Kada smo kritikovali član 27. i podneli amandman koji je prouzrokovao i ovaj amandman na član 149, jer mislimo da ovakvu situaciju ne treba uopšte predvideti. Ako smo već stvorili neki centar, koji je neko stručno telo i koji treba da radi po inicijativi ministra, ne treba uopšte da mu dozvolimo mogućnost da se ogluši o to, pogotovo što je on neki specifični organ državne uprave, barem je tako ovde zamišljen. Na budžetskim je jaslama, ima profesionalce zaposlene. To bi vam isto bilo, ministre, kao kada bi vam neko u vašem odseku u ministarstvu rekao - ja to neću da uradim, pa sednete sami i uradite to. Zašto onda imate ministarstvo i zašto imate ljude u ministarstvu, ako možete sve sami da uradite.
Prema tome, ne treba tolerisati ovu situaciju iz člana 27. i zbog toga smo tražili da se i član 149. briše, i ako je nešto nelogično, onda je nelogična situacija u koju vi sebe želite da dovedete, da imate paralelno ministarstvo. Znači, ti uradi, onaj kaže - neću, vi kažete - dobro, neka uradi neko iz vašeg odseka u ministarstvu. To je nešto što je nepojmljivo, sem ako čitav zakon oko ovih centara i komisija nije farsa.

Pošto smo čuli da se o trošku Narodne skupštine i države putuje u inostranstvo, a da ne znamo ko putuje, dakle nesaglasno Poslovniku ove skupštine, da napomenemo još i to da u članu 233. stav 3. piše da delegacija Narodne skupštine, odnosno predsednik Narodne skupštine ili narodni poslanik dužni su da u roku od 10 dana od dana završene posete podnesu Narodnoj skupštini izveštaj o poseti.
Mi nikada nismo imali ovde na našim klupama pisani izveštaj o tome šta je ko u inostranstvu radio. Ako je išao u šoping neka napiše - išao u šoping, ako je išao po pare neka napiše - išao sam po pare, obezbedio sam toliko i toliko, utrošiće se za to i to, ali da znamo šta ti naši predstavnici u inostranstvu rade. Mislim da je pravo svakog narodnog poslanika, a naročito Narodne skupštine.
Izveštaj, koji bi se eventualno podneo predsedniku Narodne skupštine, nije izveštaj Narodnoj skupštini, a ako je predsednik Narodne skupštine dobijala neke izveštaje onda je sasvim u redu i u skladu sa Poslovnikom da taj izveštaj prosledi svakom narodnom poslaniku.
Prema tome, ovde se krše odredbe Poslovnika i to je nesporno. Zaista je gospodin Obradović lepo primetio član 233. To kako taj odbor radi i da li prolazi nešto mimo njega, to je druga stvar, ali izveštaj očigledno nikada nismo dobili posle tih poseta i bio bi red da naknadno dobijemo, za ove dve i po, tri godine, koliko ste na vlasti, gde je ko putovao, kojim povodom i kakvi su rezultati tih putovanja.

