Gospodine predsedniče, dame i gospodo poslanici, nesporno je da tema koju danas imamo pred sobom i o kojoj raspravljamo zaslužuje našu pažnju i da o njoj treba raspravljati.
Ono što bih želeo da kažem i na šta želim da obratim pažnju je pitanje proceduralne prirode, a to je pre svega nadležnost ovog parlamenta da o ovoj rezoluciji raspravlja. Nedvosmisleno proizilazi iz Ustavne povelje i njenog člana 19. da je za raspravu o ovoj rezoluciji nadležna skupština državne zajednice Srbije i Crne Gore, jer u pomenutom članu jasno se kaže da je ova skupština nadležna da, pre svega, odlučuje o međunarodnom pravu i konvencijama koje utvrđuju obaveze o saradnji Srbije i Crne Gore sa međunarodnim sudovima.
U pomenutom stavu člana 19. nigde se ne pominje prethodna saglasnost skupština republika članica, dok se već u narednom stavu, koji govori o proglašenju i ukidanju ratnog stanja, zahteva prethodna saglasnost skupština republika članica.
Dakle, nedvosmisleno o ovom pitanju treba da raspravlja parlament državne zajednice, bez obzira na pojedinačne stavove stranaka koje su u ovom parlamentu o državnoj zajednici i potrebi njenog opstanka. Nije neophodno da u ovom trenutku radimo na razgradnji institucija državne zajednice, već da ih jačamo i u najmanju ruku da im prepustimo da raspravljaju o stvarima iz njihove nadležnosti.
Ono što je karakteristično, ako neko uputi primedbu o usklađenosti republičkog Ustava sa Ustavnom poveljom, mislim da je u tom slučaju nesporno da se Ustavna povelja mora konsultovati o ovom pitanju zato što Ustavna povelja kao kasnije donet pravni akt u svakom slučaju derogira Ustav Republike Srbije. Da podsetim, rokovi su davno propušteni, jer je taj rok bio šest meseci.
Dakle, zaista mi nije jasno zašto je predsedavajući uopšte stavio ovu rezoluciju na dnevni red.
Što se tiče same suštine tužbe, ona se svakako može posmatrati iz najmanje dva aspekta – formalno-pravnog i političkog. Kada je u pitanju pravni aspekt, da bi Srbija uopšte došla u situaciju da naplati ratnu štetu za počinjenu agresiju 1999. godine neophodno je da se pred sudom dokaže da su zemlje NATO-a, dakle osam tuženih zemalja, izvršile najteže krivično delo iz međunarodnog prava, genocid, agresiju ili kršenje humanitarnog prava.
Da bi se dokazao genocid neophodno je utvrditi subjektivnu nameru ovih pomenutih zemalja da su sistematski želele da unište srpski narod. Još od Nirnberškog procesa jedan od principa koji je utvrđen u međunarodnom pravu jeste da su za najteža krivična dela, odnosno za ratne zločine, a samim tim i genocid, odgovorni pojedinci i individue, a ne neki apstraktni entiteti.
Što se tiče samog političkog aspekta ove tužbe, bitno je uzeti u obzir da u ovom trenutku egzistiraju dve tužbe, Bosne i Hercegovine i Hrvatske, protiv naše zemlje i da se za našu zemlju najbolji interes postiže tako što se sve tri tužbe posmatraju u istoj ravni, odnosno tako što se o njima odlučuje u jednom paketu.
Ako to ne bismo učinili, ako bismo jednostavno i bezuslovno povukli tužbu prema osam NATO zemalja koje su izvršile agresiju, mogli bismo da sebe stavimo u prilično delikatnu poziciju ukoliko bi bilo presuđeno na štetu naše zemlje i ukoliko bismo, recimo, morali da platimo ratnu štetu Bosni i Hercegovini. To bi našu državu i narod dovelo u ekstremno tešku poziciju.
