Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, zakon o političkim strankama je izuzetno važan zakon jer uvodi red, ili bar pokušava da uvede red, na političku scenu Srbije (tačnije u izborni sistem Srbije), na kojoj u dobroj meri vlada haotično stanje, pomalo i zbog broja stranaka koje su u ovom momentu upisane u registar.
Sama činjenica da je u registar udruženja, društvenih organizacija i političkih organizacija upisano preko 600 stranaka, tačnije 570, s obzirom na to da je deo stranaka u međuvremenu brisan iz registra, govori o tome da je političku stranku u Srbiji mogao da osnuje svako kome padne na pamet, uz minimalnu podršku građana. Skoro sam siguran da je Srbija prva u Evropi po broju političkih stranaka, a možda i u svetu, da ne pričam o tome da je više od 15 godina prošlo od donošenja poslednjeg zakona.
Dakle, pažljivo sam slušao prepodnevnu debatu o pojedinim odredbama ovog zakona i najveći deo polemike bio je usmeren na odredbu o broju građana koji je neophodan da se osnuje politička stranka. Ako bismo pitali građane Srbije da li je to demokratska tekovina da u ovom momentu ima skoro 600 političkih organizacija ili je to cirkus, sasvim sam siguran da bi 99% građana reklo da je to cirkus koji vlada u Srbiji.
Ovaj zakon je pravljen po ugledu na evropsko zakonodavstvo i u skladu sa Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, a ograničenja koja predviđa se pre svega odnose na odredbu po kojoj stranke ne mogu da rade na rušenju ustavnog poretka ili teritorijalnog integriteta zemlje.
Ovaj zakon, ili dobar deo ovih zakonskih rešenja, pravljen je u skladu sa evropskim zakonodavstvom i zakonima najrazvijenijih evropskih zemalja - Austrije, Nemačke, Mađarske, Rusije, Norveške, Finske, Španije, kao i nekih susednih zemalja, kao što su Rumunija, Bugarska, Makedonija i Republika Srpska.
Jedna od najvažnijih odredaba ovog zakona jeste ograničenje koje se odnosi na minimalan broj građana koji mogu da osnuju političku stranku. Ovaj zakon novim rešenjima predviđa da je, umesto dosadašnjih 100 punoletnih građana, neophodno da onaj ko ima nameru da osnuje političku stranku prikupi 5.000 potpisa punoletnih građana, odnosno državljana Srbije. Mislim da je to odredba koja je u ovom momentu prihvatljiva kao rešenje.
U prilog tome bih vas podsetio samo da su postojale političke organizacije koje su na pojedinim izborima imale manje glasova nego što su skupile potpisa, ili manje glasova nego što su upisale u registar onih koji su podržali njihovo osnivanje.
Uvodi se jedan izuzetak od pravila, a to je da je za osnivanje stranaka nacionalnih manjina potrebno najmanje 500 punoletnih državljana. Ova odredba je u skladu sa jednim od osnovnih ustavnih načela, kojim država garantuje posebnu zaštitu nacionalnih manjina.
Ova zakonska rešenja su vrlo važna i sasvim sigurno je da će u dobroj meri uvesti red u izborni sistem Srbije, mada mislim, danas sam čuo ministra Markovića, čuo sam izlaganja pojedinih poslanika, čak i predstavnika nacionalnih manjina, da je ovaj cenzus mogao biti i veći, i ja se pridružujem tom stavu. Žao mi je što ministar Marković nije tu, voleo bih da mi objasni zašto se nije išlo na veći broj potrebnih potpisa za osnivanje stranaka. Ja podržavam da se taj broj za osnivanje stranaka nacionalnih manjina podigne na hiljadu, a za sve ostale na 10.000.
Zakon je dalje propisao način i proceduru po kojoj se osniva stranka, odnosno propise koje moraju da ispoštuju, i obavezu da se na osnivačkoj skupštini utvrdi statut i program stranke.
Kad je u pitanju naziv stranke, ovaj zakon predviđa veliku slobodu i daje mogućnost da se pored naziva na srpskom u registar može upisati naziv političke stranke na jeziku i pismu nacionalne manjine, ako to statut predviđa.
Takođe, zakon sprečava da vizuelni identitet političke stranke koja se osniva bude identičan vizuelnom identitetu već osnovane stranke.
Praksa je pokazala da je broj političkih organizacija upisanih u registar znatno veći u odnosu na broj političkih organizacija koje stvarno deluju na političkoj sceni Srbije, kao i da postojeći zakon ne uređuje mehanizme na osnovu kojih se može utvrditi da li politička organizacija učestvuje u političkom životu Srbije.
Sem toga, jedna od najznačajnijih odredaba u ovom delu zakona svakako je odredba kojom se uvodi novi institut – obnova upisa u registar posle isteka osam godina od upisa u taj registar.
Na kraju, zakon je detaljno razradio uslove koji definišu prestanak rada i zabranu političke stranke. To ne bih više obrazlagao.
Izražavam žaljenje zbog toga što ministar Marković nije tu jer je on jedan od retkih ministara koji sve vreme ovde sedi i pažljivo sluša zakone koje predlaže. Time je za mene veće iznenađenje otkuda u prepodnevnom zasedanju toliko oštrih reči i primedaba na ovaj zakon od strane pojedinih poslanika upućenih gospodinu Markoviću.
Ovo je dobar zakon. Poslanici Demokratske stranke će ovaj zakon sasvim sigurno podržati.

Dame i gospodo narodni poslanici, budžet je jedan od najvažnijih zakona zbog toga što određuje osnovne ekonomske i pravce privrednog razvoja, kao i nivo standarda većine građana u narednoj godini.
Ovaj budžet je proizvod makroekonomske politike za narednu godinu Vlade, ali isto tako je i odraz ekonomskog stanja koje je proizvod dugogodišnje ekonomske krize i postepenog oporavka ove zemlje u kojoj se ona nalazi.
