Samo bih se osvrnuo na ovaj amandman o kome sada raspravljamo, da se ne prihvati da se briše ovaj naslov, ako se dobro sećam, na tome smo stali, ne treba da postoji komisija za prevenciju upotrebe duvana. U ovim žustrim raspravama iznesene su razne činjenice, a iznesena je jedna netačna činjenica koju moram da ispravim kao lekar i zdravstveni radnik. Naime, pokušana je negacija pušenja kao faktora rizika oboljevanja.
Postoje mnogobrojni faktori rizika koji uzrokuju različita oboljenja. Dokazano je da je duvan, odnosno pušenje najvažniji pojedinačni faktor rizika za oboljevanje kardiovaskularnog sistema, kao i oboljevanja drugih sistema, između ostalih, raka pluća i ostalih oboljenja koja zahvataju pluća. To su statistička ispitivanja i opšte poznate medicinske činjenice, tako da je malo nejasno da to iznosi kolega zdravstveni radnik zato što to unosi određenu zabunu među naše građane. To moram da ispravim i da reagujem kao član Odbora za zdravlje i kao lekar i kao poslanik.
Kao praktičan primer u vezi toga navešću vam činjenice šta je uradila Finska. Sa dobrim programima prevencije smanjila je pušenje kod muškaraca sa 76 na 26%, dakle, za 50% je smanjila u periodu od 50 godina.
U tom periodu oni su sa ovim efektivnim programima uspeli da smanje smrtnost od infarkta miokarda za 73%, incidence svih vrsta tumora za 17% i primarnog karcinoma bronha za 63%. To su konkretni statistički podaci šta uspevate da uradite dobro kao država kada delujte na smanjenje pušenja, kakvi su očigledni benefiti za građanstvo i šta mi kao država, koja je na putu ka EU, treba da uradi po tom pitanju.

Zahvaljujem kolegi Paji Momčilovu na ovom egzaktnom primeru i zamolio bih da taj primerak da svojoj koleginici iz poslaničke grupe, dr Gordani Paunović.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, gospodo iz Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici,  sa posebnim zadovoljstvom danas učestvujemo u ovoj diskusiji o zakonu o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu.
Danas smo prvi put napravili onako jednu pravu parlamentarnu atmosferu, jednu kvalitetnu diskusiju, gde se praktično iz diskusije svakog govornika može videti da li pripada grupi pušača ili nepušača, i da smo pomalo izašli iz nekih stranačkih okvira i da svi na neki način svojim argumentima i kontraargumentima dajemo pravi parlamentarni kvalitet raspravi zakona koji bi trebalo da bude kao takav primer i za sve ostale rasprave.
Izneću prosto nekoliko istorijskih činjenica i osnovnih pokazatelja koji pokazuju ozbiljnost problema koji proističu iz aktivnog i pasivnog udisanja dima. Duvan je, svi znamo, naziv roda zeljastih biljaka, kao i najpoznatije vrste roda običnog duvana koji se zove "nikotijana tabakum", koji se sadi u celom svetu radi sakupljanja listova koji se koriste za pušenje.
Ime je dobio po prezimenu jednog francuskog poslanika – Žan Nikot, koji je duvan poslao u Francusku, gle paradoksa, za korišćenje u medicini 1560. godine.
Iako legalno prihvaćen duvan, odnosno nikotin u gotovo svim državama sveta spada u jedan od najvećih otrova koji čovek svesno unosi u svoj organizam, ugrožavajući svoje zdravlje i, pri tom, ugrožavajući zdravlje drugih. U duvanskom dimu se nalazi oko 4.000 štetnih i 43 kancerogene materije koje izazivaju 40 različitih oboljenja. Nikotin kao sastavni deo duvanskog dima je visokotoksička droga i stvara ozbiljnu zavisnost. To moramo imati na umu kada razgovaramo o ovom zakonu.
Najveću pozornost ovog zakona treba da nam privuče činjenica koju je naglasio moj kolega Milan Vučković, a to su deca. Istraživanja koja je radila Svetska zdravstvena organizacija pokazuje da je gotovo preko polovine dece sveta izloženo pasivnom unošenju duvanskog dima. Nažalost, Srbija po istraživanju koje je sprovedeno 2008. godine prednjači. Naša deca u uzrastu od 13 do 15 godina su izjavila da preko 77% žive u domaćinstvu gde su izloženi pasivnom pušenju i unošenju dima.
Druga činjenica koja je poražavajuća jeste broj pušača među decom. U uzrastu od 13 do 15 godina tu se, nažalost, poredimo sa svetom – 8,9%, nešto niži postotak je u našoj populaciji. U nekim stvarima smo prosto stigli svet, što u ovom slučaju, nažalost, nije dobro.
Svake godine u svetu četiri miliona ljudi izgubi život zbog pušenja. Svaka popušena cigareta skraćuje život za sedam minuta. Znate, dok sedite sa svojom porodicom ili sa svojim prijateljima, završavajući jednu cigaretu, vi sebi svesno skraćujete život za sedam minuta.
Jedna činjenica je najvažnija u ovom svetlu svih ovih rasprava da je pušenje bolest zavisnosti, nažalost, široko socijalno prihvaćena, zato što ne izaziva neposredne štetne efekte kao zloupotreba droga i alkohola, i na taj način je vrlo opasna.
Iako duvanska industrija obezbeđuje profit i posao za hiljade radnika, uzgred budi rečeno ti radnici i nemaju neke zarade, najveći profit od toga ostvaruje duvanska industrija.
U svim zemljama, na svim nivoima razvoja i dohotka, siromašni najviše puše i najviše su opterećeni bolestima uzrokovanim pušenjem. Svaka država snosi velike ekonomske troškove zbog koštanja zdravstvene zaštite i smanjenja produktivnosti zbog bolesti koje su izazvane pušenjem.
U visoko razvijenim zemljama je procenjeno da od pet do 15% cene koštanja zdravstvenih usluga otpada na bolesti lečenja kao posledice pušenja. Pušenje je glavni razlog i glavni faktor rizika za hronične opstruktivne bolesti, za malignitete pluća, za kardiovaskularne bolesti, infarkt i inzulte, kao i za bronhitis i astmu kod dece.
U Srbiji se svake godine registruje 4.300 novih obolelih ljudi od raka pluća. Izlečenje nije izvesno, a to državu košta jako mnogo. Za jednog obolelog u svetu, u razvijenim zemljama, od raka pluća izdvaja se 25.000 evra, toliko košta njegovo godišnje lečenje. To bi kod nas bilo na godišnjem nivou 107 miliona evra ili negde oko 10 milijardi dinara, a znamo da je budžet Republike Srbije 750 milijardi dinara. Možemo samo da uporedimo koja bi to cifra bila ako bismo mi tu cifru morali da izdvojimo za te bolesnike.
Ono što na neki način predstavlja putokaz šta treba mi da radimo i ono što je moj kolega Simo Vuković rekao, šta je uradila Finska. Finska je pre pola veka 76% muškaraca imala pušača. Kroz edukativni program, kroz različite programe koje je država sprovodila, oni su taj broj smanjili na 26%. Za 50 godina jedan procenat godišnje i to je uspeh. Šta su dobili? Dobili su rezultat. Smanjili su broj obolelih od raka pluća za neverovatnih 63%.
Sve ovo govori u prilog da se mora agresivno ući u bitku protiv pušenja. U svetu je potpisalo 137 zemalja sporazum o kontroli duvana UN. Dve osnovne stvari kao poruka iz tog sporazuma idu, da sve vlade treba da donesu zakone kojima će stanovništvo zaštititi od izloženosti duvanskom dimu, kao i da treba da sprovedu obrazovne kampanje za smanjenje izloženosti dimu u domaćinstvu, zato što je još uvek vrlo visoka.
Koji su razlozi za donošenje ovog zakona? Osnovni razlozi jesu da se sistemski, zakonski uredi zaštita stanovništva od duvanskog dima, što podrazumeva potpuno uklanjanje duvanskog dima iz radnog i javnog prostora, da se stvore bezbedni uslovi za radnu zdravu sredinu i na taj način smanje troškovi zbog zaštite na radu.
Da se preventivnim delovanjem utiče na decu i mlade dane počinju sa pušenjem, a na odraslo stanovništvo koje puši da pušenje ostavi i da se posveti zdravom načinu života.
Na taj način mi sprovodimo obaveze iz Okvirne konvencije o kontroli duvana SZO, koju je ova Narodna skupština donela 9. februara, a stupila na snagu 9. maja 2006. godine. Na kraju, ispunjavamo obavezu države da pojedince zaštiti od duvanskog dima na način donošenjem takvih zakona.
Neću se baviti pitanjima kojima je regulisana zabrana pušenja u zatvorenim javnim prostorijama, u javnom prevozu, o izuzecima, to je nešto što je bilo predmet debate svih poslanika i to je nešto što je jasno da predstavlja realan način da donesemo jedan zakon koji se može ostvariti i biti sprovodljiv u našim uslovima.
Više bih se osvrnuo na drugi deo priče, a to je priča oko primene zakona. Imao sam jednu dilemu, ima jedan deo ovog zakona koji se naziva u samom tekstu – društvena briga za zdravlje stanovništva u Republici Srbiji. U ovom momentu bih rekao – državna briga.
Državna briga iz tog razloga što još uvek mislim da nemamo dovoljno ojačan kapacitet svesti u našem stanovništvu o štetnosti duvanskog dima i da država mora da preduzme određene korake, a mi kao narodni poslanici, koji smo predstavnici građana i koji činimo tu državu treba taj deo posla da iznesemo, da bismo stvorili uslove i sproveli ono što jeste glavni zadatak, a to je da očuvamo zdravlje stanovništva.
Onoga dana kad uspemo da promenom svesti kroz obrazovanje, kroz vaspitanje, dođemo do tog koraka, onda mislim da možemo da kažemo da će to biti društvena briga. U ovom momentu mislim da je to državna briga. Te dve stvari koje moramo da odradimo, možemo da uradimo na sledeći način. Jedno je kaznena politika, koja je deo zakonskih odredbi, a drugo je menjanje svesti kroz obrazovanje, vaspitanje i kroz donošenje određenih programa prevencija za suzbijanje upotrebe duvanskih proizvoda.
Da je to moguće, imamo živi primer iz nedavne prakse, kada smo doneli zakon o saobraćaju koji je drastično promenio navike u vožnji. Bilo je neshvatljivo da ljudi maltene vezuju pojaseve, čak su bile izjave u Narodnoj skupštini da pojedini ministri nisu bili ti koji su to radili. Danas vidimo da svi voze sa upaljenim svetlima i da svi vezuju pojaseve. Znači, nekada moramo da primenimo određene restriktivne mere da bi na taj način uticali na prihvatanje određenih zakonskih normi i da bi svi shvatili da je to ozbiljna stvar kojoj smo posvećeni.
Radi obezbeđivanja društvene brige za zdravlje stanovništva, ministar će doneti program za prevenciju, institucionalno o tome će da se stara Institut za javno zdravlje, a Komisija za prevenciju upotrebe duvana će doneti pripremu predloga programa mera za prevenciju i suzbijanje pušenja.
Pošto često u našoj političkoj praksi bude onako pošalica – ako ne želiš da rešiš problem, onda formiraš komisiju, pa se to razvuče. Nadam se i ubeđen sam da to tako neće biti, jedna mala pošalica. Naime, očekujem upravo od te komisije i od gospodina ministra da taj predlog programa mera za prevenciju i ovaj drugi deo što komisija treba da uradi, a to je da prati i procenjuje godišnje aktivnosti i postignute rezultate u sprovođenju programa čujemo u nekom izveštaju za godinu dana. Da vidimo šta smo uradili, da vidimo koliko je kazni naplaćeno, koliko je ustanova obiđeno i koliko je stvarno posle izvesnog vremena nešto konkretno učinjeno.
Ogromna je obaveza pred svima nama, najveća u ovom momentu leži oficijelno na gospodinu ministru zato što je predlagač zakona, ali mi svi moramo da znamo da ne može jedan čovek da sprovodi zakon. U tome moramo da mu pomognemo svi, da damo svoj doprinos. Ono što očekujemo svi od njega, i tu ima apsolutnu moju podršku, da bude krajnje restriktivan i krajnje, maksimalno, koliko god može, dosledan u primeni ovog zakona.
U tome očekujem pomoć svih narodnih poslanika, jer ako mi, kao narodni poslanici, zakon koji donesemo ne poštujemo, kako možemo da očekujemo od građana da ga poštuju? Velika je odgovornost na nama.
Želeo bih da naglasim još jednu stvar. Lekar sam po profesiji. Iz današnje diskusije se videlo ko je pušač, a ko je nepušač. Imali smo jednu kvalitetnu diskusiju koja je izašla iz stranačkih okvira. Videli smo kontra i argumente za, ali iz svega ovoga ja bih izvukao jednu rečenicu koju su me učili prvo u medicini, prvo pravilo – primum non nocere, prvenstveno nemoj da naškodiš.
Hajde da učinimo svi jedan korak. Mislim da bi lekari, kao najodgovorniji ljudi koji vode i sprovode zdravstvenu zaštitu, morali biti primer svima drugima da pokažu da je pušenje nešto što je štetno za zdravlje i da svojim ličnim primerom pokažu da to ne treba da se radi i da se treba od toga odvići.
Ja sam bivši pušač, uspeo sam da se izborim s tim. Pozivam i sve ostale kolege da svojim primerom to urade. Pozivam gospodina ministra da bude dosledan u primeni ovog zakona i u ovome će imati sigurno podršku svih poslanika, ona je jasna, očigledna iz svih diskusija koje su bile u toku današnje rasprave izložene.
Možda neće svi poslanici glasati za ovaj zakona, čak uveren sam, iako neki poslanici iz pozicije ne bi glasali za ovaj zakon, da ćemo imati podršku iz redova opozicije. Hvala najlepše.