 Dame i gospodo narodni poslanici, polazeći od člana 17. u kome su nabrojane nadležnosti ovog saveta, prosto je nepojmljivo da predlagač predlaže ovakav sastav ovog saveta. Mi smo tražili da se član 16. potpuno briše u skladu sa koncepcijom Srpske radikalne stranke, da je dovoljan jedan prosvetni savet koji bi imao eventualno neku komisiju ili neko stručno telo, a da ovo što je stavljeno u nadležnost savetu već radi taj prosvetni savet u velikoj meri, tako da je apsolutno suvišan. Ne vidim ni praktično kako će se izvesti to da svi ovi članovi, od jedan do deset, budu izabrani i predloženi Vladi koja imenuje savet za usaglašavanje stavova u obrazovanju.
Razumem da će Vlada dati predlog, Vladu će predstavljati dva člana u ovom savetu. To neće biti problem da se predloži, kao ni autonomnu pokrajinu, ali već od tačke 3. do 10. biće problem da se ti ljudi izaberu. Pod tačkom 10. su zastupljeni, recimo, roditelji i kaže se - zajednički predstavnici saveta roditelja. Znate li vi koliko ima saveta roditelja? Kako će oni, na kom telu izabrati koja će to dva čoveka njih predstavljati u ovom telu? To je prosto nepojmljivo, kao i učenike. Zajednica učeničkih parlamenata. Koliko ima školskih objekata u Srbiji? Oko 4.500. Koliko ima odeljenja? Zaista ne znam kako će to biti praktično izvedeno, osim da to bude opet po nekoj partijskoj osnovi. Zna se ko je u okolnoj samoupravi na vlasti, pa će on predložiti neka dva člana roditelja za ovaj savet ili decu svojih članova koji će biti zastupljeni.
Ne znam šta uopšte gurate decu u ovako ozbiljnu stvar. Nisu deca tu da kroje politiku obrazovanja, nego da uče. Zna se ko treba da kroji politiku. Ako je ovo interesantno da postoji, učenički parlament i ako treba ovaj parlament da bude ugled tim mladim naraštajima, koji treba na taj način da se uče, onda je bolje da im damo neki drugi naziv. Ovo samo može da bude loš primer za te mlade naraštaje. Parlament podrazumeva nešto drugo što mi ovde nismo uspeli da izgradimo, a ne znam kako će onda tek ti mladi ljudi, puni naboja, da urade sve ono što se od njih očekuje na tom parlamentu.
Drugo, evo univerzitet je ovde zastupljen. Ne znamo zbog čega i kakve veze ima univerzitet sa ovim savetom, stručno udruženje nastavnika, takođe zajednički predstavnici. To nije sindikat, pretpostavljam da su to druga udruženja u pitanju. Tradicionalne crkve i verske zajednice će se verovatno među sobom dogovoriti kako će se...
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje dozvoljenog vremena.)
... dogovoriti, koja dva člana da budu prisutna, koja će se crkva odreći svog predstavnika. Mislim da predlagač nije vodio dovoljno računa o tome kako će ovaj savet izgledati po svojoj strukturi, odnosno po svom savetu.

Ima se utisak na osnovu nadležnosti ovog saveta, ovako kako su one definisane u članu 17. da će ministar morati da zaposli još dvadesetak ljudi u samom ministarstvu, koji će čitati sva ova mišljenj, koji će praviti neku skraćenu verziju koju će ministar morati da pročita da bi se upoznao sa tim šta ko i zašto traži, jer će biti zatrpan razno-raznim mišljenjima svih ovih struktura od 1 do 10 koje su nabrojane u članu 16. Uvek će roditelji imati šta da kažu i da predlože ministru, uvek će učenici imati šta da zahtevaju ili da daju neka svoja mišljenja, naročito za budžet. Da ne govorimo o stručnim udruženjima nastavnika koji će verovatno uvek imati primedbu i na svoj standard, i na svoje plate, i na svoj položaj, i na sam program i na broj časova itd.
Potpuno je suvišan ovaj član 17. Sve ovo što je nabrojano u članu 17. je tolika nebuloza da se ja pitam kako će ovaj savet, ovako sastavljen raspravljati i davati mišljenje o budžetu Republike Srbije, koji se odnosi na osnovno i srednje obrazovanje. O budžetu samo mi ovde možemo da razgovaramo i da utvrđujemo koliko novca treba, na koju poziciju da ide, a Vlada zna koliko ima para i koliko ima škola i koliko ima prosvetnih radnika, koliko ima đaka, i na osnovu tih kriterijuma i predlaže određene stavke u budžetu.
Pokušali ste na jedan način koji bi navodno trebao da bude transparentan, da se uključi što više struktura u odlučivanje i razmišljanje o tome kakav sistem obrazovanja treba da bude, kakvi treba da budu programi, koliko treba para da se troši na obrazovanje, ali sve to biće jedan bumerang samo ministarstvu koje je pokušalo na ovaj način da se oslobodi svoje odgovornosti, i odgovornost prebaci na razno-razne komisije, i videćmo kasnije. Neka ministarstvo se savetuje sa kim god hoće. Ministar sa kim god hoće, u zemlji, u inostranstvu, neka skuplja sva znanja i do kojih može da dođe, niko mu do sada to nije branio, samo sada kroz ovaj zakon hoće da ozvaniči neke savete i neke komisije kojima zaista nije mesto u zakonu. Dobro je kolega Krasić to primetio, komentarušići amandman na član 17. Ministar svoje savetodavne organe može da traži gde hoće, ali ne treba da to radi ovako. Ima i poziciju na kraju krajeva za trošenje para za te namene, i ne mora to kroz zakon da sprovodi.