Poslanici DS-a će podržati ovaj budžet zato što je dobar i dobro urađen, bez obzira na kritike koje su se čule iz redova opozicije, što je sasvim prirodno i legitimno, podržaće ga iz razloga što ovaj budžet u sebi sadrži i razvojnu komponentu, ali isto tako i komponentu socijalne sigurnosti, koja u dobroj meri štiti standard svih građana u Srbiji.
Kao što je ministar rekao i kao što ste videli u zakonu, planirani prihodi su 640 milijardi dinara i mislim da tu nema razloga da se nešto diskutuje o toj stavci, i mislim da ministar nije imao nekog velikog prostora, jer jednostavno, prihode je lako planirati i oni se uglavnom znaju na bazi budžeta iz ove godine, i oni su za 9,9% veći u odnosu na prethodnu godinu.
Rashode je malo teže planirati i oni su 654 milijarde dinara. Iz ovog se vidi i iz plana budžeta za iduću godinu da je budžetski deficit negde oko 15 milijardi dinara. Jasno je da bi mi svi želeli da su ovi budžetski prihodi veći, ali oni su odraz jednog privrednog i ekonomskog stanja ove zemlje i ne verujem da postoji neki mađioničar koji bi mogao da napravi veće prihode.
Budžetski suficit je nastao delom i zbog visokog nivoa plata prenetog iz 2006. godine i delom zbog rasta plata koji nije bio u skladu sa produktivnošću.
Ministar je u svom uvodnom izlaganju izneo određene negativne trendove ili tendencije koje su obeležile prethodni period, ne samo prošlu godinu, već i nekoliko prethodnih.
To je pre svega rast uvoza, visok deficit, stopa inflacije je veća od planirane, a ona je bila negde na nivou od 9,5%. Ono što je značajno, to je da budžetska potrošnja u ovoj godini nije uticala na ovaj povećan nivo planirane stope inflacije. Ova stopa inflacije je pre svega rezultat povećanja cene energenata, na šta nije mogla da utiče ni Vlada ni ministar, ni ova zemlja, i poplave koje su se desile u prethodnoj godini.
U sklopu toga, ministar i Vlada su planirali i određene mere koje bi dovele do ekonomske stabilizacije zemlje, pre svega, da se zadrži visoka stopa rasta društvenog bruto proizvoda, koji je u prethodnoj godini bio 6%, i to je jedna od najvećih stopa rasta bruto proizvoda u okruženju.
Ono što je važno, ministar finansija i Vlada su planirali da stopa inflacije u 2008. godini bude oko 6%. Takođe su planirali smanjenje spoljnog deficita, a time će i spoljni dug sporije rasti. Da bi se smanjio visok nivo potrošnje u odnosu na dohodak, ministar je planirao ubrzavanje ekonomskih reformi, formiranje, odnosno dosledno poštovanje principa ekonomskog tržišta i ekonomskog poslovanja, dovršenje privatizacije, što je jako važno, do kraja 2008. godine i stvaranje uslova ili ambijenta za nove investicije, privatizaciju državnih preduzeća, odnosno pojedinih delova javnih preduzeća, ograničenje plata u javnom sektoru do nivoa planirane inflacije, što je jako važno.
Mislim da je to bio jedan od generatora inflacije u prethodnom periodu. Kontrolu plata u javnim preduzećima, u državnim javnim preduzećima i javnim komunalnim preduzećima, jer isto tako mislim da je i porast plata u ovim sistemima na neki način uticao da planirana stopa inflacije u prethodnoj godini bude veća nego što smo želeli i očekivali.
Takođe je planirana takva fiskalna politika da se stvori povoljan ambijent za otvaranje novih investicija i sve ovo podržava deo zakona koji su na razmatranju posle ovog zakona o budžetu, i to su predložene izmene poreskih zakona.
Čuli smo sa ove govornice, ne samo ovih dana kada se diskutovalo o budžetu, već i prethodnih dana, zahtev nekih poslanika, pre svega iz opozicije, da se vratimo na sistem gde je besplatno zdravstvo, besplatno školstvo, da se povećaju plate u prosveti, u državnoj upravi, u sudstvu, a s druge strane smo čuli ovde zahteve da se ukine PDV na pojedine proizvode, što je potpuno nelogično.
Teško je ispoštovati, s jedne strane, zahteve za povećanje plata, a sa druge strane ukidati PDV na pojedine proizvode. I praktično to je nemoguće.
Znam da plate u javnom sektoru, takođe i u prosveti i u zdravstvu, posebno onih koji imaju najniže stručne spreme, nisu takve da obezbeđuju siguran i dobar standard zaposlenih u tim sektorima, ali budžet je jednostavno takav kakav je i on je odraz ekonomskog i privrednog stanja u našoj zemlji.
Da bismo rešili ovaj problem, da bi se povećala plata u ovim sektorima, postoje samo dva ili tri načina. Znači, jedan je da dodatno opteretite građane novim porezima, drugi je da dodatno opteretite privredu novim porezima i treći je da se smanje plate pojedinim budžetskim korisnicima, što je praktično nemoguće i nerealno.
Ono što želim na kraju da kažem, dolazim iz Užičkog regiona i želim da prenesem stav ministru i Vladi jedan apel privrednika iz užičkog kraja, obzirom da je Užice jedan od retkih i u ovom momentu jedini region koji ima veći izvoz od uvoza, ima suficit negde od 50 miliona evra. Na svim sastancima koje su predstavnici Vlade održavali sa privrednicima užičkog regiona, i na zadnjem sastanku kada je bio potpredsednik Vlade gospodin Đelić, bio je zahtev užičkih privrednika da Vlada uspostavi što realniji kurs dinara u odnosu na evro.
Znam da je to na neki način trenutni udar na standard zaposlenih, ali dugoročno gledano za ekonomsku stabilnost Srbije neobično je važno da kurs dinara bude što realniji i samim tim da se podstiče izvoz, a smanjuje uvoz.