Poštovana predsedavajuća, članovi predsedništva, poštovani ministre, poštovani direktore Republičkog geodetskog zavoda, danas je pred nama Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnom premeru i katastru. Čuli smo danas u prethodnim diskusijama da su se pojavili određeni problemi vezani za donošenje zakona.
Ono što mogu da pozdravim, u svakom slučaju, jeste i hrabrost ovog ministarstva da upravo na ovakav način rešava probleme, znači da prati zakone koje samo predlaže i Narodna skupština usvaja, da uočava probleme koji se dešavaju u njihovoj primeni i da adekvatnim terminima reaguje, s ovakvim izmenama i dopunama zakona, i na taj način predupredi dalje nastajanje takvih problema. To je nešto što bi trebalo da posluži kao primer i drugim ministarstvima i na tome najiskrenije čestitam.
Ono što je suštinski ovde važno jeste da smo sada u procesu reformisanja našeg društva i da se vrše promene mnogih sistemskih zakona koje regulišu ovu oblast. Kamo lepe sreće da je vođena drugačija politika na ovim prostorima. Sada bismo imali uređeno zakonodavstvo, bili bismo članica EU, imali bismo drugačiji standard naših građana i ne bismo morali na ovakav način, sa određenom brzinom, da usvajamo zakone, a u takvoj proceduri je normalno da se nekada potkrade i greška.
Ono što je važno jeste da je ovo ministarstvo shvatilo da mora da bude elastično, brzo i da ono što se pojavljuje kao problem u praksi reši na adekvatan način, a to je upravo ovaj Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnom premeru i katastru.
Razlozi za donošenje ovog zakona već su rečeni. Samo ću ponoviti najvažnije stvari, zbog naših građana, da znaju. To su: usaglašavanje ovog zakona s drugim zakonima u pravnom sistemu Republike Srbije, otklanjanje kolizije pojedinih zakonskih odredaba, kao i definisanje rokova za postupanje Republičkog geodetskog zavoda.
Važno je napomenuti da su to određene nove nadležnosti koje je Zakonom o državnom premeru i katastru dobio Zavod i zbog kojih je možda, u toj situaciji, kada je donošen Zakon o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji, napravljen previd. Tu će se sigurno pojaviti i određena druga područja, koja će takođe uočiti greške prilikom donošenja takvog zakona. Pozivam ih da to urade u najkraće vreme, da se to ispravi, da bi ovaj državni aparat i ova državna administracija efikasnije radila svoj posao.
Znači, RGZ je dobio nove nadležnosti, a to su: premer državne granice i vođenje registra državne granice; procena i vođenje vrednosti nepokretnosti; osnivanje, održavanje i raspolaganje geodetsko-katastarskim informacionim sistemom; inspekcijski nadzor; izdavanje i oduzimanje geodetskih licenci; kao i mnogobrojni poslovi koji će se javiti vezano za proces legalizacije nelegalnih objekata i konverzije iz prava korišćenja u pravo svojine na nepokretnostima.
Zavod će biti u obavezi i da pripremi podatke za sve lokalne samouprave, koje treba da izrade prostorne planove, i to je nešto što je u budućnosti vrlo važno za svaku našu lokalnu samoupravu i oni očekuju stručnu pomoć od Republičkog geodetskog zavoda.
Takođe, da obavlja određene važne državne poslove, ono što je sada u toku, o čemu je bila i današnja rasprava, a to su poslovi vezani za realizaciju velikih državnih projekata - Koridora 10, Koridora 7 i drugih velikih projekata za rekonstrukciju infrastrukturnih objekata.
Upravo ovakvim postupcima i mi i vi pokazujemo spremnost da sve nedostatke u ovoj proceduri otklonimo i da za mandatni period ove vlade i ove Narodne skupštine konačno ovi veliki projekti budu jednom i završeni, a ne samo započinjani, otvarani i nezavršeni.
Ono što bih vas sada zamolio tiče se i jednog zakona, koji smo doneli takođe prošle godine, kada se možda u jednoj situaciji nedovoljno precizno definisao jedan član, a to je Zakon o održivom razvoju ribljeg fonda. Naime, u jednom članu ministar daje saglasnost na cenovnik ribolovačkih dozvola, odnosno dozvola za sportske ribolovce.
Ja sam ribolovac, član Sportskog ribolovačkog udruženja "Koljak" iz Ruskog Krstura, i bio sam na godišnjoj skupštini, gde mi je predočen problem da je ove godine utvrđena cena jedinstvena za celu Republiku Srbiju, s tim što je cena jedinstvena i za sve kategorije.
Ranije je postojala određena praksa da deca od 14 do 18 godina i penzioneri, kao i lica starija od 65 godina, odnosno žene starije od 60 godina, imaju tzv. povlašćene dozvole, odnosno cena dozvole koju su oni plaćali bila je niža od redovne dozvole, koju su plaćali sportski ribolovci koji su radno sposobni.
Mislim da u ovakvoj situaciji kakva je današnja i uzimajući u obzir ekonomski status i životni standard građana, treba da uvažite jednu inicijativu koju su oni pokrenuli, a ja sam je podržao. Ovde imam oko 400 potpisa sportskih ribolovaca udruženja sa teritorije moje opštine i opštine Vrbas, a imam informaciju da je to uradio i moj kolega Pavel Marčok iz Bačkog Petrovca i mnogobrojne kolege koje su pokrenule tu inicijativu.
Mislim da u okviru vaših nadležnosti treba da uradite ono što možete, a, gledajući kako ste postupili po ovom zakonu, mislim da imate ovlašćenja i ingerencije da postupite i po tom pitanju i da izađete u susret ovim inicijativama i omogućite ljudima da se bave sportskim ribolovom. Mislim da je to svima u interesu. Zahvaljujem.

