EU obavljeni pre nekih sedam meseci. Znači, dosta vremena nam je trebalo i u tom smislu me interesuje koji su razlozi, jer mislim, ukoliko imamo mogućnost da reagujemo brzo da to treba i da iskoristimo.
Naravno, imam razumevanje, ukoliko je bilo potrebno više vremena za pripreme, ali u svakom slučaju, moramo da imamo u vidu da iako se u obrazloženju kaže da izazovi koji prete u Maliju su, recimo, secesija, što ne možemo da kažemo da je direktno nešto što se tiče Republike Srbije.
Problemi su međutim i izazovi terorizma, organizovanog kriminala. Dodao bih i ilegalnih migracija. Afrički kontinent i dešavanja na njemu veoma utiču na bezbednost Evrope. Premda Srbija u ovom momentu nije možda najatraktivnija destinacija za izvoz ovakvih pretnji, sa povećanjem životnog standarda koji svi priželjkujemo u našoj zemlji, svakako da moramo da računamo sa time da ćemo i mi pripadati razvijenijim državama koje mogu da budu atraktivne za izvoz ovih problema.
U tom smislu mislim da treba na vreme da se pripremimo. Sa jedne strane, kao što sam rekao pokažemo solidarnost sa državama sa kojima želimo da živimo u EU od koje očekujemo kao građani mnogo. I sa druge strane, da damo svoj doprinos u odbrani zajedničkih interesa u svakom trenutku, a ne samo onda kada nama odgovara.
Koliko je važno učešće u ovim operacijama EU govori i činjenica da uživamo značajnu podršku, recimo, Francuske u procesu EU integracija koja je jedna od zemalja koje su i te kako uključene u rešavanje krize u Maliju. Želim da podvučem jednu činjenicu koja je veoma ohrabrujuća, a to je da se po prvi put general srpske vojske 2012. godine našao na sastanku vojnog Komiteta EU. U tom smislu smo predstavljeni zaista u najvažnijem forumu koji EU ima. Nadam se da ćemo uzeti značajnije učešće. Prvo, učešće Vojske Srbije u misijama EU dogodilo se kada je prethodna Vlada donela odluku da uđemo u misiju vezanu za Somaliju. Ovo je sada nastavak te priče. Zaista se nadam da je to samo jedan dobar početak.
Što se tiče Izveštaja za kontrolu službi bezbednosti, posebno mi je drago da danas imamo priliku da o njemu raspravljamo. Mi smo u mandatu koji je iza nas raspravljali u DS naravno kada smo imali većinu, na koji način možemo da učinimo kontrolu nad službama bezbednosti efikasnijom. Naravno, da je nasleđe u Srbiji veoma teško službi bezbednosti kao u većini bivših komunističkih igrale su jednu ulogu koja je specifična. Mnogi od nas se nisu baš slagali sa time što su oni radili u prošlosti. Međutim, posle petooktobarskih promena stupila je na snagu ozbiljna reforma i ovog sektora i uopšte čitavog bezbednosnog sektora. Reformu odbrane sistema smo završili veoma uspešno. Ovo što se sada dešava svakako je kontinuirana reforma ostatka sektora bezbednosti, i u tom smislu razmišljali smo kako možemo da učinimo nadzor efikasnijim. Tako da sam u tom smislu i lično učestvovao u pisanju izmena Poslovnika koje su omogućile da se oformi jedan zaseban odbor sa posebnim ovlašćenjima koji neće da bude samo ikebana već telo sa realnim nadležnostima.
Naravno da ne možemo da očekujemo da ćemo danas da imamo odmah izvanredne rezultate, ali je važno da iz ovog procesa svi mi stanemo, i u tom smislu naša dva predstavnika iz DS koji su članovi ovog odbora aktivno učestvuju. Koliko ja znam glasaju za većinu ovih odluka, i mislim da je veoma važno da oko ovoga imamo takođe konsenzus.
Građani naravno moraju da znaju da li službe za novac kojim ih plaćaju, za novac koji se obezbeđuje od građana za budžet, da li ih te službe čine bezbednijim. U tom smislu ovaj izveštaj ne sme da bude izolovan primer, već moramo da imamo jedan kontinuirani napor Odbora i Narodne skupštine da izveštavamo građane o tome, na koji način službe bezbednosti obavljaju svoj posao i da se izbegnu zloupotrebe kojih ima u javnosti i mistifikacija službi. Mislim da to nije ni malo korisno.
U razvijenim državama sveta kada vidite teroristički napad, ne daj bože nikome to, prvo se postavi pitanje ko će da razreši ovaj slučaj i u ozbiljnim državama odmah se zna odgovor. To je jedna od tih službi bezbednosti.
Nadam se da će to biti slučaj i kod nas i mislim da smo mi blizu toga i treba da budemo ponosni na činjenicu da je BIA godinama iza nas, posebno kada se radi o borbi protiv organizovanog kriminala, suzbijanju trgovine narkoticima od strane najuticajnijih svetskih službi bezbednosti, i označavana kao jedan pouzdan partner i mi treba da im pomognemo u tome, da nastave sa dobrim namerama, radom, a ne da im odmažemo.
Imam nekoliko pitanja za predstavnike Odbora, možemo odmah, možemo i na nekoj od sledećih sednica.
Prvo me zanima kako nameravate da kontrolišete zakonitost trošenja budžetskih sredstava, a posebno u svetlu onog što ste sami naveli u Izveštaju da je malo nezgodno da se budžet službi bezbednosti predstavlja detaljno, po aproprijacijama, već da je mnogo adekvatnije da se predstavi u ukupnom iznosu, pošto se u velikoj meri radi o tajnim podacima i nije baš zgodno da ih štampamo ovde u Skupštini, pa i u tom smislu kada kontrolišete zakonitost trošenja ovih sredstava, pretpostavljam da treba da imamo u vidu iste kriterijume.
Interesuje me da li je bilo nekih nezakonitosti i nepravilnosti koje ste uočili u radu službi, kao i kako ocenjujete Izveštaj Generalnog inspektora VBA i VOA, važnog organa koji je uveden u vreme mandata prošle vlade i mislim da je bitno da funkcioniše i da se omogući da radi kako treba.
Postoji jedno značajno pitanje o kome nismo često diskutovali u Narodnoj skupštini, a koje je prisutno u brojnim državama članica EU, a to je pitanje bezbednosnih provera za narodne poslanike koji kontrolišu rad službi bezbednosti.
Lično mislim da je izostanak ovih bezbednosnih provera jedan od kočnica, zbog kojih ne možemo efikasno da vršimo kontrolu, ne kažem da se sada ne radi dobro, ali mislim da bi moglo mnogo bolje, jer mi smo imali slučajeve u vreme mandata, prošle vlade, da su predstavnici nekih opozicionih stranaka bez problema izlazili sa zatvorenih sednica za javnost, nekoliko smo ih imali, slažem se, nisu sve bile koje su trebale, o tome ću kasnije, ali bilo je tih zatvorenih sednica.
Imali smo ljude koji bez problema izađu i pričaju sve u novinama, bez problema i mislim da je to jedan veliki problem. Imali smo slučajeve da dnevni listovi objave poverljive izveštaje iz Ministarstva odbrane, takođe, prošle godine.
Na stranu to što mislim da nije niko procesuiran po ovom pitanju što mislim da je veoma loše, a sada ovim putem postavljam i pitanje da li je neko procesuiran po tom pitanju, a ako nije, zašto nije, i zašto prelazimo preko toga olako?
Da se vratim na te bezbednosne provere, mislim da bi trebalo razmisliti u budućnosti da organizujemo neke susrete sa predstavnicima službi bezbednosti, sa predstavnicima međunarodnih organizacija koje imaju iskustva sa ovom problematikom i da vidim ona koji način bi Republika Srbija mogla da reši ovo pitanje.
Postoji jedan zanimljiv slučaj u Mađarskoj i mislim da je dobar primer, jer ovde se postavlja jedno veoma važno pitanje.
Vi, sa jedne strane kontrolišete službe bezbednosti kao narodni poslanici, a indirektno vi postavljate direktore tih službi birajući Vladu, koja ih kasnije postavlja za direktore.
Sa druge strane, ukoliko bi bile potrebne bezbednosne provere za posalnike, to bi zančilo da te službe nas kontrolišu. To jeste malo kontradiktorno, ali mislim da jeste neophodno, a postoje mehanizmi kako bi mogle da se spreče zloupotrebe od eventualno, od strane tih službi.
Na primer, u Mađarskoj ukoliko bi nekom poslaniku bilo uskraćeno pravo da vrši nadzor, ukoliko ne dobije taj sertifikat kroz bezbednosnu proveru, pa se posumnja da je u pitanju zloupotreba, ovaj problem ide na sastanak Odbora za kontrolu službi koji onda dvotrećinskom većinom može da ipak preinači ovu odluku i omougći tom poslaniku da vrši kontrolu. Dakle, dvotrećinska većina podrazumeva da se ovde ne radi samo o strankama vlasti, već i da postoji nešto što je relativno blizu konsenzusa, da tu i opozicija podržava neka i to bi značilo da imamo neki ozbiljan problem i naravno da zakonodavno telo treba da preuzme stvari u svoje ruke. Postoje načini kako da se to reši i mislim da bi trebalo da posvetimo ozbiljnu pažnju ovom pitanju u budućnosti, jer bi to pomoglo i nama kao poslanicima i službama bezbednosti, povećalo bi međusobno poverenje, a i građan ibi zanali da su to ljudi koji zaista imaju kredibilitet da obavljaju taj posao. Ako ga ne obavljaju kako treba, zna se kako se ti političari kažnjavaju na izborima.
Pomenuli ste da ste pokušali da predstavnicima Ministarstva finansija ukažete na potrebu da se budžet ne iskazuje po aproprijacijama, već u ukupnom iznosu zbog osetljivosti podataka i da niste naišli na njihovo razumevanje.
Lično mislim da to nije prihvatljivo sa strane Ministarstva i nadam se da je u međuvremenu taj problem rešen, a ukoliko nije, molim ljude koji rukovode Narodnom skupštinom da razmisle o eventualnom orgnaizovanju nekih obuka za ljude iz ministarstva finansija koji su nadležn i za ovu oblast, da im se približi malo ova problematika i da razumeju da budžet za službe bezbednosti nije bucdžet za Ministarstvo kulture, uz poštovanje, jer to je različita vrsta posla.
Kako je gospodin Kovačević, penzionisani general rekao, ovo jeste zaista najdelikatnija oblast u našem društvu i mi moramo da budemo posebno osetljivi kada radimo ovaj posao.
Jedan od zahteva Evropske komisije i sada stavljam čitavu ovu priču u kontekst približavanja Srbije EU, jeste da se posveti posebna pažnja kontroli službi bezbednosti i jedan od zahteva Evropske komisije jeste jačanje tog parlamentarnog nadzora.
U tom smislu, mislim da imamo još jednu dodatnu obavezu da ovo pitanje rešavamo, pa i zbog toga da razmislimo o bezbednosnim proverama koje sam pominjao. Održavanje zatvorenih sednica je veoma važna stvar.
Mi smo imali problem kada smo bili većina u ovoj skupštini, sa nedostatkom političke volje u opoziciji, da omoguće održavanje ovih sednica. Imali smo i predsednika odbora iz opozicije koji je zloupotrebljavao svoju funkciju, sednice koje su morale da budu zatvorene, otvarao je za javnost sa jednom demagogijom da građani imaju pravo da znaju, sakrivajući pri tom od građana istinu da jedini način da mi obavimo posao u njihovom interesu je da na zatvorenoj sednici dobijemo prave informacije, a ne nekakve priče koje jednostavno ne mogu da budu ozbiljne kada se govori pred 20 kamera.
Drago mi je da su predstavnici službi istakli da po prvi put mogu otvoreno da razgovaraju, to mi je drago, a da moram da podvučem da smo mi u nekoliko navrata i u prošlom sazivu posetili službe bezbednosti i imali veoma dobre razgovore sa njima, dobili uvid u zatvorene slučajeve gde smo prošli kroz zakonitost postupanja i utvrdili da li je bilo nekih nepravilnosti, nezakonitosti, posebno kada se radi o merama za prikupljanje podataka kao što je prisluškivanje, presretanje, elektronskih komunikacija itd, tako da imamo određena iskustva ali ovo verovatno, kao rezultat jednog kontinuiteta predstavlja iskorak.
Kolega Đurić je pominjao pitanje telekomunikacionih operatora koji izbegavaju obaveze i zakone o elektronskim komunikacijama, a koje se tiču obezbeđivanja uslova za zakonito presretanje elektronskih komunikacija, mislim da tome mora da se stane na put.
(Predsedavajući: Vreme.)
Vrlo brzo završavam. Mislim da tome mora da se stane na put. Razumem da su određene firme bile možda zatečene usvajanjem novog zakona, da im se treba dati malo vremena, ali ukoliko i se i dalje nastavi sa praksom da se oglušuju o ove zahteve, treba primeniti određene sankcije, s obzirom da je ovo jedno veoma osetljivo pitanje.
Na kraju, želim da dam jednu sugestiju predstavnicima vladajuće koalicije.
(Predsedavajući: Molim vas gospodine.)
Ovo je poslednja rečenica, mislim da je veoma važna, da u duhu najbolje prakse koja postoji u EU i uprkos tome što smo imali različite slučajeve u prošlosti u našoj zemlji, pa sada kada bismo se vraćali u prošlost dovoljno daleko, ko je kriv, ne bismo stigli nigde, da ipak uvedemo jednu praksu u budućnosti da predsednik jednog od dva odbora koja se bave bezbednošću bude iz opozicije, jer na taj način ćemo imati efikasniju kontrolu, jer malo je neobično da partije koje postavljaju svoje rukovodioce direktno kontrolišu u tom smislu. Nadam se da će ovaj moj predlog biti u danu za glasanje.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Kako se bliži kraj današnjoj raspravi, vrlo kratko ću da sumiram ono što su stavovi moje poslaničke grupe DS. Hvala, gospodine ministre, na jasnom odgovoru na moje pitanje da li smo gubili vreme kada je gospođa Ešton poslala poziv Srbiji. Drago mi je što je odgovor da nismo. Mislim da je veoma važno da budemo brzi u reagovanju i da pokažemo da smo jednako spremni, kao i druge države koje su posvećene učešću u zajedničkoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici, dakle, da nismo jaki samo na rečima i to pozdravljam.