Poslanici DS-a će podržati ovaj budžet, pored toga što on ima razvojne komponente i omogućuje nove investicije, ima elemente velike socijalne sigurnosti, takođe zaštitu nivoa životnog standarda svih građana i, što je najvažnije, ima elemente ekonomske stabilnosti i sigurnosti za narednu godinu i naredni period.

Gospodine predsedniče, uvaženi ministri, kao što znamo, situacija u Srbiji je, kada je u pitanju odlaganje, odnosno deponovanje smeća, jako teška. Moje pitanje je upućeno ministru Saši Draginu.
Prema informacijama koje imam Ministarstvo zaštite životne sredine je pripremilo predlog izgradnje regionalnih sanitarnih deponija, pa me interesuje da li takav predlog postoji, odnosno da li je takav koncept utvrđen, jer su postojeće deponije svojim kapacitetom verovatno već nadišle ono što je planirano. S druge strane, problem obezbeđenja novih lokacija je veliki problem u Srbiji.
Drugo pitanje je vezano za jedan konkretan projekat, koji je započela užička opština, zajedno sa još deset opština Zlatiborskog i Mačvanskog okruga. Taj projekat je započet 2004. godine, a to je izgradnja prve regionalne sanitarne deponije u jednom selu blizu Užica koje se zove Duboko. Taj projekat je vredan negde oko 12.000.000 evra.
Bivše ministarstvo je, tu moram da ga pohvalim, kao i gospodina Acu Popovića, pomoglo izgradnju te regionalne deponije, finansiralo je izgradnju projekta i obezbedilo početna sredstva. U poslednje dve godine, koliko ja znam, na tome nije urađeno ništa ili skoro ništa. Užička opština je obezbedila lokaciju, rešila imovinsko-pravne odnose, uradila projekat, formirala javno preduzeće i situacija je sada otprilike takva.
Dakle, moje pitanje je: Da li ovo ministarstvo planira da pomogne nastavak realizacije ovog projekta? Mislim da će se bez pomoći Ministarstva za zaštitu životne sredine on teško moći realizovati, bar ne u naredne dve-tri godine.

Replika po osnovu izlaganja gospodina Željka Vasiljevića, koji je govorio na prepodnevnom zasedanju, kao poslednji govornik.
Naime, gospodin Željko Vasiljević je rekao da je jedna delegacija SPS-a, na čelu sa gospodinom Mrkonjićem, obilazila užički kraj, pa je izneo utiske te delegacije o stanju u jednom od sela koje su obišli. Nije mi jasno zašto sada koriste tu priliku i gde su baš izabrali užički region, kada gospodin Željko Vasiljević, koliko znam, živi u Beogradu. Mogli su da obiđu i neka druga sela, tamo gde SPS učestvuje u vlasti. Osećam odgovornost da kažem nekoliko reči u vezi sa njegovim izlaganjem, jer je u tom izlaganju rečeno da je situacija u selu Stapari, koje se nalazi 12 kilometara od Užica, katastrofalno. Bio sam sedam godina predsednik opštine i osećam odgovornost da kažem nekoliko reči o tome.
Dakle, selo Stapari se ne razlikuje od stotine sela u Srbiji i, manje-više, situacija je slična ili ista kao i u drugim selima. Čak vam mogu reći da u užičkoj opštini ima sela u kojima je stanje, kada je infrastruktura u pitanju, lošije nego u Staparima, a ima sela u kojima je bolje. Hteo bih da vam kažem da smo mi, negde 2000. godine, kada smo došli na vlast u Užicu, zatekli u Staparima školu koja je prokišnjavala, koja nije imala mokre čvorove, pa su deca išla u poljski VC, zatekli smo ambulantu za koju su bili postavljeni temelji, naime, dva puta je postavljan kamen temeljac za izgradnju te ambulante od strane lokalnih predstavnika SPS-a, koji su bili na vlasti, a mi smo tek posle toga izgradili tu ambulantu.
Voleo bih da ste vi, na čelu sa gospodinom Mrkonjićem, koga, inače, poštujem i uvažavam kao potpredsednika Skupštine, obišli, na primer, lokaciju stare, srušene pošte u Užicu, koju Užičani popularno zovu "Mrkonjića bara". Ta stara pošta se nalazi na ivici trga i srušena je u NATO bombardovanju 1999. godine.
Gospodin Mrkonjić je, u kampanji SPS-a, došao krajem 1999. godine, ne sećam se tačno kada, postavio kamen temeljac za izgradnju te pošte, dovukao svu moguću i nemoguću mehanizaciju, koja je tu radila jedno tri dana, a posle toga su tu lokaciju napustili. Dan-danas je tu "Mrkonjića bara", koja je samo zatrpana i služi kao privremeni parking.
Sve sam ovo ispričao ne zbog vas, nego više zbog Užičana, koji sasvim dobro znaju koliko ste vi radili u izbornim kampanjama i kako ste radili. Nije u redu da vi sada izaberete neko selo i ispričate da je u njemu situacija katastrofalna, kada, manje-više, takvih sela na stotine u Srbiji ima.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, zaista mi je žao što govorim u ovo vreme, pretpostavljam da ste svi umorni. Verovatno su se umorili i oni koji gledaju ovaj direktan TV prenos, građani, ali se iskreno nadam da je njih malo, iz razloga što dobar deo vremena, kao što svi znate, potrošimo ne razmatrajući zakone na dnevnom redu, nego reklamirajući Poslovnik. Naime, ima nekih profesionalaca koji po ceo dan reklamiraju Poslovnik, a kojih, nažalost, ovde, koliko vidim, skoro i da nema, izuzimajući gospodina Rajka Baralića. Čak tu nema ni gospodina Krasića, za kojeg mislim da je rekorder po broju minuta koje potroši na reklamiranje Poslovnika.
Evo ga, stigao je.
Probaću da budem što kraći, s obzirom na ovo što sam već rekao.