Drugi politički aspekt ove priče jeste da je eventualno povlačenje tužbe protiv osam NATO zemalja svakako jedan od uslova nastavka procesa evropskih integracija, a pre svega ulaska naše zemlje u program Partnerstva za mir.
Oko toga postoji visoki stepen konsenzusa među građanima Srbije, a usuđujem se da kažem i među velikim brojem parlamentaraca koji sede u Republičkoj skupštini. Dakle, to je jedan od dva uslova koje moramo ispuniti ukoliko želimo da nastavimo započeti proces evropskih integracija.
Naravno, puno je danas priče o nekim emotivnim momentima. Mislim da je potpuno nesporno da je za nas ova tema jako bolna, da sećanja iz 1999. godine nisu izbledela, da se svi jako dobro sećamo tri meseca agresije, nekoliko hiljada civilnih žrtava i masovnog razaranja naše infrastrukture.
Niko to nije zaboravio i mislim da je potpuno pogrešno da diskusiju o ovoj rezoluciji usmeravamo na podelu na patriote, manje patriote i izdajnike, jer je to deplasirana priča, svakako relikt prošlosti, jedan način koji Srbiju ne može uvesti u zajednicu evropskih zemalja. Na taj način se ne ulazi u Evropsku uniju.
Takođe je nesporno da smo svi mi političari, parlamentarci, pre svega ljudi sa visokim stepenom političke odgovornosti, i kada donosimo odluke i kada raspravljamo o ovakvoj jednoj rezoluciji moramo na prvom mestu imati srpski državni i nacionalni interes. Dakle, prošlo je vreme kada se patriotizam merio glasnom i bučnom retorikom. Došlo je vreme kada se patriotizam meri racionalnim i odgovornim ponašanjem.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo poslanici, u svakoj demokratskoj zemlji program vlade sledi iz izbornog programa one političke grupacije koja je dobila većinsku podršku građana na parlamentarnim izborima.
Pitanje je političke tradicije ili političke kulture da li će se ta koalicija ili politička grupacija formirati kao predizborna ili postizborna, ali u oba slučaja osnov za takvu koaliciju ili političku grupaciju svakako treba da budu ista programska načela, programski principi ili određene vrednosti za koje se te stranke zalažu. To je u neku ruku garancija da će tavka koalicija, kao vladajuća, slediti te vrednosti i u svakom slučaju biti dosledna u sprovođenju određene politike, a takođe i određena garancija da bi jedna vlada mogla da potraje čitav mandat ili četiri godine.
Zatim, nije slučajno što je proces formiranja nove srpske vlade neprimereno dug i što u ovom trenutku traje duže od dva meseca, upravo iz razloga što stranke koje treba da tvore tu vladu programski gotovo da nemaju toga mnogo zajedničkog, čak i kada je u pitanju državno uređenje.
U tom konglomeratu stranaka imate stranku nacionalne orijentacije koja se principijelno zalaže za očuvanje državne zajednice, imate stranku koja, bez obzira što je stavila svoj potpis na Beogradski sporazum, eksplicitno tvrdi da je za nezavisnu Srbiju. Imate, zatim, najmanje dve stranke koje su za monarhističko uređenje i na kraju stranku čiji je nosilac liste na poslednjim izborima bio Slobodan Milošević, te u tom smislu prestaje izvestan kontinuitet u odnosu na politiku koju je Milošević vodio nešto više od jedne decenije u Srbiji.
Potpuno je nesumnjivo da je Srbiji u ovom trenutku potrebna vlada i da građani Srbije priželjkuju da vlada bude formirana. Ono što Srbija u ovom trenutku nema, to je svakako vreme. Vreme u Srbiji je danas najznačajnije i predstavlja najkritičniji resurs, stoga bi svako traćenje