Naravno, uz puno poštovanje kolega iz DSS, dobro je da imamo različite stavove u parlamentu. U krajnjoj liniji, moja partija je i osnovana na ideji da se suzbije jednoumlje, pa nije ideja da svi razmišljamo isto. Međutim, moje duboko uverenje je da mi moramo da uzmemo veoma aktivno učešće u zajedničkoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici EU, da ne možemo samo govoriti o stotinama miliona ili koliko se gađamo sa ciframa evra pomoći koje ćemo dobijati penjanjem na toj lestvici evropskih integraciji, već da moramo da preuzimamo i svoje obaveze, a nagrada, naravno, uvek stiže kada ste pouzdani partneri. Svedoci smo kako smo prolazili kada smo bili zavađeni sa celim svetom. Mislim da ta politika nije bila preterano uspešna. Možda se neko ne slaže, ali ne bih voleo da moja deca odrastaju kako smo ja i moji vršnjaci odrastali 90-ih godina.
Slažem se, to su kolege iz DSS iznele kao argument, da treba da uzmemo učešće u misijama UN, ali ova operacija u Maliju EU upravo je odobrena od Saveta bezbednosti UN. Prema tome, ne vidim šta je tu sporno.
Drugo, u Misiji u Maliju učestvuju i vojske i država koje nisu priznale nezavisnost Kosova i Metohije. Valjda iz solidarnosti sa njima treba da uzmemo učešće.
Radujemo da imamo određeni stepen razumevanja sa predsednicom Odbora za kontrolu službi bezbednosti po pitanju razmišljanja o tim bezbednosnim proverama za narodne poslanike. To je jedna ozbiljna tema. Nju ne možemo da rešavamo danas, ali dao sam neko svoje lično razmišljanje na koji način u budućnosti možemo razmišljati kako da unapredimo kontrolu. To ne može biti ideja jedne stranke. To bi moralo da bude stvar nekog šireg političkog dogovora i da se razume da iza toga onda ne stoji nikakva politička igra, već iskrena namera da u ime građana kontrolišemo rad ovih službi.
Ideja o zajedničkim sednicama Odbora za odbranu i unutrašnje poslove i Odbora za kontrolu službu je odlična. Konkretno, VBA i VOA deluju u okviru Ministarstva odbrane i u tom smislu su nadležnosti Odbora za odbranu, gde sam ja član, i vašeg odbora se i te kako prepliću. Treba razmisliti o tome kako da operacionalizujemo ovu saradnju, da li da omogućimo predstavnicima dva odbora da čitaju izveštaje, možda ne sve, ali da na određeni način budu upoznati sa radom ministarstava i organa iz nadležnosti oba skupštinska odbora.
Još jednom bih apelovao na poslanike iz vladajuće koalicije. To pitanje je rešeno kada smo konstituisali odbore posle prošlogodišnjih izbora, ali mislim da bi bilo veoma dobro u budućnosti razmišljati o tome da ipak jedan od dva odbora – za odbranu i za kontrolu službi bezbednosti, da ga vodi opozicija. U nekoj budućnosti će se naše uloge menjati. Mislim da je dobro da uspostavimo to kao nekakvu praksu, možda čak i da u Poslovniku o radu Skupštine uvedemo pravilo da jedan od ta dva odbora vodi predstavnik opozicije. To može samo da pomogne u radu, ali ovo nije kritika za predsednike aktuelnih odbora. Koliko sam upoznat, oni svoj posao rade korektno. Mislim da je ovo nešto što može doneti koristi u budućnosti.
Prema tome, mi ćemo kao DS podržati ovu odluku o upućivanju naše vojske u Mali. Kao i uvek do sada, mi od te politike nikada nismo odstupali. Još jednom ću pomenuti jednu ideju koju sam izložio pre nekoliko meseci, kada smo raspravljali o godišnjem planu upotrebe Vojske Srbije u ovim operacijama, da posetimo na jednu od naših mirovnih misija, možda baš ovu u Maliju, jer ona jeste jedna od rizičnijih, ako ne i najrizičnija.
Svi mi koji smo služili vojsku koliko nam je značilo kada se neko pojavi u našoj kasarni, posebno, pretpostavljam, kolege koje su služile u nekim udaljenim krajevima gde niko nije išao. Kada se pojavi samo neki oficir vojske, pa ih postroji tamo, pa porazgovara malo sa njima. Mogu samo da zamislim koliko bi ljudima koji rade u tako teškim uslovima kao što je Mali, koliko bi njima, a njih će biti 13, koliko bi im značilo da dođu jedan, dva, tri poslanika da ih obiđu, da se uvere u kakvim uslovima rade. Na taj način, mogli bismo da razbijemo sve zloupotrebe koje se javljaju u javnosti i da direktno informišemo naše građane o tome kako žive ti naši vojnici i koliko su zaista realne te opasnosti i da li je potrebno još nešto da pomognemo da bi oni svoj posao obavljali efikasnije.
Na taj način mislim da šaljemo jednu snažnu poruku da smo posvećeni ideji aktivnog uključivanja Srbije u sve aktivnosti EU, posebno na planu bezbednosti odbrambene politike. Dakle, da ne koristimo to, kako se ovde sugerisalo, možda radi dobijanja ovog ili onog ili datuma, već da je to rezultat jedne ozbiljne i dugoročne posvećenosti.
Takođe mislim da bi trebalo veću pažnju da obratimo kada se raspravlja o budžetu, pa da ne prolazimo kroz njega onako na brzinu, već da se detaljno upoznamo sa potrebama Ministarstva odbrane kada se radi o mirovnim misijama, da se poslanici dobro upoznaju o tome. Znam, pošto sam u ovim odborima već više od šest godina, kako se radi kod tih rasprava. Veoma malo se pažnje se posveti. Garantujem da 90% poslanika ni ne pročita ove izveštaje, a onda bi trebalo kredibilno da odlučujemo o upućivanju ljudi na neka osetljiva žarišta. Mislim da treba mnogo veću pažnju da posvetimo i da, kada dobro pročitamo ove izveštaje, onda argumentovano tražimo da se možda i uvećaju budžetska sredstva, da se obezbedi bolja oprema za naše vojnike, ali bi tome trebalo da prethodi jedna poseta, pa da vidimo kako to izgleda na terenu. To je sve međusobno povezano, tako da mislim da je potreban jedan veći stepen ozbiljnosti sa naše strane.
Na kraju, pozivam Skupštinu, ako je ikako moguće, da postigne u ovom pitanju konsenzus, to bi mi bilo jako drago. Posebno mi je drago što sam danas prisustvovao jednoj veoma korektnoj i pristojnoj raspravi, gde nije bilo mnogo teških reči, malo argumentovane rasprave. Malo smo se kritikovali, ali mislim da smo pokazali da možemo, bez obzira što pripadamo različitim strankama i što se ne slažemo po mnogim pitanjima, ljudski da razgovaramo. Mislim da građani ovaj put neće imati tako negativno mišljenje o parlamentu, kao što obično imaju, s pravom. Hvala.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Uvaženi gospodine ministre, gospodo generali, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku želim vrlo kratko da se osvrnem na nešto što su kolege iz DSS govorile ovde i što nije istina. Oni su rekli da se tek danas u mandatu ove vlade municija koju proizvodi naša namenska industrija proizvodi po dva standarda – NATO i ruskom standardu. To nije tačno zbog proste činjenice da je u prethodne tri godine ostvaren izvoz naše namenske industrije u vrednosti od oko 250 miliona dolara. Najveći deo toga je izvožen pre svega u SAD, koje su ga onda poklonile za potrebe Avganistana i Iraka. Prema tome, u Srbiji se odavno koriste oba ova standarda, i ruski i taj NATO standard.
Kada govorimo o osporavanju procesa profesionalizacije, što smo takođe čuli iz redova poslanika DSS-a, gde su navodili primer Austrije, koja na referendumu nije prihvatila da se profesionalizuju oružane snage ove zemlje, moram da kažem da su, koliko ja znam, Austrija i Grčka jedine zemlje članice EU u kojima ne postoji profesionalna vojska, a najbolje bi bilo da pitate momke i devojke koji se danas u ogromnom broju prijavljuju za dobrovoljno služenje vojske, upravo zbog toga da bi sutra postali profesionalni vojnici. Da li je to dobro za njih ili nije? Lično mislim da je to jedna od najvažnijih odluka koje su donete u procesu reforme našeg sistema odbrane i da ćemo tek u budućnosti videti koliko će nam koristiti profesionalne snage.
Slažem se sa vašim stavom da ne ohrabruje trend smanjenja vojnog budžeta. Međutim, to nije problem samo ove vlade, to je problem u većini evropskih zemalja. Čelnici evropskih država debatuju u ovoj problematici i ona će biti tema sigurno i u Srbiji u budućnosti. Postavlja se pitanje odakle pronaći ta sredstva, ali mislim da novi bezbednosni izazovi, rizici i pretnje nameću potrebu da u budućnosti debelo razmislimo o ovom pitanju, zato što se upravo vojni budžet maltene prvi nalazi na udaru i mislim da to nije dobro.
Što se tiče zakona o izmenama i dopunama Zakona o VBA i VOA, mi ćemo ovu odluku podržati kao DS. Pošto se u javnosti dosta govori o mogućnostima navodnih zloupotreba i ograničavanju ljudskih prava, naravno da to treba sprečiti, ali sa druge strane, treba i službama bezbednosti, bez zalaženja u preteranu demagogiju, jer to ume da bude preterano, treba im omogućiti da rade svoj posao. Mislim da je to veoma važno i treba pronaći odgovarajući balans, a mi kao Narodna skupština imamo posebnu ulogu kao važan sistem u okviru civilne i demokratske kontrole čitavog sektora bezbednosti.
Govoreći o multinacionalnim operacijama, učešću naše vojske i policije u istima, DS podržava ove odluke. Broj naših vojnika i policajaca, po mom dubokom uverenju, jeste mera hrabrosti ovog društva, ali i iskrenosti da branimo vrednosti za koje se zalažemo i tu pre svega mislim na vrednosti koje se oslikavaju u našoj ambiciji da uđemo u EU.
Nije uvek popularno upućivati vojnike u mirovne misije. Dosta se ovde govorilo o tome da to može da bude popularno. Ne mislim tako. To može da pitate verovatno zvaničnike država kojima se na nesreću s vremena na vreme vraćaju kovčezi sa vojnicima. Dakle, to je uvek teška odluka. Zato želim ovde da odam priznanje našim vojnicima za hrabrost, zbog toga što, a tačno je da oni dobijaju i naknade za to što odlaze u udaljena područja, ali oni pre svega promovišu našu zemlju. Pod srpskim barjakom bore se za održavanje mira u nekim udaljenim područjima, kada nekada to izgleda čak i besmisleno, ali na najbolji način brane interese ove zemlje i svetlu tradiciju koju naša vojska ima. Mnogo se puta govorilo ovde o učešću i jugoslovenskih i srpskih vojnika u prošlosti. Mislim da je neophodno tu tradiciju i nastaviti.
Naši vojnici i policajci koji se nalaze u ovim multinacionalnim operacijama apsolutno podižu ugled naše zemlje i naše prisustvo ovim misijama svakako donosi veliku korist i za državu Srbiju i za naše građane. Teško je povući nekakvu direktnu vezu između učešća u ovim operacijama i ekonomske koristi, ali postoje veoma jasni pokazatelji. Ministar Šutanovac je govorio o tome koliko su recimo države iz našeg regiona profitirale zbog toga što učestvuju u ovim mirovnim misijama. Mogu se povući paralele između njihovog angažmana u ovim operacijama i značajne ekonomske koristi, povećanog intenziteta direktnih stranih investicija i mislim da to jeste nešto što njima donosi korist, posebno kada se govori o učešću u nekim operacijama značajnijeg obima, kao što je Avganistan. Mogu da se složim sa time što je moj kolega rekao, da je šteta što je jedna od prethodnih vlada, gde je premijer bio Vojislav Koštunica, prvo donela odluku da se u tu operaciju ide, a potom je povukla. Mislim da bismo mnogo više dobili kao država.
Nekada je voditi se demagogijom mnogo korisnije nego povlačiti teške poteze i preduzimati nepopularne mere. Zato je važno da u ovoj oblasti mi održimo jedan kontinuitet državne politike. Ovo nije tema na koju mogu da se ubiru poeni dnevno-političke prirode. Ovo je jedno strateško pitanje. Mislim da je obaveza i nas kao opozicije, koji smo vodili Ministarstvo odbrane u prethodna dva mandata, da prepoznamo tu dugoročnu potrebu, da održimo kontinuitet i da ove odluke podržimo.
Nadam se da ćemo u nekoj od sledećih vlada biti ipak i lideri u ovom regionu, kada se govori o obimu angažmana u multinacionalnim operacijama, ne kao što i danas, i kao što smo u prošlosti uglavnom sledili druge. Međutim, i to što danas ipak uvećavamo naše prisustvo jeste dobro za početak, jedan pozitivan pomak. Ministar Vučić je pomenuo da smo dobili poziv za Siriju i za Mali. Lično mislim da je to veliko priznanje za naše oružane snage. To za nas predstavlja jedan signal da je Srbija prepoznata kao pouzdan partner u međunarodnoj zajednici. To veoma ohrabruje, kao i činjenica da, vi ste pomenuli da nas sve strane prepoznaju kao pouzdane partnere, to je posebno ohrabrujuće.
Govorilo se ovde o novčanim sredstvima. Naravno da svaki utrošeni dinar naših poreskih obveznika treba pažljivo da se analizira na šta se troši, u vreme ekonomske krize, u vreme besparice. Ipak, mislim da su novčana sredstva koja se izdvajaju za ove operacije zaista simbolična u odnosu na koristi koje mi možemo da imamo kao društvo.
Govorio sam o ekonomskim koristima i mislim da bi trebalo češće da govorimo o iskustvima, pre svega susednih država koje učestvuju u ovim multinacionalnim operacijama, koliko su one profitirale upravo zbog činjenice, i o tome sam govorio, da su preuzele odgovornost i teret, veliki teret za održavanje međunarodnog mira. Zašto možemo da očekujemo ekonomske koristi? Pre svega, mislim zbog toga što Srbija ovim angažmanom uliva poverenje svojim partnerima kao izvoznik bezbednosti, a ne kao neko ko je viđen kao država koja stvara probleme. Ne slažem se sa time da smo mi stvarali probleme, ali prosto, realnost je da u mnogim državama to vide na taj način.
Kada se govori o neutralnosti, Srbija ima dokumenta koja su definisala vojnu neutralnost, ali moram da podsetim one koji se na jedan demagoški način odnose prema ovoj temi, da upravo države koje su neutralne, poput recimo pomenute Austrije ili Švedske, imaju veći angažman u misijama NATO-a, na primer, nego neke države članice NATO-a, zato što je pitanje učešća u ovim operacijama jedno vrednosno pitanje, kao što je i pitanje učešća u misijama Evropske unije, apsolutno vrednosno pitanje. Za razliku od kolega iz DSS-a, uz dužno poštovanje, koji misle da Srbija ne treba da učestvuje u operacijama EU, mi u DS smatramo da je to neophodno.