Pred nama je Predlog izmena o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju nasilja na sportskim terenima i sasvim je jasno, i pre mene su poslanici DS-a to rekli, da će Demokratska stranka bezuslovno podržati ovaj zakon. Za njega se zalažemo iz sve snage, zato što smatramo da je to jedan od neobično važnih zakona.
Nažalost, kao i neki poslanici koji su govorili pre mene, mislim da će se ovaj zakon, ipak, baviti samo posledicama, a ne uzrocima, i o tome ću malo kasnije reći nekoliko reči.
Iznenađen sam, kao i kolega iz SRS-a koji je govorio pre mene, uglavnom sam slušao sve koji su danas govorili, što nećemo imati veliku saglasnost svih stranaka, i pozicionih i opozicionih, kada je u pitanju ovaj zakon. Stvarno sam očekivao da je ovaj zakon, ipak, od takvog značaja da ćemo postići visok stepen saglasnosti.
To što su danas predstavnici SRS-a i SPS-a, pre svega, gospodin Vučić i gospodin Dačić, govorili o ovom zakonu i iznosili argumente zbog kojih ne mogu da ga prihvate, po mom mišljenju, ipak je politička demagogija i dodvoravanje nekakvim glasačima koje vide u taboru izgrednika, ili huligana o kojima govorimo.
Ne može se svaki zakon ili neprihvatanje nekog zakona svoditi na odnos nas i Hrvata i na to kako to Hrvati uređuju kod sebe.
Mi treba da uređujemo zakone onako kako norme jedne dobro uređene i normalne zemlje, zemlje koja hoće u Evropsku uniju, propisuju. Ružne scene koje se dešavaju na sportskim terenima i kojima su prisutni svi građani Srbije, gledamo svakodnevno i, pri tome, čak prisustvujemo i takvim pojavama kao što su ubistva na sportskim terenima.
To je potpuno neprihvatljivo za jednu zemlju koja želi da bude dobro uređena i normalna, bez obzira na to da li je opredeljena za ulazak u Evropsku uniju ili ne.
Znači, zemlja koja želi da bude uređena zemlja ne može da prihvata takve scene koje se doživljavaju na sportskim terenima.
Ovaj zakon je, pre svega, hteo da preventivno suzbije nasilje o kome su mnogi pre mene govorili i nije dobro da zamenjujemo teze. On je izuzetno respektivan, ako pogledamo kako je to uređeno u Engleskoj, tako su govorili i poslanici pre mene, u zemlji u kojoj je takvih pojava bilo mnogo.
Za vrlo kratko vreme, za nekih godinu do dve dana, oni su uspeli da sve te nerede na sportskim terenima suzbiju rigoroznim zakonskim odredbama koje su usvojili. Kao što vidite, tu više nema ograda, ali je zato svako onaj ko uđe na sportski teren suočen sa tim da će odmah posle toga morati da ode u zatvor i da u zatvoru bude najmanje tri godine.
Takođe, svi se mi zajedno zalažemo, to sam čuo i od poslanika iz opozicije, da ovaj zakon, na neki način, suzbije nacionalnu, versku i rasnu netrpeljivost. U tom smislu, pozdravljam odredbe zakona i mislim da ga u tom delu ne treba bitnije menjati.
Ono što bih ja rekao i što bih hteo da podvučem, jeste to da ne možemo za sve ovo što se dešava na sportskim terenima okriviti navijače. U stvari, oni su možda najmanje krivi za sve ovo što se dešava na sportskim terenima.
Svedoci smo da mnoge sportske klubove vode, neću da kažem - kriminalci, kao što je bilo rečeno ovde, ali vode ljudi kojima nije mesto u sportu. Javna je tajna da uprave pojedinih sportskih klubova finansiraju odlazak navijača, kupuju im ulaznice i, na neki način, u dobroj meri doprinose svemu tome što se dešava na sportskim terenima.
Ne možemo za sve ovo što se dešava kao nemila pojava na tim sportskim terenima okriviti samo navijače.
Celo društvo, Vlada i svi mi zajedno treba da učinimo napor da suzbijamo na svakom koraku ono što je prateća pojava ili ono što je, na neki način, uzrok ovih pojava.
Na samom kraju, hteo bih da kažem da smo imali zakon koji je, uglavnom, bio prilično restriktivan. Mislim da nije problem toliko u odredbama bivšeg zakona, već u tome što se ovaj zakon nije dosledno primenjivao. Molim ministra, koji je ovde, ljude iz pravosuđa, da, kada se ovaj zakon, koji večeras razmatramo, usvoji, dosledno primenjuju njegove odredbe.
Na kraju bih hteo da iskoristim priliku i da pitam ministra, pošto je ministar otćutao pitanje koje mu je danas postavljeno.
Najavljen je skup Srpskog nacionalnog stroja ovih dana u Vojvodini, odnosno u Novom Sadu, jedne, koliko ja znam, profašističke organizacije. Mislim da nije u redu da ministar koji sedi ovde otćuti to sve, iako je bilo postavljeno direktno pitanje - da li je prijavljen taj skup i da li Ministarstvo policije, uopšte, ima nekakav odgovor na ovaj skup, ili ga nema, i da li prećutno prelazi preko svega ovoga?

Dame i gospodo narodni poslanici, ova rezolucija o političkom progonu porodice Slobodana Miloševića ne samo da je neprihvatljiva za DS, nego je neprihvatljiva za celu demokratsku javnost Srbije, jer jednostavno politički progon porodice Slobodana Miloševića ne postoji.