vremena za Srbiju moglo da bude pogubno. Upravo zbog toga građani Srbije i percipiraju generalno da vreme koje je utrošeno za stvaranje ove vlade može da premaši vreme njenog trajanja.
Što se tiče ekspozea budućeg mandatara vlade, jedno od ključnih mesta je svakako državni status Srbije, kako opstanak državne zajednice, položaj Srbije u okviru te državne zajednice, tako i pitanje Kosova i Metohije, i na kraju međunarodna pozicija Srbije.
Kad je u pitanju očuvanja državne zajednice, smatram da će to biti prilično veliki problem za ovu koaliciju, jer ne vidim kako bi se moglo pronaći zajedničko rešenje sa strankom koja je u toj koaliciji, a koja se zalaže za nezavisnost Srbije.
Kad je reč o Kosovu i Metohiji ubeđen sam da će rešenje tog problema, koje je za Srbiju jako važno i jedno od prioritetnih u ovom trenutku, zavisiti od međunarodnog položaja i kredibiliteta nove vlade, koji su sa SPS-om prilično dovedeni u pitanje.
U pogledu same strukture ove vlade, smatram da je politički princip dobio prvenstvo u odnosu na pricip efikasnosti i funkcionalnosti, pre svega, zbog postojanja samo jednog potpredsednika, koji će mahom biti zadužen za tzv. finansijska ministarstva. Razlozi racionalnosti i uštede u ovom slučaju ne stoje, iz prostog razloga što jedan potpredsednik ima kabinet koji ne broji više od 10 članova administracije. Dakle, 10 zaposlenih, a uzevši u obzir da jedno prosečno ministarstvo, sa svim svojim pratećim službama, ima u proseku između 500 i 600 zaposlenih, taj razlog zaista ne stoji.
Sa druge strane, postojanje većeg broja potpredsednika, koji bi vršili pre svega koordinaciju onih ministarstava koja su u srodnoj delatnosti, može u velikoj meri da doprinese efikasnosti i u samom radu vlade.
Takođe, što se tiče same racionalizacije, nije izvršeno ništa epohalno, jer broj ministarstava sa postojećih 19 smanjen je na 17, a pri tome je izvršeno ukrupnjavanje onih ministarstava koja među sobom nemaju gotovo nikakve sličnosti.
Za to je najbolji primer upravo ono ministarstvo koje je predviđeno članom 10. Zakona o ministarstvima, a to je tzv. ministarstvo za kapitalne investicije, koje u sebi sadrži i Ministarstvo saobraćaja, i Ministarstvo telekomunikacija, zatim Ministarstvo urbanizma i građevine.
Postavlja se logično pitanje, zašto u ovom ministarstvu nije našlo mesta i Ministarstvo energetike, pošto je ono takođe oblast kapitalnih investicija, pa da onda zaista pronađete nekog super ministra koji bi se bavio tim poslom.
Što se tiče Ministarstva privrede, delokrug poslova ovog ministarstva gotovo da je prepisani član 8. starog zakona o ministarstvima, osim što je u samom nazivu izbrisana reč – privatizacija. Mislim da je to pogrešno zato što je privatizacija, odnosno proces transformacije društvene u privatnu svojinu, zapravo jedan od najvažnijih poslova, najvećih izazova i iskušenja jedne tranzicione vlade.
U proteklom periodu ovo ministarstvo, zaista i kroz svoja personalna rešenja i kroz izabrani model privatizacije, postiglo je najbolje rezultate ne samo u poređenju sa zemljama iz našeg regiona, već uzimajući u obzir i Mađarsku, koja je do sada bila paradigma ili primer dobro izvršene privatizacije.
Jedini razlog brisanja reči "privatizacija" iz ovog ministarstva mogao bi da se nađe možda u ideološkim pobudama SPS, koji u ovom trenutku mnogo više preferira društvenu od privatne svojine. Uopšte u ekonomskom delu programa vlade smatram da postoji jedan veliki nesklad između namere da se smanje porezi na određene proizvode, i da se time relaksira privreda u smislu povećanja konkurentnosti domaćih proizvođača, i sa druge strane da se povećaju socijalna davanja koja će sledeća vlada imati.