Mi smo kandidati za članstvo u EU, a EU će sigurno našim građanima doneti bolju perspektivu, samim tim, za nas proizilaze i određene obaveze, kao što je učešće u zajedničkoj bezbednosti i odbrambenoj politici EU.
Ako vidite da na obalama Afrike, recimo, šta je suština te misije u Somaliji – da se otimaju brodovi koji plove pod evropskom zastavom, da se otimaju građani članice EU i uopšte Evropljani, da se za njihove glave traži otkup. Zar nije vrednosno pitanje da i mi kao Evropljani svojoj, ako želite, braći Evropljanima da pomognemo i barem na simboličnom nivou, sa jednim manjim brojem pripadnika Vojske Srbije, pomognemo u rešavanju tih problema i pokažemo da smo solidarni?
Naravno, treba pomenuti da u ovim misijama pre svega odlaze profesionalci, da to čine na bazi dobrovoljnosti. U tom smislu, treba odati ovim ljudima priznanje. Proces profesionalizacije Vojske Srbije, ponoviću još jednom, jeste jedan od najvažnijih poteza u reformi sistema odbrane u godinama koje se nalaze iza nas. Profesionalizacija Vojske Srbije jeste, osnovna pretpostavka za povećano učešće u ovim operacijama i upravo polazna pretpostavka za donošenje i ovakvih odluka.
Podsetiću vas na 2008. godinu kada je DS vodila Ministarstvo odbrane, preuzela je jednu situaciju, da smo imali samo 16 vojnika u mirovnim misijama. Danas ih imamo, jednom odlučnom politikom DS, jasnom posvećenošću ovoj ideji čak 110, a očekujemo sada i u mandatu ove Vlade, i tu govorim o tom kontinuitetu za koji smatram da je veoma dobar, imaćemo blizu 300, mislim 289 vojnika i to pozdravljamo.
Lično sam zagovornik značajnijeg učešća naše vojske i policije u ovim operacijama. Smatram da je to veoma dobro za našu državu. Smatram da je važno da uvećavamo svoje prisustvo, ali smatram da moramo i možemo i više da uradimo na ovom planu. S obzirom da se bezbednosno okruženje menja, sasvim je sigurno da ćemo u budućnosti možda morati da prilagođavamo i naša strateška dokumenta, strategiju nacionalne bezbednosti, strategiju odbrane, ovim izmenjenim okolnostima, novim potrebama. Možda to nije vreme za danas i za ovu raspravu, ali je to nešto o čemu moramo da razmišljamo, i ove odluke su jedan dobar korak u tom pravcu.
Ne slažem se sa komentarima nekih kolega ovde, da je ovo pitanje za koje, naravno, uvek glasaju. To nije tačno. Kao DS smo se suočavali sa situacijom, u prethodnih nekoliko godina, da je opozicija prilično sa nerazumnim argumentima, uvek glasala protiv upućivanja vojske i policije u mirovne misije, jedva se obezbeđivala nadpolovična većina. Činjenica je da danas imamo jednu drugačiju situaciju i da će ipak ogromna većina poslanika podržati ove odluke, i ovo govori o tome da smo svi zajedno ipak napredovali, što lično smatram jednim od uspeha i DS kojoj pripadam.
U tom smislu ćemo glasati za ove odluke i zaista pozivam, i u svoje lično ime, ostale poslanike da to učine, da to ne rade samo kada su u vlasti, već da budu principijelni i da to rade uvek, zato što je to od interesa za našu državu, a ne od interesa za pojedinu partiju. Hvala.

Hvala gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, govoriću pre svega o Predlogu zakona o državnoj pripadnosti i upisu u plovila. Mi u DS smatramo da je ovaj zakon, ovaj predlog zakona dosta dobro rešen, daje nam jedan osavremenjeni pristup ovoj problematici. Koliko znam nije bilo primedbi ni iz Evropske komisije, tako da možemo da kažemo da on predstavlja jedan mali korak u približavanju Srbije EU.
Mi u DS to pozdravljamo i veoma nam je drago kada vidimo da u pojedinim ministarstvima razumeju politiku DS i prethodne Vlade da je neophodno da nastavimo evropski put i uprkos kritikama koje smo često trpeli od nekih kolege koji su danas u vladajućoj koaliciji, svedoci smo da se i danas sledi proevropska politika koja je zagovarala i uvek će zagovarati DS. Smatram da je to u najboljem interesu svih građana Srbije.
Što se samog predloga zakona tiče, jasno je da nakon raspada bivše države SRJ jeste nastala potreba za Republiku Srbiju da zbog preuzimanja nadležnosti iz oblasti voznog saobraćaja uredi i ovu materiju u skladu sa svojim potrebama. Zato kažem da ovaj zakon daje jedan osavremenjen pristup i primenjuje jednu novu savremenu tehniku. Smisao zakona jeste, a o tome su neke kolege govorile i to lepo piše u obrazloženju, dakle, pojednostavljenje postupka upisa plovila pre svega ukidanjem uloge sudova u ovom postupku i u skladu sa zahtevom reforme i uloge pravosuđa. Mi to podržavamo, a podržavamo i činjenicu da se ovim zakonom vrši usaglašavanje sa odgovarajućim konvencijama UN. To je naša obaveza kao članice UN i naša obaveza kao jednog od osnivača ove međunarodne organizacije.
U obrazloženju takođe piše i to je veoma važno da se ovim zakonom ostvaruje prvi korak u stvaranju zakonodavnog okvira privlačnog za velike brodovlasnike. To će povećati vodni transport i omogućiti poboljšanje poslovnog ambijenta u Srbiji, što naravno privlači velike brodovlasnike u svakom smislu. To je u interesu naših građana. Mislim da mi ne koristimo dovoljno kapacitete vodnog transporta. Zemlje EU ove mogućnosti koriste u ogromnoj meri i mislim da tu leže za Srbiju veliki potencijali.
Veliki potencijali bi trebali da leže kada govorimo o vodnom transportu i u tom kanalu Beograd-Solun, jednoj interesantnoj ideji na kojoj će se i ovaj zakon odnositi. Postoji jedan član 14. u Predlogu zakona koji govori o luci upisa i kaže se da je luka upisa za pomorski brod i pomorsku jahtu Beograd. Možda bi trebalo predvideti amandmanom da umesto Beograda stavimo neko drugo mesto na putu od Beograda do Soluna, da se prokopa u Grdeličkoj klisuri neki veći prostor. Kolega Srđan Milivojević uputio je predlog nadležnom odboru Skupštine Srbije da usvoje amandman i da to bude Stalać. Predlažem poslanicima, kolegama da malo prouče ovu materiju. To bi svakako doprinelo razvoju centralne Srbije i same opštine Ćićevac. Na prostoru Stalaća se sastaju Južna i Zapadna Morava i tu nastaje Velika Morava i može biti jedna veoma interesantna ideja.
Ali, kada govorimo o ovom projektu za koji je ovaj predlog zakona veoma važan, veoma jednostavno govoreći za takav kanal i koliko ja znam nema vode i danas zaista sve može da se izgradi. Dakle, tehnologija je napredovala uz dobre inženjere i dovoljno novca, ne postoji ništa što ne može da se izgradi, ali problem nedostatka vode ni sa kakvim novcem ne može da se reši. Ukoliko bi se tako nešto ipak i izgradilo dobar deo Srbije bi ostao bez vode zbog produbljivanja rečnog dna za potrebe plovidbe i tada bi, razgovarao sam sa ljudima koji se bave ovom problematikom, tada bi vodosnabdevanje pomoravskih gradova u Srbiji bilo veoma ugroženo. Čak i danas dobar deo pomoravskih gradova u Srbiji ima veliki problem sa nedostatkom vode. U celom svetu su evidentne klimatske promene i tome smo svi svedoci i one se direktno održavaju na sniženje nivoa vode u vodotokovima, to već znamo za naše reke Savu i Dunav. Onda bi ovaj postojeći problem sa vodom, sa izgradnjom ovakvog kanala dobio dramatične razmere.
Postoji studija koju su uradili stručnjaci UN još 1973. godine koja predviđa 58 prevodnica na toku od Smedereva do Soluna. To su ogromni radovi, ogromna investicija i kasnije u eksploataciji imamo ogromne troškove za održavanje tako komplikovanog sistema, pa se postavlja pitanje odakle nam novac. Poseban problem bio bi održavanje ovakvog plovnog puta. Troškovi bi bili izuzetno veliki i to ne sme da se zanemari. Daću vam primer kanala Rajna-Majna u Nemačkoj koji ima daleko najveći saobraćaj u Evropi.

Hvala gospodine predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, mi u Demokratskoj stranci ove sporazume o saradnji u oblasti odbrane kao i Predlog odluke o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica naše zemlje smatramo veoma značajnim. Uloga opozicije jeste da kritikuje sve ono što nije dobro, sve ono što Vlada ne radi dobro i mi ćemo to uvek činiti.
S druge strane smatram da je neophodno da izgrađujemo drugačiju parlamentarnu kulturu koja je daleko konstruktivnija nego što je bila u prošlosti i da mi imamo odgovornost kao opozicija da podržimo ono što smatramo značajnim. Postojali su u prošlosti poslanici koji su danas u vladajućoj koaliciji, nekada su bili opozicija koji nisu podržavali ove odluke, pa ni u mandatu prošle vlade u kojoj je DS igrala odlučujuću ulogu, ali je veoma važno da danas možemo da posvedočimo da ipak postoji određeni konsenzus da su ovo teme koje ne obilaze stranačke razlike. To zaista pozdravljam.
Osvrnuo bih se samo kratko na komentar poslanike iz jedne od manjih članica vladajuće koalicije iz NS, koju objašnjavaju da je dobro da danas oni koji su bili protiv učešća u mirovnim misijama, sada menjaju tu odluku i sada podržavaju te odluke. Gospoda iz NS, koliko se ja sećam, nikada nisu dolazili na sednice Skupštine na kojima se glasalo za ove odluke, nikada nisu pružili podršku za inicijative koje su dolazile iz prošle Vlade i nikada nisu o tome govorili na jedan pozitivan način. Pošto se svi znamo od ranije i pošto nas građani znaju od ranije, te stvari treba da se razjasne, previše je te demagogije. Mislim da treba da pokažemo jedan malo viši nivo poštovanja jednih prema drugima, a ne da pokušavamo da se obmanjujemo.
U mandatu prošle Vlade Srbije potpisano je nekih 50 sporazuma o saradnji u oblasti odbrane, od Indonezije na istoku, preko Namibije na jugu u Africi, Norveške na severu i konačno do sporazuma koji je veoma značajan za Srbiju i o kome se dosta govorilo u proteklom vremenu, Sporazum sa Nacionalnom gardom Ohaja iz SAD na Zapadu.
Posebno želim da istaknem sporazume koje smo mi postigli sa većinom naših suseda osim sa Albanijom, sa svim susedima na prostoru Zapadnog Balkana. Ovi sporazumi važni su zbog toga što imamo teško nasleđe prošlosti na ovim prostorima, nasleđe građanskih ratova. Danas mi imamo potpisane sporazume sa državama poput Hrvatske, mi smo bili zaraćene strane. Politika pomirenja, stabilizacije regiona uvek je za DS kao partiju socijal-demokratske orijentacije bila i ostaće apsolutni prioritet.
Od sporazuma koji se danas nalaze na dnevnom redu, većina je potpisana u prethodnom mandatu i veoma je dobro da mi imamo kontinuitet kada se radi o bezbednosnoj i odbrambenoj politici. Nijednoj ozbiljnoj državi ne priliči da pravi prevelike lomove u ovoj oblasti. Tu bih podvukao pre svega sporazum sa Brazilom, to je jedna od najvećih zemalja sveta. Poznato je da države tzv. BRIK-a kojima pripadaju Brazil, Rusija, Indija i Kina, se ubrzano ekonomski razvijaju. Za nas je, kao jednu malu državu, veoma korisno da gajimo najbolje moguće ekonomske odnose sa njima. Sama činjenica da je ministar odbrane Brazila, mislim 2010. godine, prvi put u istoriji posetio našu zemlju, da se u Beogradu viorila brazilska zastava i svirala njihova himna, dovoljno govori u prilog činjenici da je ova država, velika država zainteresovana da sa nama sarađuje i potpisivanje ovog sporazuma i nadam se njegovo potvrđivanje u Skupštini apsolutno podržavam.
Imamo sporazume sa Indonezijom i Angolom. Oni su značajni, a govorili smo o nekima od njih, sa aspekata vojno-vojne, ali pre svega vojno-ekonomske saradnje. Sa aspekta onog što pre svega donosi korist i našim građanima. Sa Indonezijom smo već ostvarili određenu saradnju, a ipak mislim da možemo još više da učinimo. Što se tiče Angole, i vi ste govorili ministre o tome, prethodni ministar gospodin Šutanovac, da ovi sporazumi omogućavaju nastavak saradnje u oblasti građevinske industrije, a u pitanju je izgradnja vojne bolnice. To je za nas veoma važno.
U poslednjih pet godina u svakom slučaju i o tome se radi zapravo kada govorimo o ovim sporazumima, ostvareni su poslovi rekordnog izvoza naše namenske odbrambene industrije. Na taj način se upošljavaju naši građani u delovima zemlje gde nema baš puno posla i usvajanje ovih sporazuma je pretpostavka za nastavak realizacije ovih poslova i mi to maksimalno podržavamo.
Drugi deo današnje rasprave odnosi se na učešće naše vojske i policije u multinacionalnim operacijama. Potpuno je jasno da aktivniji angažman Republike Srbije u ovoj oblasti podiže ugled naše zemlje. Ne možemo mi da očekujemo da drugi imaju razumevanja za naše probleme ukoliko mi nismo spremni da podelimo teret odgovornosti sa njima. Srbija ima svetlu tradiciju, mnogo puta smo o tome pričali, učešća u mirovnim misijama. Imali smo nekada i najveće kontigente kao bivša Jugoslavija u brojnim operacijama u prošlosti i sada ova tendencija da se vratimo na taj put, možda ne u tom kapacitetu, ali u svakom slučaju da pokušamo da se ozbiljnije uključimo je veoma značajna.