Želim samo da zahvalim gospodinu ministru, u ime svih inicijatora ove akcije i svih onih kojima ćemo omogućiti da se legalno bave ovim sportom, na tome što će podržati ovu inicijativu. Hvala lepo.

Poštovana predsedavajuća, drage kolege, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, imao sam dilemu na koji način da današnju diskusiju o ovim zakonima usmerim. S obzorom da je ovde dosta teških reči i teških kvalifikacija bilo izrečeno, pokušaću na jedan taktičan način, kroz određene praktične primere pokažem, šta nama suštinski donose ovi zakoni i šta je ono što je najvažnije u njima. To je na neki način i odgovor zašto je nama svima potrebna suštinska decentralizacija, koja pre svega mora da se desi u našim glavama i da to prihvatimo kao jedan normalan tok, jer to je nešto što je neizostavno, ukoliko želimo dobrobit građanima ove zemlje.

Želim da ovu polemiku sa teškim rečima i stvaranjem neke atmosfere straha, da donošenjem ova dva zakonska rešenja donosimo i stvaramo priliku za secesiju, nego je upravo suprotno, da stvaramo jednu stabilnu državu i da stvaramo, kroz praktične primere, poboljšanja života, dobitak za sve građane Srbije, a to su primeri koje ću vam u sledećim tačka izneti. To je pitanje privrednog razvoja, znači, pitanje oko koga ćemo se svi složiti da je najvažnije u ovom momentu. Pomenutim zakonom o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine stvaraju se osnovi za brži razvoj, privredni razvoj, kroz razvojne planove, donošenje prostornih planova, osnivanje razvojne banke, stvaranje kontakata sa evropskim fondovima i na taj način pravljenje atmosfere za ulaganja i za otvaranje novih radnih mesta.

Kroz dva sekretarijata, koja sada rade po sadašnjem Zakonu o nadležnostima, pokazaću da i u ovim skromnim uslovima, kada nemate puno mogućnosti finansijskih, možete dobrom organizacijom da napravite i da otvorite nova radna mesta u današnjim uslovima finansijske krize.

To je Sekretarijat za nauku i tehnološki razvoj koji kroz program sufinansiranja visokih tehnologija i novih materijala, koji je do sada otvorio 64 pogona i otvorio negde oko 18.000 novih radnih mesta.

Takođe Sekretarijat za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova je kroz svoje projekte ove godine obezbedio takođe oko 18.000 radnih mesta. To su radna mesta koja su prva šansa za pripravnike, za mlade ljude.

To su programi koji su vezani najvećim delom za očuvanje i zaštitu životne sredine, za brigu o starima, za brigu o samohranim majkama, za projekte samozapošljavanja samohranih majki, za brigu i zapošljavanje marginalnih grupa, programi koji su raspoređeni u svim opštinama.

Na taj način vi imate praktičan primer kako se skromnim sredstvima može voditi ravnomerni regionalni razvoja na teritoriji AP Vojvodine.

Drugo pitanje jeste pitanje koje je regulisano u ovom zakonu, a bilo je u prethodnom zakonu, a ovim novim zakonskim rešenjima se otvaraju mnogo bolje i veće mogućnosti, to je pitanje kvaliteta zdravstvene zaštite.

Poveravanje niza nadležnosti iz oblasti zdravstva ostvaruje se kvalitetnija i bolja zdravstvena zaštita na republičkom nivou.

Znači, Narodna skupština treba da donese sistemske zakone, dobre sistemske zakone koji će urediti tu oblast, a onda kroz određene nivoe decentralizacije vlasti, prepustiti brigu o zdravlju nižim lokalnim nivoima vlasti, koji će o tome sigurno kvalitetnije, bolje voditi računa zato što bolje poznaju problematiku.

Kao primer to je poveravanje poslova za donošenje posebnih programa zdravstvene zaštite za pojedine bolesti koje su, recimo, specifične za AP Vojvodinu. Tu je i odgovor našem kolegi Periću, ne u smislu da se one ne javljaju u drugim regijama, nego se zbog specifičnosti navika, ishrane i određenih drugih stvari mnogo češće javljaju na teritoriji AP Vojvodine.

Analizom zdravstvenog stanja od 2002. do 2004. godine utvrđeno je da se najčešće javljaju bolesti pluća, bolesti krvnih sudova, šećerna bolest i maligne bolesti i to je nešto što zahteva dugotrajno, skupo lečenje i vi morate da se borite protiv toga.

Na koji način? Tako što ćete učestvovati u osnivanju zdravstvenih ustanova koje će to da leče i da se brinu o tome, na taj način što ćete učestvovati u planu razvoja kadrova zdravstvenih radnika, što ćete preuzeti odgovornost za rad tih zdravstvenih ustanova, ali što je mnogo važnije, da ćete kroz akcije ranog otkrivanja i suzbijanja bolesti raditi na prevenciji i ranom otkrivanju toga.

Reći ću vam da je Izvršno veće, sa Pokrajinskim sekretarijatom, na osnovu takvih analiza donelo plan kojim se radi i finansiraju se projekti na ranom otkrivanju urođenih bolesti štitne žlezde kod male, novorođene dece i fenilketonurije, gde je kroz programe pregledano 100.000 dece i otkriveno 70 slučajeva, koji se pravovremenim lečenjem završavaju pravim rezultatom i ne ostavljaju invaliditet, koji bi inače bio prisutan i to je nešto što je za pohvalu.

Takođe, kroz rano otkrivanje plućnih bolesti kroz sistem fluorografisanja, rano otkrivanje šećerne bolesti, rano otkrivanje malignih bolesti kroz određene programe prevencije, gde je pregledano negde oko 6.000 žena pilot projektima, gde je otkriveno 248 slučajeva u stadijumu kada je moguće izlečenje - to su te praktične stvari koje pokazuju da, kada imate dobro organizovanu zdravstvenu službu, možete mnogo bolje to da radite zato što određeni projekti i planovi jesu pokrenuti na nivou Republike, ali još uvek nisu doživeli punu implementaciju.