U ovom trenutku oko 219.370 zaposlenih finansira se iz budžeta Republike Srbije. Za to se godišnje izdvaja 59 milijardi i 861 milion dinara. Pri tome treba navesti takođe i podatak da u trenutku kada je Zoran Đinđić formirao vladu pre tri godine, oko 500 hiljada radnika je bilo u Srbiji uslovno zaposleno. Radilo je u preduzećima koja su trajno nelikvidna.
Ukoliko bi se socijalna politika od strane preduzeća, a koja se u ovom trenutku sprovodi, prebacila na vladu i ukoliko vlada daje takva socijalna davanja, uzimajući u obzir i smanjenje poreza na određene proizvode, mogli bismo da dođemo u situaciju da napravimo strahovit budžetski deficit, koji bi se po ovim ciframa mogao kretati do 100 milijardi dinara godišnje, a to je za Srbiju nedopustivo, iz razloga opšte makroekonomske stabilnosti, a takođe i stabilnosti dinara koja nam je u ovom trenutku neophodna.
Sledeće ministarstvo koje želim da prokomentarišem je ministarstvo prosvete i sporta. Smatram da omladina i sport u Srbiji svakako zaslužuju svoje posebno ministarstvo i argument da prethodna vlada ovo ministarstvo nije predvidela zapravo ne stoji. U momentu kada je konstituisana vlada premijera Zorana Đinđića, ona je imala situaciju da je na saveznom nivou postojalo resorno ministarstv
o za sport, a kasnije i savezni sekretarijat za sport. U ovom trenutku takva nadležnost nije predviđena Ustavnom poveljom na nivou državne zajednice i mislim da omladina i sport svakako zaslužuju svoje posebno ministarstvo.
Što se tiče ministarstva za dijasporu, potpuno je nesporna namera da se takvo ministarstvo oformi i da se zapravo ministarstvo približi Srbiji, ne samo kroz izborni zakon koji će omogućiti predstavnicima dijaspore da glasaju, već i kroz mogućnost da se transferiše znanje velikog broja mladih ljidi koji žive u inostranstvu, a koji su visoko obrazovani i da se omogući civilno služenje vojnog roka u diplomatsko-konzularnim predstavništvima.
Dakle, ta namera je potpuno nesporna. Ima nekih nedostataka u izbornom zakonu koji će dovesti u pitanje tehničku sprovodljivost tog zakona i na osnovu toga veći broj predstavnika dijaspore neće moći da glasa, čime se bitno narušava ravnopravnost u ostvarivanju biračkog prava.
Na kraju krajeva, s obzirom na makar moralni kontinuitet u odnosu na vladu Slobodana Miloševića, mogli ste da u delokrugu ovog ministarstva predvidite i vraćanje zajma za preporod Srbije ili eventualno stare devizne štednje.
Na kraju, završavam konstatacijom da je ovo vlada velikih antagonizama, a u isto vreme vlada skromnog potencijala i prilično nedefinisanog trajanja, ali zbog interesa građana Srbije smatram da ova vlada treba da zadrži određene smernice koje su postojale u prethodnom periodu i koje su ustanovljene u poslednje tri godine, a to su pre svega, put ka evroatalnskim integracijama, pridruživanje Evropskkoj uniji, ulazak u Partnerstvo za mir.
Da podsetim, Srbija je jedina država u okruženju koja nema skupštinsku deklaraciju koja tangira tu poblematiku; zatim privreda, pre svega orijentisana na tržišnim principima; principijelno rešavanje pitanja Kosova i Metohije; i na kraju, opstanak Srbije u okviru državne zajednice Srbija i Crna Gora.