Ovih sedam centara, koje ste predvideli kao posebne upravne organizacije, a šta bi drugo mogle da budu, jesu zaista dokaz za ovu tezu koju smo mi imali tražeći da se ovaj član briše, da će mnogi članovi nevladinih organizacija postati članovi Vlade ili vladinih organizacija. Apsolutno razumem da onaj ko daje pare za ovo, jer mi u budžetu nemamo para za ovo ili, ako imamo za ovu godinu, mada sam ubeđena da nemamo ni za ovo tromesečje, nego se čeka da to stigne iz donacija, neće te donacije večno da traju. Ostaviće nas bez tih donacija vrlo brzo, za šest meseci, za godinu dana, a mi ćemo jedna sistem da uspostavimo, na koji računamo dugoročno i moraćemo da ga finansiramo. Kako i odakle?
Bespotrebno trošimo pare poreskih obveznika, a to bitno ne utiče na kvalitet našeg obrazovanja. Ovde će se uhlebiti neki ljudi, smanjiće se troškovi onih sa zapada koji daju pare za pojedine nevladine organizacije, a skoro sam čitala u štampi da su to cifre i do desetine miliona dolara za pojedine nevladine organizacije, sve zavisi koliko je koja sposobna da privuče nekim svojim programom strani kapital, ali to su sve pare koje idu u potrošnju. Oni koji daju pare tim nevladinim organizacijama, bolje im je da malo daju ovde Vladi za popunjavanje deficita budžeta i da te ljude, praktično, blate preko Vlade i da to sve u neku zakonsku formu zaviju.
Mislim da mnogo koncepcijski grešite. Ubeđena sam u to da vam neke komisije trebaju, da vam prosvetni savet sigurno treba, ali ovako zmišljena, ali ovako zamišljena koncepcija sa sedam centara, gde ste pokušali da sažmete sve ono što se tiče obrazovanja i sve strukture učenika, počev od onih sa posebnim potrebama, preko obrazovanja odraslih, pa i umetničko obrazovanje, za dodatno obrazovanje zaposlenih u prosveti. Ne znam šta će ti centri da rade. Ustvari, nigde i ne piše šta je ono što će oni zaista da rade. Da li će donositi neke odluke, da li će i oni nekoga savetovati, gde će im biti sedište? Samo vidim da sredstva moraju biti u budžetu Republike obezbeđena. To me veoma brine, jer znam da će to geometrijskom progresijom rasti i rasti, kao i svaki birokratski aparat koji teži da se svake godine uvećava. Uvek će se naći neka oblast koja, navodno, nije pokrivena određenim stručnim ljudima u sastav ovih centara.
To je bi osnovni razlog zbog čega smo mi tražili da se zadržite na jednom savetu i, eventualno, nekoliko komisija ili stručnih timova. Vi ste išli obrnutim redom. Ukinuli ste komisije i stručne timove. Ne znam šta ćete uraditi sa članom 19, ali ovo sve ide ka tome da se samo umnoži birokratski aparat koji će sve nas mnogo koštati, a do nikakvog kvaliteta nećemo doći obrnutim redom.
Ukinuli ste komisije i stručne timove. Ne znam šta ćete uraditi sa članom 19, ali ovo sve ide ka tome da se samo umnoži birokratski aparat koji će sve nas mnogo koštati, a do nikakvog kvaliteta nećemo doći.