Ono što je takođe važno, da onda možete da utičete da se veći deo procenta sredstava koja su namenjena zdravstvu uključuje u te preventivne programe.

Kao primer ću navesti da je u 2008. godini 21% sredstava zdravstva Vojvodine namenjeno za preventivne programe.

Sa ovakvim prenetim nadležnostima vi zaokružujete jedan sistem koji će biti efikasniji, jer možete da planirate, da radite, da analizirate i donosite zaključke. Duboko sam uveren da ovakav sistem zaslužuju i svi građani Srbije.

Treća stvar koja jeste specifična na neki način za Vojvodinu u smislu pitanja ostvarivanja prava nacionalnih manjina, ne zato što ta pitanja se ne ostvaruju i nisu regulisana u celoj Srbiji, nego zato što u Vojvodini dobro funkcioniše i dobro je uređen sistem koji reguliše pitanje ostvarivanja prava nacionalnih manjina u sferi – obrazovanja, informisanja, kulture i službene upotrebe jezika.

To je proizvod jedne duge tradicije, jednog iskustva koje postoji, poznavanja problema i specifičnosti nacionalnih zajednica. Ne sporim uopšte da to nije rešeno dobro drugde, ali prosto kao jedno iskustvo koje se može preneti i na osnovu koga se može dobro ustrojiti sistem i u drugim delovima naše zemlje.

Normalno, donošenjem zakona o nacionalnim savetima taj problem je sistemski rešen, na naše veliko zadovoljstvo, i to jeste osnov da se on rešava i u drugim regijama ove države, ali model, način rešavanja i praktična iskustva koje AP Vojvodina ima u tome jeste nešto kao resurs koji treba iskoristiti.

To su mali praktični odgovori na neka životna pitanja koja zaokupljuju svakodnevni život našeg građanina.

Velike odgovore na isprazna pitanja ostaviću ostalim akterima, a ono što želim da naglasim je da donošenjem ova dva zakona, kao član DS, kao član poslaničkog kluba ZES, sa zadovoljstvom ću u danu za glasanje podržati ova dva predloga i mislim da ćemo time napraviti jedan značajan korak u decentralizaciji naše države, kao načinu rešavanja boljeg života, a to je deo naših predizbornih obećanja koje ćemo i ispuniti.

Na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju podneo sam sledeći amandman: U članu 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, posle uvodne rečenice, u stavu 1. posle reči "izdavanje javnog glasila" tačka se zamenjuje zapetom i dodaju se reči "osim u slučaju kada Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinaca lokalne samouprave prenosi u celini ili delimično osnivačka prava nad ustanovama koje obavljaju javno informisanje isključivo na jeziku nacionalne manjine", i u stavu 2. posle reči "ništavan je" tačka se zamenjuje zapetom i dodaju se reči "osim u slučaju kada Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave prenosi u celini ili delimično osnivačka prava nad ustanovama koje obavljaju javno informisanje isključivo na jeziku nacionalne manjine".
Prihvatanjem ovog amandmana uredila bi se mogućnost prenosa osnivačkih prava nad ovim ustanovama na nacionalne savete i na taj način bi se omogućilo Vladi Republike Srbije, skupštini autonomnih pokrajina ili jedinicama lokalnih samouprava da prenesu u celini ili delimično osnivačka prava na ustanovama koje se bave javnim informisanjem na jeziku nacionalne manjine.
Na taj način bi se uskladila ova dva zakona koja su u proceduri na ovom zasedanju, zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, koji je predvideo takvu mogućnost, i zakona o javnom informisanju.