Kipar je jedan od pozitivnih primera, mi smo još prošle godine odlučili da tamo uputimo vod srpske vojske, mislim da vod nismo imali od 1988. godine i 1989. godine, od Iransko-Iračke krize, ali operacija u Libanu, verovatno je za nas najznačajnija i najozbiljnija operacija upravo tih kasnih 80-tih godina gde će naši vojnici imati priliku da na najbolji način pod srpskom zastavom u inostranstvu štite interese naše zemlje i sa druge strane, pomognu da se stabilizuju prilike u nekim udaljenim oblastima, sve to pogađa i nas, iako smo nekada opterećeni sopstvenim problemima, što je sasvim normalno, jer se u Srbiji, kao i u čitavom regionu zapadnog Balkana živi teško, ali te krize koje se dešavaju na stotine kilometara daleko od nas, mogu da se prelivaju i na ove prostore, jer bezbednost jeste nedeljiva. Kada govorite o terorizmu, tu jednostavno ne postoje granice, države moraju da sarađuju između sebe. Kada govorite o organizovanom kriminalu, takođe ako nemate saradnju, ukoliko ne pokažete solidarnost sa vašim partnerima i prijateljima i vi sami možete da imate mnogo problema.
Kolega iz DSS pominjao je priču o EU. Mislim da ne treba govoriti ovde o tezi da Evropa nema alternativu, pre bih rekao da je ideja evropske Srbije upravo alternativa onome što vi, uz duboko moje uvažavanje, poštujem da imamo različite stavove i evropska ideja je alternativa vašim stavovima koja ja smatram pogubnim za Srbiju. Kada kažete da mi treba da …

Kada se govori o tome da treba da se izmisli nekakva alternativa, moram da kažem da bezbednost ne može da se izmišlja, interesi države ne mogu da se izmišljaju, oni moraju duboko da se promisle.
Neki poslanici bi verovatno voleli da mi idemo u afričku uniju, i ja mogu da imam razumevanja za takav stav, međutim, geografija je egzaktna nauka, Srbija pripada Evropi, Srbija će postati članica EU i veoma je dobro da mi pokazujemo interes da preuzmemo odgovornost za zajedničku bezbednost i odbrambenu politiku EU, a od toga za naše građane, i te kako može biti veoma mnogo koristi.
Treba podvući još jednom da se momci i devojke koji se prijavljuju za dobrovoljno služenje vojske, koji se prijavljuju da odlaze u multinacionalne operacije, prijavljuju za to sasvim dobrovoljno i pre svega, zbog toga, zbog činjenica da oni na najbolji mogući način predstavljaju našu zemlju vaš naših granica, da im uvek za to treba odati priznanje.
Vlade se, naravno, menjaju, mi to u Srbiji moramo da naučimo, ništa nije smak sveta, država uvek ostaje. Vojska jeste jedan od njenih stubova i Vojsku treba uvek podržati, jer ona može da bude značajno spoljno-političko oružje za našu zemlju i može da promoviše ovu zemlju bolje od mnogih drugih elemenata našeg društva.
Negde početkom prošle godine završen je proces profesionalizacije Vojske Srbije, koji je veoma značajan. Zaokružio je jedan sveobuhvatan proces reformi našeg sistema odbrane koje su našu Vojsku sasvim sigurno približile standardu koji postoji u najmodernijim zemljama sveta.
Profesionalna vojska jeste jedna od osnovnih pretpostavki za ozbiljnije angažovanje multinacionalnim operacijama. Imao sam lično veliko zadovoljstvo da prošle godine kao pripadnik prve generacije dobrovoljaca Vojske Srbije u Valjevu provedem tri meseca u kasarni i da se uverim na koji način se sprovodi sada ta obuka po novim standardima. Velika je čast sedeti u Skupštini sa ljudima koji su nekada bili visoki oficiri, tu je i gospodin Arsenović, koji je bio general.
Zbog toga apelujem i na druge poslanike, mlađe poslanike u ovom parlamentu do 30 godina da možda i oni se odluče da provedu tri meseca u tim kasarnama, jer mislim da mogu da steknu dragoceno iskustvo koje njima može da pomogne, a može i nama da pomogne da bolje razumemo ovaj veoma važan sistem kakav je sistem odbrane.
Samo bih se kratko osvrnuo na priču o organizaciji – dogovor o kolektivnoj bezbednosti. Ne bih previše o tome, dovoljno je rečeno, ne bih ni ulazio u polemiku oko svega ovoga. Srbija treba da ima dijalog sa različitim organizacijama, ali ipak mislim da je bilo svrsishodnije da prvo donesemo odluku da formiramo stalnu delegaciju u Parlamentarnoj skupštini, zajedničke i bezbednosne odbrambene politike EU, jer Srbija jeste kandidat za članstvo u EU i preuzima određene obaveze, time je pokazala privrženost evropskoj ideji, a potom da vidimo da li ćemo možda uzimati učešće u nekim organizacijama.
Lično ja, ne vidim previše smisla da se u nekom zvaničnom kapacitetu uključujemo u rad bilo koje parlamentarne skupštine koja geografski nema nikakve veze sa našim prostorom. To je moj lični stav, bez obzira kako se ta organizacija zvala i koje zemlje se u toj organizaciji nalaze, ne bih ponižavao države u ODKB, zašto, jer Kazahstan je jedna velika država od 20 miliona stanovnika, tri puta veća od naše zemlje i mislim da i tu treba da budemo realni, ali prosto, pre svega treba da se orijentišemo na prostor na kome mi živimo.
Na kraju, mi smo u budžetu za ovu godinu predvideli u delu koji se odnosi na Odbor za odbranu i unutrašnje poslove, da poslanici Skupštine Srbije ne moraju iz opozicije, što se mene tiče, mogu iz vlasti, mislim da to nije previše bitno, da obiđu ipak te vojnike koji u veoma teškim uslovima funkcionišu i brane interese naše zemlje. Ne mora tu mnogo novca da se odvoji, mogu da spavaju u barakama, može da traje dan ili dva, ali mislim da s obzirom na to, da ipak Skupština odobrava učešće u ovim operacijama, da se one finansiraju, pored resursa iz UN i našeg budžeta, da to obezbeđuju naši građani iz poreza, da je naša odgovornost kao poslanika da se ipak uverimo kako sve to funkcioniše i prenesemo našim građanima sa još jačim stavom i uverenjem da je to veoma korisno za svakoga od nas.
U svakom slučaju, mi ćemo kao DS glasati za usvajanje ovih sporazuma. Oni predstavljaju kontinuitet državne politike, odgovorne politike, gde Srbiju prezentujemo kao jednu ozbiljnu državu koja je spremna da sarađuje sa drugima, koja preuzima svoje obaveze kao osnivač UN, kao kandidat za članstvo u EU i mislim da bi ovo trebalo da bude usvojeno bez i jednog glasa protiv, jer ovo pitanje nadilazi stranačke razlike.

Hvala gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, DS će glasati za amandman gospođe Snežane Malović i obrazložiću zašto. Kolege iz vladajuće koalicije, kolege koje su na Odboru za kontrolu službi bezbednosti su odlučile da predlože Skupštini da ne prihvati ovaj amandman, ili koncept civilne kontrole ne razumeju, što ih po mom uverenju čini ne kompetentnim da se bave ovako složenim poslom, kao što je kontrola službi bezbednosti ili ga vrlo dobro razumeju, ali žele da ubiju svaku civilnu i demokratsku kontrolu.
U obrazloženju Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti, koji ste vi podneli, kaže se da želite da proširite civilnu i demokratsku kontrolu. Meni nije jasno kako se to proširuje civilna i demokratska kontrola time što se ona koncentriše u rukama jednog čoveka. Ovde imamo situaciju da je gospodin Vučić, za koga se govori da će biti novi sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost, ekspert i za vojsku, kao budući ministar odbrane, i za korupciju, i za bezbednost, kao budući potpredsednik Vlade, i za službe bezbednosti. On je ekspert apsolutno za sve.
Da bih približio građanima Srbije šta je uopšte suština civilne i demokratske kontrole, reći ću da se njome bavi ne samo parlament, već i predsednik Republike, ministarstva koja se bave sektorom odbrane i bezbednosti, mediji, nevladine organizacije, građani. Suština civilne kontrole jeste da se ona proširi, a ne da se sve sabije ruke jednog čoveka. Meni ovo sve liči na onu staru narodnu izreku – kadija te tuži, kadija ti sudi.
Do sada je rešenje bilo takvo da je sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost šef kabineta predsednika Republike. Razumem da novi predsednik, gospodin Tomisla Nikolić, možda nema poverenja u svog šefa kabineta. Ukoliko on to poverenje nema, ne možemo ni mi da ga imamo. Zato nudimo jedno kompromisno rešenje. Ovim amandmanom predlažemo da predsednik svakako predloži svog sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost, jer to jeste u interesu civilne i demokratske kontrole, ali da se ne bi sva moć, kako sam rekao, koncentrisala u rukama jednog čoveka, u ovom slučaju, verovatno, gospodina Vučića, predlažemo da se sekretar ne može imenovati iz redova članova Saveta za nacionalnu bezbednost, a gospodin Vučić, kao ministar odbrane to jeste.
Još jednom ću podsetiti na nešto što se dešavalo prethodnih dana i što govori, u prilog činjenici, da vi očito, iako još uvek niste seli u ministarske fotelje, pokušavate da suzbijete svaku civilnu i demokratsku kontrolu. Činjenica je da ste prekršili pravilo, koje je uspostavljeno još 2004. godine, da predsednici najvažnijih skupštinskih odbora treba da budu iz opozicije, pa tako i predsednici odbora za odbranu i unutrašnje poslove, gde imamo gospodina Bajatovića, uz dužno poštovanje, sa kojim sam imao dobru saradnju, ali on sada dolazi iz vladajuće koalicije.
Takođe i šef Odbora za kontrolu službi bezbednosti je isto tako iz vladajuće koalicije, gospođa Jadranka iz SNS. Dakle, nije vam bilo dovoljno to što uvodite gospodina Vučića, na mala vrata, na sve važne funkcije koje se bave bezbednošću, nego ste i opoziciji, svojevrsnim aktom parlamentarnog nasilja, preoteli ove odbore. Sa time ne možemo da se složimo. S obzirom na to da su nam građani dali poverenje i vama su kao budućoj vlasti dali poverenje da sprovodite promene, mada profesor Mićunović dobro kaže – one ne moraju da budu bolje, nego mogu da budu i na gore. Dali su poverenje i nama kao opoziciji, isto tako kao i vama, da zajedno pokušamo da ovaj parlament učinimo dostojnim građana koji su glasali za njega.
Prema tome, nadam se da ćete uvažiti ove naše amandmane i da ćete sprečiti koncentraciju moći u rukama jednog čoveka. Ukoliko ne, tome ćemo se oštro suprotstaviti. Hvala.

Hvala, gospođo predsedavajuća. Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, mislim da je ovde bilo nekoliko pokušaja obmane javnosti vezano za današnju tačku dnevnog reda i moram na to da se osvrnem. Na samom početku želim da zahvalim hrabrim vojnicima i policajcima koji su do sada služili u ovim mirovnim misijama i onima koji se na bazi dobrovoljnosti javljaju da to i u budućnosti čine, jer će oni pronositi najbolji glas o našoj zemlji i pratiti najbolje tradicije naše zemlje još iz vremena bivše Jugoslavije, kada je hiljade ljudi učestvovalo u mirovnim operacijama i kada je upravo bivša Jugoslavija bila jedna od zemalja koje su davale najveći doprinos svetskom miru. Mi na ovaj način jačamo međunarodni ugled naše zemlje i to može biti višestruko korisno, pre svega, za našu državu i naše građane.
Ono što je naš posao, to je dobro primetio kolega Bajatović, jeste da obezbedimo da ti vojnici i policajci budu najbolje opremljeni i najbolje obučeni da nekakve rizike u ovim kriznim žarištima gde odlaze i gde jesu, a to su neka opasna mesta, da svedemo te rizike na minimum. Ono što smo mi učinili kao Odbor za odbranu i bezbednost, to je da sada razmatramo jedan Godišnji plan rada, gde smo predvideli, nadam se da će to biti usvojeno u narednim danima, posetu Centru za mirovne operacije. Konkretno, radi se o obuci naših vojnika za ove operacije i predvideli smo eventualnu mogućnost da možda neki od članova Odbora obiđu jednu od ovih misija u inostranstvu, kako bismo se uverili u kakvim uslovima rade i eventualno stekli bolju sliku o tome na koji način da ih pripremimo i u budućnosti za ove izazove.
Sada ono što su neke od kolega pominjali. Predstavnik SRS gospodin Todorović je govorio o nekakvim vazalima. To je veoma interesantno kada dolazi iz usta nekoga čiji su poslanici veoma često pominjali da bi trebalo da budemo nečija gubernija. Mislim da mi nismo ničija gubernija, niti smo nečiji vazali, mi smo jedna suverena država koja ima svoj Ustav, koja ima usvojene strategije, Strategiju nacionalne bezbednosti i Strategiju odbrane, u kojima je veoma jasno formulisano na koji način vodimo našu bezbednosnu i odbrambenu politiku, kao i na koji način nastupamo prema i nekim drugim državama.
Kolega Palalić iz DSS, sa kojim inače često vodim diskusije i van ove sale, mislim da možda i bolje od nekih svojih kolega razume ovu problematiku, međutim, neke stvari mi ovde nisu najjasnije, jer upravo je vlada Vojislava Koštunice, iz čije stranke dolazite, odvela Srbiju u Partnerstvo za mir 2006. godine. Danas se zalažete za to da umanjujemo učešće u Partnerstvu za mir. To mi nije jasno, jer upravo naziv ove organizacije govori i o njenoj ambiciji, a to je da se u svetu osigurava mir. Dakle, ne znam u čemu treba da učestvujemo, ako ne treba u tome.
Pominjano je i da možda narušavamo koncept neutralnosti, koji je definisan u jednoj rezoluciji, učešćem u ovim mirovnim misijama. Pa, mi učestvujemo i u mirovnim misijama UN. Da li je onda predlog da mi napustimo i UN i da ne učestvujemo ni u čemu gde sve druge civilizovane zemlje i te kako daju svoj doprinos?
Ono o čemu su govorili i gospodin Nikolić i ponovo kolege iz DSS, ovde se govorilo o tome da je naša glavna obaveza, kada se radi o odbrani, da čuvamo sopstveni integritet. To je tačno i to jeste jedna od dve ključne misije Vojske Srbije. Možda je razlika u nekim shvatanjima između nas koji predstavljamo možda neku mlađu generaciju i ljudi koji su možda i dalje u vremenu nekakvih blokovskih podela. Razlika u razmišljanju je u tome što sam ubeđen da mi i bezbednost naših građana, naše države i bezbednost naše dece apsolutno branimo i van granica naše zemlje. O tome svedoče i ovi teroristički napadi koji se dešavaju u najrazličitijim gradovima u svetu, i u Moskvi na aerodromu, i u Njujorku, i u Madridu, i u Londonu. Jednostavno, takve pretnje nemaju granice i upravo zbog toga Srbija i svoju bezbednost štiti učešćem u ovim operacijama.