Ostalo je nejasno gospodine ministre, naš zahtev za brisanjem člana 19. obzirom da je to vezano za usvojeni amandman na član 11. kojim ste praktično ukinuli ove komisije, stručne timove i druga radna tela. Stručni timovi dakle ostaju ovde kao deo sistema centara. Centar za evaluaciju, za koji takođe smatramo da je nepotreban i centar za akreditaciju, vezan je za to, obzirom da obavlja stručne poslove koji se odnose na akreditaciju na osnovu utvrđenih standarda, ko te standarde utvrđuje, pa onda kažete predškolskog programa, studijskog programa, za obrazovanje nastavnika i vaspitača. U načelnoj raspravi smo već dosta govorili o tome, ko će to raditi i na koji način. Vidim da se i sindikat obrazovanja dosta buni zbog svega ovoga što im stavljate u obavezu.
Studijski program dopunskog obrazovanja za nastavnike, program obuke za direktore, što je zaista nečuveno. Čini mi se da, ukoliko neko ispunjava sve uslove da bude direktor, pa sada od njega pravimo dodatno nekog menadžera, možda on i treba da ima menadžerske sposobnosti, ali to je nipodaštavanje svega onoga što jedan čovek ima kao referencu, ako se javi na konkurs za direktora, pa sada treba dodatno neki program da obrazujemo i kako onda obavlja tu direktorsku funkciju.
Program stručnog osposobljavanja i obuke. Valjda se misli uopšteno na sve ove kategorije, na nastavni kadar i na direktore. Organizacija za stručno usavršavanje nastavnika, opet već treći put, samo malo drugačije, kažete da ćemo morati dodatno da obrazujemo nastavnike i vaspitače, vaspitača i stručnog saradnika i obavlja druge stručne poslove u skladu sa ovim zakonskim aktom i osnivanjem.
Nas interesuje vezano za ove centre, ko će određivati broj zaposlenih i gde će biti kraj tih centara i da li će se granati po nekoj teritorijalnoj pripadnosti ili će biti samo jedan centar za bilo koji od ovih, dakle da li za evaluaciju, da li za akreditaciju, imate tu još ovih pet centara. Sedište im je u Beogradu i pretpostavljam da nećete ići dalje, ali će se tu pojaviti verovatno želja za širenjem tih timova i zbog toga smo mislili da su centri apsolutno nepotrebni.
Kada ste malopre rekli da se svi slažemo da Ministarstvo nije dovoljno i da treba da se predvide još neki stručni organi ili saveti, koji bi pomagali Ministarstvu u obavljanju ovako jedne važne i široke delatnosti, to je samo u jednu ruku tačno, ali možemo mi da damo mogućnost Vladi da eksperimentiše i da proba u jednom periodu na ovaj način da funkcioniše...

Ali to zaista može mnogo da nas košta, a trebalo je da nam osnovno merilo, prilikom donošenja ovog zakona, bude kvalitet i racionalizacija. Moramo racionalizaciju da imamo kao prioritetni zadatak, obzirom da znamo kojim sredstvima raspolažemo...

Završavam rečenicu. Da znamo da u skorije vreme neće biti bolje.

 Obzirom na činjenicu da u prosveti rade ljudi koji su završili mašinski fakultet, a predaju matematiku, ja bih razumela da oni treba da steknu neka dodatna znanja iz oblasti pedagogije i psihologije i da to bude nešto što bi trebalo možda da bude sastavni deo tog stručnog ispita. Mislim da je to i do sada tako bilo, ako nije, svakako bi trebalo da bude, jer su to dodatna znanja koja su neophodna profesorima koji pored toga što moraju da prenesu znanje, moraju i da budu pedagozi, jer rade sa decom koja zahtevaju poznavanje i te nauke. Ali, ovaj centar je upravo onaj koji će potrošiti najviše para, bez obzira što mi iz obrazloženja ne vidimo koji će to centri početi da rade odmah, a koja su to četiri centra koja će raditi iduće godine.
Nevezano za to, samo za ova tri centra koja počinju sada sa radom, mora da se obezbedi 29,5 miliona dinara za ovaj period od 1. jula do 31. decembra, pa onda, za sticanje zvanja ovih nastavnika, odnosno lustracija nastavnika 69, odnosno 70 miliona u osnovnom obrazovanju, u srednjem 30 miliona, predškolsko vaspitanje 146,5 miliona.
Moram da kažem da našem predškolskom obrazovanju nemamo šta da zamerimo, to je do te mere dobro urađeno u našoj zemlji da samo možemo da unesemo neku pometnju i šteta je što je uopšte predškolsko obrazovanje prešlo u Ministarstvo prosvete, to je naše mišljenje, nekako iskustveno, znajući šta se dešava i kako funkcioniše predškolsko obrazovanje u Srbiji.
Znate šta, ako mi možemo da zahvaljujući odluci Ustavnog suda konstatujemo da poslanik raspolaže svojim mandatom, a da imamo Zakon o lustraciji gde će nas neko drugi prozivati za ono što radimo ili što smo radili i reći - vi više ne možete to da radite, a navodno po Ustavnom sudu odgovaramo samo svojim biračima, mi upadamo u jedno kolo gde se ne zna ni ko pije ni ko plaća, pa i ovo je jedan dodatni, čini mi se, mehanizam da se profitira i prosveta, i ako ste zahvaljujući prosveti i zahvaljujući zaista tom lošem standardu prosvetnih radnika i te kako manipulisali prosvetom i zaposlenima u prosveti, pa i našom decom, onda kada je to vama išlo u interes.