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, gospodine ministre, članovi Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, želim da izrazim svoje izuzetno lično zadovoljstvo da kao poslanik, građanin države Srbije i pripadnik rusinske nacionalne zajednice, koja sa ostalim zajednicama na ovim prostorima živi više od 260 godina, učestvujem u donošenju najvažnijeg zakona koji reguliše položaj pripadnika nacionalnih manjina.
Imam izuzetno zadovoljstvo da, zajedno sa ostalim kolegama ovde i pripadnicima nacionalnih manjina koji učestvuju u radu parlamenta i time daju jedan kvalitetan doprinos, učestvujemo svi zajedno u donošenju jednog zakona, zato što smatram da je važno postići jedan široki konsenzus što se tiče pitanja koja regulišu ovaj zakon.
Ovaj konsenzus je važan da bude što širi. Teško je reći da ga svi prihvate, iako bi to bilo sjajno, ali bi jako dobro bilo da ga prihvati što veći broj poslaničkih grupa, jer na taj način će lakše zaživeti taj zakon i kvalitetnije rešiti jedno važno pitanje, a to je pitanje položaja nacionalnih manjina u našoj državi.
Važno je naglasiti da je ovaj zakon prošao jednu široku javnu raspravu, da su u njemu učestvovali mnogobrojni predstavnici, kako nacionalnih zajednica koje žive na ovim prostorima, tako i predstavnici većinskog naroda, koji je isto tako zainteresovan i koji je dao svoje primedbe i koji ima pravo da odlučuje o svim ovim važnim pitanjima.
Osim opštih prava koja su definisana u Ustavu, koja se tiču svih građana, u Ustavu su zajamčena i kolektivna prava nacionalnih manjina da posredno ili neposredno odlučuju ili učestvuju u odlučivanju o važnim pitanjima za svoju nacionalnu zajednicu, a to su pitanja obrazovanja, kulture, obaveštavanja i pitanja službene upotrebe jezika.
Osvrnuću se u svojoj diskusiji na dve važne teme što se tiče ovog zakona. Jedna tema je definisanje izbora nacionalnih saveta, a druga je tema pitanje nadležnosti nacionalnih saveta.
Što se tiče nadležnosti nacionalnog saveta, ovim zakonom regulisane su određene opšte nadležnosti, kao što je to pitanje statuta koje treba da donosi nacionalni savet, gde treba da definiše svoj rad, kao što je to pitanje raspolaganja imovinom, kao što je to pitanje određivanja nacionalnih simbola, znamenja i praznika, kao i osnivanje ustanova, preduzeća i svega onoga što je bitno za jednu nacionalnu zajednicu.
Pitanje obrazovanja je druga važna stvar, mislim i skoro bih se usudio reći da je i možda najznačajnija, jer pitanje obrazovanja je vrlo značajno za opstajanje jedne nacionalne zajednice i sve ono što to obrazovanje znači za jednu nacionalnu zajednicu u svakom smislu te reči.
Nacionalni saveti ovde dobijaju široka ovlašćenja, mislim da je to dobro, oni učestvuju u osnivanju obrazovnih ustanova, mogu da budu suosnivači ili da im bude preneseno osnivačko pravo od strane lokalne samouprave, autonomnih pokrajina i Vlade Republike Srbije, odnosno države nad obrazovnim institucijama, da učestvuju u stvaranju, kreiranju i primeni nastavnih planova, kao i udžbenika i nastavnih sredstava, ono što je bitno za određenu nacionalnu zajednicu.
Ono što bih posebno rezimirao, ovde je predviđen način rešavanja jednog problema koji se pojavio tamo gde se nastava odvija na maternjem jeziku nacionalne zajednice, a gde nemamo određeni broj učenika koji pohađaju tu nastavu, gde je broj manji od 15 i gde je problematično otvaranje odeljenja.
S time smo se susretali u prošlom vremenu i ovim zakonskim rešenjem nadležnom ministru mišljenje će dati nacionalni savet o potrebi osnivanja takvog odeljenja i praktično on će biti taj koji će sugerisati gde je to potrebno učiniti, ako jeste broj učenika koji pohađaju tu nastavu manji od 15, a važno je za očuvanje jezika i mogućnosti korišćenja jezika u toj sredini.
Sledeće poglavlje jeste poglavlje kulture, značajno kao i sve ovo ostalo, gde nacionalni savet donosi strategiju razvoja kulture jedne nacionalne zajednice, učestvuje u osnivanju i radu ustanova koje se brinu o kulturi nacionalnih zajednica, a isto tako utvrđuje koje su ustanove i manifestacije bitne za određene nacionalne zajednice.
Što se tiče nadležnosti obaveštavanja, vrlo važan segment, gde nacionalni saveti imaju prava i mogućnosti da osnivaju ustanove i privredna društva za obavljanje novinsko - izdavačke i radio-televizijske delatnosti važne za tu nacionalnu zajednicu, kao i da daju svoje mišljenje u određivanju upravljačkih struktura Radiodifuzne ustanove Srbije i Radiodifuzne ustanove Vojvodine. Takođe, i da razmišljaju i donose strategiju razvoja obaveštavanja za tu nacionalnu zajednicu. Peta oblast o kojoj se brinu nacionalni saveti, to je službena upotreba jezika i pisma.
Druga stvar koja je važna, a to je stvar izbora nacionalnih saveta i to je možda u ovom momentu, pored ovih nadležnosti, i jedno osetljivo i važno pitanje koje je važno kako će biti regulisano da bi se ostvarili osnovni principi što se tiče samih izbora. To su opšta načela izbora, koja govore o slobodi izbora, jednakosti izbornog prava, tajnosti izbora i periodičnosti izbora.
Takođe, moramo da vodimo računa o dobrovoljnosti. To su praktično tri principa koja moramo da zadovoljimo, o kojima moramo da razmišljamo. To je dobrovoljnost, proporcionalnost i demokratičnost.
Ovde dolazimo do najosetljivijeg dela koji je bio predmet mnogobrojnih rasprava i u javnoj raspravi i na odborima i danas, a to su posebni birački spiskovi. Da bi neko pravo ostvarili, moramo da definišemo način na koji ćemo to uraditi. U ovom slučaju, država je odredila pravne granice i pravne okvire i tu je stala. Po mom mišljenju, to je dobro. Mislim da bi bilo loše da je država napravila posebne biračke spiskove, a ako nema odgovarajuću evidenciju, jer je princip izjašnjavanja princip dobrovoljnosti svakog čoveka.
Ako državi nisu dostupni adekvatni spiskovi, gde su se ljudi dobrovoljno izjasnili da su pripadnici jedne ili druge nacionalne zajednice, onda bi bilo loše, jer ne postoji nijedan kriterijum na osnovu koga bi to država odredila i to bi bilo jedno naturanje volje države u uređivanju nekog odnosa, i smatram da je to loše rešenje.
U ovom slučaju polazimo od tzv. nultih biračkih spiskova, gde polazimo od nule i ostavljamo slobodu nacionalnoj zajednici da se prijavi na tom biračkom spisku, da slobodno izrazi svoju volju pripadnosti određenoj nacionalnoj zajednici i smatram da sloboda izražavanja pripadnosti nacionalnoj zajednici jeste demokratija i to je najbolji način da se demokratija i kroz ovakav način pravljenja spiskova i verifikuje.
Ono što je sigurno teško je da krećemo od nule, da ćemo morati svim grđanima, svim pripadnicima nacionalnih zajednica objasniti na koji način se sprovodi izborni postupak, šta znači nacionalni savet, koje su prednosti i šta oni time dobijaju ako učestvuju u izbornom procesu, ako žele da se odluče za to.
U toj promotivnoj pozitivnoj kampanji treba da učestvuju svi zainteresovani akteri, ova država treba da im pošalje signal da su sigurni i da neće trpeti nikakve posledice ako se izjasne da su pripadnici jedne nacionalne zajednice, ali isto tako da neće trpeti nikakve posledice i ako se ne izjasne. To je njihovo pravo i to pravo treba poštovati, a od naše umešnosti, naše sigurnosti i naše veštine da im ukažemo na značaj koji dobijaju i mogućnost da urede pitanja koja su važna za njih biće procenat ljudi koji će se izjasniti i učestvovati u ovom izbornom procesu.
Ono što je dobro kao rešenje, pošto imamo određena bolna iskustva iz prošlosti, gde je normalno da postoji određeni strah ljudi od izjašnjavanja, da se slobodno izjasne da li su pripadnici nacionalne manjine ili neke druge društvene grupacije, imali smo priliku da vidimo ovde rasprave i u Skupštini kada smo raspravljali o nekim drugim zakonima da smo još uvek društvo koje vuče neka bolna iskustva iz prošlosti i određenu bojazan koja postoji, ukoliko se to ne desi, znači ako se pripadnici ne izjasne svojom pismenom izjavom, overenom u nadležnom matičnom uredu ili mestu gde će to biti određeno, postoji mogućnost da se izbori za nacionalni savet obave na elektorski način.
Mislim da treba ljudima objasniti i kako će taj postupak da izgleda, da će oni svojim potpisima, koji će morati da se overe u sudu ili opštinskoj upravi, odnosno mesnoj kancelariji, u amandmanu kako smo mi predložili da bi poboljšali dostupnost tog prava svim biračima, da daju podršku nekom pripadniku nacionalne zajednice da ih zastupa kao elektor u izboru za članove nacionalnog saveta.
Takođe smatram, sa kolegama ovde u poslaničkoj grupi, da bi predstavnici elektori nevladinih organizacija i udruženja koja učestvuju u izbornom procesu morali da dobiju isto legitimitet pripadnika te nacionalne zajednice, da oni zaista deluju u duhu i za korist nacionalne zajednice, i da to bude, kao i za elektore koji se kandiduju pojedinačno, overeno sa 100 potpisa, jer na taj način dobijaju legitimitet da i oni zastupaju taj interes koji je važan za tu nacionalnu zajednicu, a da to ne bude samo predznak ili u statutu zacrtano pravo, ali nije sigurno da oni to tako i rade.
Sa održavanjem elektorske skupštine mi bismo zaokružili taj proces i imali bismo izabrani nacionalni savet koji će se brinuti o svim pitanjima koja su važna za nacionalnu zajednicu.
Ono što je važno reći jeste da će se izbori za sve nacionalne savete odvijati jedan dan, da će pripadnici svih nacionalnih zajednica jedan dan glasati za svoje predstavnike i da će na taj način periodičnost ciklusa biti zaokružena.
Trajanje mandata nacionalnih saveta je četiri godine i oni će za četiri godine morati da polože račun za ono što smo uradili i da provere legitimitet onoga što su uradili za svoju nacionalnu zajednicu, da li su radili dobro ili ne.
Finansiranje je važno zato što mislim da je dobro rešeno u okviru ovog zakonskog rešenja, da je usklađeno sa ostalim ministarstvima koja su učestvovala u donošenju ovog zakona. Finansiranje će se odvijati preko budžeta Republike Srbije, budžeta AP i lokalnih samouprava, i sredstva koja će se izdvajati će se deliti u određenom procentu za nacionalne savete svih nacionalnih zajednica. To je 30% sredstava koje će dobiti svi nacionalni saveti, bez obzira na brojnost, a 70% sredstava će ići prema broju pripadnika nacionalnih zajednica i broju ustanova o kojima se oni brinu. Mislim da je to u redu.
Donošenjem ovog zakona ubeđen sam da ćemo poslati dve vrlo važne poruke – jednu poruku našim građanima, a drugu poruku građanima sveta, prvenstveno građanima EU, kojoj težimo, nadam se, svi. Prvo da smo civilizovano i demokratsko društvo koje ima kapacitete da se brine o svim svojim građanima. I drugo, da ovakvim rešenjem smo spremni i napravićemo jedan iskorak napred i da ćemo pokazati i drugim državama da umemo bolje da rešimo važna i osetljiva pitanja. Da budemo primer drugima, pogotovo primer državama u našem okruženju, i da na taj način tražimo od tih država da po našem receptu i po reciprocitetu rešavaju pitanja pripadnika nacionalnih manjina, zajednica u svojim državama.
Zato ću svim srcem, kao poslanik DS i član poslaničke grupe ZES, glasati za ovaj zakon. Takođe, pozivam i sve vas da ovaj zakon dobije što širu podršku da bi napravili stvarno jedan pravi iskorak napred.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, gospodo iz Ministarstva, poštovani građani, moje izlaganje o ovom setu zakona vezano je za dva problema iz moje sredine, koja plastično odslikavaju složenost ove situacije. Reč je o dva kanala, dva problema, Malom bačkom kanalu i Velikom bačkom kanalu. Mali bački kanal mali problem, a Veliki bački kanal je veliki problem.

Kratka informacija, mislim da je dobro da to znamo, vezana za sam istorijat Malog bačkog kanala, čije kopanje je završeno 1875. godine.

On se odvaja kod mesta Sivac, Mali Stapar, i uliva se u Kanal Dunav-Tisa-Dunav, par kilometara ispod Ruskog Krstura. Tu je 1875. godine, kada je završen, postavljen i spomenik boginji Panoniji, iako ga povezuju kao spomenik carici Mariji Tereziji. Sam kanal je dužine negde oko 20 kilomera, ranije je bio plovan, nema zagađivača u ovom delu do samog Ruskog Krstura. Inače, pruža dobre mogućnosti za ribolov, kao i za razvoj seoskog turizma.