Posebno je interesantno čuti kritike od predstavnika stranaka za čije je vladavine ili učešća u vlasti Vojska Srbije dovedena na marginu našeg društva, a vojna industrija u potpunosti razorena. Gde se danas nalaze i vojska i ta vojna industrija, dovoljno svedoče stavovi naših građana, gde je upravo Vojska Srbije, kada se radi o ispitivanjima javnog mnjenja, najcenjenija institucija u našem društvu. Vojna industrija je nedavno dostigla tih milijardu dolara, što već odrađenih poslova izvoza, što zaključenih. Hiljade ljudi su zaposleni, a za hiljade ljudi za koje nije bilo posla u propalim fabrikama, dok su neki od ovih poslanika bili na vlasti, oni su konačno uposleni i imaju mogućnost da prehrane svoje porodice, a danas ti gradovi mahom i preživljavaju zahvaljujući pogonima namenske industrije.
Možemo govoriti o profesionalizaciji vojske, koja je možda i najveće postignuće ovog ministarstva odbrane i ove vlade, kada govorimo o oblasti odbrane, jer će upravo profesionalizacija vojske omogućiti da Srbija na jedan ozbiljniji način učestvuje u ovim multinacionalnim operacijama, jer ćemo imati veliki broj sposobnih i obučenih ljudi, mnogo sposobnijih od običnih regruta, koji, kada se radi o odbrani naše zemlje, odavde sigurno mogu bolje da odgovore na izazove koji ugrožavaju našu bezbednost. Koliki ugled uživa Vojska Srbije najbolje svedoči činjenica da se za dobrovoljno služenje vojnog roka prijavilo, za prvu martovsku klasu, duplo više ljudi nego što Vojska Srbije može da primi.
Naravno, kada se radi o mirovnim misijama Ujedinjenih nacija da je to naša obaveza i kamo sreće da smo u decenijama iza nas kada smo bili izolovani umesto te izolacije imali neki drugačiji pristup, možda bismo lakše branili neke naše interese i lakše rešavali naše probleme umesto što smo sebično razmišljali gledajući samo svoje probleme, misleći da svet oko nas uopšte ne postoji.
Kada se govori o troškovima, mislim da su troškovi ovih operacija mali u odnosu na ono što Srbija može da dobije. Pitanje učešća u misijama EU mislim da u potpunosti odgovara većinskom opredeljenju i raspoloženju građana Srbije koji većinom podržavaju ulazak Srbije u EU i, naravno, da doprinos zajedničkoj bezbednosno odbrambenoj politici EU jeste jedan važan elemenat u toj saradnji sa zemljama Evrope. Ne možemo mi u Evropu da ulazimo pod našim uslovima, postoje nekakva prava i obaveze, ali, ponavljam, uveren sam da učestvujući u ovakvim operacijama mi na kraju mnogo više dobijamo nego što možda u nekom trenutku dajemo. Takođe, mislim da na ovaj način pokazujemo da smo jedna ozbiljna država koja je spremna da sa našim partnerima podeli teret odgovornosti, ne samo za bezbednost u našem regionu, gde je Srbija definitivno jedan od najznačajnijih faktora stabilnosti u Jugoistočnoj Evropi, nego da smo spremni da delimo teret i za globalni mir i da tako pokažemo da smo jedna ozbiljna država, potpuno drugačija od one nesrećne zemlje iz vremena devedesetih godina.
Mi smo na Odboru za odbranu i bezbednost juče doneli odluku da predložimo Skupštini da usvoji ovaj godišnji plan. Ja ću sigurno za njega glasati, siguran sam da će to uraditi i moje kolege iz DS, i ono za šta ću se lično zalagati jeste ne da zamrzavamo učešće u Partnerstvu za mir i drugim mehanizmima, već da ga dodatno uvećavamo u budućnosti u skladu sa svojim mogućnostima i tako pokažemo da smo zaista jedna ozbiljna evropska država. HVALA. (Aplauz)

Gospođo predsednice, koristiću vreme poslaničke grupe za Evropsku Srbiju. Zaista moram da se osvrnem na ono što je govorio gospodin Velimir Ilić. Potpuno se slažem sa onim što je kolega Vlajko Senić pomenuo, da je nedopustivo da se ovakvi događaji koriste u dnevno-političke svrhe i mislim da bi gospodin Ilić trebalo da se stidi svojih reči. Upravo u mandatu ove Vlade, u mandatu u kojem je gospodin Šutanovac ministar odbrane fabrika u Čačku je uposlila radnike, postala je najjači privredni subjekt u ovom gradu, a za vreme ministrovanja gospodina Ilića štrajkovi u ovom gradu su bili svakodnevica. Prema tome vanredni događaji se dešavaju svuda. Takođe se nadam da nije bilo žrtava ovom prilikom. Siguran sam da i predstavnici Ministarstva odbrane se sada nalaze na licu mesta, ali gospodin Ilić bi trebao da se stidi ovoga. Mislim da ovakve situacije ne bi smele da se koriste za dnevno-političke svrhe. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre Šutanovac, na samom početku želeo bih da razjasnimo nešto zarad građana koji gledaju ovaj prenos, a odnosi se na nešto što je uvaženi kolega Todorović pominjao u toku popodnevne rasprave, kad je govorio ODKB, jednoj organizaciji koja okuplja pored Ruske Federacije i centralno-azijske republike i nazvao ju je Odluka država o kolektivnoj bezbednosti. Koliko znam, a pratim ovu materiju nekoliko godina unazad, ovaj forum se zove Organizacija dogovora o kolektivnoj bezbednosti, ODKB ili na engleskom CSTO i evo zašto ovo pominjem.
Uvaženi kolega Todorović je u nekoliko navrata pomenuo da bi Srbija trebalo da se učlani u ovu organizaciju, kao i koleginica Jovanović. Bio je u Sankt Petersburgu kao predstavnik SRS, bio je i predsednik Odbora za odbranu i bezbednost i pretpostavlja se da je visoko kvalifikovan da govori o ovoj temi, zagovara ulazak u organizaciju za koju, kako razumem, ne zna ni kako se zove. To je za mene veoma interesantno.
Iz nastupa pojedinih predstavnika opozicije stekao sam utisak da se ovde i dalje živi u nekakvom sukobu između zemalja Varšavskog ugovora i NATO pakta. Na svu sreću, ovih blokovskih podela više nema. I Rusija i NATO danas predstavljaju partnere. Oni sarađuju kroz savet NATO Rusija.
Videli smo i ruskog predsednika Medvedeva koji je boravio na umnogome istorijskom samitu NATO u Lisabonu nedavno. To su realnosti 21. veka, a te realnosti su saradnja i partnerstvo. Oni se zasnivaju, pre svega, na bezbednosnim interesima zemalja, a ne na nekakvim davno zaboravljenim ljubavnim vezama, o kojima je kolega Todorović govorio, iz 19. veka.
Što se tiče odluke koja se nalazi pred nama, ona sasvim sigurno predstavlja uvod u veliku reformu srpskog društva, koje će nas postepeno dovesti do još efikasnije i sposobnije vojske, što će biti u direktnom interesu bezbednosti naših građana. Mada Vojska Srbije verovatno i sada predstavlja možda i najozbiljniju vojsku u regionu Balkana, a sa profesionalizacijom taj proces ćemo samo dodatno pojačati.
Moramo da budemo svesni da u 21. veku glavne opasnosti i za Srbiju i za druge države jednostavno ne prete od direktne agresije drugih zemalja, od invazije hiljada tenkova ili aviona, kako smo mogli da steknemo utisak iz diskusije pojedinih poslanika ovde, već prete od izazova kao što su organizovani kriminal, kao što su sajber terorizam, u regionu zapadnog Balkana posebno verski ekstremizam i terorizam.
Da bismo se zaštitili od ovih pretnji, da bismo odbranili one osnovne vrednosti našeg društva i te EU u koju želimo da uđemo, to su demokratija, ljudska prava, lične slobode, neophodno je da izgrađujemo, između ostalog, i efikasan sistem odbrane, a to se postiže, između ostalog, i sa profesionalizacijom oružanih snaga. Takva vojska biće sigurno modernija, efikasnija i spremnija da reaguje u kriznim situacijama.
Postavljeno je pitanje koliko ova vojska košta, da li je jeftinija ili skuplja? Čuli smo da profesionalni vojnik neznatno više košta od regruta, koga morate i da oblačite, i da trenirate i da ga lečite, da ga opremate, a veoma malo kasnije možete nakon tih šest meseci treninga da dobijete zauzvrat od njega.
Ključno pitanje koje treba da se postavi, koje treba da interesuje naše građane, koji kao poreski obveznici plaćaju ovu vojsku i plaćaće i tu profesionalnu vojsku, jeste da li će oni sa njom biti više ili manje bezbedni? Ja sam ubeđen da će sa profesionalnom vojskom građani i te kako biti bezbedniji.
Čuli smo da je zainteresovanost za profesionalnu vojsku veoma velika i ubeđen sam da ćemo upravo zahvaljujući tome biti u mogućnosti da se odaberu najkvalitetniji kadrovi koji će na najbolji način da obavljaju ovaj posao.
Važno je napomenuti i da se sa ovakvom odlukom obaveza služenja vojnog roka samo suspenduje, dakle, ona se ne ukida, što znači da u nekim, ne daj Bože, situacijama ponovo može da se uvede obaveza služenja vojnog roka. Naravno, za sve one mlade ljude koji žele i dalje da služe vojsku, moći će to dobrovoljno da urade.
Ohrabruje najava da će upravo ovi mladi momci imati i devojke i imati mogućnost, odnosno imaće prednost prilikom zapošljavanja u određenim državnim organima u MUP, Ministarstvu odbrane, a nadam se, ukoliko budu želeli kasnije i da budu profesionalni vojnici.
Srbija se u svojim strateškim dokumentima, u Strategiji nacionalne bezbednosti i Strategiji odbrane, nedvosmisleno opredelila da jača svoj ugled u svetu, da poboljšava svoju međunarodnu poziciju, između ostalog i učešćem u različitim multinacionalnim operacijama. Profesionalna vojska dodatno će da ojača naše kapacitete i na ovom planu i sasvim sigurno ojačaće i kapacitete Srbije na planu spoljne politike, jer Vojska Srbije, to je činjenica, u poslednjih nekoliko godina i te kako je snažno oružje u rukama srpske spoljne politike.
Ovo je samo još jedan u nizu koraka koji će, siguran sam, da doprinesu daljem jačanju ugleda srpske vojske, koji ona uživa u našem narodu. Prema poslednjim istraživanjima, kako smo čuli, zaista jeste institucija kojoj se u državi najviše veruje. Postoji mnogo razloga za to. Znamo da vojna industrija zaključuju zaista rekordne ugovore. Zahvaljujući njima zapošljavaju se radnici u fabrikama koje su do pre samo nekoliko godina bile zaista na rubu propasti.
S druge strane, vojna diplomatija preskače neke barijere. O tome je kolega Senić veoma dobro, po mom mišljenju, govorio. Ministru odbrane su danas, videli smo, otvorena vrata šefova država i vlada u svakoj zemlji koju želi da poseti, a i najviši zvaničnici drugih država, od načelnika generalštabova takvih zemalja kao što su Kina, Rusija ili SAD, upravo dolaze u Ministarstvo odbrane.
Vojska je danas i faktor regionalne stabilnosti. Ne smemo da zaboravimo da je nedavno potpisan Sporazum o vojnoj saradnji sa Hrvatskom, sa kojom smo ratovali 90-ih godina. Sa ovakvim sporazumom stavili smo tačku na godine sukoba i sigurno otvorili jedno novo poglavlje u pozitivnim odnosima dve zemlje. Dobra je i raduje inicijativa za potpisivanje istog takvog sporazuma i sa Albanijom. Nadam se da će do ovoga i doći.
Mi smo u Odboru za odbranu i bezbednost pažljivo pratili sve ove procese. Drago mi je da je pomenuto ono što je naš posao u okviru demokratske i civilne kontrole čitavog sektora bezbednosti. Nažalost, činjenica je da smo imali predsednika odbora koji je zloupotrebljavao ovu funkciju za stranačke svrhe, za ličnu promociju i nije obavljao svoju dužnost na adekvatan način. Na svu sreću, on se danas ne nalazi na čelu ovog veoma važnog tela.
Mi smo doneli odluku da se ovaj odbor podeli na dva potpuno nova odbora. Jedan će kontrolisati vojsku – MUP, a drugi, najmanji odbor u Skupštini Srbije, veoma specijalizovan, baviće se kontrolom službi bezbednosti, dakle, Vojno-bezbednosna i Vojno-obaveštajna, BIA. Na taj način stvorićemo tela koja će biti, siguran sam, popunjena vrhunskim profesionalcima, kada govorimo o poslanicima koji će zaista profesionalno obavljati ovaj posao.
Nadam se da ćemo u sledećem sazivu Skupštine biti u mogućnosti da dodatno doprinesemo svim procesima u ovoj oblasti i da ćemo obavljati svoju kontrolnu funkciju na mnogo bolji način nego što smo to činili do sada. Gospodin Todorović je, nažalost, bio predsednik ovog odbora.
Ono što jeste problem u Srbiji, i o tome se govorilo, činjenica je da smo imali zanemarivanje vojske koja je dovedena na marginu društva do neke 2005-2006. godine. Zaista je bila na marginama društva i imali smo zapostavljanje naoružanja i vojne opreme. Nadam se da ćemo biti u mogućnosti da, kada budemo raspravljali o nekim budućim budžetima Srbije, znatno veća sredstva oslobodimo i za investicije. O tome je govorio i ministar Šutanovac. Da u tom procesu od jedne regionalne sile, što sada sigurno jesmo, postanemo možda i istinski ozbiljna evropska vojska.
Ja ću svoj glas dati za ovu odluku, siguran sam da će to učiniti i ostale kolege iz koalicije ZES, i to pre svega zbog toga što sam ubeđen da je profesionalizacija u direktnom interesu i Srbije i njenih građana, a pre svega njihove sigurnosti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena gospođo predsedavajuća, u svom izlaganju ću se ograničiti isključivo na predlog odredbi novog poslovnika koje se odnose na Odbor za odbranu i bezbednost.
Naime, većina članova našeg odbora je u poslednje dve godine dosta vremena provela analizirajući moguća rešenja za najbolji način funkcionisanja ovog veoma važnog odbora. U tu svrhu smo kroz saradnju i sa Organizacijom za evropsku bezbednost i saradnju, ženevskim Centrom za demokratsku i civilnu kontrolu oružanih snaga organizovali niz savetovanja i seminara.
I neki od kolega iz opozicije, konkretno i kolega Jadranko Vuković, bili su deo ovih delegacija, recimo, u Berlinu, gde smo imali priliku da se upoznamo upravo sa načinom na koji nemački parlament kontroliše sektor bezbednosti. I tu smo razmatrali sva moguća rešenja, jer mislim da će se i ostale kolege iz ovog odbora, koji su sada u sali, složiti oko toga, tu su i gospodin Markićević i gospodin Delić, veoma je teško da odbor od 17 članova pokriva čitav sektor bezbednosti – i vojsku, i policiju i sve službe bezbednosti.