Uvažavajući činjenicu koju je izneo predlagač, Tomislav Nikolić, da su čisto ljudske korektne namere bile, a da iza ovoga ne stoji politika, ne mogu da se otmem utisku da iza ovoga ipak stoji nekakav politički interes. Ne mogu da se otmem utisku da je Slobodan Milošević imao više poverenja u Radikalnu stranku, nego u svoje političke drugove dojučerašnje. Umesto da govorimo o teškoj ekonomskoj i privrednoj situaciji, o teškoj socijalnoj situaciji, o teškoj političkoj situaciji, mi trošimo dragoceno vreme i pare poreskih obveznika raspravljajući sada o tome da li postoji politički progon porodice Milošević. Gospodo, ne možemo zatvarati oči pred tim da je zločina bilo i da su pravljeni ratni zločini, i da su se ratni zločini dešavali i s jedne, i s druge i s treće strane.
Gospodin Milošević je u Hag otišao zato što je osumnjičen da je učestvovao u svemu tome. Ukoliko nije, voleo bih da on to dokaže, ne zbog njega, više bih voleo zbog Srbije i srpskog naroda. Za ono što je gospodin Milošević, dok je bio na vlasti, njegov režim, uradio za Srbiju i srpski narod u onih 10 godina njegove vladavine, on treba da odgovara za to ovde.
Nemojte mi pričati da ubistvo Stambolića ili Ćuruvije, ili Ibarska magistrala, da se to dešavalo a da to porodica Milošević nije znala, hajde neću da kažem grubu reč, da su bili nalogodavci. Uostalom, sve će se valjda nekada utvrditi, ali da oni kao čelni ljudi nisu znali za to, to je u sferi, onako, velikih bajki.
Uostalom, kao i svi ostali, znam da ni Mira, a ni Marko nisu oterani iz ove zemlje, nego su otišli, da ne upotrebim grubu reč - pobegli iz ove zemlje. I, ko im uostalom brani da se vrate? Ukoliko ne postoji zakonska odgovornost, ukoliko Marko ništa nezakonito nije uradio, ukoliko gospođa Milošević ništa nije nezakonito uradila, zašto se ne vrate u zemlju. Ne vidim da bi onda postojala nekakva atmosfera njihovog linča ili političkog progona. Uostalom, vi se dobro sećate šta je Šešelj govorio za Miru Milošević, šta je gospodin Vučelić govorio za Miloševića posle 5. oktobra. To je bilo neko veče na televiziji, pa smo se svi zajedno podsetili. I, ne mogu da shvatim takav žar sa kojim sada predstavnici SRS brane porodicu Milošević i traže da se ona politički ne proganja.
Hajte da budemo pošteni pa da vidimo, da mi samo kažete jedan primer kada su Mira, kada je Milošević, kada je neko iz njihove porodice obišao nekog od ratnih vojnih invalida ili porodicu nekoga od onih koji su poginuli u ratovima koji su se dešavali u vreme njihove vladavine. Ako tražimo da sve porodice budu zaštićene, o čemu je gospodin Tomislav Nikolić govorio u uvodnom izlaganju, onda to podrazumeva valjda i porodice ratnih vojnih invalida i porodice onih koji su ostali bez dece u ovom zadnjem ratu.
Ne može nečija porodica, samo zato što je vladao deset godina, biti privilegovana. Šta se dešava sa porodicama gospodina Ćuruvije ili gospodina Stambolića? Šta da radimo sa porodicama ratnih vojnih invalida, o kojima ova država ne vodi uopšte računa. Da li razmišljamo šta se dešava sa njima? Kako žive deca onih koji su poginuli?
Ako već pričamo o nekom političkom proganjanju, kada slušam ovde gospodina Vučelića, kao da sanjam ružan san, kao da mi se to ponovo dešava, ono što se dešavalo pre nekoliko godina. Sada slušam njegovu priču o demokratiji, o krađama, o nepoštenju. Pa, gospodine Vučeliću, vaša stranka i vi ste učestvovali u svemu tome godinama. Ako pričate o proganjanju porodica, da to ne treba da svodimo na nivo dece, ko proganja vašu decu.
U javnosti niste rekli, odnosno javno na televiziji niste rekli, a bili ste javno pitani od Protića u jednoj emisiji, da li je tačno da plaćate 100.000 švajcarskih franaka godišnje za školovanje svoje ćerke. Niste tada hteli ništa da kažete. Ćutanje je bilo potvrda onoga što vas je pitao.
O školovanju dece u inostranstvu ja, a verovatno i mnoge moje kolege, možemo samo da sanjamo, da vam ne pričam o tome da elementarne uslove za život mnoga deca u Srbiji mogu samo da sanjaju.
Pitao bih Tomislava Nikolića, drago mi je što je on ovde, uvažavajući to da je on v.d. predsednika stranke, uvažavajući to da je bio predsednički kandidat, koji je izgubio ali bio značajan kandidat na tim predsedničkim izborima; nemoj me požurivati (obraća se Tomislavu Nikoliću), nažalost nisam u poziciji da budem tako blizu tebi da tebe požurujem, a slušao sam te ovde svakog dana bar po dva - tri sata. (Glasovi - od kada ste na ti?)
Moram priznati, evo gospodine Nikoliću, vi, da se ispravim, uvažavajući sve to i da ste dobar govornik, da ste ovim predlogom imali u vidu isključivo ljudske i humane namere, moram da vas podsetim da ste vi ovde u parlamentu, u prethodnom sazivu, rekli nešto što me je duboko iznenadilo kao čoveka, a to je da vam nije žao što je ubijen Ćuruvija.
Malopre ste ovde rekli jednu tešku reč poslaniku koji je nešto slično rekao, da mu nije žao što su Milanovića tukli, rekli ste da je đubre... (glasovi-džukela), dobro, džukela, šta vi mislite, gospodine Tomislave Nikoliću, šta bi vama trebalo reći na izjavu da vam nije žao što je ubijen Ćuruvija.
Ne ulazeći u ideološke razloge zašto ste to rekli, ali ne mogu da shvatim da onda imate različite principe. Ako se zalažete za ljudskost i humanost, zašto se ne zalažete da se utvrdi istina zbog porodice Ćuruvija, kako je i zašto je ubijen.