Samo jedna kratka opaska i zaključak koji mi se nametnuo vezano za ove centre i komisiju. Izgleda da je naše Ministarstvo prosvete skroz šuplje sa kadrovima. Ne bi bilo loše da ste ovde predvideli jedan centar za obrazovanje i zaposlenih u ministarstvu. A pogotovu se podnameće pitanje, kada budete licencirali sve ove profesore, ko će da licencira one koji će davati licence. Po čemu ćete vi to odabirati ljude koji će biti stručno i profesionalno osposobljeni da daju licence na osnovu kriterijuma prosvetnim radnicima. Ko će njima dati licencu za to, osim vi ili ministarstvo koje će reći ti i ti ljudi imaju ovlašćenje da daju licence. Ne znam koliko ima zaposlenih u ministarstvu, ali znam da je to bilo jedno od najbrojnijih ministarstava svojevremeno. Koliko se negovao kadar ili koliko se neguje takođe sada, ne znam, to vi bolje znate, ali sudeći po ovom predlogu zakona vi imate i te kakve probleme u ministarstvu sa ljudima sa kojima sarađujete.

Obrazovanje dece koja imaju izvesna oštećenja toliko zaslužuje pažnju da ovo što ste vi stavili u nadležnost ovog centra nije ni neki minimum minimuma obuhvaćeno, vezano za celokupnu tu problematiku. Pretpostavljam da se ovde radi samoo onoj kategoriji dece za koje je neophodno da idu u specijalne škole, mada ima dece koja imaju izvesna telesna oštećenja, a koja idu u redovne škole. To neće biti obuhvaćeno u okviru ovog centra.
Mnogo je veći problem koliko mi tih specijalnih škola u Srbiji imamo. Recimo, ja znam za jednu školu u Sokobanjskoj ulici za osnovno obrazovanje, znam za jednu na Banovom Brdu i mislim da postoji još jedna specijalna škola, ne znam tačno gde, s tim što imamo onu za gluve, oštećenog sluha, oštećenog vida, u Zemunu, jednu osnovnu školu za obrazovanje odraslih. Kada se kaže odraslih, to su ova deca koja su izgubila pravo na redovno školovanje. Znam da imamo velike probleme sa uslovima u kojima oni rade, pogotovo ako su ustanove stacionarnog tipa. Takođe znam da nemamo ili nismo imali do skoro, koliko sam j dugo pratila tu problematiku, srednju školu ili gimnaziju za ovu decu u Srbiji. To je problem kojim Ministarstvo mora da se bavi kada su ova deca u pitanju, da se obezbede dobri uslovi za rad.
Napominjem da nijedna škola, toliko nam je mreža škola loša i toliko nemate uticaja na to da kada pokušamo za tu decu, tu su određene lokalne samouprave imale lokalni problem, recimo, imaju veliku školu, nekad je bilo mnogo dece, a sada ih nema, idu deca samo pre podne u školu, specijalna škola radi u lošim uslovima i kada treba tu decu da prebace u ovu drugu školu da bi bila popunjena, jeftinije je i održavanje i grejanje, tu se odmah javlja određeni bunt i tu decu neće u te škole. To niste stavili u nadležnost ovog centra, a možda i ne treba da bude. To je problem za jedan veći tim koji tim poslom treba da se bavi.
Trebalo bi da vodimo računa da deca koja imaju izvesna oštećenja, a koja nisu mentalnog karaktera i koja mogu da prate nastavu u redovnim školama, to, pre svega, da se infiltriraju u ovu zdravu populaciju, a ne da budu usmerena na specijalno obrazovanje.
Kažem, nedovoljno ste u nadležnost ovog centra, ukoliko želite da ga zadržite, mi smo mislilil da je to problem Ministarstva ili jednog odseka u Ministarstvu koje bi se bavilo samo tom decom, trebalo je da stavite mnogo više nadležnosti ovom centru. Naravno, to nije u skladu sa koncepcijom za koju se mi zalažemo, ali vi se držite ovoga. Mi pokušavamo da vam skrenemo pažnju na to šta bi eventualno trebao taj centar da radi.