U nekim državama postoji ovakva praksa. Međutim, bili smo takvog mišljenja da to nije najbolje rešenje za Srbiju i upravo zbog toga smo došli do predloga da se Odbor za odbranu i bezbednost podeli na dva dela i ta izmena bi trebalo da stupi na snagu nakon narednih izbora.
Ove dve godine ćemo iskoristiti da se najbolje pripremimo za ovu veoma značajnu promenu.
Prvi odbor na koji će postojeće telo da se podeli jeste odbor za odbranu i unutrašnje poslove. Imaćemo 17 članova koji će biti fokusirani na jedno od najvažnijih pitanja za svaku državu, a to je odbrana zemlje, naravno, i na pitanja vezana i za vojsku i za policiju.
Tu smo predvideli nekoliko novina. Navešću samo dve. Prva se odnosi na veoma precizno definisanje uloge odbora u razmatranju predloga za upućivanje pripadnika Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalne operacije van granica Srbije. O tome se dosta govorilo poslednjih nedelja.
Imali smo pre nekih mesec dana na dnevnom redu i godišnji plan o upotrebi Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama. Videli smo pre neki dan da je i ministar Dačić primio ljude koji idu u humanitarnu misiju na Haitiju.
Ovo je jedno veoma važno pitanje i značajno je da se ono reguliše novim poslovnikom.
Sa svojim kolegom Šerifovim sam podneo jedan amandman kojim se ovo pitanje dodatno precizira. Videćete tekst tog amandmana i na taj način to u potpunosti usklađujemo sa postojećom zakonskom regulativom.
Takođe, važna izmena u odnosu na prethodni poslovnik jeste da će ovaj odbor, pored toga što razmatra i strategiju odbrane, razmatrati i strategiju nacionalne bezbednosti.
Bitno je da se to navede u ovom poslovniku, jer je strategija nacionalne bezbednosti krovni strateški dokument iz kojeg proizilaze svi ostali – i strategija odbrane i strateški pregled odbrane, koji usvaja Vlada Srbije. Strategija o nacionalnoj bezbednosti će od sada biti razmatrana prema amandmanu koji smo podneli. Nadam se da će biti usvojen. U tom slučaju, biće razmatrana i ona na odboru za odbranu i unutrašnje poslove.
I drugi odbor koji se formira prema novom poslovniku jeste odbor za kontrolu službi bezbednosti. To će biti najmanji odbor koji postoji u Narodnoj skupštini. Imaće devet članova, za razliku od svih ostalih koji imaju 17.
Na taj način formiramo jedno specijalizovano telo koje će se isključivo baviti ovom veoma važnom tematikom, civilnom kontrolom i BIA, i VOA i VBA.
Umesto rešenja iz starog poslovnika, gde se veoma kratko navodi da odbor samo kontroliše rad službi bezbednosti, imamo vrlo precizno definisane u ovom poslovniku nadležnosti novog odbora, a u skladu sa postojećim zakonima koji ovu oblast regulišu.
Ovo je samo jedan korak u ostvarivanju pune demokratske kontrole nad radom službi bezbednosti. Naravno da se i naš parlament kao institucija tek izgrađuje, ali je taj korak veoma važan. Bili smo svedoci u proteklih nekoliko meseci intenzivne saradnje, veoma uspešne saradnje, po mom mišljenju, između Odbora za odbranu i bezbednost i svih službi bezbednosti.
Konkretno su i predstavnici BIA, i VBA i VOA u više navrata dolazili i podnosili nam izveštaje o radu. Tu smo razmatrali najrazličitija pitanja, od borbe protiv organizovanog kriminala, preko potencijalnih pretnji od terorizma, do mreže vojnih izaslanstava Srbije u inostranstvu i upravo formiranje ovog novog odbora dodatno će pomoći da se ta saradnja i poverenje između Skupštine sa jedne i službi bezbednosti sa druge strane učvrsti.
Na kraju bih morao da se osvrnem na komentar uvažene koleginice Radete iz SRS, koju duboko uvažavam, jer mi to i vaspitanje nalaže – uvažavajte starije od sebe, ali i zbog njenog dugog staža u Narodnoj skupštini. Ona je govorila o razlozima zbog kojih je gospodin Todorović razrešen sa mesta predsednika odbora. Tu zaista ne mogu s vama da se složim.
Razlog zbog kojeg je Dragan Todorović razrešen sa ove funkcije jeste neadekvatno obavljanje funkcije predsednika odbora, potpuna zloupotreba ovog veoma važnog tela za stranačku i za ličnu promociju. Ništa od onoga što je naša ustavna obaveza, što se odnosi na civilnu i demokratsku kontrolu čitavog sektora bezbednosti mi nismo radili i upravo zbog toga su poslanici vladajuće koalicije bili prinuđeni na ovakav potez.
S druge strane, mislim da dosadašnja praksa, koja nije baš praksa od nekoliko decenija, već samo od nekoliko godina, da opozicija ima mesto predsednika odbora pokazala se kao veoma loša. Taj odbor nije funkcionisao i danas smo svedoci da upravo kada je gospodin Bajatović, kao zamenik predsednika, preuzeo funkciju vršioca dužnosti Odbora za odbranu i bezbednost imamo daleko efikasniji rad.
Usvojili smo sve one izveštaje koji su nam po godinu dana stajali zbog toga što gospodin Todorović nije hteo da ih stavi na dnevni red. Konačno smo ih usvojili i uspostavili adekvatnu saradnju sa svim elementima u našoj bezbednosnoj zajednici.
To je još jedna od stvari o kojoj ćemo morati u budućnosti da razmišljamo, na koji način uspostavljamo praksu, ko vodi ovako važan odbor, kao što je Odbor za odbranu i bezbednost.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, na početku želim da pozdravim ovu raspravu koja se prvi put vodi u istoriji našeg parlamentarizma u jednogodišnjem planu upotrebe Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama. To je važno zato što je mandat Narodne skupštine da sprovodi punu demokratsku i civilnu kontrolu sektora bezbednosti i naravno da tu vojska i policija zauzimaju veoma važno mesto. Zato je naša obaveza da građanima ovu problematiku približimo i pojasnimo zašto je za Srbiju značajno da daleko veći doprinos da mirovnim misijama, nego što je to činila do sada.
Postoji mnogo razloga za to. Jedan od najvažnijih je da je Srbija članica UN i naravno pošto smo i odgovorna članica međunarodne zajednice to proizvodi i određene obaveze. Kao što sa punim pravom očekujemo pozitivnu ocenu Međunarodnog suda pravde po pitanju Kosova i Metohije, a za to smo se izborili upravo kroz Generalnu skupštinu UN, i kao što se pozivamo sa punim pravom na međunarodno pravo, tako imamo i određene obaveze. Tu, pre svega, mislim na doprinos izgradnji svetskog mira kroz mirovne misije, to je nešto na šta smo se obavezali u našim strateškim dokumentima, u Strategiji nacionalne bezbednosti i Strategiji odbrane, gde je upravo taj doprinos globalnoj bezbednosti kroz mirovne misije jedno od ključne dve misije Vojske Srbije.
Ono što ohrabruje jeste da ova vlada pokazuje punu posvećenost jednoj novoj ulozi Srbije, a ta uloga govori da mi više nismo, kako je i kolega Senić govorio, zbog toga što bezbednost jeste nedeljiva, samo korisnik bezbednosti, već i izvoznik bezbednosti i naravno da više ne možemo govoriti o zaštiti bezbednosti jedne države isključivo u našim granicama, već to moramo činiti i van granica naše zemlje. Najbolji primer za to jeste saradnja o kojoj smo, i u mesecima iza nas, govorili po pitanju borbe protiv organizovanog kriminala.
Ministar unutrašnjih poslova, gospodin Dačić, izjavio je u Urugvaju pre neki dan da su upravo državni organi Urugvaja pomogli da se zaplene te tri tone kokaina i da se pokrene priča o narko-kartelu Darka Šarića. Dakle, to je dokaz da ne možete bezbednost svoje države isključivo braniti iznutra i zato je ova nova politika veoma važna.
Na taj način mi opravdavamo veliku tradiciju srpskog vojnika. Govorili smo o tome da su naši vojnici u okviru kontingenata JNA od pedesetih do kraja osamdesetih godina učestvovali u broju od hiljade ljudi na raznim mestima širom sveta. Siguran sam da će i mladići i devojke koji sada budu u ovim mirovnim operacijama, gde god da bude pobodena srpska zastava, na isti način tu tradiciju braniti i da će omogućiti da počnemo da stvaramo jednu novu sliku Srbije, a ta slika je potpuno drugačija od one koju smo imali devedesetih godina, upravo kada su ljudi iz SRS bili u vlasti i dobili protektorat na Kosovu i Metohiji, tada smo bili ukopani u sopstvene probleme, u nekakve regionalne konflikte iz kojih niko živ nije mogao da nas izvuče.
Danas pokazujemo da smo spremni da pružimo ruku međunarodnoj zajednici i da smo spremni da podelimo teret odgovornosti za globalnu bezbednost. Izazovi sa kojima se danas suočava čitav svet su mnogobrojni. Govorim o terorizmu, o organizovanom kriminalu. Naravno, kolega Martinoviću, upravo Rusija i NATO danas predstavljaju najveće saveznike u borbi protiv trgovine narkoticima u Avganistanu, a to je i u interesu bezbednosti Srbije, zato što 80% tog heroina koji je namenjen tržištu Zapadne Evrope, i o tome smo puno puta pričali, ide balkanskom rutom i tu je Srbija. Naravno da onda mi, ako se to tiče bezbednosti Srbije, takvu saradnju moramo da podržimo, jer se ona tiče bezbednosti naših građana, pre svega.
Misije koje su predviđene ovim godišnjim planom, pored postojećih, otvaramo i dve nove misije UN, Liban sa Špancima. To je važno zato što je Španija jedna od najznačajnijih država članica i EU i NATO, koja nam pomaže u odbrani našeg stava vezano za KiM. Na Kipru su tu Slovačka i Mađarska. Opet Slovačka koja, takođe, svojim principijelnim stavom pomaže Srbiji u odbrani njenog teritorijalnog integriteta.
Važno je i napomenuti da sve navedene operacije imaju isključivo humanitarni karakter i imaju za cilj, osim da osiguraju mir u ovim područjima zahvaćenim konfliktima, i da obezbede sigurnost i normalan život za ljude koji žive na ovim područjima. Zbog toga lično, apsolutno, podržavam ovu tendenciju uvećanog angažmana naše vojske i policije, pre svega u mirovnim misijama UN, a sutra verovatno i EU, jer ukoliko želimo da postanemo punopravna članica evropske porodice naroda, moramo da preuzmemo i obavezu da doprinesemo izgradnji evropskog sistema zajedničke bezbednosne i odbrambene politike.
Tu imamo nešto što za Srbiju može biti veoma značajno, a tu govorimo o civilnim i bezbednosnim sposobnostima. U to Srbija može i mora da se uključi. Dakle, govorim o kontroli granica, govorim o borbi protiv nedozvoljene trgovine, o borbi protiv ilegalnih migracija, o civilnoj zaštiti i mnogo toga drugog. Ohrabruje nedavna poseta ministra odbrane Šutanovca Briselu, gde je upravo sa evropskim parlamentarcima razgovarao po prvi put na temu reforme sistema odbrane u Srbiji u evropskom kontekstu i po prvi put o mogućnostima da naši vojnici učestvuju u misijama Evropske unije, jer je to definitivno budućnost za našu zemlju. Govorilo se i o nekim konkretnim operacijama i siguran sam da ćemo mesecima ispred nas o tome još više govoriti.
Sve ovo jača međunarodni ugled Srbije i potvrđuje da Vojska i te kako, a to je nekada i bila, može biti značajno sredstvo spoljne politike Srbije i to bismo morali da iskoristimo.
Kolega Rogović je govorio o određenim rizicima. Naravno da rizici od učešća u ovim misijama postoje, ali je važno podvući da naši vojnici i policajci tamo idu na osnovu principa dobrovoljnosti. To je prva stvar. Drugo, siguran sam da je sposobnost, obučenost i profesionalizam srpskih vojnika i policajaca na tako visokom nivou da je opasnost od tih nepoželjnih situacija zaista svedena na jedan minimum.
Učešće u ovim operacijama važno je i sa aspekta sticanja dodatnih iskustava za naše oružane snage, jer će u tim rotacijama u ovim zemljama gde će učestvovati naši mirovnjaci proći veliki broj vojnika i policajaca iz Srbije i na taj način mi podižemo i operativne sposobnosti i naših oružanih snaga.
Naglasio bih i potrebu da u budućim projekcijama budžeta, koliko god da nam to budžetska sredstva dozvoljavaju, maksimalno stvorimo mogućnosti u budućnosti za aktivnije angažovanje u ovim mirovnim operacijama.
Ovo je samo još jedan u nizu pokazatelja značajnih međunarodnih aktivnosti i Ministarstva odbrane i Ministarstva unutrašnjih poslova. Podsetiću da upravo Ministarstvo odbrane predstavlja aktivnog učesnika svih relevantnih regionalnih bezbednosnih inicijativa. Dakle, da Vojska Srbije postaje i faktor regionalne stabilnosti i da smo potpisali prošle nedelje sa poslednjom državom u regionu, sa kojom to nismo imali, Sporazum o vojnoj saradnji, sa Hrvatskom.
Na taj način zatvorili smo teško poglavlje u istoriji odnosa dve zemlje i verovatno okrenuli jednu potpuno novu stranicu u kojoj će i Srbija i Hrvatska zajedno doprineti da zapadni Balkan postane prostor istinske stabilnosti, koji doprinosi i stabilnosti Evrope, a ne očekuje od te Evrope da stalno rešava naše probleme i da time pokazujemo i neku svoju nesposobnost.
Pozdravljam i činjenicu da smo prošle nedelje na Odboru za odbranu i bezbednost, koji je i zadužen da raspravlja o ovakvim odlukama, velikom većinom glasova članova našeg odbora podržali ovaj godišnji plan i siguran sam da bi poslanici stranaka koji nisu za to glasali kada bi sklonili sa stola dnevnopolitički aspekt razmišljanja isto tako ove odluke podržali, jer ovde se ne radi o nekom uskom partijskom interesu, već se radi o jednom vrhunskom nacionalnom interesu. I slušajući kolege, što iz SNS, što i neke samostalne poslanike, imam utisak da smo danas mnogo bliži konsenzusu po ovom pitanju i to zaista ohrabruje i to govori o tome da i naša politička scena polako sazreva, jer ovo je zaista pitanje od vrhunskog nacionalnog interesa i dobro je da što više poslanika iza toga stane.