Nažalost, povremeno dolazi do ekonomskih incidenata. Jedan od poslednjih se desio 4. septembra 2008. godine, kada je Agencija Beta prenela vest – pomor ribe u Ruskom Krsturu, zbog otpadnih voda iz Hladnjače.

Na zahtev mesne zajednice "Ekološki prsten" i udruženja ribara, vodoinspektor za zaštitu voda je izašao na lice mesta i obavio razgovor s odgovornim licima u Hladnjači. Njegova izjava je da je nakon razgovora došao do saznanja da je došlo do incidenta s pomorom ribe zbog nenamerne greške zaposlenih u Hladnjači. Nije precizirao da li će protiv preduzeća biti pokrenut postupak, jer, kako je rekao – u pitanju je nenameran propust zaposlenih u Hladnjači.

Ovde imamo dva problema. Prvi problem jeste mlaka, da upotrebim najblažu reč, reakcija inspektora koji je oličenje države i čija je dužnost da štiti interese države i društva. Drugo, on nije reagovao kako treba, a da i jeste reagovao, kazna je bila neadekvatna, suviše mala i suviše blaga.

Drugi problem koji se javlja jeste reakcija samih privrednika koji prave zagađenje. Znajući da je kazna mala, oni ne reaguju i prilično se nonšalantno ponašaju prema ovom problemu. Kao posledicu imamo prolazno oštećenje – jedan prolazni ekološki incident, zato što je mali i nije tolikih razmera, i imamo obnovljivi riblji fond. Svake godine uspeva, pošto se ponavlja redovno svake godine taj riblji fond, uspeva da se obnovi i mi nemamo tako veliki problem.

Međutim, ukoliko ostavimo takvu reakciju i države, a i privrednika, onda ćemo stići do drugog velikog problema, koji je po posledicama mnogo teži i složeniji, a to je Veliki bački kanal. Što se tiče Velikog bačkog kanala, on se naziva i "smrdljivi kanal", zato što je koncentracija zagađenja takvog stepena da je taj naziv mnogo adekvatniji nego ovaj prirodni, istorijski naziv.

Činjenice vezane za istorijat Velikog bačkog kanala. On je počeo da se kopa 1793. godine, kod Bačkog Monoštora. Razlog – povezivanje Dunava i Tise. Na izgradnji samog kanala, koji je ručno prokopan, učestvovalo je negde oko tri hiljade ljudi. Njegova vrednost je u to vreme bila tri miliona forinti i završen je 1802. godine. U to vreme, to je bio najveći građevinski poduhvat u Evropi.

Kanal je izgrađen sistemom koncesije. Razlog je bio tadašnji prevoz soli, kao strateške sirovine, iz Rumunije, Tisom, Velikim bačkim kanalom i Dunavom, do Beča. Sami koncesionari su, njegovom eksploatacijom, sumu koju su uložili otplatili za 25 godina.

Danas je dubina kanala na pojedinim mestima, na toj kritičnoj deonici, od Crvenke do Vrbasa, dubine samo 30 santimetara. Kanal je sada apsolutno neplovan i voda ima izuzetno neprijatan miris. Vizionarski projekat braće Kiš, koji su močvarnu Bačku, ovim projektom, pretvorili u najplodnije tlo Evrope, dva veka nakon prokopavanja liči na kanalizaciju, toliko zagađenu da je na tih najkritičnijih šest kilometara od Crvenke do Vrbasa svrstana u klasu van svih kategorija, a u Evropi ima naziv ''crna rupa'', ekološka crna rupa Evrope.

Prvi pisani trag o zagađenju imamo registrovan u Srbobranu, 1936. godine, kada su se građani popunili protiv zagađenja, kada su počele da rade šećerane. Prošle godine su građani, ako se sećate dobro iz medija, pretili da će protestovati i tražili su zatrpavanje Velikog bačkog kanala. Pošto dolazim iz sredine, iz Kule, koja dobro razume taj problem, mogu da razumem njihov bes.

Zatrpavanje Kanala nije rešenje, zato što bi došlo do poplavljivanja kuća pored Kanala i to je ono što je neadekvatna reakcija, ali je zato poruka građana, koju mi moramo uvažiti, simbolička – zagađenost Kanala je tako drastična da je i potop manje zlo.

Kako rešavati taj problem? Bilo je i ranije pokušaja da se reše problemi, unazad 20-30 godina, tačka na kojoj se zastajalo bila je – izuzetno jak industrijski lobi koji je vršio pritisak da se po tom pitanju ne uradi ono što je moralo da se uradi, zato što u opštinama Kula, Vrbas i Srbobran živi oko 130 hiljada ljudi i oko 80% je bilo vezano za rad i svoje plate je primalo u industrijskim postrojenjima duž Kanala.

U ovom momentu su se poklopili interesi opština koje su naslonjene na taj kanal, Pokrajine, Republike, građana, pa čak i industrije, koja je u velikoj meri privatizovana. Naime, postoje zainteresovani donatori, kreditori, koji bi pomogli da se reši ovaj problem, ali svi oni zahtevaju da se taj problem celovito razreši. Nije dovoljno vršiti samo izmuljavanje Kanala, nego je potrebno rešiti trajno njegovo zagađenje.

Pokrajinska administracija, ministarstva, na neki način su svi bili koordinatori jednog akcionog plana za revitalizaciju ključnih šest kilometara, a zatim i celog Velikog bačkog kanala. Osnovni instrument je, saglasno direktivama, novčana motivacija preduzeća da prečiste otpadnu vodu, jer će se naknada na prečišćenu vodu postepeno povećavati, pa će u jednom trenutku iznositi mnogo više nego što je potrebno uložiti u prečišćavanje i preradu vode.

Privatizacija mnogih fabrika i preduzeća dovela je do promene ekološke politike, rekao bih, i ekološke svesti i kulture. Novi vlasnici koji su zainteresovani za izvoz svojih proizvoda u EU svesni su da ne mogu dobiti sertifikat ukoliko nisu rešili problem otpadnih voda u svojoj fabrici. Ovaj set zakona o kojem danas raspravljamo, na neki način, sveobuhvatno rešava brojne probleme i reguliše materiju vezanu za pitanje očuvanja zdrave životne sredine.

Mi ne smemo dozvoliti da profit bude jedina vodilja privrednika. Isto tako, ako znamo da je važan privredni razvoj, zbog standarda građana, moramo voditi računa i o životnoj sredini. Pred nama je, po meni, istorijski zadatak – usvajanje ovih zakona i još dela zakona koji u ovom momentu fale, da ispravimo greške prošlosti, da izlečimo prirodu koju smo skoro uništili, kao, na primer, prirodu Velikog bačkog kanala, Kule i Vrbasa, da postavimo čvrsta ekološka pravila, da je izlečenu, onakvu kakva jeste, sačuvamo za našu decu, kao i da ne dozvolimo da je uništavamo, kao u slučaju Malog bačkog kanala u Ruskog Krstura.

Zbog toga ću sa velikim zadovoljstvom podržati ove zakone. Ja verujem da svako od vas u svojoj sredini ima slične probleme. To jeste motiv da i vi, ostali poslanici, bez obzira na to kojoj političkoj grupaciji pripadate, podržite ove zakone, zato što je na nama odgovornost da stvaramo jednu novu ekološku svest – da očuvamo sredinu u kojoj svi zajedno živimo, bez obzira na političku pripadnost. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovana ministre, dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, cilj mog amandmana koji sam podneo je ravnomerni privredni razvoj svih opština u Srbiji. Kako ćemo to ostvariti?
Mojim amandmanom se proširuju razlozi za eksproprijaciju koji sada već postoje u članu 20. ovog zakona i pored postojećih razloga za eksproprijaciju nepokretnosti za potrebe obrazovanja, zdravstva, kulture, energetske, komunalne infrastrukture, proširuje se i za potrebe razvijanja industrijskih parkova.
O čemu se radi? Šta su industrijski parkovi? Industrijski parkovi su zemljišne celine koje su namenjene za obavljanje privredne aktivnosti. Oni omogućavaju priliv stranih investicija, ali i aktiviranje domaćih investicija, povećanje nezaposlenosti, a njihovim osnivanjem izvan industrijskih centara smanjuje se regionalna nerazvijenost i nejednakost, podstiče se razvoj ekonomski nerazvijenih opština i to je poenta mog amandmana.
Industrijski parkovi mogu da budu poluga privrednog razvoja, pogotovo u gradovima i u opština u kojima je industrija ugašena. Molio bih vas da poslušate, svestan sam da će ovaj amandman izazvati različita mišljenja, ali mislim da je to vrlo važno kako za sve nas, tako i za građane Srbije. Industrijski parkovi se po pravilu osnivaju po obodima naselja, gde je često zemljište u privatnoj svojini. Ovakva lokacija je prirodna i logična zato što se komunalno opremanje industrijskog parka…