Poštovano presedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, Demokratska stranka, odnosno njen poslanički klub podržaće ovaj predlog zakona, pre svega iz razloga koji su civilizacijske prirode.

Smatramo da je Predlog ovog zakona prilično nezavršen i da ima dosta nedostataka. Nadamo se, iskreno, da će neki od njih biti amandmanski korigovani, ali sa druge strane, takođe, mi smo na stanovištu da manjinske stranke, odnosno stranke nacionalnih manjina svakako moraju biti zastupljene u parlamentu, da smo sada suočeni sa činjenicom da one nisu u parlamentu i da upravo iz tog razloga Demokratska stranka podržava ovaj zakon.

Takođe, smatramo da ni jedna od parlamentarnih stranaka koja je dobila poverenje na decembarskim izborima nema prava da monopolizuje pitanje dijaspore, odnosno pitanje stranaka nacionalnih manjina.

Demokratska stranka smatra da dijaspora pre svega treba da se približi matici, a ne da se od matice udaljava. Jedan od načina da to uradimo, svakako, jeste izborni zakon kojim ćemo omogućiti predstavnicima dijaspore da glasaju, ali sa druge strane ima veliki broj drugih pitanja koja se takođe moraju rešiti.

U poslednjih 10 godina, odnosno u poslednjoj deceniji, više od 500.000 mladih visoko obrazovanih ljudi napustilo je našu zemlju, smatram da se radi o jednom velikom ljudskom resursu i da svakako treba omogućiti na određeni način transfer znanja.

Što se tiče problema služenja vojnog roka koji je takođe prisutan, smatram da i to treba rešiti zakonom koji će omogućiti civilno služenje vojnog roka u diplomatsko-konzularnim predstavništvima.

Dakle, sve su to pitanja koja se moraju tretirati u narednom periodu. Naravno, izborni zakon jeste jedan od njih. Što se tiče ovog izbornog zakona, njegova intencija je svakako dobra, on omogućava predstavnicima dijaspore da glasaju, ali smatram da je Predlog zakona takav da je tehnički teško izvodljiv. Navešću nekoliko razloga zašto to smatram.

Pre svega, mora se napraviti jasna razlika ili distinkcija između onih birača koji imaju samo boravište u inostranstvu bez prebivališta, odnosno zadržanog previbališta u našoj zemlji; čak ima i takvih slučajeva gde roditelji nisu zadržali prebivalište u našoj zemlji.

Najbolji primer, koji je već neko od mojih prethodnika naveo, jeste upravo Čikago ili država Ilinois, gde prema nekim podacima ima između 250.000 i 400 hiljada naših građana.

Međutim, veliki broj njih jesu zapravo treća generacija koja se mnogo više uključuje u izbore u Americi i mnogo im je više stalo ko će biti guverner države Ilinois, nego ko će biti predsednik Srbije. Znači, njihova mogućnost da glasaju na izborima u Srbiji i učestvuju u izborima naših organa jeste krajnje diskutabilna.

Što se tiče ostalih građana koji imaju zadržano prebivalište u Srbiji, svakako im treba omogućiti da glasaju. Jedan od predloga u ovom zakonu jeste da se to glasanje izvrši u našoj mreži diplomatsko-konzularnih predstavništava i na takozvanim posebnim biračkim mestima.

Što se tiče naše mreže koju trenutno posedujemo, Srbija i Crna Gora ima 60 amasada u svetu i 25 konzulata u tačno 14 zemalja. Dakle, ima dosta slučajeva koncentracije ekonomske imigracije gde mi nemamo konzulate. Primeri su svakako Bosna i Hercegovina, Makedonija i Mađarska.

Čak i u onim zemljama gde imamo konzulate, a najbolji primer jeste Nemačka, gde imamo pet konzulata - u Minhenu, Štutgartu, Frankfurtu, Dizeldorfu i Hamburgu - oko 740 hiljada naših građana živi u Nemačkoj i upravo na svaki konzulat otprilike dolazi između 150.000 i 160 hiljada naših državljana. Mislim da bi nam, uz sve podatke koje imamo sa naših izbora, gde je prosečna propusnost jednog biračkog mesta oko 1.000 građana dnevno, ako uzmemo da je odziv 50-55%, bilo potrebno oko 55 biračkih mesta da bi svi oni mogli da glasaju.