Zato pozivam u ime koalicije za Evropsku Srbiju i u ime DS sve kolege da ovaj plan podrže i iskazujem uverenje da ćemo u budućnosti, dakle, iz godine u godinu, davati samo veći doprinos izgradnje svetskog mira, jer je i to naša obaveza. Hvala. (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, ovom prilikom bih se osvrnuo ne samo na sporazume koji se nalaze pred nama, već i na ukupnu aktivnost Ministarstva odbrane i upravo zbog onoga što je moj uvaženi kolega Krasić pomenuo, zbog toga što mladi ljudi u Srbiji treba da znaju šta to radi srpska vojska.
Vojska je u Srbiji uvek bila ponos ovog naroda. Moramo da uradimo sve da tako ostane i u budućim generacijama. Tu, pre svega, mislim na reformske procese koji su u sistemu odbrane odmakli veoma daleko.
Mi smo u Skupštini prošle godine prvi put u istoriji srpskog parlamentarizma usvojili strategije nacionalne bezbednosti i odbrane, niz bilateralnih sporazuma poput ovih o kojima danas raspravljamo, ali i veliki broj zakona u sistemu odbrane, i možda je najbolji pokazatelj ovog dobrog rada je činjenica da gotovo sva istraživanja javnog mnjenja danas govore da je vojska, uz crkvu, institucija kojoj se u ovom društvu ponovo najviše veruje.
Lepo je pomenuti primer da danas imamo povećano interesovanje mladića i devojaka za vojnu akademiju, vojnu gimnaziju. To je važno zbog toga što ozbiljan oficirski i podoficirski kadar garantuje kvalitetno ispunjavanje obaveza u okviru sistema odbrane i to je stub svake države.
Meni je lično to veoma drago, zato što potvrđuje da mladi danas mnogo više nego u nekoj prošlosti, ne tako dalekoj, veruju vojsci. Posebno je lepo čuti da se sve veći broj devojaka prijavljuje upravo za ove institucije.
Želeo bih da u svoje ime i verovatno u ime većine članova skupštinskog Odbora za odbranu i bezbednost, koji su imali priliku da u toku protekle godine prisustvuju vojnim vežbama, recimo, na Pešteru, na aeromitingu u Batajnicu, i u nizu drugih aktivnosti, kao što je, recimo, otvaranje baze Jug na jugu centralne Srbije, koja je verovatno najveća i najmodernija u ovom regionu.
Moram lično da posvedočim da je danas radnja između skupštinskog odbora i Ministarstva odbrane i ostalih delova ovog sistema neuporedivo bolja. To je posebno važno zbog toga što mi kao poslanici koji predstavljamo građane u Skupštini Srbije imamo obavezu da vršimo kontrolnu funkciju, da sprovodimo civilnu kontrolu nad radom sektora bezbednosti. To je važno, pre svega, za građane koji su nas ovde izabrali.
Što se tiče sporazuma koji se danas nalaze pred nama, u pitanju su ugovori koji su potpisani sa širokom lepezom država i to potvrđuje punu posvećenost Srbije ispunjavanju obaveza koje su definisane i u strategijama nacionalne bezbednosti i odbrane koje smo prošle godine usvoji.
Pre svega, tu mislim na nedvosmisleno iskazano opredeljenje naše zemlje da da doprinos globalnoj stabilnosti i bezbednosti, kako kroz učešće u velikim nacionalnim operacijama, o kojima se ovde dosta govorilo, tako i kroz koordiniranu borbu protiv savremenih izazova rizika i pretnji bezbednosti koji ugrožavaju čitavu međunarodnu zajednicu.
Ovi sporazumi upravo za predmet imaju saradnju u učešću u multinacionalnim operacijama, upravljanje krizama u slučaju prirodnih ili tehnoloških katastrofa, kontroli naoružanja i razoružanja. Ključna reč ovde jeste saradnja i to se najbolje vidi na primeru nedavno potpisanog sporazuma između Rusije i Amerike u Pragu o smanjenju nuklearnog naoružanja, ili, recimo, na primer, ove nedelje održanog samita o nuklearnoj bezbednosti u Vašingtonu, koji je okupio preko 40 lidera svetskih zemalja.
Ako države poput Rusije i Amerike, koje su u hladnom ratu bile najveći mogući rivali, danas nalaze zajednički jezik da razgovaraju o najvećim pretnjama bezbednosti, zašto i Srbija ne bi mogla sa svojim susedima i drugim partnerima o istim ovim temama da razgovara?
Moram da pomenem i ono sa čime se suočava veliki broj zemalja u Evropi, samim tim i Srbija, a to je da smo zbog ekonomske krize suočeni sa velikim opterećenjem vojnih budžeta. Danas u Srbiji imamo i neke prioritete, kao što je najavljena profesionalizacija Vojske.
Zbog svega toga nije moguće realizovati veliki broj investicija. Zato je važno da države između sebe udružuju svoje kapacitete. Upravo u EU postoji veliki broj zemalja koje ulažu u resurse i zajedno, sa zajedničkim sredstvima rade na novim vojnim tehnologijama, čak zajednički kupuju naoružanje.
To su primeri dobre saradnje i mislim da i mi u Srbiji, i u ovom regionu koji pretenduje da se u budućnosti priključi EU, treba da pokažemo spremnost na ovakav nivo saradnje.
Gledajući samo sa kojim zemljama ćemo ratifikovati ove sporazume, sasvim je jasno da Srbija želi da ostvaruje saradnju sa što većim brojem zemalja, na taj način podižemo i međunarodni ugled naše zemlje. Tu su neke od najuticajnijih članica EU, poput Velike Britanije i Nemačke. Tu je, recimo, i jedna Španija.
Sada čujem od kolega iz SRS koji kažu da ne valja Španija, ona je u NATO-u. Onda kažu, Španija je super zato što nije priznala Kosovo. Oslanjamo se na to što je Španija jedna od pet zemalja u EU koje svojom spoljnom politikom doprinose našoj politici očuvanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta na Kosovu. Moje pitanje je – da li Španija valja ili ne valja? To mi zaista nije jasno.
Tu su zemlje iz regiona – Makedonija, Bugarska, Slovenija koja je naš de fakto sused. Regionalna saradnja je veoma važna u oblasti bezbednosti, upravo zbog toga što su savremeni izazovi sa kojima se suočava čitav svet, kao što su terorizam, organizovani kriminal, ilegalne migracije, širenje oružja za masovno uništenje, sajber kriminal, klimatske promene globalnog karaktera, ne može ni jedna država sama da se izbori sa njima.
Ukoliko ne posmatramo ovo pitanje isključivo iz ugla odbrane, nego u širem kontekstu bezbednosti, najbolji primer za to je situacija koju danas imamo u Srbiji.
Srbija danas vodi, verovatno, najžešću borbu protiv organizovanog kriminala koji je ikada vodila. Na skupštinskom Odboru za odbranu i bezbednost smo imali priliku da slušamo i direktora Bije, koji nam je govorio o tome da nekih 80% heroina koji, recimo, ide iz Avganistana za Zapadnu Evropu, upravo se kreće balkanskom rutom.
Tu su u lancu i Turska, Bugarska, Makedonija, Srbija, Hrvatska, Slovenija, sve do Zapadne Evrope. Zaista je teško zamisliti, ukoliko u ovom lancu ne postoji saradnja, da se možemo tome uspešno suprotstaviti. Srbija saradnjom sa tim državama pokazuje odgovornost ne samo prema sebi i svojim građanima, već pokazuje i solidarnost sa svojim susedima i drugim državama. Isto takvu solidarnost može da očekuje i od njih za rešavanje naših problema.
Tu je Norveška, koja je tradicionalni prijatelj Srbije i sa kojom učestvujemo u toj misiji u Čadu, sa našim lekarima u norveškom kontingentu. Veoma je važno da Srbija nastavi dobru tradiciju koju je i nekadašnja Jugoslavija imala, koja je bila jedan od najvećih kontributora globalne bezbednosti upravo u tim mirovnim misijama, kada ste možda vi bili mojih godina. JNA je na Sinaju 50-ih i 60-ih godina imala 15.000 vojnika i bila je najveći nacionalni kontigent od svih. Ovo je samo uspešno nastavljanje jedne dobre tradicije srpske vojske.
Posebno želim da istaknem očigledno ponovno uspostavljanje tradicionalno dobre saradnje sa zemljama Bliskog Istoka, Afrike i Azije, pre svega u oblasti vojno-ekonomske saradnje. U pitanju je namenska industrija i upravo je namenske industrije u prošloj godini bila najveći izvoznik srpske privrede sa realizovanim ugovorima od 300 miliona dolara, novim potpisanim u vrednosti od oko, nemojte mi zameriti ako malo grešim, pola milijarde dolara. Imali smo i posetu državne delegacije nedavno Alžiru i tu se najavljuju ozbiljni poslovi. Upravo sporazum sa Irakom koji ćemo ratifikovati apostrofira ovu ekonomsku saradnju i uvoz i izvoz ove vojne opreme.
Ubeđen sam da ćemo zbog toga i u budućnosti ratifikovati sve veći broj ovih međunarodnih ugovora, jer na taj način smo u prilici da uzimamo najbolja iskustva od svojih partnera, samim tim podižemo i sposobnosti naše vojske. Ne samo to, onda i izvozimo svoja znanja i iskustva. Tada zaista postajemo ono što se ovde nazvalo izvoznikom bezbednosti.
Kada ste izvoznik bezbednosti imate kudikamo bolju poziciju u odnosima sa vašim partnerima, a upravo partnerski odnosi koje ostvarujete, učešćem u Partnerstvu za mir, potpisivanjem ovakvih bilateralnih sporazuma ili učešćem u mirovnim misijama, a u našem slučaju UN, jačamo sopstvenu međunarodnu poziciju, samim tim možemo da očekujemo i od drugih da nam pomognu u rešavanju naših problema.
Govoreći o onome šta sve Srbija može da izveze, treba da budemo posebno ponosni na ono što se dešava na VMA. Tamo je trenutno na školovanju prva generacija mladih ljudi na medicinskom fakultetu VMA. Srbija je na taj način postala jedna od retkih zemalja koja školuje lekare koji istovremeno postaju i oficiri. To je nešto što je dragocen resurs, što druge zemlje nemaju i Srbija to i te kako može da iskoristi.
Prema tome, zbog svega navedenog, zaista pozdravljam ovu raspravu koju vodimo o ovakvim sporazumima. Ubeđen sam da njima podižemo međunarodni ugled naše zemlje. Baš zbog toga, ne mogu da se složim sa kolegom Krasićem, uvažavamo maksimalno prošlost, ali još više uvažavamo budućnost i imamo odgovornost prema budućim generacijama. Zbog toga ću dati u danu za glasanje svoj glas ovim predlozima.

Poštovana gospođo predsednice, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, najpre bih želeo da pozdravim ovu raspravu i činjenicu da se sa ova dva strateška dokumenta normativno zaokružuje proces reforme sistema odbrane. Kao što je ministar rekao, Vlada je već usvojila strategijski pregled odbrane i ovo je jedna veoma pozitivna stvar. Istina, bolje je da smo ova dokumenta dobili još pre nekoliko godina i onda ušli u proces reforme Vojske, ali zbog objektivnih okolnosti to nije bilo moguće i ovo rukovodstvo Ministarstva zaslužuje jedno priznanje za to što dobijamo i sva neophodna strateška dokumenta.
Takođe, pohvalio bih javnu raspravu koju je Ministarstvo organizovalo krajem protekle godine. U njoj su učestvovali predstavnici i državnih institucija i nevladinih organizacija, članovi akademske zajednice, eksperti. Imao sam priliku i lično da učestvujem u nekima od njih. Smatram da su bile veoma kvalitetne i to je pokazalo da je ovo ministarstvo spremno da radi na jedan potpuno otvoren način.
Kao što je već rečeno, Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije je najvažniji strateški dokument kojim se određuju osnove politike bezbednosti o zaštiti nacionalnih interesa i njena polazišta su suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije, zatim, ekonomski prosperitet, socijalna stabilnost, razvoj demokratije i vladavine prava, poštovanje ljudskih i manjinskih prava, evropska spoljnopolitička orijentacija i saradnja sa najuticajnijim subjektima međunarodne zajednice, i ono što smatram posebno značajnim, regionalna saradnja.
Ova strategija analizira okruženje Republike Srbije, pre svega globalno okruženje. Okolnosti koje doprinose sve većem broju bezbednosti izazova na globalnom nivou jesu najpre velike razlike u stepenu ekonomskog i kulturnog razvoja, što dovodi do siromaštva i socijalne ugroženosti delova stanovništva, a samim tim i do negativnih demografskih i psihosocijalnih pojava. Tu su i regionalni lokalni sukobi, verski i etnički ekstremizam, kao što je već pominjano, širenje oružja za masovno uništenje, terorizam, organizovani kriminal, ilegalne migracije, klimatske promene, potom, deficit energetskih resursa, sve to ugrožava bezbednost i stabilnost pojedinih zemalja regiona i globalnu bezbednost.
U tom smislu zaista ne mogu da se složim sa komentarom da je konstatacija u Strategiji da je bezbednost nedeljiva nekakva glupost. Ovo su potvrde da bezbednost jeste nedeljiva, jer ovi izazovi su danas potpuno nepredvidivi, asimetrični i zaista transnacionalnog karaktera.
Nijedna država na svetu, pa ni Srbija kao jedna mala zemlja, ne može sama sa njima da se izbori. Najbolji način da se na njih nađe odgovor jeste udruživanje bezbednosnih kapaciteta država.
Takođe, ova strategija konstatuje napredak u oblasti zajedničke evropske bezbednosti i odbrambene politike i ističe sve veću ulogu Evrope u ovoj oblasti. Pominjano je da je tu u pitanju, recimo, Eufor u Bosni i Hercegovini ili, recimo, snage Evropske unije koje su angažovane na dalekim obalama Somalije. Ovo će biti značajno za Srbiju posebno kada postanemo članica EU, jer ćemo tada biti deo ovog sistema evropske bezbednosti odbrambene politike.
Kada govorimo o regionalnom okruženju, tu bih se osvrnuo na geostrateški položaj regiona jugoistočne Evrope. On je veoma specifičan, preko njega prelaze energetski i telekomunikacioni pravci koji povezuju najznačajnije države Evrope sa regionima i Kavkaza, i Bliskog Istoka, i Kaspijskog basena, i Sredozemlja i upravo ovaj region neposredno utiče na bezbednost najrazvijenijih evropskih zemalja, ali ima potencijal da postane deo stabilne evropske bezbednosne arhitekture.