A, što se tiče dokaza koje ste pominjali, za sve ovo što se dešavali sa porodicom Stambolić, sa Ćuruvijom, na Ibarskoj magistrali, pa vi isto tako dobro znate da su ti dokazi uništavani sistematski odmah posle 5. oktobra. Isto znate da je Jovica Stanišić, kao načelnik Službe državne bezbednosti, sve to uništio ili uništio najveći deo toga što je moglo da se uništi. Te tako, ako govorite o doslednosti, o humanosti, mislim da treba da se držite istih principa, bez obzira na ideološke razlike.
Zbog toga mislim da podnošenje ove rezolucije nije baš onako kao što ste predstavili, humano i ljudski, već ima i političku dimenziju, a politička dimenzija je ipak u tome, pretpostavljam, da deo glasača SPS-a pridobijete za sebe. Hvala.

Žao mi je što nema gospodina Nikolića ovde, ali možda može i Krasić da odgovori, ne ljutim se jer mi je tu komšija.
Dakle, nisam baš dovoljno precizno interpretirao ono što je Tomislav Nikolić rekao. Znači da mu nije žao što je ubijen Ćuruvija, a on kaže da je samo rekao da mu nije žao Ćuruvije. Interesuje me u čemu je razlika, ako znate za nekoga da je ubijen, pa kažete - nije mi ga žao ili mi ga nije žao zato što je ubijen. To je jedino što sam hteo da čujem od Tomislava Nikolića, ali možda može Krasić da objasni tu razliku.
Što se tiče odgovora gospodinu Vučeliću i njegove terminologije ovde, nazivanja članova jedne političke stranke fašistima, što znači i praktično poistovećivanje i birača te stranke sa članovima stranke, to dovoljno govori o njemu, to nikada ne bih rekao za pripadnike neke političke stranke, pa ni za pripadnike SPS, pa čak i za njega.
Inače, oko prisvajanja Miloševića, taman posla da ga mi prisvajamo. Ako ga neko prisvaja, prisvaja ga Radikalna stranka, SRS, posebno u ovom predlogu rezolucije, i njega uzima u zaštitu i članove porodice Milošević.
Inače, niti sam poistovećivao porodicu Milošević sa nekim drugim porodicama, niti sam rekao da je cela porodica Milošević imala saznanja, ali sam rekao da sumnjam da Mira Milošević i Slobodan Milošević nisu imali saznanja o ubistvu Ćuruvije, o likvidaciji Stambolića i o Ibarskoj magistrali. Znači, odnosilo se na bračni par Milošević. Niti sam rekao, niti mogu da tvrdim da su nalogodavci, ali da nisu imali saznanja o tome, to prosto ne mogu da verujem.
I ako već pričamo o nasilju koje se dešavalo, uostalom, Vučeliću, vi ste bili desetak godina jedan od čelnih ljudi tog režima, koji je izvodio tenkove na ulice, koji je krao izbore, koji je uveo Srbiju u rat, koji je doveo svojom politikom do toga da je Srbija imala nekoliko stotina hiljada izbeglica. Moram reći samo jednu scenu koje se dovoljno sećam, a verovatno i ostali, premlaćivanja koje je televizija snimila, premlaćivanja jednog mladog člana Otpora, gde ga je jurilo pet policajaca i tuklo na ulici, i to sve u vreme dok ste vi bili jedan od čelnih ljudi tog sistema, pa pretpostavljam i policijskog.
Na kraju, što se tiče školovanja dece, to nisam tražio da vi meni lično objasnite, niti da meni polažete račune. Položite svojim glasačima, položite Srbiji kako za svoje dete odvajate pola miliona švajcarskih franaka za školovanje.

Preskočili ste amandman na član 6.

Bio sam tu i niste tražili. Niste uopšte pročitali predlog da se briše amandman. Bio sam tu, draga gospodo.

Sedeo sam pozadi, tu su bili poslanici ...

Molim vas da mi dostavite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarko, ovo je jedan u nizu zakona koji se usvaja po hitnom postupku. Ne bih mogao da se setim skoro ni jednog zakona koji je bio u redovnoj proceduri, iako možda imam razumevanja zašto, ako već ovo ministarstvo ima nameru da napravi izmene i dopune Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, ko će ovaj zakon da dovede po hitnom postupku. Isto tako nemam razumevanja za neke zakone koji su bili na ovom dnevnom redu ove skupštine, a usvajani su i donošeni po hitnom postupku.
Kada je u pitanju ovaj zakon, a i mnogi drugi zakoni, nije dobro što su usvajani po hitnom postupku, iz više razloga.
Osnovni razlog je, kao i kod ovog zakona, što ni javnost, ni ljudi koji se stručno bave vaspitanjem i obrazovanjem, ni zaposleni u prosveti, ni mi poslanici nismo imali dovoljno vremena da se upoznamo sa promenama koje predviđa ovaj zakon i da, eventualno, amandmanima utičemo da poboljšamo zakon ili da ga ne prihvatimo.
Mislim da nije dobro da svako ministarstvo ili svaki ministar koji dođe u novu vladu i onog momenta kada se imenuje nova vlada izlazi sa predlozima promena zakona ili dopune zakona koji su bili predloženi u prethodnom periodu. Koliko sam pratio i stručnu javnost, i rasprave stručne javnosti i zaposlenih u prosveti, čuo sam i jedne i druge primedbe, bilo je i pozitivnih i negativnih reakcija na zakon koji se sada menja, ali imam utisak da je ipak bilo više pozitivnih stavova kada je u pitanju reforma obrazovanja i zakon koji se u ovom momentu menja.
Moram da kažem da se on menja pomalo na nezakonit način, jer je postojala obaveza Ministarstva za prosvetu da se konsultuje prosvetni savet kada su u pitanju predlozi za promenu ovog zakona, a, koliko znam, prosvetni savet nije konsultovan oko toga i obrazloženje ministarke je bilo da nema vremena za to. Umesto prosvetnog saveta uvodi se nacionalni prosvetni savet, što u suštini možda nije loše rešenje. Mnogi poslanici su se izjasnili pozitivno oko toga.