Sa druge strane, neki od poslanika DSS je govorio o tome da se to može regulisati bilateralnim sporazumima sa određenim zemljama. Mi takav slučaj imamo sa 14 zemalja i postavlja se pitanje šta će se dogoditi ukoliko neka od tih država ne želi sa nama da zaključi bilateralni sporazum, znači, po principu reciprociteta. U tom slučaju, bitno bismo narušili princip ostvarivanja ravnopravnosti, odnosno ostvarivanja biračkog prava. To je jedan od razloga zbog čega je primena ovog zakona prilično problematična.

Znači, ako uzmemo da su to posebna biračka mesta, locirana van diplomatsko-konzularnih predstavništava, ne uzimajući u obzir teoriju eksteritorijalnosti, koja je prilično diskutabilna u ovom trenutku, smatram da bi se time zaista narušila suverenost, odnosno suverenitet države prijema.

Što se tiče drugog dela ovog zakona koji tretira stranke nacionalnih manjina, pre svega bih se osvrnuo na član 12. stav 3. u kome se zapravo uvodi arbitrarnost u odlučivanju RIK-a koja je to stranka nacionalnih manjina, odnosno koja je to lista koja predstavlja ili ima položaj stranke nacionalih manjina ili koalicije stranaka nacionalnih manjina.

Smatram da je vrlo opasna bilo kakva arbitrarnost u ovom poslu i postupku bez ikakvih kriterijuma u odlučivanju i može nas dovesti u vrlo opasan položaj, pre svega može ugroziti međunarodni položaj naše države.

Sasvim čudno koincidira sa procesom formiranja ove vlade, koji je prilično dugotrajan, koji svakako podrazumeva podršku liste SPS – Slobodan Milošević, što je u ovom trenutku zaustavljena izrada Studije izvodljivosti za našu zemlju. Po tome smo zaista karakteristični, jer nijedna zemlja u regionu nije izvan tog procesa, uključujući i Albaniju.

Smatram da predstavnici stranaka koji će činiti vladu moraju voditi računa o međunarodnom pravu i položaju naše zemlje, upravo zbog toga što neke od tih stranaka imaju članove u delegaciji pri Savetu Evrope i da se ovakvim predlgom zakona bitno ugrožava naša pozicija punopravnog člana u okviru Saveta Evrope.

Poslanička grupa Demokratska stranka – Boris Tadić je upravo zbog toga podnela amandman kojim se na neki način ukida ovo arbitrarno odlučivanje što se tiče stranaka nacionalnih manjina ili njihovih koaliciji i omogućava zapravo RIK-u da na osnovu uvida u statut, program ili koalicioni sporazum proglasi listu.

Na samom kraju, završavam time da DS svakako podržava ovaj zakon, uz još jednu opasku da ima dosta nesavršenosti, dosta nedostataka. Mi se nadamo da će neki od njih biti amandmanski korigovani. Znači, svakako manjine moraju biti zastupljene u ovom parlamentu, i to bez cenzusa, i to je najjači razlog zbog čega DS podržava ovaj predlog zakona.