Kolega Šormaz je pominjao ''Nabuko''. Posle prošlogodišnje gasne krize kojom smo i mi bili pogođeni kada smo morali da dobijemo pomoć od Mađarske, kada smo mi morali da pružamo pomoć Bosni i Hercegovini, postalo je jasno da i rute i izvori snabdevanja ovim strateškim energentom moraju da se diverzifikuju. I, mislim da je za Srbiju kao energetski koridor, koji je optimalan za izgradnju energetske infrastrukture i kao jedno čvorište koje spaja centralnu Evropu sa Kaspijskim basenom i Bliskim istokom, korisno da ima što više ovakvih inicijativa, dakle, ne samo ''Nabuko'', ne samo Južni tok, već i ukoliko ima drugih inicijativa, to je za Srbiju više nego korisno.
Ono što su pretnje koje ugrožavaju bezbednost jugoistočne Evrope, jesu naravno potencijalna sukobljavanja oko korišćenja onih tranzitnih pravaca i raspolaganja ovim resursima koji mogu ugroziti ovaj region, ali zatim i separatističke težnje. Tu imamo situaciju sa nelegalnim jednostranim proglašenjem nezavisnosti KiM, tu su problemi i terorizma i organizovanog kriminala, korupcije, trgovine narkoticima, oružjem, trgovine ljudima, ali ne i neadekvatno rešavanje problema izbeglih, prognanih i interno-raseljenih lica na području bivše Jugoslavije.
Ovim dokumentom se utvrđuju izazovi i rizici, pretnje bezbednosti naše zemlje. Dakle, opasnost od oružane pobune, kao što sam rekao separatističke težnje, opasnost od oružane agresije, širenje oružja za masovne uništenje, jedan globalni problem nacionalni verski ekstremizam, problemi ekonomskog razvoja, nekontrolisano trošenje prirodnih resursa, ali i neravnomerni privredni i demografski razvoj. Znači, demografija je pitanje koje pogađa sve države u Evropi.
Pitanje koje posebno pogađa naš region i posebno našu zemlju. Mi svake godine izgubimo, koliko znam, oko 30 hiljada stanovnika. To je jedno ozbiljno bezbednosno pitanje sa kojim ćemo u budućnosti morati ozbiljno da se suočimo.
Strategija, naravno, određuje i nacionalne interese, čijim se ostvarivanjem štite nacionalne vrednosti i to su: očuvanje nezavisnosti suvereniteta i teritorijalnog integriteta, očuvanje unutrašnje stabilnosti, vladavina prava, razvoj demokratije i evropske integracije.
Kada govorimo o evropskim integracijama, nesumnjivo je da će Srbija svoju spoljnu i bezbednosnu politiku u najvećoj meri usklađivati sa delovanjem i pozicijama EU. S druge strane, Strategija pominje i NATO program – Partnerstvo za mir. Pristupanjem Partnerstvu za mir Srbija je potvrdila svoje dugoročno opredeljenje, da doprinos da zajedničkim demokratskim vrednostima i da doprinos da regionalnoj i globalnoj bezbednosti. U Strategiji se naglašava i, da je sistem nacionalne bezbednosti pod demokratskom i civilnom kontrolom. To je za naš Parlament, za naš Odbor za odbranu i bezbednost od posebnog značaja.
Što se Strategije odbrane tiče ona je ključni strateški dokument u oblasti odbrane koja se zasniva na Ustavu, na Strategiji nacionalne bezbednosti i koji je namenjen svim našim građanima i državnim organima. Vitalni odbrambeni interesi Srbije jesu: očuvanje suverenosti, nezavisnosti, zaštita bezbednosti građana, izgradnja poverenja, unapređenje stabilnosti u regionu i saradnja sa drugim, različitim međunarodnim i bezbednosnim organizacijama. Politika odbrane Srbije zasniva se na jačanju vlastitih odbrambenih kapaciteta, saradnja sa demokratskim i miroljubivim državama i evropskoj spoljnopolitičkoj orijentaciji, ali i spremnosti da aktivno učestvujemo u procesima zajedničkog delovanja i saradnje sa drugim državama i subjektima međunarodnih odnosa u izgradnji nacionalne, regionalne i globalne bezbednosti.
Osnovni ciljevi politike odbrane jesu – efikasan sistem odbrane, zatim, mir i integracije u evropske i druge međunarodne i bezbednosne strukture, ali u programu Partnerstva za mir.
Takođe, navodi se da je Srbija spremna da svoje odbrambene interese štiti odvraćanjem efikasnim sistem odbrane, izgradnjom pouzdanog partnerstva, te saradnjom u izgradnji povoljnog bezbednosnog okruženja i odlučnom odbranom zemlje, sopstvenim kapacitetima, ali uz pomoć partnera i saveznika, te učešćem u multinacionalnim operacijama.
Što se tiče ovih operacija koje su nekoliko puta danas spomenute, zaista pozdravljam odluku ovog parlamenta, iz juna ove godine, da uputi jedan sanitetski tim u okviru ''norveškog kontigenta'' u mirovnu misiju UN u Čadu i Centralnoafričkoj Republici.
To je sada četvrta misija u kojoj pripadnici naše vojske učestvuju, pored onih u Liberiji, Obali Slonovače i Kongu. Podsetiću da naša zemlja ima veliku tradiciju učešća u ovim misijama. Setite se svi Sinaja iz davnih 50-ih i 60-ih godina, kada je ''jugoslovenski kontigent'' bio najbrojniji od svih. Prošlo je kroz njega preko 14 hiljada ljudi i naše snage su tada činile preko 20% ukupnih mirovnih snaga.
Prema tome, ovo je jedna veoma pozitivna stvar, da se u strategijama na više mesta pominje nastojanje Srbije da doprinosi globalnoj bezbednosti. Veoma je dobro što imamo u proceduri i zakon o upotrebi Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama.
Takođe, Strategija definiše i subjekte sistema odbrane, ali i misije Vojske Srbije. To su odbrana, naravno, od oružanog udruživanja spolja i kao što sam rekao, doprinos izgradnje mira i bezbednosti i u regionu i u svetu kroz ove multinacionalne operacija.
Prema tome, danas mi raspravljamo o strategijama koje će po svemu sudeći prvi put biti usvojene u Republičkom parlamentu. One su jedna polazna osnova za ono što nas u budućnosti očekuje. Veoma je važno da danas definišemo naše ciljeve i interese u godinama koje dolaze. Svakako da ćemo imati priliku da, sa okolnostima koje se menjaju, dograđujemo ove dve strategije. Uzimajući u obzir da zaokružimo zakonsko-pravnu regulativu u oblasti sistema odbrane i uzimajući u obzir značaj ove dve strategije, pozivam predstavnike svih stranaka, bez obzira na njihovu političku orijentaciju, da podrže ove predloge. Predstavnici koalicije ZES će to svakako učiniti. Hvala. (Aplauz.)

Poštovana gospođo predsednice, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima smatram veoma kvalitetnim.
Naravno da postoje neki detalji o kojima može više da se razgovara, jedan od njih je pomenuo poslanik Srđan Milivojević, pitao je šta je sa novim automobilima u koje se fabrički ugrađuju ovi antiradarski uređaji, ali kada se ceo predlog uzme u obzir, smatram da je veoma dobar i, uzimajući u obzir činjenicu da već nekoliko godina traje rasprava, mislim da je bilo krajnje vreme da konačno i odlučujemo o ovom zakonu.
Ono što su alarmantni podaci, koji utiču na svakog od nas (mene pogađaju, pre svega, kao građanina ove zemlje), jeste broj poginulih na putevima Srbije. Samo prošle godine je oko 900 lica izgubilo život, a preko 22.000 ih je povređeno. Materijalna šteta koja je pričinjena je preko 2.700.000.000 dinara. Gotovo polovina svih tih udesa izazvana je vožnjom, dakle nepropisnom brzinom. Ne mogu da se složim da su ovde u pitanju drakonske kazne. Dakle, cela ideja jeste implementiranje određenih preventivnih mera. Prema tome, cilj je da se smanji broj udesa i broj poginulih. Ne treba, naravno, da zaboravimo ni činjenicu da je stari zakon, koji i dalje važi, usvojen još 1988. godine. Okolnosti na našim putevima su se za ovih 21 godinu i te kako promenile.
Ono što se uvodi od nekih novih kategorija koje bi trebalo da doprinesu cilju uvođenja reda u naš saobraćaj je uvođenje video nadzora na putevima, dakle dokazivanje prekršaja preko snimaka kamerom. Vozio sam se pre dva meseca u jednoj susednoj zemlji, u kojoj saobraćajna policija rutinski zaustavlja vozače, traži vozačku i saobraćajnu dozvolu, pita da li ste pili, gde idete i onda pozove telefonom i proverava u nekoj njihovoj centrali da li je kamera zabeležila, da li je radar zabeležio da ste prekoračili brzinu. Ukoliko jeste, nema tu razgovora sa policijom.
Tu, zapravo, ozbiljno stvaramo mogućnost da se smanji korupcija, kao što će se smanjiti korupcija uvođenjem novine da nema plaćanja novčanih kazni na licu mesta, što smatram veoma značajnim.
U okviru ovih mera preventivnog delovanja naravno da je jedna od najbitnijih uvođenje kaznenih poena. Dakle, najmanje kaznenih poena se dobija za nepropuštanje pešaka na pešačkom prelazu, zatim za prolazak kroz crveno svetlo, a za one najteže prekršaje, kada se izazivaju saobraćajni udesi, može se dobiti i 18 poena. U svakom slučaju, kada skupite maksimalnih 18 poena, oduzima se dozvola, ponovo se ide na ispite, plaća se novčana kazna. Ukoliko vam se desi da dva puta dobijete kaznu oduzimanja dozvole na po dve godine, trajno ostajete bez iste.
Kolega iz G17 plus gospodin Anđelović pomenuo je, kao veoma značajno, uvođenje privremene vozačke dozvole za lica između 17 i 18 godina starosti, što takođe smatram pozitivnim rešenjem. Auto-škola vas za ta dva meseca, recimo, koliko traje obuka, obuči za jedan deo cele te priče, a suštinski prava obuka sledi tek kada sednete za volan i sami počnete i da vozite.
Ko učini saobraćajni prekršaj sa detetom u kolima, dobiće duplo veću kaznu. Brzina u naseljenom mestu se smanjuje sa 60 na 50 kilometara na sat. Naravno, zabranjuje se upotreba mobilnih telefona bez tzv. „hends fri“ uređaja i zabranjuje se upotreba tih famoznih antiradarskih uređaja.
Nije mi bilo jasno zašto do sada nismo rešili, a godinama unazad to viđam po zemljama Zapadne Evrope, pa i u susedstvu, da vozači imaju obavezu da i danju drže upaljene farove. Uvodi se obaveza da se i kod nas vozi sa upaljenim farovima danju. Vozači znaju koliko je teško kada voze na putevima izvan naseljenog mesta ukoliko je izmaglica, pa čak i kada su letnji dani. Veoma teško može da se vidi vozilo udaljeno 100, 200, 300 metara od vas. Smatram da je ovo zaista pozitivno rešenje.
U Srbiji, i to je ono što se promenilo od 1988. godine, sve više imamo primera te nasilničke vožnje. To je nova kategorija u ovom zakonu. Misli se, pre svega, na bezobzirno ponašanje prema ostalim učesnicima u saobraćaju. Tu su i dva konkretna slučaja. Prvo, prolazak kroz crveno svetlo dva ili više puta gde između dva prolaska nije prošlo više od 10 minuta i preticanje kolone preko pune linije, što je nešto potpuno uobičajeno kod nas, ali zaista izaziva veliku opasnost u saobraćaju.
Kolega Markićević iz NS je dao jedan dobar primer. Tu bih se složio s njim. Smatram da daje odgovore na neke od kritika predstavnika opozicije. Pomenuo je vezivanje pojasa. Mnogi su bili skeptični, i ja lično, kada je 2001. godine uvođena ta obaveza, ali bili smo svedoci da je veći deo vozača, pošto su plaćali prvu kaznu, koja je tada iznosila nekih 600 dinara, odmah počela da se vezuje. Sasvim sigurno je to uticalo na povećanje bezbednosti na putevima.
Pitanje alkohola je veoma značajno. Različito je rešeno u različitim državama. Po mom skromnom mišljenju ni najrigoroznija rešenja po ovom pitanju nisu dovoljna, jer ovo je jedna zaista velika opasnost. Dakle, novina je da, ukoliko vas uhvate sa preko dva promila alkohola u krvi, najmanje dobijate automatsku kaznu od 15 dana zatvora. Minimum alkohola u krvi se spušta na nivo od 0,3 umesto 0,5 promila.
Ono što kaže uporedna praksa, to je da je u Srbiji do sada bila kazna za vožnju pod dejstvom alkohola 60 evra, a u nekim drugim zemljama je to mnogo rigoroznije sankcionisano. U Češkoj plaćate 450 evra, u Francuskoj 750, u Švajcarskoj 775. Ako hoćete u regionu, u Mađarskoj plaćate 380 evra. U Crnoj Gori, Hrvatskoj, Bugarskoj, Češkoj, Slovačkoj – uopšte nije dozvoljena ni kap alkohola u krvi.
Koliko neke druge zemlje ozbiljno shvataju pitanje bezbednosti na putevima govori podatak da se, recimo, u Bosni, Crnoj Gori i Hrvatskoj sankcioniše bacanje otpadaka kroz prozor dok ste u vožnji ili, recimo, kada isprskate pešake na pešačkom prelazu.
Na kraju, vratio bih se na neke statističke podatke, mada je veoma nezahvalno o ovome govoriti na taj način, jer su ipak u pitanju životi ljudi. Ta statistika kaže da smo u poslednjih 25 godina izgubili 35.000 ljudi na putevima. Ako uzmete činjenicu da svake godine zbog pada nataliteta izgubimo oko 30.000, to je jedan manji grad, onda se pitam da li možemo sebi da dopustimo ovoliko stradalih na autoputevima. Ja lično smatram da je to zaista nedopustivo.
Dakle, preko pola miliona ljudi za tih 25 godina je povređeno. Šteta je gotovo veća od vrednosti državnih puteva. Godišnje policija sankcioniše oko milion prekršaja, oko 80.000 ljudi isključi iz saobraćaja, preko 40.000 ljudi uhvati u alkoholisanom stanju i preko 200.000 ljudi koji su prekoračili brzinu.
Dakle, svake godine na milion ljudi izgubimo 120 stanovnika u saobraćajnim nesrećama.
Zbog toga mislim da ovo nije pitanje za jednu političku stranku ili koaliciju. Verujem da će svaki narodni poslanik da nađe javni interes u ovom zakonu i da ćemo ga usvojiti sa velikom većinom glasova. Hvala.