U članu 27. ministar je priznao da Ministarstvo sposobno da uradi sve ono što centar ne uradi. Ovde lepo piše: "Savet, odnosno centar nadležan za predlaganje, odnosno pripremu podzakonskih akata koje donosi ministar, dužan je da ove poslove obavi po inicjiativi ministra ili Vlade. Ako centar u roku iz stava 2. ovog člana ne pripremi odgovarajući materijal, ne dostavi ga ministru, taj materijal pripremiće Ministarstvo". Znači, možete da zamenite bilo koji centar.
"Inicijativu ministar dostavlja nadležnom savetu na razmatranje. Ako savet u roku iz stava 5. ovog člana ne utvrdi predlog, ministar može da donese podzakonski akt bez predloga saveta".
Sada se postavlja ono pitanje, na kraju, kada smo tražili brisanje svih ovih članova koji predviđaju centar, šta će vam saveti i centri ako oni neće da rade ono što treba da rade i ako ne urade, vi uradite onda sami.
Vidim da ste u članu 28. kod svojih nadležnosti predvideli da vršite nadzor nad radom ustanova i centara, a ustanova, pretpostavljam da mislite na škole, a centri su upravo ovi. Kakve su posledice ukoliko centar ne uradi ono što treba da uradi? Šta vi možete da sa njima uradite? Kako da ih kaznite? Da ih raspustite, otpustite, ne znam ni ja šta. Najbitnije je ovo što vi predviđate mogućnost da se oni drznu i da nešto ne urade po vašem zahtevu, a u funkciji su Ministarstva. Zakon im daje određene obaveze i određena ovlašćenja. To je, prosto, nečuveno. Nema, ako ne uradite, nego mora da uradi ako ste ga predvideli. To mi nije jasno i daje mi ovako šlagort ovo da zaokružimo ovu priču oko ovih centara. Kako je moguće da jedan centar koji tačno ima određena ovlašćenja iz ovog zakona kaže, neću u tom roku, ili neću da ti uradim, ili nisam sposoban, ili, na vama je da vam se to svidi ili ne svidi. On mora da vam dostavi ono što od njih tražite.

Pošto nas je ministar uputio na kaznene odredbe člana 149, ja sam videla te kaznene odredbe, ali zamislite situaciju, ova vlada misli da treba ovako organizovati sistemski zakon, sistem obrazovanja i da treba da funkcionišu ovi saveti i ovi centri. Promeni se Vlada, ode ova vlada, ode ovaj ministar, ostane ta struktura ljudi u tim centrima i sada nekoj novoj vladi, nekom novom ministru ti centri neće da urade ovo što treba da urade, kako je zakonom predviđeno. finansira ih država, iz budžeta izdvaja ogromne pare za njihov rad, za plate, za objekte, za sredstva za rad i tome slično. Oni jednostavno neće i sada oni plaćaju kaznu i to kojim parama nego budžetskim parama, od 10.000 do 50.000 i direktor od 1.000 do 10.000 dinara. Baš nam je satisfakcija.
Nije u tome stvar, da mi njima pretimo sankcijama, nego je nemoguće zamisliti takvu situaciju, ako govorite o profesionalizaciji i ako mislite da to zaista treba tako da izgleda. Ako ovi centri budu centri za uhlebiljvanje raznoraznih stranačkih aktivista, onda možemo da očekujemo ovo o čemu sam na početku pričala i da sa promenom Vlade, nadam se već na jesen, izbori su tu, to smo čuli iz pouzdanih izbora, dobili ste naređenje da izbore raspisujete i još malo posle odmora, kada se vratite u predizbornu kampanju, više se nećemo videti u ovom sastavu, ali dotle će neki od ovih centara početi da rade. Ako hoćete da budu profesionalni onda ovo izbrišite i naterajte ih da rade ono što treba da rade.