Dame i gospodo poslanici, na početku svog izlaganja kratko ću se vratiti na Predlog zakona DSS, koji zapravo predlaže popunjavanje jedne pravne praznine, i on za Demokratsku stranku potpuno ima smisla. Dakle, on omogućava predsedniku Skupštine da u određenom roku, koji je, po nama, potpuno primeren i iznosi 60 dana, raspiše predsedničke izbore.
Sa druge strane, imamo predlog SRS koji predlaže potpuno ukidanje cenzusa. U više navrata čuli smo da su poslanici DSS spremni da podrže ovaj predlog, a ja upravo iz tog razloga ne vidim nikakvu logičku vezu, odnosno logički redosled između ove dve tačke dnevnog reda. Predlog zakona DSS zapravo formira jednu kategoriju koja predstavlja zapravo neuspele izbore. U tom slučaju, usvajanjem oba zakonska predloga, a to je teoretski moguće, došli bismo u paradoksalnu situaciju.
Druga stvar koja je za mene simptomatična, ovde se zapravo odvija jedna vrsta predsedničke kampanje i oba poslanička kluba zapravo žele da dobiju onaj predlog zakona koji će odgovarati njihovom kandidatu.
Mislim da ukoliko imamo institucionalnu krizu i, kao što neki poslanici kažu, nemamo predsednika Srbije nekoliko meseci, nešto više od godinu dana, taj problem treba rešavati na institucionalan način, zapravo jednim sistemskim zakonom koji će dati rešenje za duži vremenski period. Srbija zapravo ovu vrstu institucionalne krize poznaje dugi niz godina. Od 1997. godine mi zapravo nemamo legalno izabranog predsednika. Poznato je da je Milan Milutinović izabran pod vrlo sumnjivim okolnostima i da je samo prećutnom amnestijom SRS abolirana očigledna izborna krađa.
Dakle, ne može se ovaj institucionalni problem nikako rešavati ad hok, zakonom koji će se pre svega kreirati prema nekim personalnim aspiracijama jednog ili drugog kandidata. Nama treba sistemski zakon koji će na jedan temeljan način urediti ovu materiju.
Što se tiče Ustava Srbije, svi očekujemo taj ustav i oko toga postoji vrlo široki konsenzus da ga treba doneti u najkraćem mogućem roku, Ustav će svakako tretirati i ovu materiju. U ovom trenutku niko od nas ne može da prejudicira na koji način će predsednik Srbije biti biran. Ako konsultujete uporedno zakonodavstvo i uporedno pravo, možete da nađete čitavu lepezu različitih rešenja i mogu da tvrdim da niko od nas u ovom trenutku ne može sa punom sigurnošću da kaže da li će predsednik biti biran na neposrednim izborima, dakle direktno, ili će biti biran od strane parlamenta.
Što se tiče samog cenzusa, nije tačno da sve evropske države ili da veliki broj evropskih država ne poznaje izborni cenzus. Upravo jedna od država kojima inkliniraju i DSS i SRS, dakle Rusija, još uvek poznaje cenzus za izbor predsednika Republike.
Dakle, mislim da je potpuno mudro sačekati novo rešenje koje će Ustav predvideti, pa na osnovu takvog rešenja doneti novi izborni zakon.
Razlog zbog koga Demokratska stranka neće podržati predlog SRS je principijelnog karaktera. On se, pre svega, odnosi na veliki disbalans ili nesklad koji bismo dobili u situaciji ako usvojimo ovaj zakon. Postupak za izbor predsednika bi bio prilično jednostavan i teoretski najmanji mogući broj bi mogao da izabere predsednika Srbije na izborima. Što se tiče samog opoziva, on je izuzetno komplikovan i predviđa, kao što je većina mojih prethodnika pomenula, izuzetno komplikovanu proceduru koja u praktičnom smislu onemogućava opoziv predsednika. To je 2/3, dakle kvalifikovana većina u parlamentu i 50% plus jedan od upisanih birača.
Razlog zbog kojeg Demokratska stranka neće podržati ovaj predlog ne odnosi se samo na ovlašćenja koja predsednik trenutno ima, zato što u uporednom pravu imate drugih primera, kao što je recimo predsednik Francuske, koja u izbornom zakonu ne pominje censuz, a on je predsednik sa najvećim ovlašćenjima u svim evropskim državama. Dakle, principijelni razlog zbog kojeg Demokratska stranka neće podržati ovaj zakon odnosi se pre svega na izrazit nesklad u postupku izbora predsednika i njegovog opoziva.