… veže za komunalnu infrastrukturu samog mesta i na taj način se smanjuju troškovi opremanja industrijskog parka, a industrijski potencijal se izmešta van stambene zone.
Opštine vrlo često imaju problem pribavljanja ovog zemljišta u državnu svojinu, zbog visoke cene koja se traži za ovo zemljište.
Uvođenjem mogućnosti eksproprijacije zemljišta za tu namenu daje pregovaračku poziciju opštinama da to zemljište pribave po tržišnoj, ali realnoj i pravičnoj ceni. Potrebno je da se obezbedi realno i pravično obeštećenje. Mislim da niko nema dilemu oko toga. Ali, da se izbegnu nerealno visoke cene koje se traže od strane pojedinaca.
Po mom mišljenju i dubokom uverenju ovo je način da se ne ošteti pojedinac kao vlasnik privatne svojine, ali i da se sačuva javni interes, a javni interes je privredni razvoj i standard svih građana Republike Srbije.
Ovo je poenta, opštine koje su nerazvijene ili nemaju atraktivne lokacije, a to je većina opština u Srbiji, moraju da ponude investitorima najpovoljnije uslove da bi došli u njihovu sredinu, a to je potpuno komunalno opremljeno zemljište sa svim pratećim sadržajima, da bi ih na taj način privukli i dali im u zakup.
Znači, oni to zemljište ne prodaju, to ostaje državno vlasništvo, ali ga daju u zakup investitoru da tamo razvije svoju privrednu aktivnost. Zato je potrebno omogućiti mehanizam da osnuju i opreme opštine svoje industrijske parkove u skladu sa skromnim sredstvima kojima raspolažu, na taj način razviju svoj privredni potencijal i otvore nova radna mesta.
Daću samo jedan primer značaja industrijskih parkova jedne opštine, a to je opština Pećinci, koja nije imala problem rešavanja vlasništva zemljišta zato što ima atraktivnu lokaciju, ali hoću da naglasim važnost industrijskoj parka za budžet jedne opštine. Opština Pećinci je 2001. godine imala budžet od 37 miliona dinara, ponavljam, 37 miliona dinara, ako sam pogrešio za malo, izvinjavam se. Prošle godine budžet je bio milijardu i 300 miliona dinara. Mislim da je ovo veliki kvalitativni skok. Oni su uspeli da na 1600 ha radne zone dovedu 30 domaćih i stranih firmi.
Država, tj. mi, kao oni koji deo sistema koji uređuju ovu državu, mora da uradi dva strateški važna pravca. Kao prvo, morala bi opštinama dati bespovratna sredstva za opremanje komunalne infrastrukture u industrijskim parkovima, kao što je to uradila Češka. Ona je sufinansirala sa 60% opremanje komunalne infrastrukture industrijskih parkova, a lokalne samouprave su učestvovale sa 40%. Rezultat toga: od 1996. do 2007. godine otvorili su 160.000 radnih mesta.
Drugi veliki problem koji treba da se reši, to su komplikovane procedure izgradnje objekata u zemlji Srbiji koji traju i mesecima. Investitori neće imati strpljenja da čekaju na dobijanje dozvola mesecima, mesecima i mesecima. Ako se izgube u šumi papirologije, odustaće od Srbije.
Mi bez ovih promena i bez ovog amandmana nećemo uspeti da napravimo brzi iskorak u privrednom razvoju koji nam je potreban u ovim godinama ekonomske krize i ovaj naš deo, naš teret koji mi sami moramo da uradimo. Postoje dileme, ali mislim da interes pojedinca ne može da bude iznad interesa države, jer mi ne živimo kao pojedinac, nego kao društvene grupacije po određenim pravilima.
Ovo jeste borba za pravo na život i pravo na svojinu, ali ovo je i borba za bolji život, gde čovek na svom radnom mestu može da ostvari pristojnu zaradu za sebe i za svoju porodicu i da ih na taj način izdržava.
Uvek se trudim da u ljudima i u stvarima koje gledam pronađem ono dobro. Juče sam u mnogim diskusijama koje sam ovde čuo, koje su kritikovale pojedine odredbe ovog zakona izmena, videli samo ono loše.
Mislim da to nije dobar stav i definitivno se po tom političkom stavu razlikujemo u mišljenjima. Ubeđen sam da je ovo amandman koji može doneti prosperitet ovoj zemlji, prvenstveno da može da pomogne opštinama koje su nerazvijene, koje nemaju atraktivne lokacije, a koje žude i vape za radnim mestima, te želim da ubedim i vas, a takođe i našu Vladu, i gospođu ministarku da prihvate ovaj amandman, jer mislim da ćemo time uspeti da rešimo jedan veliki problem. Zahvaljujem.

Poštovani gospodine Aligrudiću i ovi ostali koji možda tako misle, svestan sam da ovaj amandman unosi različite poglede na rešavanje problema.
Znači, suština amandmana jeste da se eksproprijacijom stvori mogućnost za pregovore i da opštine u razgovoru sa vlasnicima utvrde realnu cenu, a da ovo bude samo mogućnost, krajnja, i da se u ovoj situaciji pojedinac ne obogati, prodajući svoju zemlju za deset puta veću cenu.
Druga stvar – šta je naš nacionalni interes? Da li je naš nacionalni interes da se razvije privredna aktivnost i da se poboljša standard građana? Da li je to opšti interes? Da li je to interes iznad interesa jednog pojedinca? U tome se, gospodine Aligrudiću, jako puno razlikujemo.
Mislim da u ovoj situaciji, u kakvoj je sada naša zemlja, moramo da iskoristimo sve naše resurse i zajednički da uradimo sve ono što je najbolje, a naše iskustvo ne mora da bude iskustvo ni Zapada ni Amerike, ni Istoka ni Rusije ni Kine. Mi moramo, u našoj situaciji u kakvoj jesmo – bez dovoljno novaca, sa našim skromnim sredstvima uraditi ono što je najbolje za sve.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovana ministre, poštovani građani, želim da iskoristim i na ovakav način pošaljem jednu poruku svima nama i građanima Srbije.
Želim da čestitam vernicima koji slave najveći i najradosniji hrišćanski praznik Božić, rođenje Isusa Hrista, 25. decembra po Gregorijanskom kalendaru i svim onim vernicima koji slave 7. januara po Julijanskom kalendaru, sretan praznik i želim da provedu predstojeće praznike u miru, ljubavi, sreći i slozi, blagostanju, u krugu svoje porodice, sa svojim najbližima. Mir božiji, Hristos se rodi.
Takođe želim da istu čestitku uputim i na mom maternjem rusinskom jeziku: Vin~uwm {ickim virn