Ja bih samo u prilog ovom amandmanu na član 18. napomenula da ovi saveti, koje ste predvideli, tri saveta predlažu programe, planove predškolskog, osnovnog i srednjeg obrazovanja. Vi ih dakle ne usvajate i vi ih ne donosite, a članom 70. predviđeno je da školski program donosi škola u skladu sa opštim osnovama školskog programa, posebnim osnovama školskog programa.
Te opšte i posebne osnove školskog programa donose ove komisije i centri, a škola je slobodna da donese svoj školski program, ako se to odnosi na to. Ako se ne odnosi, jer vam je zaista loša koncepcija zakona, ja vas onda pitam ko donosi plan i program. Videli smo da komisije ne donose, centri ne donose i gde je Ministarstvo u svemu tome i ko će nama za takav, kakav bude školski program, da odgovara.
Mi ne možemo taj savet da prozovemo. Oni rade po ugovoru o delu, rekli ste fakultativno, čas su tu, čas nisu tu, promenjivi su, jedan došao, drugi pošao. Centri su navodno profesionalizovani, imaju svog direktora, nije im ovo u nadležnosti, a ministra nema nigde. Ajde što nema ministra, nego nema ministarstva. Ministar je promenjiva kategorija i može da padne svaki dna, ali Vlada je tu, Ministarstvo postoji u okviru Vlade i moralo bi da utvrđuje plan i program, imajući u vidu osnovne interese obrazovanja.
Mi kad kažemo nacionalne interese, zaista smatramo da ne treba prosvetu da stavimo pod kapu onih koji daju donacije, jer oni koji hoće da zavladaju nama, hoće prvo da zavladaju prosvetom. To je tako oproban recept. U Japanu i dan danas Amerikanci odobravaju udžbenike po kojima će njihova deca da uče. Oni tako od drugog svetskog rata rade sa njima i zato ni sami Japanci, o Hirošimi, ne smeju da se izjašnjavaju onako kako bi trebalo, nego onako kako Amerikanci hoće.
Nemojte se smejati, ovo su ozbiljne stvari. Neko mora da bude krajnje odgovoran, neko mora u skladu sa osnovnim interesima dugoročnim, utvrđenim u našoj državi da te planove i programe usvaja. Nama jeste književnost najvažnija, jeste istorija najvažnija, jer to stvara taj identitet, ali to nas održava, mislim na sve druge predmete prirodne nauke, jezike, ali to neko mora da pretrese i da pregleda, da nam se ne desi da u udžbeniku za francuski jezik imamo lekciju koja nas upućuje na sataniste i nečemu tome sličnom. Mora ta lekcija da bude didaktički tako urađena da bude afirmativna i pozitivna prema detetu, a ne da budu naslikani veštci i veštice, Hari Poter i ne znam šta. Ima mnogo boljih likova za sve to, pa čak i imena kad im se daju, sve je nakaradno.
Hoćemo odgovornost Vlade i Ministarstva za programe, a ne nekih tamo fakultativnih tela, kao što su saveti i komisije.

 Član 32. stav 1. apsolutno je jasno ko može da bude osnivač ustanove iz člana 30, dakle dečijeg vrtića, osnovne, srednje škole, ali stav 2. je toliko nejasan, a u obrazloženju nema ništa što nas upućuje na to šta bi ovo trebalo da znači, da smo mi, pre svega, iz tog razloga tražili brisanje ovog stava. Ukoliko bismo dobili objašnjenje šta je predlagač hteo sa ovim vežbaonicama, povezujući ih sa univerzitetom, ili je neka priprema za univerzitet, ili je nastavna baza za univerzitet, nešto jeste. Ali, bilo bi dobro da znamo, a ako je vezana za univerzitet, šta će onda u sistemu obrazovanja koje se odnosi na osnovno i srednje obrazovanje.
Čak i da je ovo što sam ja slutila da jeste, mislim da mu nije mesto u ovom zakonu. Ne bi trebalo da mešamo babe i žabe. Ovo neka ide u Zakon o univerzitetu, a da se ovde zadržimo samo na predškolskim ustanovama, osnovnoj školi i srednjoj školi.