Ono što je nama sporno, kao poslanicima Demokratske stranke, to je ključ po kome se predlažu članovi u taj nacionalni prosvetni savet i broj članova tog nacionalnog prosvetnog saveta, a inače ono što je dobra odredba to je da se on bira na samoj Skupštini, a ne imenovanjem Vlade.
Ono što je bila u početku dilema i o čemu se na neki način vodila rasprava, to je da li je predloženi Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja zakon koji u centar reformi stavlja zaposlene, odnosno nastavnike ili decu, i mislim da je to na neki način pomalo bila pogrešna dilema. Naime, ministarka je ovde u svom izlaganju pred pauzu rekla da se ovaj zakon nikako ne odnosi na to da želimo da reformišemo decu, i to je sasvim jasno, tu nema nikakve dileme. Mi treba, pre svega, da reformišemo uslove u kojima se ta deca školuju, u kojima žive. Treba da reformišemo nešto u našim glavama, treba da reformišemo ukupan politički sistem u kojem živimo, državu u kojoj živimo, a da sve to nije dobro svi vi koji izađete iz naše zemlje u Evropu vidite već na prvom koraku.
U tom smislu treba govoriti pre svega o materijalnim uslovima o kojima je govorio jedan od prethodnih poslanika, ali to ću ostaviti za kraj.
Ovaj zakon unosi reforme u sistem obrazovanja i vaspitanja, ali imam utisak da se u dugom nizu godina sve veća pažnja posvećuje obrazovanju, a sve manja pažnja vaspitanju.
Moj lični utisak je da je ovaj zakon, koji je sada u izmenama, ipak dao dodatnu komponentu ili dodatnu crtu koja je imala akcenat i na vaspitanje. Slažem se sa ministarkom, nisu naša deca loša, naša deca su upravo onakva kakvi smo mi. Pitanje je da li smo mi dobri, i koliko smo dobri, i pitanje je koliko ovim reformama školstva pravimo uslove da se nešto sistem vaspitanja i obrazovanja promeni.
Mislim da su nam deca sve agresivnija i mi kao roditelji, pre svega je akcenat na nama kao roditeljima, ali i na školi, sve smo manje usmereni ka njihovom vaspitanju. Imate najnoviji primer tragičnog slučaja koji se desio u Nišu, imate primer u Subotici, imate primer ekskurzija koje roditelji plaćaju ne znam ni sam kako, kako obezbeđuju sredstva za đačke ekskurzije koje se odvijaju u inostranstvu, u Grčkoj, Mađarskoj; i ne samo što postoje materijalni problemi za roditelje, nego stalno postoji problem određenih incidenata koji mogu da se dese na tim ekskurzijama u inostranstvu, mada vidite da se dešavaju i kod nas.
Vidite da nam je zemlja, odnosno da su nam fasade, autobusi i sve ostalo puni grafita. Te grafite u najvećem delu naša deca crtaju. Isto moram da vam kažem, ako ste imali prilike da izađete u Evropu, toga više nigde nema. Kada uđete sada u nove autobuse videćete da su oni puni grafita i kada uđete u autobuse vidite da deci ne pada na pamet da nekom starijem ustanu u autobusu, upravo se otimaju da prvi sednu u autobus.
Znam da možda to nema trenutno veze sa gospođom ministarkom, ali ima mnogo veze sa vaspitnom komponentom. Moram da vam ilustrujem jednim primerom. U Užicu smo uspeli da obnovimo fasadu prve osnovne škole posle 30 godina. Sutradan je na toj fasadi osvanuo grafit dug 10 metara – Šešelj srpski junak. Pri tome ne verujem da su to deca napisala, da su đaci napisali taj grafit, ali strašno je kada se jedan takav politički grafit pojavi na školi, bez obzira o kojoj se političkoj stranci radi.
Kada je u pitanju odredba koja se odnosi na versku nastavu ili građansko vaspitanje, slažem se sa poslanikom SRS gospođom Vjericom i moja primedba je u potpunosti istovetna. Znači, u prethodnom Predlogu zakona učenici su mogli da se opredele da jedan deo prate nastavu iz verskog vaspitanja, a jedan deo iz građanskog vaspitanja. Međutim, izmenom Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja to je njima onemogućeno, i kada je u pitanju osnovna i kada je u pitanju srednja škola. U momentu kada se opredele za versku nastavu ili za građansko vaspitanje, oni do kraja školovanja moraju da pohađaju jedan od tih predmeta.
Zatim, ukidanje licence; čuli smo razloge za i protiv. Licenca je bila obavezno uvedena i ona je trebalo da se preispita svakih pet godina. Da li je to dobar period nisam siguran, ali sam sasvim siguran da je trebalo vremena da se licenca stavi na proveru iz više razloga.
Postojećim zakonom moguće je samo suspendovanje licence, a nikako ukidanje. To nije dobro, zato što neko ko dobije jednu licencu ima je do kraja svog radnog veka, što znači da prosvetni radnik može biti sklon alkoholizmu, narkomaniji i ne daj bože pedofiliji, i njemu ne može da se oduzme licenca po postojećem zakonu, što mislim da je jako loše rešenje. Znači, nije bitno da li je on stručan, da li je obrazovan i da li je sposoban da radi u prosveti, po postojećem zakonu praktično mu je onemogućeno da ostane bez licence.
Ono što je dobro u ovom zakonu, i moram da pohvalim, a to je moje lično mišljenje, to je što se ponavljanje razreda vraća na staro, odnosno ponavlja se sa tri slabe ocene umesto sa pet. Radio sam nekoliko godina u prosveti i znam, kada neko ponavlja sa tri slabe imao je sigurno šest ili sedam slabih. Onda sistemom dogovaranja, malo popuštanja, malo nagovaranja kolega iz prosvete, sve se svede na dve slabe. Onaj ko je imao tri, sigurno je imao pre toga nekoliko slabih. Sa pet slabih garantujem da je imao duplo više, što znači da je imao dve trećine slabih ocena i onda dolazimo u situaciju da neko ko je pred kraj školske godine imao 10 slabih ne mora da ponavlja razred ukoliko ima četiri slabe. Mislim da je ovo dobra odredba, odnosno ta zakonska odredba koja vraća prelazak u drugi razared na stari sistem.