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, pred nama su dva zakonska predloga, ponoviću još jedanput, nije zgoreg da se ponovi i da se upamti o čemu smo danas pričali, to je Predlog zakona o otpisu kamate na dospele obaveze po osnovu određenih poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje i drugi je Predlog zakona o mirovanju i otpisu duga po osnovu doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje.
To su dva važna zakona koja treba da regulišu i da nam pomognu da se reši jedan problem koji se godinama ne rešava i da se nađe način da se u pravnom osnovu regulišu dugovanja koja postoje po ova dva poreza i doprinosa, i da se sa povećanjem naknade i naplativosti dospelih obaveza poveća efikasnost i likvidnost zdravstvenog sistema kod nas.
Zakonom je regulisano na koji način se naplaćuju doprinosi za obavezno zdravstveno i socijalno osiguranje. U proteklom periodu koji je iza nas svesni smo da je bilo različitih nivoa finansijske discipline, ali smo, takođe, svesni i da ta finansijska disciplina jača, da se uvodi u red i da postoji bolja naplata i doprinosa i poreza koji su dužni da se plaćaju po zakonu. Takođe, svesni smo da imamo i dugovanja koja su ostala neizmirena po ovom osnovu, da se ona protežu iz godine u godinu, da se ne rešavaju i da predstavljaju teret kako za državu, tako i za obveznika doprinosa.
Na osnovu podataka kojima raspolažem, a tiču se plaćanja doprinosa, može se izvući zaključak da je predloženo zakonsko rešenje najprihvatljivije rešenje. Nisam upotrebio termin najbolje, jer svi znamo ovde da je najbolje rešenje ukoliko naplatimo sve te doprinose, ali moramo biti svesni realnosti stanja našeg društva. Jedini način da se reši ovaj problem jeste da se ponudi neko drugo rešenje koje će omogućiti funkcionisanje svih sistema, pa, između ostalog, i sistema zdravstvene zaštite, a da se ne preopterete pojedine kategorije stanovništva i pojedini delovi našeg društva koji nisu u stanju u ovom momentu da iznesu ovaj problem. Zbog toga sam i rekao da je ovo najprihvatljivije rešenje.
Dug po osnovu doprinosa za zdravstveno osiguranje u ovom momentu iznosu ukupno oko 42 milijarde dinara, zaključno sa 31.12.2007. godine. Na to treba sigurno dodati i dug koji se u toku ove godine pojavio i koji će se znati na kraju ove kalendarske godine. Struktura tog duga jeste ono što je na neki način i put zašto se krenulo na rešavanje ovakvim zakonskim rešenjem. Naime, 22,5 milijarde dinara duguju osiguranici poljoprivrednici, 9,7 milijardi dinara duguju osiguranici samostalnih delatnosti i oko 10 milijardi dinara duguju poslodavci, odnosno osiguranici po drugim osnovama. Vidimo da je najveći dug koji se proteže od poljoprivrede.
Moramo da uporedimo veličinu te cifre, dakle, ukupan dug od 42 milijarde. Prihod Fonda za zdravstveno osiguranje Republike Srbije za 2008. godinu, u materijalu koji smo dobili, iznosi 172 milijarde, znači, da se četvrtina sredstava nalazi kao dugovanje osiguranika i da je to jedna ogromna cifra. Ovo iznosim samo kao neki parametar gde možemo da uporedimo dve cifre.
Druga stvar koja je ovde bitna, na osnovu podataka koje sam ja dobio, jeste da se ovde radi o jednom velikom broju osiguranika. Naime, dugovanja po osnovu poljoprivrede, broj osiguranika koji duguju po tom osnovu iznosi oko 320.000 nosioca osiguranja, s tim što mi moramo da računamo da su to nosioci osiguranja, kao i članovi njihove porodice, i da se povećava broj ljudi koji imaju obavezno zdravstveno osiguranje po ovom vidu. Iz druge oblasti, iz oblasti samostalnih osiguranika je oko 87.000 osiguranika. Ovo što stoji kao činjenica, nije realno očekivati da će ovi ljudi moći u jednom realnom i kratkom vremenskom roku izmiriti svoje obaveze jer se radi o relativno velikom iznosu.
Druga stvar, radi se o velikom broju osiguranika koji su pogođeni ovim dugovanjem ukoliko se budu dosledno primenjivale postojeće zakonske odredbe, pogotovo što se tiče zdravstvenog osiguranja a nisu u mogućnosti u ovom momentu da uplate i ako bi im se pružila mogućnost, a to se ovim zakonskim rešenjem nudi, postoji mogućnost da oni svoje dugovanje na ovaj način regulišu.
Moramo da konstatujemo da je poljoprivreda i da su poljoprivrednici izneli najveći teret socijalnog mira svih ovih godina i to je deo društva u kome se odrađuju i dešavaju jedne od reformi ovog tranzicionog perioda, a da taj sloj i ta grana delatnosti nije postigla zadovoljavajući ekonomski rad da bi mogla redovno da izmiruje svoje obaveze.
Zato je naša obaveza kao odgovornih političara da pomognemo tim ljudima. Predloženim zakonskim rešenjima definiše se pravni osnov za regulisanje dugovanja koja postoje po obavezi plaćanja doprinosa za obavezno zdravstveno i socijalno osiguranje.
Nakratko bih se osvrnuo na Predlog zakona o mirovanju i otpisu duga po osnovu doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje. Ovim zakonom se definiše pod kojim uslovima miruju obaveze plaćanja dospelih a neplaćenih doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje, kao i otpis duga po tom osnovu.
U samom tekstu zakona definisane su vremenske granice na koje se dug odnosi, u kome vremenskom intervalu je potrebno izmirivati redovne obaveze, kao i koji je to vremenski interval posle koga će doći do otpisivanja duga.
Smatram da treba prihvatiti podnete amandmane koji će regulisati ovaj zakon aktuelnom kalendaru. Uplatilac doprinosa mora podneti pismeni zahtev Ministarstvu finansija, poreskoj upravi u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona. U tom pismenom zahtevu on mora da navede podatke o iznosu obračunatog a neplaćenog doprinosa koji je dospeo do 31.12.2007. godine, ukoliko se ne promeni amandmanom taj datum. Ukoliko podnosilac zahteva ima zaposlene dužan je, takođe, da uz taj spisak dostavi i spisak osiguranika na koje se odnosi neplaćeni doprinos.
Poreska uprava je dužna da proveri podatke i da donese rešenje kojim će se utvrditi ukupan iznos duga i kojim će se rešiti mirovanje duga. Podnosilac zahteva kome je rešenjem odobreno mirovanje duga po osnovu ovih neplaćenih doprinosa dužan je da redovno izmiruje svoje tekuće obaveze. Samo ukoliko redovno izmiruje svoje tekuće obaveze stiče uslov da mu se taj dug posle 31.12.2011. godine otpiše.
Takođe, u samom zakonu su definisani uslovi pod kojima se pokreće postupak prinudne naplate ukoliko uplatilac, odnosno podnosilac zahteva ne izmiruje svoje redovne obaveze.
Sama svrha donošenja ovog zakona jeste sledeća: da poboljša naplatu i likvidnost Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje i da na taj način indirektno poboljša zdravstvenu zaštitu, a isto tako da omogući zdravstvenu zaštitu jednom značajnom delu populacije, pre svega, poljoprivrednicima, kao i privatnim preduzetnicima.
Kada se uzme u obzir da se radi o iznosu od 42 milijarde dinara, da se radi u najvećem delu o poljoprivrednicima, oko 320 hiljada, nameće se zaključak da nije realno očekivati da oni mogu da reše svoj dug u nekom prihvatljivom roku ukoliko bi došlo do drugačijeg načina regulisanja njihovog duga. Zato je važno pokazati solidarnost, socijalnu odgovornost i omogućiti tim ljudima pravo na zdravstvenu zaštitu, ali stvoriti im uslove da redovno plaćaju svoje obaveze. Na taj način pokazujemo da nismo zaboravili solidarnost, ali i da smo odgovorni za funkcionisanje zdravstvenog i pravnog sistema ove države i smatramo to kao vođenje socijalno odgovorne politike.
Zato će Poslanička grupa Za evropsku Srbiju glasati za ovaj zakon, odnosno za ova dva zakona. Takođe, pozivam i ostale poslaničke grupe, koje su u ovom parlamentu, da podrže ove zakone, jer se ovde ne radi o politici nego o solidarnosti. To bi trebalo da nas spoji, a ne da nas razdvoji. Poslednja rečenica koju sam izgovorio jeste na mom maternjem jeziku i ona u prevodu glasi – to bi trebalo da nas spaja, a ne da nas razdvaja. Nekada ne moramo da govorimo istim jezikom a da se razumemo, solidarnost. Hvala lepo.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, meni je izuzetno žao što ću kao moje prvo obraćanje Skupštini morati na ovakav način da se obratim kolegama narodnim poslanicima i građanima Srbije.
Kada sam izabran za narodnog poslanika za mene je to bila jedna izuzetna čast i bio sam vrlo sretan, misleći da ću kada dođem u ovu skupštinu raditi konkretne stvari za dobro građana. Nažalost, ovo što danas vidim i čujem i ovih meseci što ovde slušam i čujem, jeste nešto što predstavlja sramotu za sve nas koji smo u ovoj skupštini, jer mi nismo ovde radi političkih duela, radi prepucavanja, nego radi donošenja zakona na dobrobit građana Srbije.
Jasno je da je tema izbora nametnula jednu sasvim novu atmosferu u ovoj skupštini. Ono što se dešava ovde je predizborna kampanja i ona je očigledno počela.
Gospodo iz SRS, zamolio bih vas gospođo Vjerice, jer sam vas uvek slušao, odnosno gospodine predsedniče zamolio bih vas da opomenete gospođu Vjericu da sasluša ono što kažem. Vas sam, gospođo, slušao sve ono što ste rekli.
Molio bih vas da mi ovo vreme ne računate.