Na kraju nešto o materijalnom položaju prosvetnih radnika. Mislim da je to jedna od suština ove reforme i svih ostalih reformi. Mislim da je bivše Ministarstvo za prosvetu napravilo značajan napredak kada je u pitanju položaj prosvetnih radnika, pre svega kada su u pitanju njihovi lični dohoci. Mislim da ovo ministarstvo ima obavezu da mnogo više učini u tom smislu da poboljša materijalni položaj zaposlenih u prosveti i ukupno stanje kada su u pitanju školski objekti.
Nema reforme školstva, nema reformi u glavama prosvetnih radnika, dok se ne poboljša njihov materijalni položaj. Možemo mi pričati ovde o ovom zakonu i o prethodnom, podnositi amandmane, drage kolege, dok se ne popravi položaj zaposlenih u prosveti dodatno, neće ni ova, ni bilo koja druga reforma zaživeti.
U prilog tome na kraju moram da iskoristim ovo vreme da iznesem jedan problem koji je vezan za Užice. Nije direktno vezan za ovaj zakon, ali je vezan za Ministarstvo za prosvetu, s obzirom da nisam uspeo da dođem do ministarke ni kao predsednik opštine, ni kao poslanik ova tri meseca, procedura dolaska do ministra je vrlo teška. Moram samo da zamislim kako neko ko nije u situaciji da bude poslanik ili predsednik opštine uopšte može da dođe do pojedinih ministara.
Ovo se ne odnosi samo na gospođu ministarku prosvete. Ovo se odnosi i na neka ministarstva iz prethodnog saziva. Nažalost, procedura je utvrđena.
Prvo zovete sekretaricu, pa sekretarici morate da objasnite zašto zovete, detaljno, pa ona vama kaže da pošaljete dopis faksom, pa vi šaljete taj dopis faksom. Kad zovete ponovo, niste sigurni da li dopis stiže do ministra ili ne i opet vam kažu – pošaljite faksom.
Obzirom da nisam uspeo da dođem do ministarke, moram ovo lično da joj dam, a iza ovoga stoje svi poslanici iz Užica u ovom parlamentu, što znači poslanici DSS, i poslanici DS, i stoji 15 stranaka iz Užica, koje su ovo potpisale, i parlamentarnih i vanparlamentarnih, i SRS, i DSS, i GSS, i NS, i SPO i DS. Problem je vezan za Srednju medicinsku školu, koja je počela da se pravi u Užicu pre 20 godina. Gospođo ministarka, to je ova zgrada. Radovi na toj školi su stali pre 15-tak godina. Škola je počela da se radi sredstvima samodoprinosa. U ovom momentu preti opasnost da se zaustave radovi na ovoj školi zato što ne postoje sredstva u Ministarstvu za prosvetu da se ova škola završi.
Razgovarao sam i sa ministrom Dinkićem, i sa potpredsednikom Vlade Labusom. Znam da postoje problemi u Ministarstvu za prosvetu kada su u pitanju finansije, ali ovo je bio jedan od prioriteta. Pored Srednje medicinske škole u Zrenjaninu, čini mi se, ovo je bila još jedina srednja škola koja se radila u Srbiji.
Apelujem, molim vas i tražim od vas, u ime svih poslanika koji su potpisali ovo i u ime svih političkih stranaka iz Užica, da nađete mogućnost da se ne prekidaju radovi na ovoj školi, jer u ovom momentu se duguje izvođačima radova 40 miliona dinara. Inače, u školu je do sada opština, preko grubih građevinskih radova, građevinskog zemljišta i projektne dokumentacije, uložila više od 150 miliona. To je srednja škola koja je od značaja za celu zapadu Srbiju. U tom smislu, tražim i apelujem, i molim vas da vam ovo uručim, da ne bi bilo da vi ovo niste dobili, da se angažujete da se radovi na ovoj školi ne prekidaju.

Dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što nema ovde ministra Lončara, taman sam mislio da ga pohvalim i mislim da je u principu u redu da ministar koji predlaže određene zakonske predloge prisustvuje raspravi. Video sam da je sedeo juče sve vreme ovde i ipak je ministar ministar, a zamenik je zamenik.
Predlog zakona o sprečavanju sukoba interesa je jedan vrlo važan zakon, prihvatam da je to jedan od prvih zakona koji je trebalo da uđe u proceduru, i isto tako mislim da je to vrlo važan zakon i opravdavam što je ušao po hitnom postupku u proceduru. Drago mi je što se pojavio ministar.
Znači, kao što imam razumevanja za hitnu proceduru kada je ovaj zakon u pitanju, nikako nemam razumevanja za jedan zakon koji je bio po hitnoj proceduri, a to je zakon o pomoći haškim optuženicima, koji je po svojoj suštini i po svom karakteru katastrofalan za Srbiji, koji, kao što ste videli, ne podržava 90% građana i vi na kraju hoćete taj zakon...

Vi DSS-ovci treba da razmišljate o posledicama zakona koji ste doneli i zahvaljujući tome poslanici SPS-a mogu da pričaju o onome što nisu ni sanjali da mogu da pričaju, jer ste im napravili ovim zakonom ustupak.

Videli ste da ovaj predlog zakona nije dobar i da velika većina građana ne podržava donošenje ovog zakona. Sada hoćete uredbom da ga popravite. Hoćete babu pred smrt da našminkate. Ne može baba, gospodo, da preživi i bolje je da što pre ovaj zakon ukinete da ge ne bi popravljali nekim uredbama.